DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > UMETNOST I KULTURA

Mehmete, reaguj!

<< < (1033/1040) > >>

Meho Krljic:
Pogledao sam niskobudžetni japanski akcijaš Hydra iz 2019. godine a koji je tek tokom prošle godine postao dostupan angolofonoj publici u Engleskom prevodu i koji se zato pojavio na nekim godišnjim listama severnoameričkih ljubitelja akcije*. U pitanju je naglašeno svedena produkcija u vrlo časnoj direct to video tradiciji ali i jedan od najboljih primera kako svedenost i nizak budžet mogu da fokusiraju autore tako da se u konačnici dobije iznenađujuće vitalan, šarmantan film čije će se akcione scene dugo prepričavati (i šerovati po tviteru) među ljubiteljima borbe i akcije.
*Nemci su ga, pak, gledali isto kad i Japanci...



U Japanu je akcioni film trenutno na relatino niskim granama i velike produkcije nisu voljne da investiraju u „čiste“ akcijaše ako oni nemaju naglašenu samurajsku ili jakuza dimenziju. Čak i Takashi Miike radi sa relativno malim budžetima a i on se velikim delom prihvata ekranizacija anime predložaka kako bi bio u stanju da izgura svoje akcione ekstravagance. Utoliko, Hydra je maltene anomalija jer se radi o „običnom“ akcionom filmu sa kriminalističkim zapletom ali bez aluzija na jakuze i generalnu operetsku dimenziju organizovanog kriminala u japanskoj popularnoj kulturi. Ali on je anomalija i po nekoliko drugih osnova, što mu obezbeđuje poseban karakter i identitet na savremenoj japanskoj sceni.

Ovaj film predstavlja režiserski debi čoveka po imenu Kensuke Sonomura, iskusnog profesionalca u japanskoj industriji čija se ekspertiza prevashodno odnosi na koordinaciju kaskadera i borilačku koreografiju. Sonomura je, možda slično zapadnim primerima prelaska uspešnih kaskadera u uspešne režisere (gde su David Leitch i Sam Hargrave verovatno najpoznatiji savremenom gledaocu), kreirao film sa izraženom akcionom dimenzijom, vraćajući na neki način ono „ljudsko“ u žanrovski film kojim sve više, bez obzira na nivo produkcije, dominiraju digitalni efekti i CGI. Hydra je svakako pravi primer kako apsolutno ništa ne može da zameni rad pravih, živih ljudi ispred kamere, pogotov kada su u pitanju apsurdno utrenirani borci koji izvode kompleksne i zapravo sasvim realistične koreografije. Ovaj film nema mnogo borbe – ali ni samog filma nema mnogo, pričamo o svega 74 minuta trajanja sa sve špicom – ali je ta borba urađena i „realno“ i sasvim brutalno, veoma „stilski“ ali bez žanrovskih stilizacija i tropa, sa pažnjom za detalje kakvu očekujete od ljudi čija karijera počiva prevashodno na dobijanju – i davanju – grdnih ubedljivih batina a da opet sutradan dođete na isto radno mesto i sve krenete iz početka.



Sonomura je radio na nekim važnim akcionim filmovima iz poslednjih nekoliko godina, radeći kaskaderske koordinacije i koreografije i za velike produkcije kao što je bio Kingdom, ali i za televizijske serije poput Nowhere Man, pa i za video igre (notabilno rimejk Resident Evil 3) a u vezi sa njegovim autorskim debijem najzanimljivije je to kako on ekstravagantnu akciju spaja sa elementima sasvim drugih žanrova, kreirajući jednu iznenađujuće ubedljivu, jeftinu ali jednostavnu priču koja zapravo počiva na svežim i šarmantnim likovima.

