Autor teksta: -

U POTERI ZA VEČNOŠĆU

Razgovor s Rejem Bredberijem vodio Sem Miler 2010 godine

Zašto pišete naučnu fantastiku?

Naučna fantastika je žanr ideja. One me pokreću. Kada god osetim to uzbuđenje, adrenalin me ponese i sledeće čega sam svestan jeste da crpim energiju od same srži ideja. Naučna fantastika je svaka zamisao koja iskrsne u mislima, koja još uvek ne postoji, ali uskoro hoće, i promeniće sve za svakoga, i više ništa neće biti isto. U trenutku kada imate ideju koja može da promeni bar mali deo sveta, pišete naučnu fantastiku. To je uvek umetnost mogućeg, a ne nemogućeg.

Zamislite da sam se pre šezdeset godina, na početku svoje spisateljske karijere, dosetio da napišem priču o nekoj ženi koja je progutala neku tabletu i uništila katoličku crkvu, boreći se za prava žena. Verovatno bi se smejali toj priči, ali ona bi bila u domenu mogućeg i bila bi sjajan primer naučne fantastike. Da sam živeo u devetnaestom veku, možda sam mogao da napišem priču koja predviđa pojavu neobičnih vozila koja će se uskoro kretati širom Sjedinjenih Država i ubiti preko dva miliona ljudi za sedamdeset godina. Naučna fantastika nije samo umetnost mogućeg, već očiglednog. Kada se automobil konačno pojavio, moglo se predvideti da će uništiti toliko života.

Da li naučna fantastika zadovoljava nešto što standardni žanrovi ne zadovoljavaju?

Da, zato što drugi žanrovi ne obraćaju pažnju na promene koje su nas zadesile u poslednjih pedeset godina. Najveće ideje našeg doba — razvoj medicine, značaj istraživanja svemira, i drugi u cilju unapređenja naše vrste — zapostavljene su. Kritičari obično greše, ili kasne petnaest-dvadeset godina. Šteta. Mnogo toga propuštaju. Zašto bi žanr ideja bio toliko zapostavljen, neshvatljivo mi je. Ne mogu to da objasnim, osim terminom intelektualnog snobizma.

Ipak, u jednom periodu života, tražili ste priznanje kritičara i intelektualaca, zar ne?

Naravno. Ali više ne. Kada bih saznao da me Norman Mejler voli, ubio bih se. Mislim da je previše krut. Drago mi je da se nisam dopao ni Kurtu Vonegatu. On je imao problema, strašnih problema. Nije mogao da vidi svet kao ja. Pretpostavljam da sam ja previše Polijana, a on previše Kasandra. Zapravo, više volim da vidim sebe kao Janusa — boga sa dva lica, koji je pola Polijana, a pola Kasandra, upozoravajući na budućnost i verovatno živeći previše u prošlosti — kombinacija ta dva. Ali ne mislim da sam previše preoptimističan.

Vonegat je dugo bio označen kao pisac naučne fantastike. Onda je odlučeno da on to nikada nije ni bio, i smešten je u mejnstrim. Tako je Vonegat postao „literatura“, a Vi ste još uvek na ivici. Mislite li da je Vonegat uspeo zato što je Kasandra?

Da, to je deo istine. Užasni kreativni negativizam, kojem se dive njujorški kritičari, uzrokovao je njegovu popularnost. Njujorkeri vole da se obmanjuju i osuđuju. Ja nisam morao tako da živim. Ja sam dečko iz Kalifornije. Nikome ne govorim šta da piše, i niko to ne govori meni.

Ipak, dobili ste Priznanje za izvanredan doprinos američkoj književnosti. Koliko Vam je to bilo značajno?

To je bilo fantastično veče. Međutim, stvarno sam se mučio da pronađem svoju hotelsku sobu. Hotel u Njujorku u kojem je bila održana ceremonija je bio toliko veliki, da me je ispunio očajanjem. Od kada sam imao moždani udar, moram da hodam polako. Video sam znak sa natpisom: „najbliži toalet: dve stotine osamdeset milja“. Recepcija je bila na osmom spratu. Morao si da čekaš deset minuta samo da odeš liftom gore da se prijaviš! Te večeri su me neke dame vodile do moje sobe i rekao sam „Za ime Boga, gde je muški toalet?“ Nismo mogli da ga nađemo. Jedna od devojaka je rekla „Ima drvo u saksiji tamo, zašto njega ne iskoristiš?“ I jesam. Niko me nije video. Barem mislim da nije.

Da li je ta nagrada bila znak da je naučna fantastika stekla poštovanje?

U nekoj meri. Moralo je da prođe mnogo vremena da bi nas ljudi pustili u javnost i prestali da nam se podsmevaju. Kad sam bio mlad pisac, ako bih otišao na proslavu i rekao da pišem naučnu fantastiku, ljudi bi mi se rugali. Zvali bi me Fleš Gordon čitavo veče, ili Bak Rodžers. Naravno, pre šezdeset godina malo se knjiga štampalo u tom žanru. Do 1946. bile su objavljene samo dve antologije. Svejedno, nismo mogli da priuštimo sebi da ih kupimo, jer smo svi bili siromašni. Eto koliko smo jadni bili, koliko je oskudan bio žanr, i koliko je sve to bilo nevažno. A kada su konačno počele da se štampaju prve knjige, tamo negde u ranim pedesetim, bile su potpuno nezapažene od strane važnih književnih časopisa. Bili smo svi pisci naučne fantastike u tajnosti.

Da li naučna fantastika nudi piscu lakši način da istražuje konceptualne premise?

Uzmite za primer „Farenhajt 451“. Govorimo o spaljivanju knjiga, veoma ozbiljnoj temi. Moraš da budeš veoma oprezan da ne počneš da pridikuješ. Zato smestiš priču nekoliko godina u budućnost i izmisliš vatrogasca koji spaljuje knjige, umesto da gasi požare — što je samo po sebi sjajna ideja — i pustiš ga u pustolovinu na kojoj otkriva da knjige možda ne bi trebalo da budu paljene. Pročita svoju prvu knjigu. Zaljubi se. A onda ga pošalješ u svet da promeni svoj život. To je napeta priča, a zapetljana u nju nalazi se ta velika istina koju želiš da kažeš, bez propovedanja.

Često koristim metaforu o Perseju i Meduzi kada govorim o naučnoj fantastici. Umesto da gledaš istinu u lice, gledaš preko ramena u odraz na svom uglačanom štitu. Onda ispružiš mač i odsečeš Meduzi glavu. Naučna fantastika se pretvara da gleda u budućnost, dok zapravo gleda u odraz onoga što je već ispred nas. Tako imaš rikošet koji ti dozvoljava da se zabavljaš, umesto da mudruješ i budeš samosvestan.

