STRIPOVI, ILUSTRACIJE, ANIMACIJA > STRIPOVI I OKO STRIPOVA

Strip album koji upravo citam

<< < (665/670) > >>

Meho Krljic:
Jedna od najmanje nepredvidljivih posledica Diznijevog pripajanja Foxa svojoj globalnoj medijskoj imperiji je i to da su prava na stripove rađene po motivima filma Alien Riddleyja Scotta posle podugačkog perioda u kome su bila na raspolaganju Dark Horseu – prešla u Marvel. Ovo je, pretpostaviću i malo sumorna pravilnost sa kojom Dark Horse gubi velike i važne licence sa kojima je uradio mnogo dobrog i uspešnog tokom decenija pa se posle Star Wars i Conana, evo sada i Alien stripovi prave u Marvelu. Ovo poslednje verovatno boli više od svega jer za razliku od Conana i Star Wars koji su i originalno svoje stripovske živote započeli u kući ideja pa ih je kasnije, kada je Marvel pogubio kompas, preuzimao pribraniji i efikasniji Dark Horse, Alien nikada nije bio Marvelov strip. Njegovi strip počeci su zapravo vezani za Alien: The Illustrated Story, prestižni grafički roman izašao 1979. godine, dakle u istoj godini kada je film ušao u bioskope, a koji su za ugledni Heavy Metal uradili takođe vrlo ugledni Archie Goodwin i Walter Simonson.



Ovaj legendarni tandem (o kome sam pre nekoliko meseci pisao a povodom njihovog stripa Manhunter za DC) je napravio praktično strip-verziju originalnog filma, a u vreme kada franšiziranje skupih holivudskih produkcija još nije bilo pravilo. Naravno, Star Wars je u tom trenutku već počeo da menja istoriju industrije zabave na zapadu pa će i Alien za koju godinu dobiti akcioni nastavak u vidu sjajnog Cameronovog Aliensa, a zatim su krenuli i Dark Horse stripovi pa intenzivna eksploatacija franšize, krosoveri sa Predatorom itd. itd. itd. Kroz decenije kreiranja nastavaka, stripova, video-igara i jeftinijih krosover filmova, ali i sa Scottovom revitalizacijom „originalnih“ ideja kroz problematični Prometheus i Covenant koji nisam uspeo da se nateram da pogledam, Alien franšiza je nepovratno (?) razvodnjena a njena sržna filozofija se usput zagubila pa je za veliki deo javnosti Alien danas tek yet another monster movie koji se od konkurencije izdvaja tek možda odjecima originalnog Gigerovog vizuelnog dizajna i duboko zakopanim aluzijama na motive seksualnog nasilja i posledičnog ropstva što su bili u podtekstu originalnog filma.

Zapravo, može se argumentovati da je sloj filma koji se odnosi na socijalnu kritiku korporativne budućnosti u kome će firme što se bave potrošačkom tehnologijom, sofisticiranim AI-jem, uslugama i vojnim projektima biti nerazaznatljive jedne od drugih i snažnije od bilo kakvih izabranih vlasti jedna trajna i trajno prepoznatljiva „poruka“ Alien franšize a što, naravno, nije neko čudo s obzirom da danas u dobroj meri živimo negativnu utopiju koju su sumorno predviđali SF i cyberpunk radovi sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih.

U takvom kontekstu, Marvelovo pokretanje novog tekućeg strip-serijala, naslovljenog samo Alien i sa izraženim kritičkim stavom prema korporativnoj politici deluje pomalo i kao ironija znajući ko je vlasnik svega toga.

Ako ništa drugo, Marvel se za ovu priliku, svoje prvo izdavanje Alien stripa, prilično isprsio pa je ilustrator na svih osam do sada izašlih brojeva serijala Alien vrlo cenjeni španski crtač Salvador Larroca koji je u poslednjih četvrt veka za ovu firmu nacrtao ogroman broj vrlo uspešnih stripova. Larroca nije uvek i obavezno moj najdraži crtač u Marvelu ali pričamo o čoveku sa izraženim stilom i radnom etikom koji je i nacrtao neke od meni najomiljenijih Marvelovih radova iz ovog stoleća, recimo Invincible Iron Man koji je pisao Matt Fraction, ali i prvi tom Dartha Vadera koji je pisao Kieron Gillen i gde je Larroca zablistao na ime atmosfere i monumentalnosti prikazivanih prizora.



Scenarista na Alien je Phillip Kennedy Johnson, jedan relativno nov, ali već za Ajznera nominovan scenarista koji je po vokaciji muzičar i vojnik, dakle, član nekolicine vojnih orkestara sa kojima ide na turneje, a trenutno je scenarista DC-jevog „drugog glavnog“ Supermen serijala Action Comics, sa radovima za DC, Marvel, IDW, Aftershock itd. u portfoliju. Kao i dobar deo novajlija, Johnson se u prvo vreme tesao radeći licencirane stripove poput spinofova za Konga i Planetu majmuna a što je verovatno, na neki način bila i dobra priprema za rad na Alienu.

Pitanje je, naravno, šta Alien u 2021. godini treba da ZNAČI ili PRESDSTAVLJA i Johnsonov i Larrocin odgovor je, čini se, delom povratak korenima, a delom worldbuilding koji ignoriše ne samo Dark Horse stripove već i igre, krosover filmove itd. i otvara mogućnosti za modernizovane, savremene metafore koje će se uklapati sa danas aktuelnim strahovima i brigama.

U tom smislu, nije naročito iznenađujuće da prvih šest epizoda serijala Alien, a koje tvore jednu zaokruženu priču (sa, možda, potencijalnim nastavkom negde nizvodno) veoma forsiraju taj korporativni element Alien sveta, sa firmom Weylan-Yutani koja se ovde pokazuje kao maligno prisustvo na Zemlji u toj meri da postoje grasroots terorističke ćelije kojima je jedini cilj da ovu korporaciju nekako razvlaste i, ako je moguće razgrade, ne bi li ljudsko društvo slobodnije disalo. Johnson i Larroca se drže naturalističkog tona originalnih filmova i ovo nije prestilizovan mizanscen već uverljivo ljudsko društvo koje je od našeg udaljeno proverbijalnih 5-6 minuta u budućnosti, iako se radnja stripa odvija krajem 22. veka. Na primer, severna i južna Amerika su ujedinjene u „Ujedinjenu Ameriku“ i tehnologija koju viđamo predstavlja nešto naprednije verzije onoga što danas koristimo (bez retro-omaža originalnoj estetici prvog filma), pa Alien deluje kao „prirodna“, shvatljiva ekstrapolacija našeg današnjeg društva a ne kao nekakav razmahani SF koji resetuje sve što znamo o ljudskoj zajednici.

