NAUČNA FANTASTIKA, FANTASTIKA i HOROR — KNJIŽEVNOST > TEORIJA I PRAKSA

SCALLOPOVI TRIPOVI

(1/47) > >>

scallop:
Tekstovi koje ću postavljati na ovaj topik ne pripadaju književnoj teoriji, ali praksi svakako pripadaju.


O KRATKIM PRIČAMA
 
Neko će se zapitati zašto o kratkim pričama, ako je opšti ukus (trend) i pisaca i čitalaca, a to znači i izdavača (ko još sumnja u činjenicu da izdavači odlučuju o vašem ukusu?) - roman.  I to ne roman kao celina, nego roman u više tomova. Logika je jednostavna, ako se nešto kupuje i čita zašto bi se menjali pisci i pisanija? Neko mi je skoro sugerisao da se “komercijalnoj literaturi” ne možemo suprotstaviti. Nisam čuo goru sintagmu od ove, ako nije i suštinski oksimoron sa kojim se suočavamo.
 
Uvek sam verovao da je pisac deo svog rukopisa. Pa, kako verovati komercijalnom piscu, jer i takav postoji, ako postoji “komercijalna literatura”? Ona je tu, među nama i vi je čitate. Pa, gde je onda taj pisac koga možemo da prepoznamo u njegovim delima? Naravno, u nekomercijalnom izdavaštvu, kod malih izdavača koji u kalkulacijama izdanja nemaju stavku autorskog honorara i u široko rasprostranjenom samizdatu, jer je danas prilično lako izdati knjigu, ali i praktično nemoguće izvući uložene novce. To za pisce koji pripadaju svojim knjigama i nije neka prepreka.
 
 Zašto, onda, kratke priče? Zato što knjige nisu samo za čitanje nego i za pisanje. Kako pisac da u svoje delo unese svoje misli i osećanja ako nije pravovaljano pripremljen? Kako da dosegne do književnog dela duge forme, ako nije savladao kratku formu? Često se suočavamo sa pričom o talentima, ali talenat nikada nije dovoljan ili presudan da bi se napisalo dobro i uspešno delo. Kao i svi drugi kreativni poslovi i dobro pisanje zahteva, pored talenta, određena znanja i veštine. To Ameri skuckaju u TKS (talents, knowledge, skills) formulu. Talenat je poželjan, a znanje i veštine su obavezni. Talenat je nešto s čime se u određenoj meri rađamo, a znanje i veštine se stiču. Zato pisac mora najpre da savlada pisanje kratkih priča, da bi dospeo do dugih književnih formi, romana, na primer.
 
Ako se vratim tridesetak godina unazad, kada sam poželeo da se izrazim i u žanru naučne fantastike, naravno da je pisanje kratkih priča bilo samo put koji mora da se pređe da bi se dospelo do romana. Pišući i objavljujući sve duže priče, nekako sam dospeo i do romana. Do objavljenog romana, da, u obliku štampane knjige. Usput sam smetnuo s uma da su i zbirke priča knjige. Doduše, malo ređe u izdavačkim programima, ali se ne može reći da nisu postojale. Jednostavno, ciljevi koje smo sebi postavljali su kratku priču videli kao iskušenje kroz koje se mora proći.
 
Postoji kod kratke priče još nešto zbog čega smo počeli da je izbegavamo u izboru obima rukopisa. Svaka kratka priča odnese sa sobom i dužu formu koju osnovna ideja obično nosi u sebi. Zašto bismo pisali kratku priču, ako bismo mogli, opušteno, da napišemo dužu? Činilo se da kratkom pričom arčimo mogućnost da se napiše i objavi duža ili mnogo duža priču. Na ovom mestu bih skrenuo pažnju na nešto što smo obilno zanemarivali. Vremenom se ispostavilo da svaka dobra ideja ima svoj mogući obim u pisanoj interpretaciji i da nije svaka ideja roman, pa ni svaka priča loš pazar.
 
