Slobodan Škerović - ZEMLJOFOBIJA

Zemljofobija je poetski roman Slobodana Škerovića pisan 2009. godine.

Zemljofobija se sadržajno nastavlja na ciklus poetske proze objedinjen pod zajedničkim naslovom Sve boje Arkturusa (koji je nastajao tokom osamdesetih i devedesetih prošlog veka), ali je u ovom slučaju pisac zauzeo poziciju koju u samoj priči zauzima lik glavnog junaka Džoa — a to je pozicija izvan prostora i vremena: pozicija znanja koja omogućuje glavnom junaku da izmakne svakom uticaju i da u potpunosti postupa prema višem načelu koje, na kraju krajeva, samim sobom i obrazlaže (konkretizuje) takav pristup.
Ono što je filozofsko, egzistencijalno, nadilazi ljudsku formu vodeći je kroz „beskrajan“ život sve do potpunog nestanka — smrti, ali se smrt jedino očitava kao fizički nestanak glavnih junakâ, ne i kao nestanak sakupljenog iskustva — smrt jeste znanje.
Po ovoj osobini i sâm roman Zemljofobija nestaje kao takav pretvarajući se (menjajući fazu) u afazijski poetski simulakrum sadržaja koji je izgubio svoju vremensku i prostornu koheziju.
Ovakav postupak je pokazao i ono što se htelo — da je poezija osnov svake proze i da se proza, do kraja isceđena, neminovno javlja u svojoj suštini: kao poezija.
Arhetipska razjedinjenost Džoa (mladog i neiskusnog pesnika određenog izvanrednom ambicijom da sakupljeno iskustvo objedini u sintetičku, holističku viziju) dovršava se sinergijom arhetipova u liku bosonogog svedoka čije je prisustvo u svim vremenima osetno jedino na način poetskog sarkazma i gorčine, neke vrste kvazi–patetične apatije koja u dobroj meri podseća na čuvenu Budinu plemenitu ravnodušnost.
U trenutku sinteze pojavljuje se još jedan lik, Kiš, koji predstavlja praoblik čovečnosti — intuitivnog čoveka, koji nastupa s pozicije znanja čak i bez konkretnog iskustva istorije čovečanstva. Kiš u anticipaciji odbija da saučestvuje u emocionalno/ideološkom kontinuumu (kontinuumu ljudske mere ili percepcije). Kiš je u potpunosti utihnuli i prerasli Džo za koga je iskustvo društvenog nešto već u prvi mah shvaćeno kao bolest, kao: zlo.
Ovo Kiševo „odbijanje“ da evoluira posledica je spoznaje da vrsta doseže svoj vrhunac na samom početku, a da, ukoliko se odluči na trajanje u vremenu i prostoru, ona neminovno degradira i raspada se. Upravo zbog ovoga, teoriji evolucije vazda nedostaje onaj odlučujući, famozni — beočug.
Nastanak ljudske zajednice Džo shvata kao nastanak sistema u kojem se gubi veza s duhom — ta veza je po njegovom viđenju otelovljena u Kišu, koji je izvorno stanje ljudskosti. Oduhovljenost se pokazuje kao iskakanje iz telesnog, kao duhovna mutacija koja objašnjava izvanrednu osobinu inteligencije — shvaćene kao sposobnost da se stvara: homo sapiens se jedino po tome i razlikuje od homo erectusa, koji mu je fiziološki identičan, ali istovremeno i suprotstavljen svojom uslovljenošću.
Ovakav kvantni skok, koji je i osnov poetskog romana, nije se ni mogao dogoditi bez pesničke anticipacije. Može li se zbog toga reći da je i sam ishod, ovakav kakav se dogodio: namešten?
Ukoliko se polazi od kvantnog skoka, mora se na kraju doći do afazije — shvaćene u oba smisla, pošto je u jednom od dva izvorna smisla, afazija nesposobnost čoveka da se smisleno izražava — to jest: bolest beslovesnosti.
Beslovesnost, međutim, iako nema smislenu koherenciju, poseduje napon, silu koja jedino može da — stvara (makar i haos). Ovaj roman je stoga posledica metoda primene sile, očišćene i oslobođene od konkretne projekcije, u potpunosti nastao bez plana. Ovo je i osnov stohastičkog metoda koji od slučajnih elemenata proizvodi smislenost koja se objavljuje kao čudesna ali ne i izvesna.
Magija poezije i jeste u tome da se od nekoherentnih elemenata (afazijski iznedrenih reči) stvori smisao. Stvaranje, opaženo s pozicije prostora i vremena, razuma i percepcije, jeste destrukcija i dekonstrukcija smisla, ali posledica stvaranja nije razorenost jer se u tom izvanrednom događanju kristališe subjekt kao sila oslobođena stega forme.