Glavni junak (ili, eh, „junak“) ove priče je Cruz, bivši, penzionisani šef obezbeđenja na korporacijskoj orbitalnoj istraživačkoj stanici za koga kroz flešbekove saznajemo ne samo da je izgubio jednog sina (delom sopstvenom krivicom) zbog čega se drugi sin od njega jako otuđio, već i da je imao vrlo blizak susret sa tuđinima, do mere da mu je larva bila posađena u torzo i da je spasen smrti putem „chestburstinga“ samo pravovremenom hirurškom intervencijom. Ovaj incident, u kome je primerak živog aliena u njegovoj chestburster formi uhvaćen i smešten u laboratoriju za ispitivanje poslužiće kao odskočna daska za naredne dve decenije R&D rada na orbitalnoj stanici i projekte kreiranja, jelte, bio-oružja po ustaljenom obrascu.



U zapletu stripa se snažno potencira da Cruz ima konstantne flešbekove na taj svoj bliski susret sa užasnom kosmičkom smrću, ali i činjenica da Alieni ljude ne napadaju iz čiste obesti ili gladi već da im ljudska tela-domaćini služe kao neophodna međufaza u razvoju. Ovde simbolika seksualnog napada i nasilne trudnoće ponovo dobija dovoljno prostora da se podsetimo zašto je originalni Alien bio tako jezovit, a Johnson uvodi i nov element „uma košnice“ među tuđinima u kome i sami ljudi koji su jednom participirali u njihovom ciklusu razmnožavanja, i nekako su, poput Cruza preživeli, participiraju na određen način.

Ovo je zanimljiv motiv i može da, u eventualnim nastavcima posluži za dalje istraživanje preživljene traume i PTSP-a koji iza nje može da ostane godinama i decenijama, sa trajnim promenama u ponašanju i ličnosti. No, u ovoj priči, fokus je pre svega na odnosu Cruza sa svojim preostalim sinom, i povlačenju paralela između toga da je tuđin koga su izvadili iz Cruzovog abdomena a on poslužio kao temelj vrlo efektnih dvodecenijskih istraživanja, na neki način važniji i uspešniji Cruzov „potomak“ od sina koji oca ne voli i spanđao se sa, jelte, skepticima i teroristima.

Strukturalno, ovaj Alien je bliži originalnoj klaustrofobiji malog, zatvorenog prostora, ali sa jasnim prepoznavanjem da smo odavno izašli iz perioda kada je samo jedan tuđin bio dovoljna pretnja. Strip ponavlja uspelu kritiku militarističkog mentaliteta koju je Cameron imao u Aliensima, samo sa manje likova i na skučenijem prostoru a, kako rekosmo, u fokusu kritike je pre svega korporacija, njeno programsko odsustvo etičkog i tretiranje ljudi pre svega kao zamenjivih delova alata. Androidi su od početka neraskidiv deo Alien mitopoetike, kao ultimativni primer čovekovog izigravanja boga, pa i u ovoj priči igraju vrlo važne uloge, sa sve uspelim apsorbovanjem motiva iz drugog velikog Scottovog filma od pre četiri decenije – Blade Runnera.



Prva priča u ovom stripu je, dakle, dosta uspešno prepakivanje originalnih motiva i njihovo ekstrapoliranje na prihvatljivo maštovite načine. Malo me je žacnulo kada sam shvatio da je ovde u glavnoj ulozi muškarac a jedina bitna žena ima ulogu, praktično negativca, a što za ovakvu franšizu predstavlja politički korak nazad, no makar je u drugoj priči u centru žena. Ovaj drugi narativ, od koga su do sada izašle dve epizode, nije direktno vezan sa prvom pričom, nema istih likova ili „nastavka“ radnje, i u pitanju je samo druga priča u istom univerzumu. Za ovu priliku, Johnson i Larroca se bave farmerskom kolonijom na veštačkom mesecu u Zemljinoj orbiti a koju čine pripadnici kulta (ili, oni bi rekli, crkve) „Spinnera“ a koji su aluzija na bilo koju od američkih hriščanskih sekti što su se zapatile među ruralnim stanovništvom i imaju jednu konzervativnu ali u suštini naivnu, idealizovano „prirodnu“ dispoziciju prema svetu. Alien u ruralnom, verski vrlo snažno intoniranom okruženju može da bude dobra ideja – sve je bolja ideja od Scottovih nespretnih baratanja sa hrišćanskom simbolikom u Prometeju – mada ova priča za sada pomalo pati i zbog svesti čitaoca da je većina likova koje vidi ispred sebe puko topovsko meso i da praktično niko od njih neće imati prostora da postane zanimljiv pre nego što padne za zajedničku, jelte, stvar. Nadam se da će se Johnson brzo vratiti elementima prve priče i kreirati njen nastavak jer, za sada, ovo deluje kao „glavni“ narativ u ovoj inkarnaciji Aliena.

Grafički, Larroca je ovde posvećen svom naglašeno realističnom stilu a koji, uostalom, ima puno smisla za franšizu koja se od početka odlikovala snažnim naturalizmom. I dalje, nažalost, nisam zaljubljen u Špančev pristup senčenju koji, pogotovo kod lica, čini da ljudi izgledaju plastično i lutkasto, ali uz kolor Guru-eFX-a i letering Claytona Cowlesa, Alien svakako izgleda dosledno atmosferi jeze i pretnje, dok su akcione scene prljave, energične i naglašeno neuredne. Sam dizajn tuđina je interesantan, mada imam dosta rezervi u odnosu na „žensku“ formu koju Cruz viđa u svojim snovima najpre jer mi konceptualno ideja „seksi alienke“ deluje kao potpuno naopaka i suprotstavljena svemu što je ova franšiza originalno simbolisala. Još bih pohvalio naslovne strane koje radi  InHyuk Lee a koje su veoma posterski napravljene i hajlajt su svakog broja.

Alien, dakle, u ovom trenutku u mom viđenju stvari ima status interesantnog stripa koji vredi pratiti da bismo videli kuda će da ode. Iako nisam zadovoljan svime što su Johnson, Larroca i ostali napravili, svakako sam više zadovoljan nego nezadovoljan, a world building i paralelne teme potrage za ljudskim identitetom naspram korporacijske amoralnosti, te obeleženosti invazivnom traumom koja se proteže kroz ceo život dovoljno su interesantne da nastavim da ga čitam. Pa, možete i sami da probate.


 

Meho Krljic:
Well, nisam to očekivao ali Greg Land je nacrtao neke od meni najdražih strip-tabli u 2021. godini. Takođe nisam očekivao da Symbiote Spider-man, retro koncept koji su Peter David i Greg Land započeli pre par godina, bude ovako uspešan. Upravo sam pročitao poslednju, petu svesku četvrtog miniserijala o simbiotskom Spajdermenu, Symbiote Spider-man: Crossroads i mada se može reći da formula koju tandem David-Land koristi sada već pokazuje sve svoje slabe i jake strane i da čitalac već unapred može da zna šta da očekuje od svake naredne priče, i dalje imamo posla sa zabavnim, energičnim i, ako ste pravilno naštimovani (ili makar dovoljno matori, poput mene), duhovitim stripom.



