DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA...

The Crippled Corner

<< < (2847/2909) > >>

tomat:
Soundtrack za Dead presidents je takođe odličan.

crippled_avenger:
Reprizirao sam izvorni CANDYMAN Bernarda Rosea, adaptiran iz priče Clive Barkera, film sa kojim su mnoge stvari počele za mene. Ovaj naslov mi je i dalje jedna od prvih ljubavi kad je reč o hororu i evo trideset godina kasnije stoji i dalje, savršenstvo mu nije narušeno.

Kada se posmatraju Roseov i DaCostin CANDYMAN - kao dva najrespektabilnija filma u franšizi - vidljiv je čitav niz paralela kojih gledalac možda nije toliko svestan kada ih gleda po redu, odnosno ako zna film iz 1992. pa onda pogleda ovaj iz 2021.

Osnovna razlika praktično je u rediteljskom konceptu jer Rose uprkos tome što njegov CANDYMAN isto nije klasičan slasher, ipak sve vreme audiovizuelno deluje u jednom žanrovskom ključu. Činjenica je da on strpljivo gradi likove, i tu maltene ballardovsku atmosferu grada kao Cronenberg, ali unutar scena kroz muziku i kadriranje, nema nikakve sumnje da on diže tenziju i sprema nas za užas. Kod DaCoste imamo neke paralele u kompoziciji kadrova, pre svega u odnosu na ambijente jer je tema džentrifikacije jako bitna, ali melodrama među junacima unutar scena ulazi u prvi plan i nema tog stalnog postavljanja žanrovskog predznaka oko kog je Roseu znatno pomogao Philip Glass.

Ovo o rediteljskom konceptu naglašavam jer i Roseov CANDYMAN nije matematički odmeren slasher u kome se u određenim razmacima dešavaju ripper sekvence. Naprotiv, film je građen u atmosferi kao horor ali ako gledamo sklop događaja i tok priče, to je film o mnogim stvarima - o braku glavne junakinje koji je disfunkcionalan i o Candymanu kao njenom pokušaju samo-ostvarenje, o akademskoj zajednici koja eksploatiše geto, o urbanim legendama i traumatičnim istinama koje se kroz njih kanališu, o strahu od gubitka razuma i ispunjenju tog straha. Svega tu ima mimo slashera, samo je hororičnija atmosfera u režiji.

U tom pogledu DaCosta je koristila obrnutu strategiju, ona temeatski produbljuje i na novi način, u skladu s novim okolnostima razrađuje sve ove teme. Ipak, reći da je CANDYMAN iz 2021. slojevitiji i pretencizoniji u pogledu društvenog preispitivanja nije tačno. Oba filma su takva i uprkos tome što je kod Rosea taj segment malo u drugom planu, nikako ne možemo reći da su Peele i DaCosta izmislili dimenziju koje u izvorniku nema. Naprotiv, iz ove vizure možemo reći da su se krajnje skrupulozno bavili time da očuvaju ne samo vizuelni imaginarij i motiv Candymana kao i njegovu unutrašnju dinamiku već i da razrade možda nedovoljno cenjenu socijalnu dimenziju prvog filma.

U pogledu predznaka, interesantno je da ovaj film ima belkinju u glavnoj ulozi i nju Candyman želi kao svoju nevestu, želi da se sjedini sa njom o vrati korenu svog mita. Kod DaCoste, glavni junak je afroamerički umetnik i cilj negativca - koji je čovek je da iznova obnovi i pročisti mit o Candymanu. Dakle, kod Rosea se u završnici ulazi u jedan povišeni gothic. Kod DaCoste je to više kulturalno i aktivističko preispitivanje, i povratak Candymana lokalnoj zajednici iz koje je potekao.

Stoga, DaCostin film je istovremeno i direktan narativni produžetak - glavni junak je beba iz prvog filma - ali je i meta-preispitivanje, modernizovanje Roseovog začetka cele priče. U određenom smislu, ovogodišnji film dao je Roseovom neku vrstu arty priznanja koje ovaj možda nije dobio u dovoljnoj meri, premda ne bi se moglo reći da nije reč o veoma cenjenom naslovu, kakav nažalost Rose posle nije uspeo da dosegne u svom radu, ali takvi filmovi se i dešavaju jednom u karijeri.

* * * * / * * * *

crippled_avenger:
Reprizirao sam nastavak Roseovog CANDYMANa iz 1995. godine. To nije onaj mitski sequel koji je Rose napisao a MGM sa gnušanjem odbacio sa sve britanskom kraljevskom porodicom kanibala već jedan mnogo pitomiji, ali sa ekipom koja je kasnije izgradila veliko ime.