Da li istovremeno i čitate naučnu fantastiku?

Oduvek sam verovao da ne treba mnogo da čitaš u žanru u kojem pišeš, kad se već jednom ustališ. Ali na početku dobro je znati šta drugi rade. Kada sam imao sedamnaest godina, pročitao sam sve od Roberta Hajnlajna i Artura Klarka, rana dela Teodora Stardžena i Van Vogta — sve pisce koji sam sretao u časopisu Astounding Science Fiction — ali na mene su veliki uticaj imali H. G. Vels i Žil Vern. Shvatio sam da sam nalik Vernu — pisac priča sa moralnim poukama, instruktor humanosti. On veruje da se ljudsko biće nalazi u neobičnoj situaciji u veoma neobičnom svetu, i da možemo da pobedimo samo ako se ponašamo humano. Njegov heroj Nemo — koji je na neki način negativ Melvilovog ludog Ahaba — oduzima ljudima oružje i podučava ih da žive u miru.

A šta je sa piscima mlađim od Vas?

Radije ne čitam dela mlađih pisaca u žanru. Često možeš da se deprimiraš otkrićem da su došli do neke ideje na kojoj trenutno radiš. Ono što želim je da jednostavno gledam svoja posla.

Kada ste počeli da pišete?

Počelo je sa Poom. Imitirao sam ga od dvanaeste do negde osamnaeste godine. Zaljubio sam se u Poove dragulje. On je zaista briljantan, zar ne? Isto važi za Edgara Rajsa Burouza i Džona Kartera. Pisao sam tradicionalne horor priče sa kakvim verujem da počinje svako ko ulazi u žanr — znate, ljudi zaključani u grobnicama. Crtao sam egipatske lavirinte.

Sve je buknulo 1932, kada sam imao dvanaest godina. Imao sam Poa, Kartera, Burouza, stripove. Slušao sam mnogo radio emisija, posebno jednu koja se zvala Chandu the Magician. Siguran sam da je bila priličan krš, ali za mene nije. Svake večeri u vreme emitovanja, sedeo bih i po sećanju napisao čitav scenario. Nisam mogao da se suzdržim. Čandu je bio protiv svih zlikovaca na svetu, baš kao i ja.

Voleo sam i da crtam. Oduvek sam želeo svoj sopstveni strip. Tako da nisam samo pisao o Tarzanu, crtao sam čitave table. Pisao sam uobičajene avanturističke priče, smeštao ih u Južnu Ameriku među Asteke, ili u Afriku. Uvek je postajala prelepa dama i žrtvovanje. Tako da sam znao da ću biti umetnik: pisac, crtač, ili glumac.

Gde ste glumili?

Jednog dana u Tuskonu, u Arizoni, imao sam dvanaest godina, rekao sam svojim drugarima da ću da odem do najbliže radio stanice i da postanem glumac. Moji drugovi su se nasmejali i pitali: „Da li znaš nekoga u stanici?“ Rekao sam — ne. „Da li imaš neku vezu?“ Rekao sam opet — ne. Samo ću da se muvam tamo dok ne primete da imam talenta. Tako sam otišao u radio stanicu, praznio pepeljare i trčao po novine. Dve nedelje kasnije, dospeo sam u radio emisiju i svake subote čitao deci stripove: Bringing Up Father, Tailspin Tommy, i Buck Rogers.

Čini se da ste bili otvoreni za različite uticaje.

Velika gomila đubreta, eto šta sam ja. Ali gorim jakim plamenom. Imao sam i svoje „književne“ ljubavi. Volim da zamišljam kako putujem vozom, američkim kontinentom, ponoć je, i razgovaram sa svojim najdražim autorima, a u tom vozu bili bi ljudi poput Džordža Bernarda Šoa, koji su zainteresovani za žanr ideja. I on je povremeno pisao neke stvari koje bi se mogle svrstati u naučnu fantastiku. Sedeli bismo do kasno, preturajući po idejama, i govorili: „Pa, ako je tako ženama u 1900, kako će biti onima u 2050?“

Ko bi još bio u tom vozu?

Gomila pesnika: Hopkins, Frost, Šekspir. I pisci poput Štajnbeka, Hakslija i Tomasa Vulfa.

Kako je Vulf uticao na Vas?

Bio je veliki romantik. Jednom devetnaestogodišnjaku potpuno otvara vrata sveta. Čitamo određene pisce u određenom periodu života, i može da se desi da im se nikada ne vratimo. Vulf je savršen kada imaš devetnaest godina. Ako se zaljubiš u Šoa u tridesetim, biće to ljubav do kraja života. A mislim da je tako i za neka dela Tomasa Mana. Čitao sam Smrt u Veneciji kada sam imao dvadeset godina. Knjiga postaje svake godine sve bolja.

Stil je presudan. Kada jednom shvatiš šta želiš da kažeš o sebi i svojim strahovima, svom životu, to postaje tvoj stil, i okreneš se piscima koji mogu da te nauče kako da koristiš reči da izraziš svoju istinu. Naučio sam od Štajnbeka kako da pišem objektivno, a da ipak ubacim sve detalje bez preteranih komentara. Naučio sam prokleto mnogo od Džona Kolijera i Džeralda Herda, i ludo sam se zaljubio u neke spisateljice, posebno Judoru Velti i Ketrin En Porter. Još uvek se vraćam na neke knjige Edit Varton i Džesamin Vest — The Friendly Persuasion je jedna od mojih omiljenih zbirki priča.

Marsijanske hronike, Vaše prvo zapaženo delo, nazvano je romanom, ali je zapravo zbirka priča, od kojih su mnoge prethodno objavljivane po časopisima u toku četrdesetih. Zašto ste odlučili da ih povežete u knjigu?

Oko 1947, kada sam objavio sam svoju prvu knjigu, Mračni karneval, upoznao sam sekretaricu Normana Korvina — on je bio velika zverka na radiju, režiser, pisac i producent. Preko nje sam mu poslao rukopis sa porukom „Ako ti se dopada ova knjiga koliko se meni dopadaju tvoji radovi, rado ću te jednog dana odvesti na piće“. Nedelju dana kasnije zazvonio je telefon. Bio je to Norman. Rekao je: „Ne vodiš me na piće, vodim ja tebe na večeru“. To je bio početak doživotnog prijateljstva. Kada me je prvi put odveo na večeru, prepričao sam mu priču Ylla. Rekao je: „vau, to je sjajno, napiši još takvih“. Na neki način, jesam. To je omogućilo Marsijanskim hronikama da se rode.