Symbiote Spider-man je od samog početka 2019. godine bio neprikriveno prodavanje nostalgije. Aktuelni stripovi o Spajdermenu, uključujući out of continuity miniserijale o kojima sam povremeno pisao se dobrim delom bave sudbinskim, teškim temama i lomovima u karijeri ovog omiljenog lika. Na kraju krajeva, ispitivanje tržišta iznova pokazuje da se stripovi u kojima se status kvo gromoglasno lomi najbolje prodaju. U kontrastu sa tim, Symbiote Spider-man su stripovi smešteni u kontinuitet, ali se dešavaju u eri kada je Spajdermen nosio crni, simbiotski kostim, još uvek ne znajući da je u pitanju živi organizam koji će mu doneti mnogo jada kasnije u životu, i mada su u pitanju ekstremno dinamične avanture koje uključuju i putovanje kroz vreme i alternativne realnosti, one nemaju uticaja na kanon, kontinuitet i status kvo.

Drugim rečima, ovo nije retkonovanje već samo dobronamerni eskapizam, podsećanje na vreme kada je sve, uključujući Spajdermenov ekstremno komplikovani život, bilo jednostavnije a naš je junak u rasponu od stotinak strana umeo da se bori protiv Kameleona, zlih čarobnjaka, Hulka, ljudoždera, i asgardskih božanstava, a da kroz sve to prođe časno, mašući snažnom desnicom i izbacujući dosetke u letu. O prva dva miniserijala sam pisao ovde, a treći je bio spretno uvezan u King in Black krosover, bez obzira što se Symbiote Spider-man događa u sasvim drugoj epohi. U Spajdermenovom kontinuitetu ovo su događaji od pre nekoliko godina, dok u našem svetu pričamo o vremenu od pre tri i po decenije, no činjenica da dovoljno ljudi ovo kupuje da smo dobili već četvrti miniserijal znači da David i Land ipak rade nešto dobro (na kraju krajeva, Joe Kelly i Chris Bachalo su dali sve od sebe pa je Non-Stop Spider-man ipak otkazan posle svega pet brojeva).

O Gregu Landu sam već mnogo puta pisao i on je, uostalom, jedan od najpoznatijih crtača u američkom superherojskom stripu, jednim delom zbog upečatljivog, glamuroznog stila na osnovu kog se i probio, a jednim delom i zbog čestih i sasvim korektnih optužbi da mnogi njegovi crteži nastaju precrtavanjem slika iz modnih magazina a što ume da rezultira i neskladom između teksta i crteža. No, poslednjih godina, a i to sam već pominjao, Land je vidno unapredio svoj rad, držeći se i dalje te glamurozne estetike, ali demonstrirajući da nije puki precrtavač i da korektno pa i atraktivno ume da predstavi akciju i, generalno, radi pripovedanje kakvo je potrebno.



A, iako Symbiote Spider-man: Crossroads nije neki kompleksan, višeslojan narativ, dobra naracija JESTE potrebna već na ime toga koliko često ova priča menja lokaciju i na koliko će različitih mesta protagonisti, često i paralelno vršiti svoje, jelte, radnje. Land je svakako dobar izbor za crtača koji će raditi Spajdermena – pogotovo Spajdermena u crnom kostimu, gde ne moraju da se crtaju sve one crtice – jer je ljudska anatomija očigledno već godinama njegova pasija pa vitka, mišićava figura koja stalno zauzima neke poze i izvodi različite neverovatne poteze u vazduhu naprosto peva pod njegovom olovkom. Naravno, ne treba ovde izgubiti iz vida ni tušera po imenu Jay Leisten koji vuče ogroman deo zasluge za čistoću kontura i to kako likovi odskaču od pozadine i nose atraktivnu akciju. Kolore je radio Frank D’Armata i ovde nema nekih specijalnih iznenađenja, dobijamo jako atraktivan, lep strip gde Land i pored čestih smelih ideja u lejautu – jaka iskakanja likova iz kadra, iskošene ivice itd. – postiže vrlo čistu, vrlo jasnu naraciju. Dodatno, pošto je Land svakako i dalje veoma zainteresovan za klasičan glamur, koji podrazumeva lepe i oblinama bogate žene, svakako mu u prilog ide to što u ovom stripu pored asgardske čarobnice Karnille – a koja je ipak kraljica Norni pa i pored njihove kanonske ružnoće, sama izgleda vrlo atraktivno – imamo i veliku minutažu koju dobija Black Cat, Spajdermenova ljubavnica iz ovog perioda, žena sa svim tradicionalnim atributima mačke ako u njih računate stepenastu, perfektno isfeniranu frizuru od jedno 150-200 dolara (i to ONIH para!) i sise od kojih bi se i Russu Meyeru malko oznojilo junačko čelo.

Rekao sam da je ovaj strip povratak vremenu koje je bilo jednostavnije za Spajdermena, ali to tehnički i nije sasvim tačno – pre će biti da je ovo vreme bilo jednostavnije za čitaoce koji su u to vreme bili klinci i nisu znali koliko je život komplikovan. Spajdermenu je od samog početka život bio UŽASNO komplikovan, to je, uostalom, jedan od osnovnih motiva ovog stripa, da pokaže običnu osobu koja je raspeta između naprosto previše obaveza i briga, a i ovaj period je, ne zaboravimo, došao nakon što je naš junak bio na drugom kraju svemira i vratio se noseći crni kostim za koji nije bio svestan da je živo biće, veza sa Mary Jane mu se raspala i ušao je u upitnu, prevashodno seksualnu kombinaciju sa Crnom Mačkom a koja je nominalno osoba što se bavi kriminalom, sa strinom su mu odnosi bili na vrlo niskom nivou itd.

No, Davidova rekonstrukcija ovog vremena zapravo akcenat udara na ludu akciju i atraktivne, bizarne zaplete koji često nisu sa ovoga svijeta, radije nego na socijalne i emotivne dimenzije stripa, uspevajući tako da zaista postigne taj eskapistički senzibilitet koji je verovatno zaslužan za uspeh ovog stripa. Ovde zapravo imamo vrlo mali broj strana na kojima se pojavljuje Peter Parker, i većinu stripa nosi kostimirani Spajdi, što se nosi sa superherojskim dužnostima a koje opet nemaju nužno direktne veze sa njim, njegovim privatnim životom i istorijom. Drugim rečima, Symbiote Spider-man stripovi su najbliže tome da prikazuju Spajdermena „na poslu“ i umanjenje dimenzije sapunske opere u ovim miniserijalima njih svakako čini površnijim – rekosmo već, ovde nema nikakvih pretnji status-kvou – ali ih istovremeno i oslobađa da budu atraktivne toboganske vožnje gde su ulozi nominalno veliki ali najčešće nisu lični.