Druga zanimljiva stvar je koliko je Sonomura zapravo vizuelno pismen. Ovde ne pričam o akcionim scenama za koje očekujete da budu dobro koreografisane, već o jako efikasnom pripovedanju kakvo nisam očekivao. Ovako niskobudžetni filmovi generalno se rade na malom broju lokacija i bez mnogo originalne scenografije i Hydra nije izuzetak, ali Sonomura uspeva da vrlo autoritativno promeni i ton, pa praktično i žanr filma između uvoda i početka glavnog zapleta, dajući nam dve različite i upečatljive estetike.



Početak je, tako, praktično miikeovski, sa serijom scena sasvim bez dijaloga koje isključivo vizuelnim jezikom prikazuju hladnu, metodičnu asasinaciju i uklanjanje dokaza o ubistvu. Sonomura ovde ekstremno sigurno kreira izrazito „stajliš“ i „kul“ uvod, koristeći boje ali i kadriranje, pa i izgled jednog od glumaca da aludira na trope manga estetike, samo da bi smo se, kada prođe uvodna špica i film se smesti unutar malog tokijskog bara po imenu Hydra, odjednom obreli u drugom žanru. Zgode zaposlenih u baru Hydra su režirane kao maltene omladinska komedija, sa šarmantnom vlasnicom, interesantnim gostima, šeretskim konobarom koji voli da flertuje i da malko i podjebava starije od sebe ali mu je srce na pravom mestu, i, konačno, sa kuvarom Takashijem koji priča vrlo malo ali čije je oko za detalje toliko izvežbano da jedna od gošći za njega govori da je „ESPer“.

Takashi je, naravno, pravi protagonist ovog filma, što se vidi već i iz toga da ga igra Masanori Mimoto, vredni majstor borilačkih veština, kaskader i glumac koji se iskazao u mnogo filmova i videoigara, uključujući Death Note, Alien vs. Ninja, Metal Gear Survive, te u Miikeovim Ninja Apocalypse i First Love.

Anomalije koje sam gore pominjao vidne su u tome kako Sonomura vodi priču i mada je Mimotov Takashi tipično ćutljivi, asketski, martirski heroj filma – pogotovo sa vrlo izlizanim zapletom koji podrazumeva da je u pitanju penzionisani ubica što mora da se vrati zanatu kada oni bliski njemu bivaju ugroženi – ostatak ansambla je neočekivano vibrantan i u mnogome doprinosi energičnosti srednjeg dela filma. Miu u ulozi mlade vlasnice bara, Rine, i Tasuku Nagase kao konobar Kenta daju filmu vrlo lepo uzemljenje i mada Hydra, tipično, nema mnogo prostora da prikaže grad u kome se sve dešava i društvo u kome se, jelte, događaju mračne stvari u koje će se naši junaci uplesti, životnost i ubedljivost ovog ansambla oživljava priču i izdiže je iznad tipičnog DTV rada.



Ovo jeste značajno jer film, na planu samog zapleta, nema bogznačime da se pohvali. Dosta uobičajeno za japanske žanrovske radove, scenario koji potpisuje Jiro Kaneko bavi se, praktično, sukobom dve suprotstavljene ekipe profesionalnih ubica, od kojih jedna ima moralni imperativ u onome što radi, pokušavajući da društvo očisti od najštetnijih elemenata, dok je druga motivisana pre svega pohlepom i profitom. Vrlo kratko trajanje filma ne dopušta da se ovi motivi nešto posebno razrade i oni su prevashodno iskorišćeni da se definišu odnosi glavnih likova i Takashiju podari motivacija da pređe u akciju onda kada je to potrebno u spektakularnom finalu.  No, ovo zapravo ne predstavlja smetnju uživljavanju gledaoca u konflikt jer na svaku flešbek scenu koja daje potrebnu ekspoziciju i snimljena je u niskobudžetnom trilerskom ključu čestom kod DTV produkcija, na svaku Takashijevu nemu scenu introspekcije i tihe patnje, dobijamo živahne i ubedljive scene prijatnog, zanimljivog ansambla, pa i sukob sa „negativcem“ koji nije „glavni“ u ovom filmu i koji, ponovo, pruža neku vrstu uzemljenja u zajednici što humanizuje ovu priču.