Postojao je još jedan razlog. 1949, moja žena Megi je zatrudnela sa našom prvom ćerkom, Suzan. Do tada je Megi radila, a ja pisao kod kuće, ali sada je trebalo da brine o bebi i morao sam da zaradim više novca. Ono što mi je trebalo bio je ugovor za knjigu. Norman je predložio da odem u Njujork i ostavim utisak na izdavače, tako da sam kupio autobusku kartu i odseo u YMCA, pedeset centi po noćenju. Nosio sam svoje priče po izdavačkim kućama. Niko ih nije hteo. Rekli su da ne objavljuju priče. Da nemam možda roman? Rekao sam da nemam, ja sam sprinter, a ne maratonac. Taman sam se spremao da krenem kući, kada sad, poslednjeg dana, večerao sa urednikom Volterom Bredberijem — nismo u srodstvu. Rekao je: „Zar to ne bi bila knjiga kada bi sve te priče o Marsu nekako spojio? Možeš da ih nazoveš Marsijanskim hronikama“. On je smislio naslov, ne ja. Rekao sam: „Bože, pročitao sam Winesburg, Ohio kada sam imao dvadeset četiri godine, 1944, toliko sam bio oduševljen da sam rekao sebi — jednog dana napisaću ovakvu knjigu, ali će se radnja odvijati na Marsu“. Čak sam napravio i zabelešku, i na to potpuno zaboravio.

Ostao sam budan te noći i u YMCA napisao skicu knjige. Odmah ujutro sam mu odneo. Pročitao je i rekao. „Daću ti ček na sedam stotina pedeset dolara“. Vratio sam se u Los Anđeles, uklopio sve priče u jedan okvir i nastale su Marsijanske hronike. Nazivaju ih romanom, ali u pravu ste — to je zbirka povezanih priča.

Jedna od najpopularnijih priča u knjizi je „Doći će blage kiše“, o automatskoj kući koja nastavlja da radi i nakon nuklearnog razaranja. U toj priči nema ljudi. Kako ste dobili ideju za to?

Nakon bombardovanja Hirošime video sam fotografiju kuće sa obrisima ljudi koji su u njoj nekad živeli ocrtanim pepelom na zidu, od siline eksplozije. Ljudi nije bilo, ali obrisi su ostali. To me je toliko pogodilo, da sam morao da napišem priču.

Neki od pasusa Marsijanskih hronika, kao i delovi nekih drugih knjiga, izuzetno su lirski napisani. Odakle dolazi to lirsko izražavanje?

Zbog svakodnevnog čitanja poezije. Moji omiljeni pisci bili su oni koji su govorili lepo. Proučavao sam Judoru Velti. Ona ima neverovatnu sposobnost da napravi atmosferu, ocrta karakter i iskaže osećanje u samo jednoj rečenici. Jednoj rečenici! Moraš da proučavaš takve stvari ako želiš da postaneš dobar pisac. Velti piše o ženi koja ulazi u prostoriju i osvrće se oko sebe. Jednim potezom, ocrtava nam atmosferu sobe, opisuje ličnost žene i daje nam uvid u radnju. Sve u dvadeset rečenica. Onda se zapitaš: „Kako to radi? Koji pridev? Koji glagol? Koja imenica? Kako ih je odabrala i stavila jedno uz drugo?“ Bio sam vredan učenik. Nekada bih kupio stari primerak Volfove knjige, isecao pasuse i lepio ih u moju priču, jer ja to nisam mogao da napišem. Bio sam toliko isfrustriran! I onda sam prekucavao delove tuđih knjiga, samo da vidim kakav je osećaj pisati tako. Učio sam njihov ritam.

A Prust, Džojs, Flaber, Nabokov — pisci koji su razmišljali o književnosti u terminologiji stila i forme. Da li Vas je to ikada interesovalo?

Ne. Ako me uspavaju, uspavali su me. Pokušavao sam da čitam Prusta toliko puta, i uviđam lepotu njegovog stila, ali on me uspavljuje. Isto važi za Džojsa. Džojs nema mnogo ideja. Ja sam potpuno orijentisan na ideje, i cenim više izvesne tipove francuskog stila i engleskog narativa. Ne mogu da zamislim da ne budem fasciniran šta sve ideje mogu za nas da učine.

Samouki ste, zar ne?

Jesam. Obrazovao sam se u biblioteci. Nisam nikada išao na koledž. Išao sam u biblioteku, u toku osnovne škole u Vokagenu, kasnije u Los Anđelesu, i provodio tamo duge letnje dane. Krao sam časopise iz radnje kao klinac, čitao ih, pa ih tajno vraćao na police. Tako sam mogao da čitam, a da ostanem pošten. Nisam želeo da postanem lopov, i vodio sam računa da uvek operem ruke pre čitanja. Ali biblioteka, to je bila macina trava za mene. Ima toliko toga što može da se vidi i pročita, i daleko je zabavnije nego ići u školu, jer možeš da napraviš sopstveni spisak i ne moraš nikoga da slušaš. Kada pogledam samo knjige koje moja deca donose kući kao lektiru i moraju da ih pročitaju, jer im ocena od toga zavisi — ali šta ako im se te knjige ne dopadaju?

Pronašao sam sebe u biblioteci. Zato sam išao sâm tamo — da pronađem sebe. Biblioteka je zadovoljavala sve moje radoznalosti, od dinosaurusa do antičkog Egipta. Kada sam završio srednju školu, išao sam u biblioteku tri puta nedeljno, svake sedmice, skoro deset godina, i konačno sam shvatio da sam završio. Diplomirao sam u biblioteci sa dvadeset sedam godina. Naučio sam da je biblioteka prava škola.

Rekli ste da ne verujete da se pisac može školovati na koledžu. Zašto?

Ne možeš da naučiš da pišeš u školi. Koledž je loše mesto za pisca zato što profesori uvek misle da znaju više nego ti — a to nije istina. Imaju predrasude. Vole, na primer, Henrija Džejmsa, ali šta ako ti ne želiš da pišeš kao Džejms? Ili vole Džona Irvinga, koji je dosadan. Za većinu pisaca koji su u nastavnom planu škola ne razumem zašto ih ljudi čitaju i zašto predaju o njima. Biblioteka, sa druge strane, nije pristrasna. Informacije su tamo da ih sam koristiš i shvatiš. Nema nikoga da ti kaže šta da misliš. Sam to otkrivaš.

Ali Vaše knjige su u nastavnom planu mnogih škola.