Trebalo je da prođe dvadesetak godina da bih shvatio da kratka priča u sebi nosi nešto više od fizičkog obima. Online književna radionica na forumu Znak Sagite, negde 2011. godine, postavila je nove izazove. Mesečni ritam radionice se učvrstio na 6000 karaktera, sa proredom, što za spisateljske početnike znači nekih tri i po stranice da bi se priča oblikovala. Teme su, zbog poređenja, bile zadate, a u okviru njih bilo je potrebno napisati dobar uvod, to znači nešto zbog čega bi čitaoci čitali, proći kroz zaplet i rasplet, u literaturi se to naziva twist ili preokret, i efektno zaključiti priču. Takođe, bilo je očekivano da likovi koji nose priču budu pažljivo oblikovani, da bi čitaoci, udruženi sa njima, ispratili priču.
 
Radionica je, za oko četiri godine donela skoro trista kratkih priča, veliki broj je u štampanim izdanjima dospeo i do izdavačkih programa, a ja sam završio sa petnaest napisanih kratkih priča. Nakon pauze od dvadeset godina bilo je to veliko iznenađenje za mene. Ispostavilo se da su kratke priče značajnije za kvalitetno pisanje nego što sam mislio. One usredsređuju pisca na priču koju pripoveda, sprečavaju bespotrebno natrpavanje teksta, ograničavaju preteranu upotrebu prideva i skreću pažnju na neumerenu upotrebu anglicizama. Čista fajda za pismenost kako pisca tako i čitalaca.
 
Zašto, još, kratka priča? Zato što je pisanje literature kao bavljenje vrhunskim sportom. Pauze u pisanju znaju da budu pogubne za pisca. Koliko ste filmova gledali, a u njima pisac ima spisateljsku blokadu?  Ništa od toga. Pisac koji ne piše gubi mekoću u rukopisu, kao što sportistima zakaže mišićno tkivo, povrede postaju češće, a kondicija nikakva. Ne možeš trčati maraton ako prethodno ne pretrčiš stotine kilometara, različitim deonicama i tempom. Svojevremeno smo se divili Isaku Asimovu koji je preko dvadesdet godina pisao prosečno stranicu dnevno. Pa, ako je pisanje romana maraton, pisac mora da piše i kratke priče.
 
Ako sam, još na početku, pisca i čitaoca stavio u istu ravan, koja je, onda, fajda čitaoca od kratke priče? Najpre, još jedno pitanje: koliko ste knjiga započeli da čitate, a koliko i dovršili? Čini mi se da nedovršeni pisci imaju isto toliko „dobrih početaka“ priče, koliko i čitaoci nedočitanih knjiga. Nekako je bolje u nekoj zbirci priča pronaći nekoliko dobrih priča kojih će se čitalac sećati, nego imati gomilu knjiga za koje se nećemo sećati ni zašto ih nismo pročitali do kraja.
 
Na drugoj strani, postavlja se i pitanje koliko, gde i kada čitamo. Retko se ima prilika da se čitanju može posvetiti više sati odjednom, čak i kada priča „uhvati pa ne pušta“. Čita se na mah, na svakom mogućem mestu gde nema ometanja. Viđam ljude koji čitaju na dugim i kratkim putovanjima, u gradskom prevozu (ako se ne zamajavaju mobilnim telefonima i igricama), na plažama gde se uz dobru knjigu obavezno pregori na suncu, a znam da čitaju i u kući, u toaletu gde nema ometanja, retko u krevetu dok ne zaspu.
Ako se već tako čita, da li je čitanje kratkih priča pogodnije od čitanja romana? Nije, ali ima razlika. Ne moraju se čitati redom, ne mora se čitati više priča odjednom, one dobre, pročitane, obavezno se duže motaju po glavi, razmišlja se šta je još moglo biti napisano u tim pričama, praktično, čitalac nastavlja da misli svoju knjigu o pročitanom.
 