Konačna anomalija ovog filma odnosi se na režiju i koreografiju akcije i ovo je mesto na kome Hydra impresivno ruši očekivanja. Kako sam već negde ranije pisao, iako to nije apsolutno pravilo, japanska akciona koreografija i režija su prevashodno bazirane na samurajskim tropima a gde je jedan kontakt između protivnika uglavnom ono što rešava borbu. Koreografije „mačevanja“ ili „pesničenja“ su srazmerno retke u japanskim akcionim scenama i ovo je, na kraju krajeva, u skladu sa filozofijom u temelju borilačkih veština kao što su karate ili kendo gde se smatra da jedan, perfektno izveden udarac završava sukob.

Sonomura, očigledno, nije neko ko se moli na istom oltaru i, uostalom, Mimoto je kao glumac i kaskader radio i nekoliko hongkonških produkcija, a i Sonomura je radio sa Johnom Wooom na Manhunt pa je koreografija koju njih dvojica pripremaju zajedno sa Naohirom Kawamotom (koji igra i glavnog „neprijateljskog“ borca) mnogo više u ključu atraktivne, brze hongkonške akcije nego japanskih statičnijih kadrova.



Ključni element atraktivnosti ove koreografije – koju vidimo u dve poduže scene borbi jedan-na-jedan – je brzina a koja počiva na fantastičnoj tehnici i disciplini boraca koji razmenjuju napade, finte i blokade tako munjevito da sam video nekoliko američkih prikaza filma čiji su autori osećali da je važno da se naglasi da film nije sniman usporeno kako bi se brzina pokreta ubrzala kada bude pušten normalnom brzinom. Naprosto, ovi ljudi su ZAISTA ovako brzi a način na koji se bore deluje realistično, bez „žanrovskih“ preterivanja, sa jasnim taktikama, psihološkim igrama i odlučivanjima u deliću sekunde. Takođe, vrlo bitno, iako režija ovih borbi podrazumeva česte rezove, one su na sasvim drugoj strani od „američke“ muljavine i utisak da gledate jednu neprekinutu scenu borbe koja traje nekoliko minuta u stvarom životu ne biva narušen.

Sonomura vodi ove borbe pažljivo varirajući tempo i u drugoj – koja traje puna četiri minuta – dopušta sebi par slo-mo kadrova kao akcente unutar zaslepljujuće brzih razmena, dajući nam lo-budget kompresiju onoga što smo voleli u Raciji 1 i 2 i završavajući akciju impresivnim uključivanjem MMA elemenata rvanja, poluga i borbe u parteru kakve retko viđamo i u hongkonškim filmovima (iako se Donnie Yen povremeno ovoga prihvata) a koji su ovde odrađeni perfektno i sa izvrsnim dovođenjem filma do moćnog pančlajna.

Hydra je u svakom pogledu mali film ali, ako volite brizantnu, brutalnu akciju a koju uokviruje iznenađujuće prijatna „ljudska“ drama sa elementima dobrohotne omladinske drame, on isporučuje savršen program. Nadam se da će Sonomura imati još prilike da režira – sa nešto većim budžetom, možda – jer je ovim filmom pokazao sigurnost i čistotu vizije koje ne treba ignorisati.


 

Truman:
Jigokumon (Vrata pakla)
https://www.imdb.com/title/tt0045935/

Ako nisi gledao ovaj film preporučio bih ti pošto voliš japance.

Hvala Pink Classicu što mi je omogućio da odgledam ovo ostvarenje.

