Ursula Legvin - ČETIRI PUTA DO OPROŠTAJA

Izdavač: ZARDOZ, 2013.
Format: 14x20cm; obim: 276 strana
Povez: broširan
Očuvanost: nova knjiga

More details

700 rsd

Ursula Legvin (1929) nesporno je klasik Science Fiction i Fantasy književnosti. Prisutna je na žanrovskim scenama punih 36 godina i jedna je od autorki najzaslužnijih za izrastanje SF i F žanrova iz paraliterature u serioznu umetnost. Od kraja 1960-tih i u 1970-tim Legvinova je objavila nekoliko sjajnih dela: SF romane „Leva ruka tame“ i „Rasposednuti“ (kod nas preveden kao „Čovek praznih šaka“) kao i brojne priče i novele najvećim delom prikupljene u zbirci „Dvanaest četvrti vetra“, odnosno Fantasy sagu „Zemljomorje“. Ono po čemu je ova književnica prepoznatljiva i što jeste njen najveći doprinos žanrovima je pisanje koje se čvrsto temelji na iskustvima psihološkog realizma glavnog knjiženog toka. Gradeći uverljive likove koji žive u manje-više bizarnim ali konzistentno i metodično islikanim SF i F svetovima, ona je uspela da se izdigne iznad šematizovanih junaka i situacija žanrovske „palp“ produkcije. Usvajanje njenih standarda od strane pisaca i publike pokrenulo je talas „uozbiljavanja žanrova“ (uz ogromnu pomoć malo razbarušenijeg „Novog SF talasa“).
            Osamdesete i promene u duhu koje su donele, zatekle su Legvinovu. Iako je objavila jedno istinsko remek-delo, roman „Stalno se vraćajući kući“, građen po principima postmoderne, te Fantasy zbirku „Bufalo devojke, hoćete li izaći večeras?“, njena ostala dela kreću se u okvirima prepoznatljivog. Nakon godina retkog oglašavanja, Legvinova je 1994. objavila zbirku „Ribar unutrašnjeg mora“ a 1995. zbirku o kojoj je ovde reč – „Četiri puta do oproštaja“.
            Kako sam naslov nagoveštava zbirku čine četiri segmenta. Prvi, „Izneveravanje“, svojom setnom atmosferom prepunom detalja koji doprinose uverljivosti priče, neodoljivo podseća na završni, četvrti, deo „Zemljomorja“ – roman „Tehanu“, u kome je autorka uspela da od čarobnjaka stvori „obične“ ljude. No, posle ovako valjanog početka ređaju se priče „Dan oproštaja“, „Čovek naroda“ i „Oslobođenje jedne žene“ (uz dodataka „Beleške o Vorelu i Jeovu“, planetama na kojima se događaji odvijaju), i svaka je slabija od prethodne. U njima Legvinova demonstrira svoja feministička uverneja ne libeći se da zagazi i u, kako to primećuje Moše Feder, kritičar časopisa „Asimovs“, „Holivudsku teoriju romanse“ tipa – ljubav ne zna za granice. Autorka, dakle, piše sa tezom i tako izlazi iz sveta Umetnosti u svet Propagande. Slična stvar desila se i u prethodnoj zbirci u kojoj su svi normalni muškarci naprasno bivali eliminisani ostavljajući tako prostor drugom polu da ispravlja ono što su oni „zabrljali“. Čini se da Legvinova nije odolela jakom i uticajnom taboru feminističkih SF autorki i pridružila im se otvoreno, nametljivo i po svaku cenu iako je još u „Levoj ruci tame“, (stvarajući svet u kome bića neizmenično menjaju polove te je jednopolni izaslanik za njih pravi monstrum) učinila više za žensku sliku sveta no većina ortodoksnih feministkinja. I upravo na ovom nivou potvrđuje se teorijska postavka o prostornovremenskoj i kulturološkoj uslovljenosti čitanja i tumačenja književnih dela. Dok pomenuti kritičar američkog časopisa, posle iznetih primedbi, nastavlja da slavi Legvinovu (a obzirom na SF nagradu „Lokusa“ koju je zbirka dobila i dobar deo drugih ljudi sa tamošnje SF scene se sa njim slaže), ovdašnji čitalac ne može a da ne uhvati sebe kako ga priče neodoljivo podsećaju na revolucionarno soc-realistička dela kakva su „Mati“ Maksima Gorkog i „Kako se kalio čelik“ Nikolaja Ostrovskog! Putevi od pojedinca i masa „po sebi“ do pojedinaca i mase „za sebe“ kod Legvinove i Rusa identični su. To, naravno, američka javnost – ne zna ali je na ovim prostorima itekako poznato. Pitanja: Zašto je Legvinova to uradila, kako rekosmo, izlaze iz domena Umetnosti (i ovog prikaza) i teme su nekih drugih nauka i teorija.
            Što se, pak, tiče čitalaca koji bi da upoznaju Ursulu Legvin kao sjajnog umetnika (a ne pisca manifesta) preporuka je da potraže neke od njenih ranijih knjiga. (Ilija Bakić)