Clive Barker je producirao ovaj film i pisao je priču, a scenario potpisuju kasnije veoma poznati Rand Ravich i Michael Krueger dok je za režiju angažovan Bill Condon, kog znamo kao redovnog interesenta za nagrade Akademije.

Bill Condon je prošao ozbiljan put do specijaliste za prestige pictures, radio je TV krimiće pa eto i ovaj sequel koji je išao u bioskope, ali snimljen je za malo para, i uprkos tome što ih je udvostručio na blagajnama, i dalje spada u red onih filmova koji su obeležili američki horor pre renesanse koju je započeo SCREAM.

U tom smislu, Condon nema onaj gloss koji je svojim umećem izgradio Rose jer prosto nije tako dobar reditelj, a nema ni budžet koji bi pokazao da je iko išta očekivao od ovog filma.

Film ipak nije bezveze, no ima nekoliko elemenata koji ga hendikepiraju.

Condon je veliki ljubitelj i poznavalac žanrovskog filma, naročito horora. Setimo se da je snimao film o Jamesu Whaleu. Pa ipak, nije baš vrhunski reditelj i FAREWELL TO THE FLESH naprosto nije dovoljno strašan, naročito jer je sama mehanika Candymana kao monstruma sa herojskim karakteristikama koji ponekad pobije nevin narod ali ponekad ume i da zablista kao kazna za negativce, čini ovog junaka dosta neuhvatljivim. Condon nije čak ni vrhunski reditelj za neki mehaniscističkiji horor od tog, a nekmoli za ovako zakučastu mitologiju. Uostalom kod Candymana je upravo sama priroda ubice specifična i iz nje proizlazi deo strave.

Zatim, ovo je sequel u kom junaci ponovo nisu do kraja upoznati sa tim ko je Candyman, da li je to stvarno ili je mit, funkcioniše li kletva ili ne. Jedan od aduta samog Candymana kao mitologije jeste sam način prizivanja koji je detinjast i naivan. I u tom pogledu ovo jeste vrsta mitologije koja logično kreće od junaka koji ne poznaju stvari i samo čačkaju okolo, ali to što junaci ne znaju ne znači da i gledaoci ne znaju i tu je svakako bilo prostora da se brže krene sa "novim" elementima.

A ono što je novo najviše se tiče origina, srećom ovde ne dolazi do demistifikacije kao u Scottovim poznim ALIENima, ali ni do suštinske remistifikacije.

Film se dešava u Nju Orleansu, posle čikaškog geta još jednom veoma karakterističnom afroameričkom ambijentu sa specifičnim kulturnim aspektom.

Condon nije uspeo da se približi Roseu, ali za ovaj nastavak se može reći sve sem da je konfekcija osmišljena da se unovči brend prvog filma.

* * 1/2 / * * * *

crippled_avenger:

DEMONIC Neilla Blomkampa je prvi totalni promašaj u njegovoj karijeri. Uprkos tome što je i on sam nekako plasirao ovaj film kao nešto na pola puta između isprobavanja nove tehnologije i nečega snimljenog tokom pandemije da bi se prekratilo vreme do novog ambicioznog filma, i dalje je reč o veoma slabom pokušaju horora.


Istini za volju, DEMONIC nije mnogo lošiji od većine indie horora od kojih neki u toj entropiji čak budu i pohvaljeni, međutim, Blomkampova reputacija je prevelika da bi se ovaj film gledao istim aršinima kao neki indie debi ili kao ponovljeno krivično delo osrednjeg reditelja-povratnika.


U DEMONICu nema invencije. Filmmejkerima možda može biti interesatno na koji način je koristio taj gejmerski engine, ali sama upotreba u pripovedačkom smislu je arhaična, i na nivou onih filmova od pre 30 godina u kojima je postojala fascinacija kompjuterskom animacijom kao što je bio LAWNMOVER MAN, inače mnogo bolji film od ovoga.


DEMONIC je izašao za IFC Midnight ali je ipak dobio zapaženo mesto u kritikama zbog Blomkampovog imena, i izgažen je. Zbilja, nema mnogo toga da mu se kaže u prilog.


* 1/2 / * * * *

mac:
Gledam vesti o novom Unreal endžinu, i brinem se za budućnost kinematografije. Biće kao što se sad Boban žali na eksploziju izdavaštva. Toliko je lako objaviti knjigu da svi to rade, i preplavljeni smo mediokritetom. Ovaj endžin ti toliko olakšava pravljenje filma da će svako to moći da radi. Svi ćemo imati priliku da budemo konkurencija Al Paćinu iz filma Simona.

https://youtu.be/gry36cT3TdI

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version