Meho Krljic:
Da, trebalo bi to obnoviti, hvala Truki. Sećam se filma otkada sam bio dete ali ničega u vezi sa njim. No, ima vremena, ovog Petka sledi prikaz aktuelnog Netflixovog hita, sledeće jedan klasični japanski novotalasni rad, pa možda posle toga.  :|

Meho Krljic:
Jedna od stvari koje su me izuzetno odobrovoljile na početku gledanja ovosezonskog Netflixovog hita, Don’t Look Up bilo je ime Davida Sirote na špici u ulozi jednog od autora priče. Drugo je bilo kada je Jennifer Lawrence započela film odsutnim repovanjem stare srpske himne, Wu-Tang Clan Ain't Nuthing ta Fuck Wit, izgravajući doktorandkinju koja sedi za skupom astronomskom opremom i posmatra eksplozije supernova daleko u svemiru. Treće je bilo kada sam posle petnaestak minuta sa olakšanjem shvatio da je Don’t Look Up prevashodno satirična komedija a ne nekakav ozbiljni i dramski ambiciozni pokušaj da se spoje stroga naučna fantastika i upozoravajući narativ o klimatskim promenama koje ceo svet ignoriše sve dok mu se ne sruče na glavu.



Hoću reći, Sirota je ozbiljan lik, sa ozbiljnim, dugačkim stažom rada u američkoj unutrašnjoj politici, pristojnim tragom dobro argumentovane kritike spram korporacija koje su, tvrdi on u svojoj knjizi Hostile Takeover, zapravo pravi kreatori te unutrašnje (i spoljnje) politike, te istorijom saradnje sa Bernijem Sandersom na njegovoj predsedničkoj kampanji iz poslednjeg izbornog ciklusa. Ako se on samoregrutovao da sarađuje na priči za satiričnu komediju o, jelte, kraju sveta koji stiže al jebiga, šta ćemo mu mi sad, onda će to, rezonovao sam ja, makar biti promišljena satira.

Ali i sasvim dovoljno frivolna za moje potrebe – Lawrenceova na kraju krajeva u ovom filmu posle svega nalazi dečka stonera koji ima tvič kanal gde strimuje igre ali je i tajno ozbiljan, promišljen vernik (“Roditelji su me podigli u evanđelistčkoj tradiciji. Mrzim ih zbog toga ali sam našao svoj način da se povežem sa bogom“), a Jonah Hill je šef kabineta prve Predsednice Sjedinjenih američkih država koja je istovremeno i njegova majka, a na svim pozicijama u administraciji su joj, reklo bi se, glavni donatori koji su se učipili za njenu kampanju. Meryl Streep je u karijeri pokupila masu oskara i igrala i ozbiljne političke figure, ali se ovde izuzetno zabavlja kao frivolna predsednica koju biste očekivali da zateknete u nekom kablovskom sitkomu radije nego u jednoj od najvećih a svakako najdiskutovanijih striming produkcija ove zime.

Slično tome, Leonardo DiCaprio je očigledno zadovoljan što je došao u fazu kada kredibilno može da igra sredovečne muškarce u krizi srednjih godina gde samo dobro odmerena kombinacija sredstava za smirenje, antidepresiva i cijalisa može da ga ujutro digne iz krveta a uveče, jelte, digne U krevetu, ako baš mora, i Leo se ovoj ulozi prepušta sa možda i prenaglašeno oblapornom strašću, glumatajući iz sve snage, sa grimasama, unezvernemim pogledima i psovanjem odvrnutim na jedanaest. Opet, to uglavnom funkcioniše jer, iako je Don’t Look Up FILM, pa možda i fim sa sasvim ozbiljnom tematskom podlogom, njegova realizacija je negde na pola puta između, zaista, kablovskog sitkoma i nekakvog uwebollowskog fristajlovanja gde se u blender ubacuje sve što je pod rukom, dok god održava brutalni tempo filma od skoro dva i po sata.



No, naravno, ovo nije pravio Uwe Boll a Netflix zapravo pokazuje pažljivu producentsku pažnju poklanjanu svojim originalnim produkcijama, pa je Adam McKay u ulozi drugog saradnika na priči, autora scenarija i potpisnika režije ovog filma bio svakako pravi izbor da idealno iskombinuje anarhičnu energiju SNL skečeva (pisanje za Saturday Night Live je McKayju ionako bio prvi ozbiljan posao u industriji) ali i zaokruživanjen proizvoda u formi koju firma što na američkim berzama vredi više od jedanaest milijardi dolara može da iznese pred publiku kao događaj sezone.