David svakako nije čovek koji ne poznaje materiju i ne radi domaće zadatke pa ovaj strip pored Karnille ima i ozbiljnog trećepozivca u ulozi negativca u prvom broju. Zli čarobnjak Moondark je toliko slabo poznat lik da sam čitao kritike prvog broja koje kažu da čitaoci neće imati nikakvu emotivnu investiciju jer nemaju pojma ko je to, ali čini mi se da je to promašivanje poente. Ovi stripovi profitiraju upravo na tome da David odbija da se veže za uobičajene negativce u likovima Doktora Oktopusa, Sandmana, Vulturea ili Jackala i ima slobodu da kreira ekscentrične avanture sa manje poznatim likovima a što opet savršeno odgovara jednom komičnom, pa na momente i blago parodičnom tonu. Konkretno, u Symbiote Spider-man: Crossroads prvi set pis tiče se Kameleonovog plana da napravi haos praveći se da je predsednik SAD i mada je ovo zaplet sa SULUDO visokim ulozima, David ga koristi gotovo frivolno, kao komični intro u kome vidimo da su Spajdi i Black Cat ozbilno uigran par a što je bitan preduslov za akciju koja od te tačke na dalje počinje da skače između raznih dimenzija.

Ako niste čuli za „Crossroads“ dimenziju u Marvelovim stripovima, ne krivim vas, radi se o još jednom minornom konceptu a koji ovde David koristi samo da bi imao izgovor da opet izvuče Spajdermena iz uobičajenog urbanog okruženja i zatim ga pošalje na sumanutu turneju okršaja sa sve egzotičnijim likovima. Ako je Moondark na početku ostavio utisak da ćemo ovde imati posla samo sa anonimusima, David nas vrlo brzo razuverava pa se u ovom stripu pojavljuju i Hulk – i njegov otac, a koji je baš u Davidovom radu na Incredible Hulku postao značajan deo istorije Brucea Bannera – i Odin i sada već stalni član kasta, Dr Strange, a za ljubitelje Jacka Kirbyja će posebna poslastica biti to što prominentnu ulogu u priči dobijaju ne samo Eternals i Deviants, već i Moon Boy i njegov „ljubimac“ Devil Dinosaur.

Ovo je svakako previše likova za strip koji bi radio nešto ozbiljno, ali Symbiote Spider-man: Crossroads je prevashodno komedija. Svi su ovde praktično komični likovi, počev od Hulka i njegovog oca Briana koji su dezorijentisane, besne i trapave kreature, preko Moondarka i Karnille koji su teatralni i prenaglašeno „fantastični“, Crne Mačke koja je blago nespretna i ne obraća previše pažnje ni na šta, Dr Strangea koji je blaziran i sve ga smara, pa do Ikarisa i samog Spajdermena.



I, da se razumemo, često frivolni humor i Davidovo insistiranje na gegovima mogu i da zasmetaju čitaocu koji je ipak očekivao više „drame“ u ovom stripu. Drama dobija potrebni minimum, ali ovde nema teških scena i prolivanja suza, osnovni preokret u stripu zasniva se na ideji da dvoje kostimiranih likova sa Menhetna mogu da ubede nordijske suđaje da njihova gospodarica možda nije u pravu i ovo se događa kroz svega nekoliko strateški odrađenih panela, bez stvarne tenzije i muke.

No, Landov crtež uglavnom opravdava ovaj pristup, i crtač kreira gomilu jako lepih i zabavnih tabli sa akcijom koja je istovremeno atraktivna i duhovita. Davidov tekst sve više naginje ka „dad jokes“ senzibilitetu ali pošto sam i ja stariji čovek meni je sve to uglavnom bilo prijatno. Scena u kojoj Spajdermen pokušava da pesnicama savlada asgardsku čarobnicu koja je stekla ogromnu moć i sebe proglasila boginjom, i sebi govori da ima šanse, je prosto klasičan momenat vizuelno-tekstualne komedije koji ne može da ne bude smešan. S druge strane, omaži nekim klasičnim scenama iz starih Spajdermen stripova će staroj publici izmamiti i više od osmeha, možda i neki duboki uzdah – na primer cela scena sa Spajdijevim upadanjem u živo blato i pokušajem da se iz njega izvuče je direktan omaž istoj takvoj sceni iz klasičnog The Amazing Spider-man 103 iz 1971. godine koji su uradili Roy Thomas i Gil Kane. Jesam, malo sam zadrhtao čitajući je, pa nisam ni ja od kamena.

Symbiote Spider-man: Crossroads, kao i ostatak Symbiote Spider-man opusa nije strip za dekonstrukcije, pa čak ni za neke preduboke analize. On ne govori ništa specijalno novo niti duboko ni o svetu ni o samom Spajdermenu. Ono što on radi dobro je uspešno vađenje jednog nezanemarljivog elementa Spajdermen stripova i njegovo umešno korišćenje u svakoj od sada napravljenih priča. Spajdermen je svakako u mnogo svojih inkarnacija bio i prevashodno zabavan strip i ne mogu da kritikujem Davida i Landa što nam dinamičnu zabavu bez prevelikih obaveza vraćaju kroz ove radove ma koliko oni u suštini plitki bili. Sa zadovoljstvom ću čitati i sledeći miniserijal kada ga bude, a do tada, ovaj je dostupan na Comixologyju na ovom mestu.


 

Meho Krljic:
Koliko vas je sebi govorilo „baš mi se čita nova epizoda Taličnog Toma, kad će već jednom nešto novo da izdaju?“ da bi, ni ne gledajući pažljivo naslovnu stranu novog albuma Lucky Luke: Swiss Bliss, posle nekoliko strana uplašeno zaurlalo „ali ne ovako! NE OVAKO!!!“? Lucky Luke: Swiss Bliss je nova epizoda Taličnog Toma, svakako, ali ona nije deo „kanonskog“ kontinuiteta omiljenog kauboja i kao i ranije ove godine izašli album Lucky Luke: Wanted, predstavlja alternativno čitanje originalnog predloška. Za razliku od Wanted u vezi sa kojim sam imao i izvesne rezerve (uz uobičajene pohvale na Bonhommeov izuzetni rad), Swiss Bliss je legitimno postavljen i zaokružen rad a ako vam se dogodi da od njega odskočite u užasu, to je najpre na ime osećaja da je nešto što smatrate dečijom literaturom odjednom, bez upozorenja i objave rata, krenulo da se bavi vrlo pipavim temama seksualnih preferenci i praksi.



No, već smo više puta pričali o tome da Talični Tom, kao i dobar broj drugih franko-belgijskih stripova, ali Talični Tom partikularno, na ime svog oslanjanja na jednu vrlo specifičnu mitologiju koja relativno recentni istorijski period osvetljava iz jednog vrlo specifičnog ugla, dakle, da Talični Tom ima ne samo pravo nego u solidnoj meri i obavezu da se pozabavi i ponekom ozbiljnom, odraslom temom.