Na kraju, zašto pišem o kratkim pričama? Naravno, zato što sam nedavno objavio Zbirku sa 42 kratke priče za koju se nadam da će podjednako prijati kako čitaocima, tako i pscima koji još nisu prodrli u dostupne tajne pisanja. Ovim drugim posebno.

scallop:
SADRŽINA ILI KARAKTERI

Današnji čitaoci veruju da priču nosi dobra ideja. U to, u priličnoj meri, veruju i pisci. Posebno oni koji se spremaju da postanu pisci. Koliko je biografija i autobiografija objavljeno lako bismo mogli poverovati da je to tačno. Izdavači, bibliofili, pa čak i knjižare izdvojiće takve knjige u posebne police sa dokumentarističkom prozom. A dobra dokumentaristička proza nikad nije dokumentarna ili je dosadna. Odnosno, mogao bih da potpišem i da nikad nije pouzdana. Bez doze fikcije svačija biografija je dosadna ili sadrži detalje koji autoru nisu po meri ili mogu da ga kompromituju. Mora se nešto i izmisliti ne da bi priča bila zanimljivija, nego da bi likovi bili primamljivi i stekli poverenje.
 
Ako prihvatimo da je literatura nemoguća bez fiktivnih elemenata, onda je razlog da se njima opravdava bilo priča, bilo likovi koji je nose. Detaljno gledano, Čerčilovi memoari podjednako sadrže fikciju, koliko i i životne priče osoba poznatih iz tabloidnih izdanja. Niko nije imun od potrebe da ulepša svoju sliku i svoj svet. Time mogu da okončam priču o dokumentarnim delima. Na drugoj strani, na više mesta u svojoj prozi naglasio sam da legende znaju da budu pouzdanije od istorije. Ako je to tako, a jeste, onda su, više od legendi, istorije, netačne istorije i nepouzdane istorije, beskonačni izvor tema za priče i pisanu reč.

Zašto je sa legendama teže? One su u postavci već nepouzdane i teže ih je nekom novom interpretacijom dovesti u pitanje. Već su naizgled nepouzdane. Ovde ću dati jedan izvrstan primer. Bilo koga da pitamo odakle je i kako Jason krenuo sa Argonautima po Zlatno runo, svi će reći da je to Jolk. Dotle je legenda stabilna i najverovanije je da se tako nešto dogodilo. Sastav posade je pomalo klimav, kao i usputni doživljaji i osvajanje Zlatnog runa. Nepouzdanost eksalira sa povratkom, tako da se legende račvaju čak u četiri pravca. Prvi nas vodi istim putem kojim su i došli, ta nema ambicija za nove doživljaje. Sledeća dva koriste okolnost iz osnovne priče da je potera za Jasonom okončana negde kod ušća Ištara (Dunava) u Crno more. Vode nas Dunavom sve dok je plovan, što ukazuje da je i tada Grcima to bilo poznato, jedino je prelaz do Jadranskog mora zagazio u potpunu fantaziju. Neko je morao da nosi Argo preko gudura do mora, ko Klaus Kinski svoju operu na Amazon. Ali, ako je on mogao... Četvrta varijanta povratka nas ponovo obaveštava o antičkim spoznajama sveta. Vodi preko Kaspijskog jezera, Arabije i Egipta. Dakle, mašta može svašta, ali je osnovna priča nedodirljiva. Zato ću ja snažno verovati da je Jolk postojao negde pod obroncima Piliona, tamo gde je danas Volos, iako nikada nije pronađen nikakav trag postojanja.

Na ovom mestu moram da naglasim da iako se čini da prethodni odeljak nema nikakve veze za naslovom, on tu vezu itekako ima. Iako je postavka ili kako bismo to moderno rekli – seting, potpuno održiv i podsticajan, da sad ne ukazujem na neke druge mogućnosti izmeštanja i pripovedanja, likovi su krokiji ličnosti prisutnih u korpusu legendi tadašnjeg vremena, bez ikakve povezanosti sa samom pričom.

