Ursula Legvin - RIBAR UNUTRAŠNJEG MORA

Izdavač: ZARDOZ, 2013.
Format: 14x20cm; obim: 216 strana
Povez: broširan
Očuvanost: nova knjiga

More details

700 rsd

Nova (najnovija) zbirka priča gđe Legvin u stvari je sastavljena iz 2 dela. Prvih 5 priča čine šaroliko društvance: jedan vic, nezanimljiva i do krajnjih konsekvenci nedovedena priča („Njutnov san“), opet mali štos i dve kratke antropološke skice-studije.
Drugi deo možemo posmatrati kao kratki roman, sastavljen iz 3 dela, nastavak (povratak) Hainskom ciklusu. U njemu je Legvinova veoma nalik onoj staroj iz dana najveće snage. Ali, prošlo je od tada i-ha-haj godina, vremena su se promenila. I načini pisanja. A i količina začudnosti u njenim delima se promenila tj. smanjila. Ovo što sad čitamo nije postmodernistička-Stalno-se-vraćajući-kući-Legvinova ali ni Leva-ruka-tame-Legvinova već samo mlaki kraj jednog opusa koji podseća na slavne dane. „Tako mu je to“, rekao bi znate već ko.
      Ipak, ono što je zabavljalo pisca ovih redova bio je prisutni feministički otklon u pričama na koga ga je (namerno, da se napravi važna?) upozorila autorka. Legvinova je i ranije bila feministički samosvesna (setite se predgovora za roman „Planeta izgnanstva“) što je sasvim u redu. U međuvremenu se pojavila gomila autorki još ljućih i oštrijih spram muškog šovinizma. Najnovija tekovina sve ove rabote sa one strane bare i granica je  je „Power Feminisam“ koji kaže da su žene definitivno dokazale da su jednako uspešne (pa i uspešnije) od muškaraca i u njihovoj ekonomskoj bazi – biznisu (a to znači da, pošto novac znači moć, sledi navala žena i u politiku). Kako tamo biznis znači i vredi jako puno možemo očekivati još jače invazije i u ostale delatnosti muškog sveta. Na formalnom planu to se vidi i u praksi da se u medijima (novine i TV...) više ne pravi razlika između „gospođica“ i „gospođa“, sad su sve one „gospođe“ jer je to manje seksistički (kad za muškarce ne kažu „gospodičić“ ako je slobodan za odstrel tj. lov, zašto bi se to govorilo za neudate dame; posebno što ono gospođa ima i značenje pripadanja nekome tj. svođenja na privatnu svojinu njegovu). U literaturi je ženska samosvest konačno uobličena u tzv „žensko pismo“ koje nije a priori feminističko u onom militantnom smislu (jer da jeste ne bi se u autore ženskog pisma ubrajali i neki muškarci). Elem, vratimo se Legvinovoj: i ona je, ne želeći da ostane po strani, pojačala dozu feminizma u svojim pričama, da se vidi ko je prvoborkinja. No, izgleda da je malo preterala u pisanju sa tezom. Ne previše (ima mnogo gorih autorki od nje kod kojih ni jedno muško čeljade nema ni zrnce bilo koje dobre osobine), dakle ne previše ali ipak... Naravno pošto je autor ovih redova pripadnik onog drugog dela čovečanstva ostaje moguće da feministkinje i ovaj tekst proglase za šovinistički ali – „Tako mu je to“. On (tj. ja) priznaje da se zabavljao iznalazeći sve feminističke cake Legvinove. Bio je to i zanimljiviji posao od samog čitanja priča. (Ilija Bakić)