Drugačije rečeno, ako je ovo strip koji je inicijalno i bio namenjen prevashodno deci – a to je stvar za debatu imajući u vidu ko je sve čitao ove stripove u prvo vreme i koliko su slojeva teksta i podteksta imali – on je svakako kroz svoje priče već tretirao ozbiljne teme kolonizacije, rasnih tenzija i, jednako značajno, neke očigledne teme preskakao i na njih nije ništa imao da kaže – kako su uostalom i filmovi kojima je bio inspirisan uglavnom birali da se ne bave genocidom i istrebljenjem starosedelaca u Severnoj i Centralnoj Americi. Te se tu ta pomenuta dužnost da danas o sličnim ili istim temama pričate iz nove perspektive donekle i nameće, POGOTOVO jer ne treba izgubiti iz vida da mnogi od nas ove stripove i dalje čitaju, a nismo deca. Ako sam sasvim lojalno proveo poslednjih 45 godina čitajući Taličnog Toma, nije, mislim, previše da od njega volim da dobijem i neka radikalnija čitanja vestern tropa.

Hoću reći, ako tretirate vesterne generalno, a Taličnog Toma partikularno isključivo kao eskapizam, proverbijalno toplo ćebe u koje se umotate na kraju odvratnog dana i na određeno vreme potpuno zaboravite da mučni stvarni svet postoji – ja svakako nisam ovde da vas nazovem kukavicom i tražim da se uvek i svugde suočavate sa svojim i tuđim traumama. Ali isto tako valja shvatiti da ni vesterni generalno ni Talični Tom partikularno nisu nastali niti rađeni isključivo da bi bili eskapizam i da se kroz njih istorijski dešavalo mnogo kritike i diskusije vezano za istoriju, društvo itd. itd. itd.

Ili da kažemo ovo na najjednostavniji moguć način: gej kauboji su toliko tradicionalan trop u popularnoj kulturi i kvir kulturi da je svakako bila istorijska neminovnost da se bar jedna epizoda Taličnog Toma pozabavi ovom temom.

Swiss Bliss je ta epizoda i kogod da oseća kako ga obliva leden znoj što posle prošlogodišnjeg A Cowboy in High Cotton koji se ozbiljno i nijansirano bavio temom rasizma, belog nacionalizma, ropstva itd. dobijamo novu „woke“ epizodu, prvo nek se malo umije, pogleda u ogledalo i zapita jel’ mu dobro, a onda neka zna da Swiss Bliss ne spada u, kako već rekoh, kanonski kontinuitet. Ovo je album koji nije izdao sam Lucky Comics, već je ova firma lik licencirala a originalni izdavač, u Nemačkoj, je bio Egmont, ranije ove godine, da bismo ga na Engleskom jeziku mi dobili posredstvom Europe Comics, polovinom Novembra. Ovo nije „numerisana“ epizoda i slično Bonhommeovim radovima, radi se o alternativnoj verziji Taličnog Toma, u kojoj se ne pravi napor da se 100% verno rekonstruišu Morrisov vizuelni jezik i autentični ton stripa iz zlatnog doba kada ga je pisao Goscinny.



Autor Swiss Bliss (naslov originala je Zarter Schmelz) je, nećete se iznenaditi, Ralf König, jedan od najprestižnijih nemačkih strip-autora i, najverovatnije, jedni nemački strip-autor za koga neka mejnstrim publika zna. A što je malo i ironično, imajući u vidu da je König otvoreno gej od kraja sedamdesetih godina i da su njegovi radovi tokom osamdesetih bili mahom vezani za gej-tematiku i objavljivani u gej publikacijama i da je, uprkos sticanju dosta popularnosti u gej zajednici, već tada postojala sumnja da njegov rad ima ikakve šanse da se probije u kulturu glavnog toka.

No valja se setiti da je nemačko društvo zapravo vrlo otvoreno za seks kao, jelte, hobi i životne stilove koji se u dobroj meri vrte oko rekreativnog seksa – termin „alt“ se često koristi da opiše sve od svingera, preko fetišista pa do amaterskih porno glumaca i glumica – pa je König ne samo napravio ozbiljnu karijeru u strip-medijumu a koja i dalje traje, sa redovnim izbacivanjem novih radova i dobijanje nagrada, već je i po njegovim radovima snimljeno nekoliko pristojno uspešnih filmova.

Iako je statistički najverovatnije da Königa znate po naslovima kao što je Kondom des Grauens (tj. Kondom ubica), a po kome je devedesetih snimljena istoimena horor-komedija, autor je Taličnom Tomu pristupio sa velikim poštovanjem prema originalnom materijalu i pažnjom da se očuva dobar deo kul tona „klasičnog“ vesterna. Zaplet sa gej kaubojima je ovde apsolutno centralni deo priče, dakle ne samo nekakav šum u pozadini, i u neku ruku Talični Tom je ovde tretiran kao objekat više nego subjekat, ali Swiss Bliss je odlično vođen narativ koji zapravo sasvim uspelo drži senzibilitet ako ne dečijeg ono svakako „young adult“ stripa u kome je seks tretiran kao prirodan, svakako očekivan deo ljudskog životnog ciklusa. Činjenica da se ovde radi o seksu između dva muškarca je formatirana kao deo jednog značajno dubljeg odnosa koji uspeva da prikaže ne samo ljubav nego i nežnost, vernost i lojalnost na jedan istovremeno zreo ali i pažljivo karikiran, dobronamerno komičan način koji poštuje tradiciju medijuma sa kojim radi.

Swiss Bliss je pričan kao dugački flešbek u kome jedan od dva gej kauboja objašnjava ne samo kako su se on i njegov partner upoznali, kako su shvatili da su suđeni jedan drugom i kakve su kulturološke prepreke morali da preskaču da bi na kraju bili zajedno, već i kako je Talični Tom bio u neku ruku presudni katalizator za utvrđivanje njihove veze. Podzaplet sa kravama koje treba čuvati dok mirno pasu kako bi dale kvalitetno mleko od kog će se praviti najfinija čokolada po švajcarskom receptu je zapravo otvoreno komičan pa i farsičan i služi pre svega kao umešno upotrebljen trop u kome kauboji, dugo odvojeni od zajednice tokom nedelja i meseci provedenih sa kravama u preriji, razviju seksualnu žudnju pa i romantičnu ljubav jedni prema drugima.



König pažljivo, dakle, uzima stereotipe o gej muškarcima i kooptira ih unutar jedne humane, pa i romantične priče da pokaže da na kraju dana snaga i iskrenost emocija koje ljudi osećaju jedni za druge hoće i TREBA da bude važnija od svega drugog. Talični Tom je ovde zanimljivo iskorišćen ne samo kao predmet „male gaze“* interesovanja – jedan od protagonista primećuje da slavni kauboj ima bradavice, a koje se nikada, veli, ne vide na crtežima kada novine ilustruju njegove doživljaje – već i pre svega kao simbol „saveznika“ koji dolazi iz zapravo i malo konzervativnog ugla.
*postoji li „queer gaze“? Ako ne, računajte da sam trejdmarkovao termin, sigurno će jednom zatrebati.