Da bismo se potpuno vratili temi, pomenuću i potpuno savremeni slučaj. Nedavno sam imao razgovor sa osobom koja piše knjigu o svojim doživljajima. Slušao sam skoro sat i po i, moram da priznam, njegova priča je bila obilata, sa puno neverovatnih detalja, ali sadašnjost je neverovatna, pa nisam imao razloga da mu ne poverujem. Na kraju sam ga pitao: „A koji likovi nose priču?“. Čovek se zabezeknuo i rekao: „Pa, ja.“ Uopšte nije bio svestan da se kroz dobru priču ne može bez dobrih likova.

Naravno, mora se napomenuti da u pripovedanju ili narativu, podjednako mogu da budu prisutni kako sveznajući tako i nepouzdani pripovedač. Isto tako, mora se uvažiti da pripovedač i nije lik u pravom smislu. Zgodno je pisati iz prvog lica, može čitalac uveravati ili obmanjivati, ali, kad čitalac izgubi poverenje, bilo koji da je slučaj, ceh plati knjiga. Takođe, da iskoristim priliku, pripovedanje u prvom licu osakaćuje priču u svim detaljima gde pripovedač nije prisutan. Zato je, ponekad, daleko zgodnije pisati iz trećeg lica. Tada narator postaje samo jedan od protagonista i poverenje se uspostavlja na nivou učesnika u priči. Mnogo cenim pisanje iz drugog lica. Tada narator postaje sagovornik u izravnom kontaktu sa čitaocem. Može da bude prelepo, ali je teško za pisanje i ne bih ga preporučio neiskusnima.

Zašto su, onda, likovi u priči toliko važni da ih stavljam u isti red značajnosti kao i sadržinu priče? Po svoj prilici zato što čitalac ima potrebu da bude vođen kroz priču. Zapravo, ne vidim odnos sa knjigom kao čitanje nego kao druženje pisca sa čitaocem. Ako likovi koje je pisac odabrao nisu dobro odabrani, nema te priče koju će čitalac podneti od početka do kraja. Čitalac počne da se sudara sa protagonistima, počne da u njih sumnja, da preispituje njihove motive i postupke i odustaje. Mada, to nije nemoguće i kad su likovi savršeno odabrani.

O čemu se radi? Napišem da može da bidne, ali ne mora da znači. Svašta! Kad pisac bira glavnog protagonistu za svoju priču mora da bude siguran da je ovaj u stanju da vodi priču od početka do kraja. Kad ga jednom postavi mora da mu prepusti priču. Nedopustivo je da pisac u toku pripovedanja povremeno „šapne na uvce“ svom junaku šta mu je činiti. Takvi ispadi degradiraju priču i ona pravolinijski dospeva u oblast neuverljivosi. Nezavisan protagonista ponekad učini ono šta pisac ne želi. Ko je kriv piscu? On daje protagonisti to ovlašćenje. Ipak, zgodno je imati nezavisne likove, oni su ponor u koji se pisac svojevoljno upušta. To je onaj „božanski put u nesvesno“ o kome je pisao Frojd. Kad god se tako nešto dogodilo u mojim delima znao sam da sam dosegao željeno.

Ako je toliko važna karakterizacija jednog protagoniste, koliko je važno dobro postaviti sve likove – casting? U dobroj priči svi likovi moraju biti dobro odabrani. Broj likova važnih za priču srazmeran je dužini priče. Kratka priča podnosi do dva lika. Ako je manje od dva priču preuzima narator. Meni su jako zanimljivi TV serijali. U njima, po nepisanom pravilu, operiše oko šest likova. Osim zajedničke, svaki nosi i sopstvenu priču. Roman nema ograničenja, ali postavka mora da vodi računa u kom planu priče se likovi postavljaju. Glavni likovi se oblikuju do detalja, sa njima se čitalac, uglavnom, druži tokom čitanja. Sporedni, kao manje važni daju se u opštim crtama, najsporedniji kao crtice. Lako je zamisliti napisano ako sve posmatramo kao fotografiju sa nekog prazničnog skupa ili kao crteže u nekom stripu. Značajni likovi su u središtu, sa svi potrebnim detaljima, sporedni samo kao informaciju da su prisutni. Ako, kojim slučajem, pisac pretera sa karakterizacijom nevažnog lika, rizikuje da čitaoca usmeri u pogrešnom pravcu i da se u nekom trenutku raziđu.