Dosta je elektronskog mastila proliveno u posledjih nekoliko nedelja na diskusije o tome je li Don’t Look Up metafora za klimatske promene kroz koje naša planeta trenutno prolazi i odnos čovečanstva prema njima, i koliko je film o kometi koja juri ka Zemlji i zakucaće se u nju za pola godine proizvodeći „događaj nivoa istrebljenja“ zapravo uspešno pohvatao sve nijanse tog odnosa i preneo ih u umetničku formu. Ali Don’t Look Up ne da nije metafora za klimatske promene, već se uopšte i ne bavi tom vrstom uzbunaškog diskursa i u pitanju je satira i kritika značajno nižeg nivoa, koja „extinction level“ narativ koristi prevashodno da se bavi fenomenima kao što su skraćenje „raspona pažnje“ kod današnjeg prosečnog korisnika interneta, te simulakrumima koji se protežu daleko izvan koncepta „lažnih vesti“ i zadiru u percepciju sveta na fundamentalnom nivou. Drugim rečima, iako je zaplet sa naučnicima koji otkrivaju da se zalutala kometa iz Ortovog oblaka pojavila niotkuda i zabiće se u Tihi okean za pola godine, te naporom kosmičkih agencija da lansiraju misiju koja će ovu kometu skrenuti sa puta dovoljno da promaši Majčicu Zemlju, zapravo dosta sličan kultnom televizijskom filmu Fire in the Sky iz 1978. godine i ponavlja nekoliko motiva vezanih za reakciju javne administracije na loše vesti, realizacija je urađena u sasvim drugačijem ključu i ima više veze sa Idiocracyjem Mikea Judgea, baveći se sličnim motivima konzumerizma i antiintelektualizma.

Naravno, u 2022. godini je pogotovo ova druga komponenta u fokusu filozofske pažnje sa pandemijom koja se pretvorila iz javnozdravstvene situacije u novu formu „kulturnog rata“ i Don’t Look Up u dobroj meri žanje stvari koje je Tramp posejao tokom svog mandata, dajući nam pri kraju filma nimalo prikrivenu vizuelnu referencu sa velikim javnim skupom koji organizuje sama Predsednica, gde je podržava masa običnog, časnog sveta sa crvenim kačketima na kojima piše „Don’t Look Up“ dok im se iznad glava, na noćnom nebu ocrtava već vidan trag komete za koju bar 23% anketiranih izjavljuje da misli da je izmišljena.



Don’t Look Up je zabavan pa i uspešan film jer kredibilno plasira ideju o tome da je kartezijanska temeljna sumnja kao osnov racionalnog procesa zaključivanja danas pretvorena u svoju karikaturu i zapravo služi kao regrutna alatka za armije aktivista što su motivisani propitivanjem svega što govore „autoriteti“ do mere da poriču stvari koje se mogu van svake sumnje iskustveno potvrditi. Ovo je, kao što znamo, zametak iz koga niču brojne konspiratološke populacije a koje su nabujale tokom postojeće pandemije, no ova vrsta prezira prema autoritetima u liku intelektualaca cenjenih od strane establišmenta ima dugačku istoriju. Ako ćemo se držati samo naučnofantastičnih dela koja su se bavila ovakvim fenomenima, svakako možemo posmatrati roman 1985 Anthonyja Burgessa (autora Paklene pomorandže) iz 1978. godine kao jasnu preteču koja satirično prikazuje (naravno lažno i manipulativno) zbližavanje između istorijski suprotstavljenih društvenih klasa bazirano urpavo na preziru prema intelektualizmu i autoritetima zasnovanim na akumulaciji znanja, a koje je u praksi eksplicitno realizovano nekoliko decenija kasnije sa usponom lidera poput Donalda Trumpa i Aleksandra Vučića. Možemo otići i još koju sezonu unatrag do romana Bogovi lično Isaka Asimova objavljenog 1972. godine koji u svom središtu upravo drži tu tenziju između nauke kao mehanizma da se akumulira znanje i kidnapovanog kartezijanskog rasuđivanja koje znanje smatra precenjenim i oslanja se na „zdrav razum“.

