DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA...

The Crippled Corner

<< < (2844/2901) > >>

crippled_avenger:
PASSING je rediteljski debi glumice Rebecce Hall u kom ona po vlastitom scenariju adaptira roman Nelle Larsen.

Tessa Thompson i Ruth Negga igraju dve bliske prijateljice iz devojačkih dana koje se susreću godinama kasnije u staroj Americi iz vremena segregacije, u tridesetim, dok traju prohibicija i otvoreni rasizam. Ruth Negga igra junakinju koja je blede puti iz mešanog braka i uspela je da uradi "passing", da prođe kao belkinja i uda se za belca koji je imućni rasista.

Tessa s druge strane ne krije svoje crno poreklo i vodi harlemski odbor Negro League. Kada njena "bela" prijateljica poželi da se iznova druže, i počne da pokazuje nostalgiju za životom koji je provela okružena crncima, tenzije rastu, a tragedija je na pomolu.

Fina slutnja problema javlja se u usputnom dijalogu kada se "belkinja" šali sa mužem kako joj vremenom koža postaje sve crnja, i to se na kraju ispostavlja kao lajtmotiv filma. Kada se ponovo vrati u crno okruženje, njen dotadašnji život mora da se završi.

Rebecca Hall je osmislila jedan sveden, visokoestetizovan koncept. Koristi se crno-belom fotografijom koja je u poslednje vreme na neki način postala šifra za rasno angažovani film jer kao što znamo u crno-belom filmu, naročito epohe klasičnog Holivuda, afroamerikanci retko imaju složene likove i protagonizam.

Drugi segment tog koncepta je uzdržanost, puštanje glumcima da ovaplote likove, bez mnogo sugestivnih rediteljskih zahvata. Da li će Rebecca Hall nastaviti da režira, ne znam, ali ovo je obećavajući debi i verujem da će u sledećem filmu, ako ga bude biti još relaksiranija. Ne zbog toga što ovaj koncept ne valja već zato što je u nekoliko situacija film imao prostora da "prodiše". No, i stilska disciplina i držanje postavljenog koncepta su za svaku pohvalu.

* * * / * * * *

crippled_avenger:
Svaki novi film Gila Kenana je razlog za radovanje.

Čini se da su mu studio projekti malo izmakli, ali Kenan je našao odstupnicu u Evropi, tako da je u Britaniji snimio film A BOY CALLED CHRISTMAS, ekranizaciju knjige Matta Haiga u kojoj se nudi novi origin story Deda Mraza.

Gil Kenan je specifičan reditelj. Koliko god njegovi radovi nosili u sebi tu neku specifičnu hand crafted dimenziju, on se ipak bavi temama koje su prevashodno prisutne u major produkciji. I u tom pogledu A BOY CALLED CHRISTMAS je najbliže major produkciji što se može postići izvan pravih holivudskih studija.

Matt Haig je napisao old school bajku koja ima fino oblikovan hero's journey, i zanimljivo poigravanje mitologijom Deda Mraza i njegovom nedokučivom prirodom koja ga čini kulturnim fenomenom izuzetne potencije, iako ga činjenice čine neodrživim i na neki način bi do sada morao biti zaboravljen.

Otud Haig se ovde bavi upravo sugestivnošću pripovedanja, verom u neobične pojave i nemoguće stvari koja daje boju životu, žrtvom i smislom, i generalno raznim poučnim temama.

Kenanova egzekucija ove priče je vizuelno briljantna, glumački šarmantna i precizno izvedena, on se do sada pokazao kao sjajan u izboru dece glumaca i ovaj film nije izuzetak. Zac Nicholson, britanski DP je odlično odmenio dosadašnje Kenanove saradnike koji su dolazili iz španske-meksičke škole, i film je u pogledu fizične scenografije i odabira lokacija izuzetno izveden, sa jako dobrim old school fundamentima.

Ipak, u svemu tome naravno posebnu ulogu ima Kenanov diskretni osećaj za humor koji svemu daje poseban šmek, bukvalno od prvog kadra koji je ikada snimio.

U pogledu specijalnih efekata i animacije koji su do sada kod Kenana igrali važnu ulogu, ovde ih ima, dobro su izvedeni ali su jako dobro integrisani u priču pa se maltene ni ne primećuju. Mislim, videli smo toliko čuda na filmu do sada da miš koji govori i glumi prosto nije toliko revolucionarna stvar a Kenan ga sada već dovodi na nivo gde nam to deluje kao nešto savršeno normalno.

Prateći strukturu knjige, Kenan nudi upravo onaj prostor koji je potreban da decu uvede u njen milje, da je film za odrasle sigurno bi recimo imao brži uvod, sa više podrazumevanja, ali jasno je da se ovaj film snimao kao oni najbolji dečji naslovi, sa idejom da se gledaju večno.

Kenan je najveći Amblin reditelj od onih koji nisu krenuli u toj kanonskoj fazi, a sada sa A BOY CALLED CHRISTMAS uspeva da se zapljune i u svetu ekranizacija klasične dečje literature (mahom Roalda Dahla) kojom se bave njegovi uzori Robert Zemeckis i Steven Spielberg, i rekao bih da je u tom domenu čak možda i bolji od njih u ovom trenutku.

U svakom slučaju A BOY CALLED CHRISTMAS je film kog se Bob Z ne bi postideo, ostvarenje za decu koje ostaje za pokoljenja.

* * * 1/2 / * * * *

crippled_avenger:
Čudni spojevi pulpa i pretenzije u dosadašnjim ekranizacijama scenarija Taylora Sheridana rezultirali su polovičnim a često i zaista užasnim rezultatima. Međutim, kada Sheridan režira sam sebe, ili kao u slučaju filma THOSE WHO WANT ME DEAD adaptaciju romana Michaela Korytoa koju potpisuje zajedno sa književnikom i Charlesom Leavittom, onda to odjednom ima nekog smisla.