Ne da je Talični Tom ikada bio nekakav razjareni desničar, ali on jeste u ovom stripu formatiran kao legenda Zapada o kojoj se najviše zna kroz sekundarne izvore – fikcionalizacije njegovih avantura kroz priče, romane i strip – i koja je po definiciji deo establišmenta. Talični, naravno, ima nekoliko prilika da pokaže da ne toleriše diskriminaciju i njegovo prirodno sarađivanje sa gej-kaubojem ali i zaštita ovog od nasilja, a bez nekakvog patronističkog stava koji bi u prvi plan gurao njegov ego su primeri kako je König dobro shvatio i iskoristio suštinu ovog lika, sa sve pomalo melanholičnom epizodom u kojoj saznajemo da Talični nakon prve ljubavi živi praktično u celibatu.

Strip ima i nekoliko simpatičnih epizodnih likova koji su „queer“ po formatu iako se njihova seksualnost zapravo ne komentariše niti razotkriva – uključujući Calamity Jane kao duhovitu butch lezbijku, te neke likove iz zajednice starosedelačkog stanovništva – ali njegova srž je svakako pre svega u toj romansi iz koje se izrodila celoživotna veza za dvojicu vrlo jednostavnih ali ne plitkih muških likova. König ovde postiže golove iz nekoliko pozicija, pre svega uzdržavajući se od eksplicitnog „woke“ propovedanja a zatim izbegavajući da prenaglasi romantične elemente veze ova dva lika. Američki queer/ queer friendly stripovi koje ponekad čitam – mada daleko od toga da sam nekakav autoritet – često umeju da budu preslađeni u ovom domenu i Königovi likovi su uspešni baš zato što nisu ni sveznajući dispanzeri kvir teorije niti idealizovani gej-stereotipi već dva kauboja koji nemaju baš mnogo škole niti su jaki na rečima, ali kojima je JAKO stalo do onog drugog.

Ako znate kakav je Königov stil crtanja, onda niste ni očekivali glamurozne „kvir“ stilizacije kakve su u američkom stripu česte. König je svoj karikaturalni stil prilagodio Taličnom Tomu i kolorit i organizacija stranice su dovoljno blizu originala da ova priča deluje uverljivo, a opet dobijamo vrlo tipično königovski izražajne likove sa velikim, razrogačenim očima i ustima postavljenim na jednu stranu lica, pa će njegovi ljubitelji biti na svojem.

Hoće li na svojem biti i generalna publika Taličnog Toma? Nekakvo volim da mislim da hoće. Gej tematika danas nema transgresivnu dimenziju koju je imala do pre samo par decenija i mada je ovo svakako jak iskorak za serijal utemeljen na prilično konzervativnim vestern tropima (a koje je, ne zaboravimo, često parodirao i ismevao), on je urađen pažljivo, nijansirano i tako da se jasno alternativni pogled na Taličnog Toma smesti u prošireni kanon prirodno i bez previše frikcije. Meni je sve to veoma prijalo, a slobodni ste da strip i sami proverite odlaskom do Comixologyja.


 

Meho Krljic:
Znate šta, počinjem da mislim da za Gartha Ennisa više nema nade. Batman: Reptilian je narativ koji je slavni škotski scenarista pripremao još pre nekoliko godina, šaljući pič DC-ju za potrebe jedne priče u serijalu Legends of the Dark Knight, a sa planom da se za ovaj posao angažuje Steve Dillon, crtač sa kojim je Ennis napravio neke od svojih najboljih stripova. Dillon je, avaj, u međuvremenu preminuo i ova je ideja sedela neiskorišćena pola decenije, samo da bi odjednom izronila u formi miniserijala za DC-jev Black Label, prestižni imprint na kome ugledni scenaristi dobijaju pristup odličnim crtačima ali i slobodu da o superherojima pišu izvan kontinuiteta, sa idejama i narativima koji lome uobičajeni kalup i donose nam inovativne, hipotetički i prevratničke radove o poznatim likovima. Već sam pisao o Johnsovom Three Jokers i Kingovom Rorschachu i ako ste primetili, nisam bio oduševljen ni jednim od ovih radova. Za potrebe postizanja het-trika, reći ću odmah da Batman: Reptilian i sam spada u kategoriju stripova za koje nakon što ih pročitate – a bogami i dok ih čitate – reagujete okretanjem lica prema nebu i jednim tihim, nečujnim, a bolnim „ali zašto?“ Kao i u pogledu prethodno navedena dva serijala, Batman: Reptilian je primer stripa koji prosto puca od kvaliteta, ne samo u tehničkom već i u umetničkom smislu ali koji, kada se posmatra kao celina, naprosto nema SMISLA.



Ennisu je za ovaj projekat dodeljen Liam Sharp na ilustratorskim dužnostima i ovo je možda najveći greh koji je DC mogao da počini, uzimajući jednog od najsvestranijih, najizvrsnijih crtača koji su poslednjih godina radili za njih a zatim ga plaćajući da ilustruje jedan smušen, simbolički konfuzan a narativno neefikasan scenario. Sharpa sam SUMANUTO hvalio za rad sa Grantom Morrisonom na The Green Lantern i on ovde u nekim momentima prevazilazi samog sebe, kreirajući scene koje treba da stoje u svakom muzeju o Betmenu, ali u nekim momentima teško je malo ne zaplakati se nad činjenicom da je ovako teška grafička artiljerija mobilisana za strip koji se nije sa sobom dogovorio ni šta zapravo hoće da kaže. Utoliko, iako nije izašao za Black Label, Ellisov i Hitchov The Batman’s Grave mi je nekako najbliža komparacija sa Batman: Reptilian, strip koji se upinje da bude odrastao, zreo i mračan, ali koji očajnički na kraju ne uspeva da išta kaže.

Ennis je svakako i malo neobičan izbor za scenaristu bilo kakvog Betmena s obzirom da je u pitanju čovek koji je svoju slavu u američkom mejnstrimu osvojio najpre na ime nesuperherojskog rada (Preacher) a kada je i radio za superherojske izdavače to su bili uglavnom stripovi o likovima koji ne spadaju u klasičan superherojski asortiman – Hitman za DC, Punisher ili Nick Fury za Marvel. Dalje, ne samo da su neke epizode Hitmana predstavljale otvorenu sprdnju sa Betmenom, već je i jedan od najuspešnijih Ennisovih radova u stripu uopšte na kraju bio serijal The Boys, nimalo prijateljska satira i dekonstrukcija superherojštine, od koje je kasnije nastala i izuzetno popularna televizijska serija.