Don’t Look Up, naravno, osavremenjuje ove motive i na njegovoj meti su pre svega površnost diskursa generalno, koji je danas smešten ne samo u dvadesetčetvoročasovni ciklus „najnovijih vesti“ što se gomilaju jedna preko druge kao sediment bez ultimativnog značenja, čak i informacije, već i u medijume koji su podešeni da troše malo vremena i izazivaju jake reakcije kod konzumenata. McKayjeva efikasna i brza režija vrlo efektno prikazuje način širenja „diskursa“ kroz društvene mreže ali i način na koji se tradicionalni mediji prilagođuju ovoj vrsti propagacije sadržaja, sa talk show voditeljima koji bar pet puta nedeljno imaju goste što upozoravaju na kraj sveta, ali i sa državnom administracijom koja sve posmatra kroz prizmu rejtinga, dinamike izbornih ciklusa, poruka i slogana koji se mogu upotrebiti za mobilisanje biračkog tela. Kometa koja hita ka Zemlji je u ovom kontekstu tek još jedan od elemenata simulakruma javne komunikacije gde se mora nadmetati sa kontroverzama oko kandidata za vrhovni sud koji je snimao meku pornografiju i sa javnim raskidom pa pomirenjem poznate pevačice i njenog dečka, didžeja.



Naravno, kako je Sirota koautor priče, parabola koju Don’t Look up kreira na kraju kao fatalni fokus leži pre svega u domenu pohlepe amplifikovane kroz korporacijsku politku fetišizovanog rasta, maskiranog u odgovornost i brigu za budućnost ljudskog društva. Da se kometa sa potencijalom da ubije čitavu planetu od jednog momenta u filmu tretira ne kao pretnja već kao prilika deluje kao koncept koji je nemoguće prodati u filmu što pretenduje da ima makar tangencijalne veze sa realističnošću ali McKay ovo prodaje bez greške praveći sasvim jasne paralele sa današnjim techbro-bilionnaire diskursom, kreirajući sasvim majkdžadžovsku kritiku i karikaturu savremenih tehnoloških lidera poput Zuckerberga ili Muska.

Zapravo, tehonološki milijarder koga odlično igra Britanac Mark Rylance je i onaj element filma koji podseća da je ovo producirao Netflix. Film i inače ima osetno „televizijski“ senzibilitet u svojim sitkom elementima a to da je Rylanceov lik prikazan kao karikatura aspergerovca koji se klanja na oltaru algoritama i, čak i kad njegov plan krene da puca po šavovima veli da su ga inženjeri uveravali da ima dovoljno redundansi u tom planu, očigledno pokazujući da nema blagog pojma o tome KAKO zapravo sva ta tehnologija koju je pokupovao zaista funkcioniše, to je momenat u kom film kao da prikazuje i malo neprikrivene zlobe.

No, Don’t Look Up se svakako do svog finala doveze uz dovoljnu količinu autentičnog patosa koja će ispeglati bilo kakve strahove o tome je li film dovoljno „politički korektan“*. Ovo, na kraju, uspeva da bude i priča o likovima koji, bez obzira na sav apsurdni simulakrum što ih okružuje i groteskno izopačene prikaze političkih i tehnoloških lidera, na posletku imaju dovoljno duše da kreiraju sopstveni simulakrum u kome se na jedan ne-religiozan, ali duhovan način proslavi sav besmisao ali i lepota života. Sasvim dovoljno.
*nije jer se reč „nigga“ čuje u jednom od stihova i vidi u titlovima koji ih prate

Father Jape:
https://www.youtube.com/watch?v=h3NhX6-5mO0

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version