Znate li zašto profesori pričaju o meni? Zato što pišem metafore. Svaka moja priča je nezaboravna metafora. Sve velike religije su metafore. Cenimo stvari poput Danijela u jami sa lavovima i Vavilonske kule. Ljudi pamte takve metafore zato što su toliko slikovite da ne možeš da ih izbaciš iz glave, i zato se dopadaju školarcima. Čitaju o raketama i susretima u svemiru, priče o dinosaurusima. Čitav život sam trčao po polju i skupljao svetlucave predmete. Okrenem jedan i kažem: da, ovde se krije priča. Takva su deca. Danas su moje priče u hiljadama antologija. I u dobrom su društvu. Drugi pisci su najčešće mrtvi ljudi koji takođe pišu u metaforama: Edgar Alan Po, Herman Melvil, Vošington Irving, Natanijel Hatorn. Svi ti pisci pisali su za decu. Možda su se pretvarali da to ne rade, ali jesu.

Koliko Vam je važno da sledite sopstvene instinkte?

Bože. To je ključno. Ponudili su mi da napišem scenario za Rat i mir pre nekoliko decenija. Američka verzija, režiser King Vidor. Odbio sam. Svi su me pitali kako sam mogao to da učinim, to je apsurdno, knjiga je sjajna. Pa, za mene nije. Ne mogu da je pročitam. Ne mogu da stignem do kraja, pokušao sam. To ne znači da je knjiga loša, samo da ja nisam za nju spreman. Oslikava jednu veoma specifičnu kulturu. Moja žena je obožava, pročita je jednom u tri godine, tako već dve decenije. Ponudili su mi standardnu sumu za scenario te dužine, sto hiljada dolara, ali na ovom svetu ne možeš da radiš stvari zbog novca. Ne zanima me koliko su ti ponudili i koliko si siromašan. Postoji samo jedan izgovor za uzimanje novca na taj način — ako je neko u porodici smrtno bolestan, a računi lekara su se toliko nagomilali da ćete svi biti uništeni. Onda bih rekao: Idi, prihvati taj posao. Odradi Rat i mir i zabrljaj. I zažali kasnije.

Zašto ste pisali Mobi Dika?

Zavoleo sam Hjustonov rad kad sam bio u dvadesetim. Gledao sam Malteškog sokola petnaest puta i Blago Sijera Madre ne znam ni sam koliko. Kada sam imao dvadeset devet godina, otišao sam na snimanje filma i Džon Hjuston je sedeo iza mene. Poželeo sam da se okrenem, zgrabim ga za ruku i kažem mu: „Volim te i želim da radim sa tobom.“ Ali suzdržao sam se i sačekao da objavim tri knjige, da bih imao dokaz svoje ljubavi. Pozvao sam svog agenta i rekao mu da sada želim da upoznam Džona Hjustona. Upoznali smo se na Dan zaljubljenih 1951, što je sjajan dan za započinjanje ljubavne veze. Rekao sam: „Ovo su moje knjige, ako vam se sviđaju, jednog dana moramo da radimo zajedno.“ Nekoliko godina kasnije nazvao me je bez ikakve najave i pitao da li imam vremena da dođem u Evropu i napišem scenario za Mobi Dika. Rekao sam mu da ne znam, jer nikada nisam uspeo da pročitam prokletnika. I tako sam bio u dilemi: evo ga čovek kojeg volim i čijem se radu divim, nudi mi posao. Mnogi ljudi bi rekli da treba da zgrabim tu priliku — Isuse, dopada ti se, zar ne? Rekao sam mu: „Znaš šta, otići ću kući i pročitati što više mogu, i vratiću se sutra u vreme ručka. Do tada ću znati šta osećam prema Melvilu.“ Imao sam primerke knjige, vukle su se po kući.

I tako sam otišao kući i pročitao Mobi Dika. Zanimljivo, mesec dana pre toga tumarao sam po sobi, uzeo knjigu u ruke i rekao ženi: „Pitam se kada ću ovo da pročitam.“ I evo me, sedim i čitam. Zaronio sam u sredinu, umesto da krenem od početka. Naišao sam na predivnu poeziju o belini kita i boji noćnih mora i mlazu vode. I naišao sam na deo pri kraju kada Ahab stoji na ogradi i kaže: „Vetar je blag, i blago nebo, i vazduh miriše sada kao da duva sa dalekih livada; sada kose seno negde na padinama Anda, i kosilice spavaju među svežim balama.“ Vratio sam se na početak i pročitao. „Zovite me Išmael.“ Zaljubio sam se! Zaljubiš se u poeziju. Kao u Šekspira. Šekspira sam zavoleo sa četrnaest godina. Mogao sam da uradim ovaj scenario, ne zato što sam se zaljubio u Melvila, već zato što sam bio zaljubljen u Šekspira. Šekspir je napisao Mobi Dika, koristeći Melvila kao Uidži tablu.

Kada sam se susreo sa Hjustonom pitao sam ga li treba da pročitam Frojdovske i Jungovske interpretacije belog kita. Rekao je: „Ne, dođavola, ja zapošljavam Bredberija! Šta god da je dobro ili loše u vezi sa scenarijem, biće tvoje, pa ćemo bar moći da kažemo da je ogrnuto tvojom kožom.“

Nakon što sam pročitao knjigu nebrojeno puta, napisao sam početak na brodu na putu do Evrope, i nisam ga menjao. Ali sve ostalo je bilo užasno teško. Morao sam da pozajmljujem scene i rečenice iz knjige i guram ih u tekst na drugim mestima, jer knjiga nema strukturu scenarija. Rasipa se na sve strane, džinovska kanonada slika.

Probudio sam se jednog jutra u Londonu, pogledao u ogledalo i rekao: „Ja sam Herman Melvil“. Melvilov duh je pričao sa mnom i tog dana sam napisao poslednjih trideset strana scenarija. Sve je izbilo iz mene u gigantskoj eksploziji.

Pretrčao sam London i odneo Hjustonu scenario. Rekao je: „Isuse, to je to.“

Ipak, kraj je Vaš, a ne Melvilov.

Da, ali zaista stoji, jer sam nabasao na otkrovenje. Da biste adaptirali knjigu za film, morate da odlučite kada ćete da iskočite iz kutije. Nisam želeo Fedala, tajnovitog harpunistu, zato što je strašno dosadan, napravio bi od dela komediju. On je misteriozni simbol koji lomi leđa kitu. Ako niste pažljivi u pisanju tragedije, još jedno silovanje, još jedno ubistvo, još jedan incest, i odjednom je vreme za smeh. Zato sam se otarasio Fedala, i to nam ne ostavlja nikoga ko će umreti sa kitom. Dođavola, logično je da Mobi Dik povuče Ahaba sa sobom, i vrati se na površinu sa svim tim posekotinama od harpuna, i da ljudi koji ga prate budu uništeni. Toga nema u knjizi. Žao mi je, ali ponosan sam na taj deo. Užasno ponosan.