Roman koji je napisao Michael Koryto nisam čitao ali ako je suditi po filmu reč je o pulpu koji mi je teško da zamislim u proznoj formi. Međutim, i sam film je teško zamisliti u studio okolnostima a desio se i to ove godine, za New Line, odnosno Warner, i ponudio je savremenu verziju retro akcijaša iz devedesetih, mnogo uspešnije nego što je John Lee Hancock izveo throwback serial killer film u LITTLE THINGS.

Premisa filma je toliko zakučasta i prepuna zgodnih koincidencija da je maltene uvredljivo prepričati, ali negde oko sat i po filma, pred sam kraj, ona deluje ne samo logično, nego maltene kao jedini način kako se stvari odvijaju u životu, a to je možda i najveće priznanje koje se može dati ovoj vrsti priče.

Ruku na srce, Angelina Jolie jeste marquee ime u ovom filmu ali nema protagonizam glavne zvezde, pa ipak njen backstory koji je motiviše za žrtvu i herojstvo dolazi direktno iz nekog scenarističkog priručnika i stvara određeni disbalans jer ostali likovi koji su prisutni tek nešto manje od nje, tako nešto menjaju. Dakle, stvari nisu idealno postavljene.

Uprkos tome, sve funkcioniše jer se kretanje likova, potera i akcija nikada ne zaustavljaju, a svi junaci dele jednu dobru osobinu - ne nasedaju na tipične žanrovske klopke - što ne garantuje da ponekad ne urade nešto glupo ali i kad je glupo urađeno je na svež način.

U tom smislu Sheridan pravi survival akcijaš, tipski blizak recimo Harlinovom CLIFFHANGERu sa ogromnom dozom nepotrebnog zapleta, i na svu sreću sve to reči energičnom, nasilnom akcijom, i junacima zarobljenim između dvojice inteligentnih i sposobnih asasina i šumskog požara.

Čini se da je ovaj film, iako je Jolie woke, pravljen za Trumpovu Ameriku u kojoj su ljudi van gradova dobro raspoložene naoružane bekrije spremne da se brinu sami o sebi. I da nije crne supruge belog šerifa, koja je pritom trudna, jaše konja i puca iz lovačke puške, film bi bio based za popizdeti.

Ali i ovako zapravo jeste.

Sheridan u heartlandu pravi zanimljivu akcionu diverziju i pokazuje kako se rediteljski prevazilaze i pakuju nedostaci njegovih scenarija. Sada je jasno da bi isti ovaj skript recime Villeneuve pokušao da snimi kao NO COUNTRY FOR OLD MEN i doneo nam nešto nepojmljivo. Međutim, Sheridan sebe srećom ne shvata toliko ozbiljno, i onda i od njega može da ispadne nešto.

* * * / * * * *

crippled_avenger:
Destin Daniel Cretton je u svom drugom filmu SHORT TERM 12 postao miljenik američke indie scene i sazreo za holivudski debi. Malo ko bi ipak naslutio da će SHORT TERM 12 koji po mnogo čemu podseća na HALF NELSON Flecka i Boden, takođe biti rano delo reditelja koji će završiti snimajući Marvel i da će ove indie vedete kroz MCU povezivati Brie Larson.

Cretton u ovom filmu vizionarski okuplja ekipu koja će kasnije biti bitna okosnica američkog filma. Tu su Brie, Rami Malek i Lakeith (tada samo Keith) Stanfield. Tu je i John Gallagher Junior u glavnoj ulozi ali on na kraju nije napravio onoliko koliko se od njega očekivalo uprkos jakom daru i predispoziciji.

SHORT TERM 12 je priča o paru vaspitača u jednom prihvatilištu za tinejdžere i njihovim ličnim traumama koje iznova proživljavaju i leče kroz susret sa mladima koji imaju slične nevolje.

Postavka je jednostavna. Nema radikalnijeg postupka u režiji i radu s glumcima kao u HALF NELSONu ali Cretton donosi jedan propulzivan, dinamičan indie duh, sa grungy lookom slike, kamerom u pokretu i glumcima koji su spontani ali ipak kontrolisani.

Ako je neki film pravi primer pozivnice da se indieja pređe u neke više lige, onda je to ovo.

* * * 1/2 / * * * *

crippled_avenger:
THE SIMON'S JIGSAW je dokumentarni film Luisa Esquinasa Chanesa o španskom reditelju exploitationa Juanu Piquer Simonu koji je sedamdesetih i osamdesetih radio mahom B i C kopije američkih filmova koje su često bivale smeštane u isti koš sa Ed Woodom, pre svega zbog njegovog neodoljivog entuzijazma. Ipak, ti filmovi su za razliku od Wooda imali i regularnu distribuciju pa čak i plasman na američkom tržištu gde su povremeno uspevali da zadovolje glad gorehounda, pa čak i steknu fanove kao što je Eli Roth.

Film donosi relevantne sagovornike, među kojima je nama najzanimljiviji Colin Arthur koji je doprineo našim filmovima ČOVJEK KOGA TREBA UBITI i OKUPACIJI U 26 SLIKA, a radio je kao majstor za specijalne efekte i kod Simona.

Ono čega u filmu nema jesu inserti iz samih filmova i to mi je jako nedostajalo. Ima dosta dobrog BTS materijala ali jako malo onoga što je krajnji rezultat i to fali, no razlog je verovatno pravne prirode.

U svakom slučaju, ovo je film koji nema neki naročit formalni kvalitet ali je informativan ljubiteljima i poznavaocima.

* * 1/2 / * * * *

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version