Preduhitri me Mac dok sam pročitao čitav intervju. Novinarka koja je vodila intervju nije samo neobaveštena, ona je i nepismena. Briljantno je ukazala na krucijalnu razliku između nemara i nebrige, a i profesorima je "zakasnela" plata. Uvek se pitam zašto se opismenjeni nikad ne trgnu kad im upotrebljena reč zazveči rogobatno? Lako je utvrditi da infinitiv "zakasneti" ne postoji.
Kritika našeg vrhunskog obrazovanja profesora Glišina u velikoj meri stoji, ali ni ona nije do kraja dosledna. Recimo, primer sa Harvarda važi za Harvard, ali ne važi za brojne Komjuniti koledže u SAD. Političari nam nisu primereno školovani, ali ne znamo ni koju je đkolu zaista završio Džordž Buš. Da ne govorim o bodibilding i wrestling kvalifikacijama nekih guvernera. Ako problem kod nas postoji, a postoji, reč je o procentima. Mi, jednostavno, nemamo dovoljno ljudi sa političkim, ekonomskim, tehničkim i drugim stručnim kvalifikacijama u vođenju ove zemlje. Tako da sam ja i dalje za ozbiljno popravljanje, ali ne i za "grinfild investiciju". A ono što Glišin nije pomenuo, a trebalo je da pomene, jer je sigurno naš najveći problem, je što one koji znaju niko ni ne pita za rešenja. Tu, naravno, ne računam one koji se nekako probiju do javnosti, pa trućaju o tome šta bi trebalo uraditi, a ne šta bi uradili da im kojim slučajem neko ponudi da urade.