Da li roman i kratka priča predstavljaju za Vas različite izazove?

Da, problem romana je ostati dosledan. Kratka priča, ako imaš zanimljivu ideju i inspirisan si, napiše se za sama za nekoliko sati. Pokušavam da ohrabrim svoje prijatelje studente i pisce da napišu kratku priču u jednom danu, jer tako ima sopstveni okvir, snagu, sopstveni život i razlog za postojanje. Postoji razlog zašto ti se ideja javila baš u tom času, idi i istraži je, stavi je na papir. Dve ili tri hiljade reči za nekoliko sati nije toliko teško. Ne dozvoli da ti drugi ljudi smetaju. Ignoriši ih, isključi telefon, sakrij se, napiši. Ako preneseš priču u sutrašnji dan, počećeš da previše razmišljaš o njoj, pokušaćeš da dodaš neke ukrase, zadovoljiš nekoga.

Roman ima mnogo zamki, jer ti treba više vremena, krećeš se među ljudima, i ako nisi oprezan, pričaćeš o njemu. Roman je takođe teško napisati u smislu da treba održati ljubav. Teško je zadržati erekciju dve stotine dana. Zato prvo napiši „veliku istinu“. Ako nju napišeš, „male istine“ će se skupiti oko nje. Dozvoli da se privuku i zadrži ih.

Kakve ste konkretne probleme imali sa svojim romanima?

Kada sam pisao Farenhajt 451, Montag mi je prišao i rekao: „Poludeću.“ Pitao sam ga: „Šta ti je. Montag?“ „Palim knjige“, rekao je. „Zar ne želiš?“ pitao sam. „Više ne, volim ih“, rekao je. „Dobro, onda uradi nešto povodom toga“, predložio sam. I tako mi je Montag napisao knjigu za devet dana.

Da li se strogo pridržavate radnog plana?

Moja strast tera me da sednem za pisaću mašinu svakog dana, od moje dvanaeste godine. Tako da ne moram da brinem o rasporedima. Uvek nešto novo tinja u meni. Ne planiram ja njega, već ono mene. Kaže mi da se prihvatim mašine, odmah, i završim ga.

Gde najčešće pišete?

Mogu da radim bilo gde. Pisao sam u spavaćim sobama i dnevnim sobama. Dok sam odrastao u Los Anđelesu, pisao sam u dnevnoj sobi uz uključen radio i moje roditelje i brata koji razgovaraju. Kasnije, kada sam želeo da napišem Farenhajt 451, otišao sam u UCLA i pronašao sobu u podrumu gde si, ako ubaciš novčić od deset centi u pisaću mašinu, mogao da kucaš trideset minuta.

Jeste li ikada koristili računar?

Pre moždanog udara, kucao sam na mašini. IBM Selectric. Nikada računar. Računar je jedan vid pisaće mašine. Šta će mi još jedna mašina? Već je imam.

Mnogi bi se složili da računar čini prepravljanje teksta mnogo lakšim. Da ne pominjem greške u kucanju.

Pišem već sedamdeset godina, ako do sada nisam naučio da ne pravim greške u kucanju...

Koristite li beležnicu?

Ne. Čim dobijem ideju, napišem kratku priču, ili započnem roman, ili pesmu. Tako da mi ne treba beležnica. Imam spisak ideja i priča koje nisu uspele kada sam ih započeo, pre nekoliko godina, ili pet godina, ili deceniju. Vratim im se kasnije i preletim naslove. Kao tata-ptica koji se vraća sa crvićem, gledam u te male gladne kljunove, sve te priče koje čekaju da budu dovršene, i pitam: „Koja od vas mora da se nahrani? Koja želi da danas bude dovršena?“ I priča koja je najglasnija, ideja koja ustane i otvori kljun, bude nahranjena. Izvučem zapis i dovršim ga za nekoliko sati.

U Zen in the Art of Writing rekli ste da ste na početku svoje karijere napisali grupu imenica da vam pokrene inspiraciju za priču: „tegla, cisterna, jezero, kostur“. Da li još uvek to radite.

Ne toliko, zato što mi sada ideje dolaze automatski. Ali ranije sam znao da moram da kopam po podsvesti, a takvi spiskovi su mi u tome pomagali. Ovo sam naučio veoma rano: tri stvari se nalaze u tvojoj glavi. Prvo, sve što si iskusio od rođenja do sada, svaka sekunda, sat i dan. Drugo, kako si reagovao na te događaje u trenucima kada su se desili, bili oni sretni ili strašni. To su dve stvari koje imaš i koje ti obezbeđuju materijal. Onda, odvoj od životnih iskustava sva umetnička iskustva: sve što si naučio od pisaca, pesnika, kompozitora, slikara, režisera... Sve je ovo u tvojoj glavi i moraš nekako da ga izvučeš na površinu. Kako ćeš to da učiniš? Ja sam pisao skupove imenica i pitao se: šta svaka od njih znači? Možeš da sada napraviš svoj spisak i biće potpuno drugačija od mog. Noć. Cvrčci. Pisak lokomotive. Podrum. Tavan. Teniske patike. Vatromet. Sve ove reči su veoma lične. Kada ih zapišeš, počneš da praviš asocijacije. Pitaš se zašto si nešto zapisao, što to za tebe znači, zašto si odabrao tu reč, a ne neku drugu. Uradi ovo, i na putu si da postaneš dobar pisac. Ne možeš da pišeš za druge. Ne možeš da pišeš za ovu ili onu religiju, ovo ili ono verovanje. Pišeš onako kako ti vidiš stvari. Napravi spisak od deset stvari koje mrziš i uništi ih u priči ili pesmi. Zapiši deset stvari koje voliš i proslavi ih. Kada sam pisao Farenhajt 451, mrzeo sam spaljivanje knjiga, a voleo biblioteke. I eto.

Nakon što zapišete imenice, koji je sledeći korak?