Kada se u obzir uzme i da je Ennis autor koji svojim stripovima uvek nešto želi da kaže, ali da u poslednje vreme pati od toga da to što kaže više deluje kao ogorčenost već omatorelog privilegovanog muškarca a manje kao pravednički gnev koji stiže „iz baze“, nije previše reći da je ponekad teško gledati svoje heroje kako stare.

A opet, Ennis je iz nekog razloga poželeo da napiše priču o Betmenu a neko u DC-ju je njegovu ideju prihvatio pa joj još dao premijum-tretman, angažujući Sharpa i sve formatirajući kao Black Label miniserijal, kao da Batman: Reptilian predstavlja nekakav značajan iskaz. Opet, kad vidim da su američki sajtovi koji se bave stripom ovom miniserijalu dali ipak nešto više pozitivnih nego negativnih kritika, teško mi je da krivim DC za taj primenjeni cinizam. U firmi su verovatno svesni da bi se bilo šta što Ennis i Sharp naprave smatralo dobrim, pa je otud, uz podsećanje da je u proseku američka strip-kritika upokojena i sahranjena i da nekoliko glasova koji još nešto vrede postoje maltene na nivou statističke greške, i sasvim jasno kako ovakav strip na kraju dođe do čitalaca.



Hoću reći, Batman: Reptilian je strip koji ne funkcioniše maltene ni na jednom nivou. Krenimo prvo od dramaturgije i pripovedanja: oni su izlomljeni i hromi, sa neefikasnom, često nejasnom naracijom, prevelikim brojem strana utrošenim ni na šta i ignorisanjem osnovnih načela pričanja priča. Ennis izmišlja scene i u priču ubacuje likove onako kako mu u tom trenutku odgovaraju, da ilustruje neke trenutne poente, bez obraćanja pažnje na, jelte, „veliku sliku“ pa tako, recimo, strip počinje scenom u kojoj figurišu seksualno nasilje i „toksična muškost“, sve iza paravana institucija i društvene uređenosti a gde bogati uspevaju da ne odgovaraju za svoje zločine, dok sirotinja po pravilu bude izjebana, metaforički i stvarno, a onda strip skrene na neku sasvim drugu stranu i Betmen je do kraja u punoj meri zatočnik sistema koji čak i predaje neke od negativaca vlastima svestan da će na njima biti vršeni eksperimenti, uz ciničnu opasku da su se ionako dovoljno izvlačili. Verujem da su početak i kraj scenarija pisani sa nekoliko godina razmaka, ali valjda bi neki urednik trebalo da ustane, reaguje ukaže? No, veliki broj urednika u superherojskom stripu redukovan je na službenika koji se bavi pukim zakazivanjem rokova i smaranjem autora da ih poštuju – eventualno da brinu da se ne naruši „kontinuitet“ – a ovaj miniserijal čak i nema potpisanog urednika što valjda govori samo za sebe.

Utoliko, Ennisu su ovde date odrešene ruke da radi šta hoće i on metu tako spektakularno promašuje da čovek mora malo da se zapita da li je iko pročitao ovaj scenario pre ulaska u štampu. I dalje na nivou dramaturgije i pripovedanja: jedan od glavnih elemenata identiteta stripova o Betmenu je već decenijama njegova veoma pitoreskna galerija negativaca koji svi imaju komplikovane persone, motivacije i istorije. Kako je ovo premijum-serijal tako je i Ennisu dopušteno da upotrebi i Jokera, i Pingvina, i Scarecrowa i Killer Croca, i Poison Ivy i Riddlera, ali on ih, uz retke izuzetke, koristi prevashodno kao topovsku hranu. Većina njih u narativu figuriše doslovno kao post-mortem bekgraund jer su već mrtvi (ili besvesni) kada Betmen ulazi u priču i čitalac ili vidi njihova unakažena tela, ili samo čita o tome kako su oni unakaženi. Ovo je proverbijalno ubijanje vola zbog kile mesa – Ennis u piču koji je poslao DC-ju napominje da bi radi efekta bilo dobro kada bi neki od jačih likova mogao da bude ubijen ili osakaćen, ali kada je Batman: Reptilian unapređen u out-of-continuity naslov, scenarista je očigledno otpustio sve kočnice.

Potpuna dehumanizacija ovih likova i njihovo svođenje na visceralnu scenografiju bi možda imali opravdanje u priči u kojoj se Betmen radikalno menja jer prolazi kroz situaciju kakvu nikada nije iskusio i mora da preispita svoje paradigme, ali, ironično, Batman: Reptilian je sve osim toga. Ovo je u stvarnosti zaplet u kome su za Betmena ulozi vrlo niski i gde, i pored visokog body counta, stradaju uglavnom zločinci. A njega za to, zapravo nije briga.



Što nas dovodi do drugog nivoa na kome strip žestoko fejluje: karakterizacije.

Najkraće rečeno, Ennis ovde ne dekonstruiše Betmena već ga izrazito boli kurac da pronađe način da pronađe fini, komplikovani balans između njegovog nihilizma i herojske požrtvovanosti. Poslednjih sam meseci i nedelja pominjao razne Betmene koje su radili Darick Robertson ili Chip Zdarsky i njihovi stripovi su u odnosu na Ennisov izrazito trapavi rad prava remek-dela suptilnosti. Ennisov Betmen ovde ne samo da je zloban, lažljiv, pasivno agresivan i aktivno agresivan, već i povremeno govori u konstrukcijama koje su izrazito britanske. Sad, nisam od onih zilota koji imaju u glavi jedan jedini „Betmenov glas“ i upiru prstom u sve ostalo vrišteći da to nije „pravi“ Betmen, ali svakako postoji razlika između toga da klasični lik predstavite iz nove perspektive koja se na plauzibilan način nastavlja na ono što znamo, i toga da naprosto stavljate svoje reči, ton i dikciju u usta lika kome one uopšte ne odgovaraju. Razmene između Betmena i takođe ciničnog Alfreda su me najviše i podsetile na Ellisov i Hitchov The Batman’s Grave utoliko što su podjednako postiđujuće za čitanje a Ennis uspeva da nikud ne ode sa aluzijama na uobičajenu kritiku Betmena da svoje Bogatstvo troši na ekstravagantne načine da tuče kriminalce umesto na unapređenje socio-ekonomskih uslova u društvu koji dovode do kriminala. Hoću reći, ovde se samo nasumično mahne u smeru ovih starih rasprava i ide se dalje.

Možda bi, da budemo jasni, strip bolje funkcionisao da ga je crtao Dillon. Ennisov i Dillonov Punisher je bio tako dobar strip jer je Dillonov crtež perfektno radio sa Ennisovim scenarijom, dajući tekstu jedan vidljivo, i efektno satiričan ton. Tako da, ovde treba i reći da koliko god da lično obožavam Sharpa i mislim, kako već rekoh, da je u Batman: Reptilian napravio neke od najboljih tabli u istoriji Betmena, ovaj strip jako loše funkcioniše u kombinaciji teksta i slike.