Da bi likovi bili u stanju da odigraju namenjenu ulogu, pisac pri odabiru likova mora da vodi računa o tome da budu delotvorni. To znači da njihovi karakteri moraju da budu oblikovani tako da ispune zahteve koje je pisac pred njih postavio. Ako se od njih očekuje da se u nekom trenutku sudare u priči, onda ti likovi moraju biti skloni takvim sudarima. Na drugoj strani, previše slični likovi mogu da postanu dosadni. Jesti li prisustvovali razgovorima koji zamiru zbog suvišnog saglasja u mišljenju? Karakterno dovoljno različiti likovi su dobitna kombinacija za uspešno vođenje priče. Previše različiti će, ličnim raspravama i konfliktima izvan potrebe priče, ometati pisca.
 
Ne postoji savršen savet za odabir likova. Većina pisaca će se snalaziti kako zna i ume, može i to da bude uspešno, ali za one koji žele da posvete malo više pažnje na početku pisanja, da bi se manje spoticali, evo par mogućnosti koje mogu da pomognu. Zodijak i nije nešto naročito pouzdan, ali i većina čitalaca se sa njim negde u životu susrela, pa može da bude delotvorno. Neka pisac pročita nešto o zodijačkim karakterima i neka odabere, kao u supermarketu. Nešto pouzdanije i upotrebljivije je iščitati u Jungovim sabranim delima, odeljak o karakterima. Tamo su opisana četiri vrlo prepoznatljiva karaktera, udvojena odnosom prema okolini, odnosno, ekstravertnošću ili introvertnošću. Od osam karaktera u ponudi, pisac će lako prepoznati svoje likove.

scallop:
NEKO, NEKI, NEŠTO, NEKOLIKO


Čitam domaćeg autora i tu i tamo se spotičem o sitnice koje je lako bilo izbeći. Ne boli, ali svrab je svrab. Jedan savet piscima:


Kad god vas uhvati nezdrž da upotrebite jednu od četiri reči u naslovu, zaustavite se i razmislite da li baš morate da je upotrebite. Jer, ako je upotrebite nećete reći čitaocu ništa pametno; ni oni neće znati ono što vi niste znali da napišete. Samo ćete pokazati da ne znate.

Stipan:
Što?

"NEKOLIKO LEŠEVA", "NEKO KOGA SAM VOLEO", "NEŠTO ŠTO PUZI U MRAKU"...

Ovo sam smislio u trenu, ali siguran sam da su to sasvim dobri naslovi....

scallop:
Baš zgodno. Volim kad smisliš u trenu. Sad mi pomozi oko toga šta sam saznao iz tvojih naslova. Koliko je "nekoliko"? Više od jedan. Manje od sto, od deset? Koliko? U čemu se razlikuje ako je naslov LEŠEVI. I to je više od jedan. NEKO koga si voleo je žensko, muško, dete, roditelj, glumac? Biće da je muško, čim je "koga", a ne "koju". Jel' to LGBT priča? U trećem naslovu je suvišno i "što". Pokušaj na engleskom: SOMETHING THAT CRAWLS IN DARKNESS. Taj naslov nikada ne bi prodao. Može li IT CRAWLS IN DARKNESS?
 
Nisam napisao da je zabranjeno, nego da treba razmisliti.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

Go to full version