Počnem da pišem oko njih misli — pensées. To je kao poezija u prozi. Izazovno je. Pokušava da bude metaforičko. Sent-Džon Perse objavio je nekoliko obimnijih knjiga ovakve poezije, na divnom papiru, prelepim slovima. Njegove knjige imale su naslove poput Kiše, Snegovi, Vetrovi... Nisam nikada mogao da kupim njegovu knjigu, jer su koštale po dvadeset trideset dolara — a to je bilo pre pedeset godina. Ali uticao je na mene, jer sam ga čitao u knjižari, i počeo sam da pišem kratke, opisne pasuse, svaki po dve stotine reči, i počeo da u njima proučavam svoje imenice. Onda bih napravio neke likove da pričaju o nekoj imenici, i odjednom, kreće priča. Radio sam to i sa fotografijama koje sam cepao iz časopisa. Pisao sam kratke pesme po tim slikama.

Neke slike budile su uspomene. Slike Edvarda Hopera, na primer. Slikao je te predivne prizore gradova, praznih kafea, praznih pozorišta u ponoć, samo sa jednim čovekom na slici. Osećaj izolovanosti i usamljenosti je fantastičan. Gledao sam u te slike i punio ih maštom. Još uvek čuvam te svoje pensées. One su početak mog stvaralaštva.

Možete li da navedete njihov primer u svojim delima?

Opis sirene za maglu u istoimenoj kratkoj priči. Pasus koji opisuje dinosauruse u „Zvuk groma“. To su dobri primeri.

Zašto više volite kratke priče od romana? Da li je problem u strpljenju? Ovih dana to zovu ADHD.

Mislim da ima istine u tome. Pretvori slabost u preimućstvo. Pažnja mi je loša. Zato pišem ono što mogu: kratke priče.

Ako je prvi nacrt priče ili romana, kako Vi kažete, rezultat Vaše podsvesti, da li više razmišljate prilikom ponovnog pisanja?

Naravno, iščitavam i sečem. Mnoge kratke priče su predugačke. Kada sam napisao roman Nešto zlo nam se prikrada, prva verzija imala je sto pedeset hiljada reči. Prilikom doterivanja, isekao sam pedeset hiljada. Važno je da se sam sebi skloniš sa puta. Počisti smeće, načini jasnijim.

Vi ste „brz“ pisac. Da li brzo i uređujete?

Ne, prvu verziju napišem brzo, impulsivno. Posle nekoliko dana, prekucam čitavo delo, i moja podsvest mi, dok kucam, dodaje nove reči. Moguće da ću materijal prekucati više puta dok ga ne dovršim. A nekad nije potrebno mnogo revizije.

U koje doba dana najčešće kucate?

Pišem non-stop. Ustanem ujutro bez planova šta ću da radim. Obično dobijem ideju oko zore, pre nego što ustanem, imam ono što zovem „jutarnje pozorište“ u glavi, svi ti glasovi koji razgovaraju sa mnom. Kada dođu do neke dobre metafore, iskočim iz kreveta da ih zarobim na papir pre nego što nestanu. To je cela tajna: radi ono što te uzbuđuje.

Takođe, oduvek sam voleo popodnevne dremke. Tako imam dva jutra.

Pišete li nacrte za svoje priče?

Ne, nikada. Ne možete to da radite. Kao što ne možete da planirate sutra, ili sledeću godinu, ili deset godina od sada. Kada planiraš knjigu, iscediš svu energiju i vitalnost. Nema krvi. Moraš da je proživljavaš od dana do dana i pustiš svoje likove da rastu.

Da li iščitavate ponovo svoje romane i kratke priče?

Prilično često, kasno noću. Siđem dole, otvorim neku svoju knjigu, pročitam pasus i kažem: „Bože, sedim ovde i plačem, jer ovo nije moja zasluga. To je dar od Boga. I zahvalan sam, tako zahvalan.“ Najbolji opis moje karijere kao pisca je: „igra se na poljima Gospoda“. Bilo je divno zabavno i neka sam proklet ako znam odakle sve to dolazi. Imao sam sreće. Mnogo sreće.

Pretpostavljam da je nepotrebno pitati da li uživate u pisanju?

Očigledno je da uživam. Ono je izuzetna radost i ludilo mog života, i ne razumem pisce koji moraju da se naprežu da bi pisali. Volim da se igram. Zanimljivo mi je da se poigravam idejama, da ih bacam u vazduh kao konfete i trčim ispod njih. Kad bih morao da radim na tome, odustao bih. Ne volim da radim.

Spomenuli ste moždani udar koji ste doživeli 1999. Čega se sećate vezano za to iskustvo?

Bio sam u Palm Springsu i pisao priču. Šetao sam po kući, kada sam se iznenada osetio nestabilnim. Nisam mogao da hodam kako treba, niti da govorim. Pozvao sam ženu, ona je bila kod kuće u Los Anđelesu. Poslala je vozača po mene. Kada je stigao, tražio sam da me vozi kući, ali on je insistirao da me vodi pravo u bolnicu. Spasao mi je život. Odveo me je u Eisenhower Medical Center pored Palm Springsa na ispitivanja i tamo su uvideli da sam u očajnom stanju. Ruka i noga bili su mi paralisani. Bilo mi je teško da pričam.

Znam da je bilo ozbiljno, pošto nisam mogao da se pomaknem. Ležao sam u krevetu i govorio svojoj nozi: „Ok, pomeri se“, ali nije, i osećao sam se kao mrtav pas. Prevrni se psu, prevrni se. A da li ti se pomera ruka? Ne. Posle nekoliko nedelja, konačno, polako, polako, naterao sam prst da se pomeri. Pomerio se i prst na nozi. I konačno mi je noga oživela. Bog je bio dobar prema meni. Imam dobre gene, a čitav događaj bio je koristan za mene, jer sam skinuo svu tu kilažu. Šećer mi je sada normalan — ne moram da uzimam lekove, pritisak mi je normalan, posle toliko godina. Sve sam ovo učinio sam sebi — ne mogu nikoga da krivim. Mnogo piva, mnogo vina, trideset pet kila viška, bilo je vreme da prekinem.

Motorika Vam se nikada nije dovoljno popravila posle toga da možete da kucate. Uspevate li od tada da pišete?

Nekoliko dana posle moždanog udara, pozvao sam ćerku Aleksandru, koja radi kao moj asistent, da dođe u bolnicu. Rekao sam joj da ponese rukopis na kojem sam tada radio, krimi-roman Let’s All Kill Constance, diktirao joj priču, i ona je kucala. I od tada tako pišem. Pozovem je telefonom, diktiram joj priče, ona ih kuca i šalje mi rukopis faksom. Prepravljam olovkom. Nije idealno, pa šta.

Da li je ova promena dovela do nekih promena u Vašoj prozi?

Ne mnogo. Ako pogledate novu zbirku priča na kojoj trenutno radim, Juggernaut, priče su prilično jake. Voleo bih da opet mogu da koristim svoju pisaću mašinu. Užasno mi nedostaje. Ali to je van granica mogućnosti, pa se snalazim.