Sharp je, rekosmo, izuzetno svestran crtač sa sposobnošću da se prilagodi različitim pripovednim postupcima i da koristi veoma širok spektar tehnika. Pošto je ovo Black Label strip, Sharp je svih šest epizoda uradio u slikarskoj tehnici i ne bi vam, što reče jedan kritičar, bilo zamereno da ste bacili jedan ovlašan pogled na neku do tabli i uzbuđeno pomislili „Whoa, Dave McKean ponovo radi Betmena? DAJTE DA TO VIDIMO!“

Siguran sam da je taj arkamasajlumovski ton Sharpovih ilustracija zaslužan za prodaju velikog dela kopija ovog stripa, ali on zapravo slabo radi sa tekstom. Naravno, ideja ovog stripa je između ostalog da predstavi ciničnog, jako mračnog, pretećeg Betmena i Sharp ovde svakako postiže željeni efekat ali je posledica odabrane estetike i to da mnoge table nisu jasne, da se u njima naracija dešava samo u tekstu dok je grafički deo sveden na teksturu i neodređenu atmosferu pretnje i bolesti.



A što bi na kraju možda i bilo prihvatljivo, da Ennis nema ambiciju da onda pravi crnohumorne gegove i metapošalice koje Sharp junački hvata u letu ali koje na kraju dana imaju efekta pre svega kao izolovane slike (na primer omaž Alfredu E. Neumanu, maskoti magazina MAD) ali ne i smisla u generalnom tonu stripa. Možda bi ovo sa Dillonom zaista bilo bolje…

…a možda i ne, jer još ništa nisam rekao o zapletu, a on je možda i najgori deo celog paketa. U najkraćem – u Gotamu se pojavljuje neka ogromna, reptilska pretnja koja decidno NIJE Killer Croc a koja sakati ili ubija gotamske kriminalce. Betmen te ljude ne voli ali ne može u njegovom gradu neko drugi da nanosi bol čak ni kriminalcima i njegova detektivska istraga – koja podrazumeva malo hemije, malo čitanja poverljivih dokumenata, a malo i pretnji fizičkim nasiljem, te ucena – dovodi ga do fascinantnog otkrića.

Na ovo mestu ću spojlovati glavni preokret u priči ali pošto je on toliko glup, ne osećam preveliku krivicu, no, ako ipak želite da u Batman: Reptilian ugazite kao u devičanski snijeg, stanite sa čitanjem sada i idite da pročitate strip. Ima razloga što sam potrošio preko 1.800 reči da vas ubedim da je ovo loše a bez pominjanja zapleta.

Jer, da se razumemo, zaplet uspeva da istovremeno bude gnusan, neoriginalan i besmislen, a što je het-trik kakav nisam očekivao od Ennisa. Ispostavlja se, naime, da je reptilsko čudovište koje hara Gotamom, zapravo, er… beba koju je rodio Killer Croc, a da toga nije svestan. I da ta beba, eto, ne zna kako da se snađe, pa traži majku po gradu i napada sve koji su bili u kontaktu sa Crocom tokom njegove trudnoće pošto su oni nekako obeleženi reptilskim estrogenom koji je Croc lučio za vreme blagoslovenog stanja.



Ovo je toliko besmislen narativ da Ennis i sam uviđa da mora nečim da ga podeblja pa se upliće u komplikovano naučnofantastično objašnjenje koje poteže predugačak flešbek sa početka sedamdesetih i Croca predstavlja kao nekakvu kombinaciju ljudske i vanzemaljske biologije. Naravno, ideja da mužjak reptilske vrste može da ima potomstvo bez seksualnog kontakta meni deluje kao da je Ennis napola upamtio zaplet Jurskog parka i u magnovenju povikao „Reptili! Reptili rešavaju sve!!“ a onda oko ove ideje konstruisao strip koji…

…zaista ne zna šta želi da kaže. Ako je Ennis želeo da ironizuje ekstremno naglašenu mačo personu Killer Croca pretvarajući ga u „ženu“, to je moglo da se uradi na niz značajno elegantnijih načina. No, nisam siguran da je Irac zaista imao ikakvu dublju ambiciju sem da prikaže Betmena koji se cinično smeška dok savetuje Croca da podoji svoje dete.

I ta suženost vizije, to fokusiranje na scenu koja je šokantna i (možda) satirična uveliko oštećuje ovaj strip. Čak i da stavimo na stranu potpunu zbrku simbolika – reptili generalno, a krokodili partikularno ne rađaju živo potomstvo već nose jaja, da ne pominjem da ponovljene neukusne aluzije na laktaciju tek nemaju smisla s obzirom da reptili decidno NISU sisari i ne hrane mladunce mlekom – akrobacije koje scenario mora da napravi da nas dovede do eksplozivnog finala su naprosto neprihvatljive. Croc ne samo da nije bio svestan da je u drugom stanju tokom, jelte, „trudnoće“, nego je i rodio dete veličine minibusa a toga se ne seća. Betmen, na kraju, doslovno ulazi u „trbuh zveri“ da bi rešio slučaj i ovo je verovatno mesto na kome je Ennis sebi čestitao na tome kako je idiom pretvorio u visceralni set pis iako za način na koji se finalna borba rešava uopšte nije bilo neophodno da Betmen fizički bude unutar, jelte, čudovišta.

Naravno da Batman: Reptilian ima neke dobre strane, neki dijalozi su uspešni i, kada ne mora da se bavi Ennisovim pokušajima satire, Sharp crta neke od najlepših tabli sa ove strane Arkham Asyluma, ali ovaj strip sada svedoči o već zabrinjavajućem pomanjkanju vizije unutar Black Label tima i ne inspiriše u meni previše poverenja u budućnost ove DC-jeve edicije. Comixology stranica je ovde.


 

Jerome Drake:
Kad smo već kod Batmana, novi scenarista Joshua Williamson je krenuo osvježavajuće avanturistički u svom debiju na redovnoj seriji. Nakon umarajućeg Tyniona, konačno malo dobre priče. Za početak, kutarisali smo se Ghostmakera i Clownhuntera, a u Punchline je dobila šut kartu. Williamson je krenuo ponovo da vraća Batmana u tamu Gothama ali i da podigne Batman inc. iz mrtvih. Crtež je sjajan, priča dobra, dijalog tu i tamo zaškripi, naročito s Oracle ali konačno je tu jedna dobra priča, jedna avantura i jedan zanimljiv slučaj za detektiva. Tynionu Batman izgleda nikako nije ležao, pa koliko je briljirao u svojim autorskim djelima poput Something Is Killing the Children, toliko je fulao u mračnom vitezu. No, i za Williamsona je ovo tek početak, vidjećemo šta je naumio dalje.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version