Koliko je optimizam bio važan za Vašu karijeru?

Ne verujem u optimizam. Verujem u maksimalan učinak. To su različite stvari. Šta biste mogli da uradite kada biste svakoga dana svog života činili najbolje što možete? Isprobajte. Saznajte. Ne znate, jer nikada niste pokušali. Morate da živite punim plućima! Vikati i osluškivati odjeke. Tu sam lekciju davno naučio. Jeo sam divne Švedske ćufte sa roditeljima i bratom, i kada sam odgurnuo prazan tanjir, uzviknuo sam: „Bože, ovo je bilo predivno!“ A moj brat je rekao: „Ne, bilo je dobro.“ Vidite razliku?

Na kraju svakog dana, kada završite sa poslom, ležite i mislite: „Ovo sam uradio danas.“ Nije bitno koliko je dobro, ili koliko loše — učinili ste ga. Na kraju nedelje imaćete pozamašnu hrpu. A na kraju godine, osvrnete se unazad i kažete: „Neka sam proklet, ovo je bila dobra godina.“

Šta mislite o elektronskim knjigama i Amazonovom Kindlu?

To nisu knjige. Ne možete da držite računar u ruci kao knjigu. Kompjuter nema miris. Postoje dva mirisa knjiga. Ako je knjiga nova, miriše predivno. Ako je stara, još lepše. Miriše na stari Egipat. Knjiga mora da ima miris. Morate da je držite u ruci i molite joj se. Stavite je u džep i šetate sa njom. I zauvek ostaje sa vama. Žao mi je, računar to ne može.

Nakon objavljivanja Farenhajt 451, proglašeni ste vizionarom. Na šta biste nas sad upozorili?

Obrazovni sistem nam je otišao do đavola. Ja bih prestao da bacam pare na obrazovanje šesnaestogodišnjaka. Trebalo bi da sav taj novac uložimo u vrtiće. Mališani moraju da nauče da čitaju i pišu. Kada bi nam deca polazila u školu sa tim veštinama, bili bismo spremni za sve što nas u budućnosti čeka, zar ne? Ne smemo da dozvolimo da stignu do četvrtog i petog razreda, a da ne umeju da čitaju i pišu. Zato moramo da im obezbedimo slikovnice, ili ih učimo da čitaju uz pomoć stripova. Kada sam imao pet godina, tetka mi je dala knjigu bajki Jednom davno, a prva priča u njoj bila je Lepotica i zver. Zbog te priče sam naučio da čitam. Gledao sam sliku te fantastične zveri, i žudeo da mogu da čitam o njoj. Do šeste godine, naučio sam da čitam i pišem.

Ne treba decu učiti matematiku. To im neće trebati u životu. Dajte im jednostavnu aritmetiku: jedan plus jedan, deljenje i oduzimanje. To su jednostavne stvari koje se brzo nauče. Ali bez matematike, jer je nikada neće koristiti, osim ako ne postanu naučnici, u kom slučaju uvek mogu da je nauče kasnije. Moj brat, na primer, nije bio dobar đak, ali je u dvadesetim želeo posao u elektro-distribuciji. Uzeo je knjige iz matematike i elektro-tehnike, pročitao ih, sam naučio, i dobio posao. Ako si dovoljno bistar, naučićeš matematiku kada ti bude bila potrebna. Ali prosečno dete to ne može. Zato mora da čita i piše. To je važno. Do šeste godine deca će imati sve što im je potrebno da se sama obrazuju. Kada odrastu, imaće i biblioteku.

Bili ste u braku pedeset šest godina, do smrti svoje žene 2003. Koja je tajna dugotrajne veze?

Ako nemate smisla za humor, ne možete da imate ni brak. U filmu Ljubavna priča kažu: „Ljubav je kada nikada ne moraš da kažeš izvini“. To je najgluplja stvar koju sam ikada čuo. Ljubav je kada svakoga dana govoriš „izvini“ zbog ove ili one sitnice. Čovek greši. Zaboravio sam da kupim sijalice. Nisam ovo kupio, izvini. Znate na šta mislim? Biti u stanju da preuzmeš odgovornost, ali iznad svega, da imaš smisao za humor, tako da u svemu što se desi vidiš zabavnu stranu.

Nedelju dana posle smrti Vaše žene, vratili ste se pisanju. Kako ste to uspeli?

Rad je jedini način. Imam tri pravila u životu. Prvo, završi posao. Ako ne uspeš, začepi i popij svoj džin. A kada sve drugo propadne, beži glavom bez obzira.

Na koju ste od svojih novijih priča posebno ponosni?

Jedna od mojih najdražih priča ikad je The Toynbee Convector. O čoveku koji tvrdi da je izumeo vremeplov i video budućnost, i da će svet, ako nešto ne promenimo, otići do đavola. Naravno, sve je to laž, ali ljudi mu veruju. Taj čovek je na mnogo načina nalik meni, upozoravajući ljude na budućnost.

Kada se osvrnete na svoju karijeru, da li postoji neki trenutak koji se izdvaja kao posebno stimulativan?

Prvo veliko uzbuđenje doživeo sam u dvadesetim. Poslao sam priču It’s Not the Heat, it’s the Hue časopisu Script Roba Vagnera. Jednog dana tog avgusta dobio sam pismo od Vagnera koje kaže da je priča divna i da želi da je odmah objavi. Vikao i sam i dozivao mamu da joj pokažem pismo. Igrali smo po dvorištu. Nisu mi platili, ali su mi poslali nekoliko primeraka časopisa, tako sam mogao da ih pokažem prijateljima i uverim ih da sam pisac. Ta prva priča bila je izuzetno važna. Psihološki efekat tog doživljaja trajao je godinama! Možda nećeš uspeti ništa da objaviš godinama, ali jednom si uspeo.

Da li pišete za idealnog čitaoca ili za neku određenu publiku?

Svaki put kada pišeš za nekoga, nebitno koga i nebitno koliko veruješ da je razlog ispravan, lažeš. Štajnbek je jedan od retkih pisaca iz tridesetih koji se još uvek čita, zato što nije pisao ni za koga određenog. Pisao je priče o ljudima. Plodovi vina i njegove druge knjige nemaju političke reference. Farenhajt 451 na izgled ima političku temu, ali nije tako, zato što je njena poruka: ostavite druge na miru.

Da li književnost, u tom slučaju, ima neku društvenu odgovornost?

Ne direktno. Ona mora da postoji kao odraz. Nikos Kazantzakis kaže: „Živi večno“. To je njegova poruka društvu. The Saviors of God slavi život. Svako veliko delo ima takvu poruku. Sva Dikensova dela kažu: živi punim plućima. Edgar Rajs Burouz nikada ne bi smatrao sebe piscem koji ima veliki uticaj na društvo. Ali ispostavlja se — a volim da to kažem zato što se svi užasno iznerviraju kada to čuju — Burouz je verovatno najuticajniji pisac u istoriji sveta.

Zašto tako mislite?

Pružio je čitavoj generaciji dečaka avanture i romantiku, naterao ih je da krenu u svet i postanu nešto posebno. To je ono što svi mi
moramo da učinimo, pružimo dar života u svojim knjigama. Kaži desetogodišnjaku: „Hej, život je zabavan! Odrasti!“ Razgovarao sam sa brojnim biohemičarima, astronomima, tehnolozima, koji su, kada su imali deset godina, zavoleli Tarzana i Džona Kartera i poželeli da postanu avanturisti. Burouz nas je odveo na Mesec. Svi sadašnji naučnici su čitali njegove knjige. Bio sam jednom na Caltech-u, i gomila naučnika je to potvrdila. Dva vodeća astronoma su rekla: „Da, zato smo odlučili da postanemo astronomi kad odrastemo. Poželeli smo da vidimo Mars“.

Ovo se susreće u mnogim oblastima. Potreba za avanturom prisutna je svugde, kod svih intelektualaca, a oni će se truditi da impresioniraju svoju decu. Ne možeš da ubiješ san. Društvena odgovornost dolazi iz određenog stila — avanture i romantike.

Baš kao moj prijatelj, Mr. Electrico.

To je lik koji se nakratko pojavljuje u Nešto zlo nam se prikrada? Često pominjete stvarnog Mr. Elektrika, iako nijedan naučnik nikada nije potvrdio njegovo postojanje. Ta priča je već postala mit — predsednik Centra za proučavanje dela Reja Bredberija nazvao je potragu za Mr. Elektrikom potragom za svetim gralom Bredberijeve stipendije.

Da, ali bio je stvaran. To je njegovo pravo ime. Cirkusi i karnevali su neprestano prolazili kroz Ilinois kada sam bilo klinac i voleo sam njihovu tajanstvenost. Jednog jesenjeg vikenda 1932, kada sam imao dvanaest godina, u grad je stigao Dill Brothers Combined Shows. Jedan od izvođača bio je Mr. Elektriko. Sedeo je u električnoj stolici. Neko je povukao prekidač i kroz njega je prošlo pedeset hiljada volti čistog elektriciteta. Munje su mu bile u očima i kosa mu se uspravila.

Sutradan sam morao da idem na sahranu svog omiljenog ujke. Kad smo se vraćali sa groblja, video sam iz kola obalu Mičigenskog jezera, šatore na njoj, i rekao tati: „Zaustavi auto“. Pitao je zašto, a ja sam rekao da moram da izađem. Otac je bio besan. Očekivao je da ću ostati i žaliti sa porodicom, ali ja sam istrčao napolje, pa nizbrdo na karneval.

Tada mi to nije palo na pamet, ali bežao sam od smrti, zar ne? Trčao sam ka životu. A tamo je Mr. Electrico sedeo na svojoj platformi ispred šatora, i nisam znao šta da kažem. Plašio sam se da ne ispadnem glup. Imao sam u džepu mađioničarski trik, malu kutiju u kojoj je loptica mogla da nestane i da se ponovo pojavi, pa sam mu prišao i pitao ga da li može da mi objasni kako to radi. To je bila prava stvar. Ostvario sam kontakt. Znao je da razgovara sa mladim mađioničarem. Pokazao mi je kako trik radi, pogledao me i rekao: „Da li bi voleo da upoznaš one ljude u šatoru? Čudne ljude?“ Rekao sam: „Da, gospodine, voleo bih.“ Tako me je poveo tamo, udario štapom po šatoru i viknuo: „Pazite na jezik!“ Prvi čovek kojeg sam upoznao unutra bio je tetovirani čovek. Zar to nije divno? Illustrated man! Naravno, on je sebe nazvao tetoviranim čovekom, ali sam mu ja promenio ime kasnije u knjizi. Takođe sam upoznao snažnog čoveka, debelu damu, akrobate, patuljka i kostura. Svi su oni postali likovi u mojim pričama.

Mr. Elektriko je bio divan čovek, zato što je znao da je sreo čudnog klinca koji je imao dvanaest godina i želeo mnogo. Šetali smo obalom jezera, i razgovarao je sa mnom kao sa odraslom osobom. Iznosio sam mu svoje velike filozofske misli, a on meni svoje male. Onda je seo na plažu, nagnuo se prema meni i rekao: „Drago mi je što si opet sa mnom.“ Pitao sam ga: „Kako to mislite? Ne poznajem Vas.“ A on je rekao da sam bio njegov najbolji prijatelj u Parizu 1918, da sam bio ranjen u Ardenu i umro na njegovim rukama. „Drago mi je što si ponovo ovde. Imaš drugačije lice, drugo ime, ali duša koji sija iz tebe je duša mog prijatelja. Dobrodošao nazad.“

Zašto je to rekao? Objasnite mi, zašto? Možda mu je sin bio mrtav, možda nije imao dece, možda je bio usamljen, a možda šaljivdžija. Ko zna? Možda je video žestinu kojom sam žudeo za životom. S vremena na vreme, kada potpisujem knjige, vidim dečake i devojčice tako pune života, da to isijava sa njihovih lica. Možda ga je to privuklo.

Kada sam odlazio sa karnevala tog dana, stao sam pored ringišpila i posmatrao konje kako jure u krug uz pesmu Beautiful Ohio, i plakao. Suze su mi jurile niz obraze. Znao sam da se nešto važno dogodilo tog dana, zbog Mr. Elektrika. Osećao sam da se nešto u meni promenilo. Dao mi je značaj, besmrtnost, tajanstveni dar. Život mi se potpuno okrenuo. Jeza me prođe kada pomislim na to, ali nekoliko dana kasnije počeo sam da pišem. I nikada nisam prestao.

To je bilo pre sedamdeset sedam godina, a sećam se savršeno jasno. Vratio sam se te večeri da ga vidim. Seo je na stolicu, povukli su prekidač, i kosa mu se podigla. Podigao je mač i dotakao njime svakoga u prvom redu, dečake i devojčice, muškarce i žene, dok je struja prštala sa oštrice. Kada je stigao do mene, dotakao me je mačem po čelu, nosu i bradi, i prošaptao: „Živi večno“. I odlučio sam da to i učinim.