Author Topic: Iz raja - zakašnjeli odgovor na prethodni krug  (Read 2634 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

indrik

  • 2
  • Posts: 45
Iz raja - zakašnjeli odgovor na prethodni krug
« on: 21-03-2019, 12:26:06 »
Udrite samo jako. Bez rukavica, moliću lijepo. Iako, ovo je Sagita, zar takvo šta treba i spominjati.

                                                                         
IZ RAJA
 

Tog jutra, gospodin Deko još uvijek nije bio svjestan da mu je osvanuo posljednji dan. Kao i prilikom svakog uranka, ustao bi iz kreveta, pregledao svoju kolekciju bonsai drveća, zaključio da sve ide po planu, zatim otišao do vajarske sobe i provjerio da li je i tamo sve u redu. Miris gline ga je zapljusnuo čim je zašao među ćupove u različitim fazama nastajanja.  Sa nekima je bio zadovoljan, druge je još trebalo doraditi, oblikova, dodati tu i tamo koji ukras, ili, još bolje, odstraniti svaku nepoželjnu anomaliju, slučajan otisak prsta što na kakav uzorak iz prirode podsjeća. No, sve u svemu, gospodin Deko nije imao riječi prigovora.

A i da ih je imao, malo ko bi ga čuo, osim onog komšije pored, koji ga je još uvijek posprdno nazivao učiteljem iako su razlozi za ruganje gospodinu Deku i dalje bili nedokučivi. Možda bi ga čula i njegova Trupa Dobro Istreniranih Pasa koja se nalazila u još jednoj, moglo bi se reći, najkontroverznijoj sobi gospodina Deka, pošto nije prošao ni dan a da neko od komšija nije promrljao nešto protiv njegovih ljubimaca, a često bi na vrata stizala i kakva inspekcija. No, nisu se džaba njegovi psi zvali Trupa Dobro Istreniranih Pasa. Lajali su kada im je Deko to govorio, nuždu su vršili kao pravi ljudi, a psećoj igri i skakutanjima ništa nisu znali.  Deko je zaboravio da spomene da takvo šta postoji, a ko je i pokušao, tamo još kao štene, dobro bi upamtio lekciju. Pa ako i to nije bilo dovoljno, uvijek je postojala dopunska nastava. Nisu bezveze gospodina Deka zvali najboljim dreserom životinja u čitavom gradu. A konkurencija svakako nije bila ni mala ni nesposobna.

Svaki dreser, kao i oni drevni učitelji za ljudska bića, imaju svog omiljenog učenika. Tako je i Deko imao svog avlijanera, nađenog na ulici, prilikom jedne od mnogobrojnih predvečernjih šetnji. Ah! Šta je sve taj znao da radi! Da stoji na zadnjim nogama, da stoji na prednjim, na glavi, da se smije na zapovijed, da taktira ušima u dvočetvrtinskom taktu... I svako bi veče, gospodin Deko, došao do njegove postelje,  i naredio mu da rano na spavanje ide kako bi  ga sutradan ujutro mogao dočekati u stavu mirnom, sa jendim uvetom dignutim visoko u vazduh, drugim potpuno opuštenim i desnom šapom podignutom u znak pozdrava.

Nemalo se gospodin Deko iznenadio kada je, baš ovog jutra o kome pričamo, zatekao svog miljenika kako još uvijek leži u svojim dekama. Tek je ukočeni rep ispružio, grotesknu imitaciju neispunjene naredbe. Gospodin Deko je bio furiozan. Koliko se on sjećao, veče prije, nije mu uopšte naredio da crkne. Još da je nešto o smrti pred njim govorio, pa bi se još kako moglo opravdati, ali ovako, ne... Ovo je bilo nedopustivo. Ni psi nisu kao što su nekad bili. Nije dovoljno što su se lavovi, slonovi i tigrovi već odavno pobunili. O mačkama da i ne pričamo.  A ljudi... ljudi su bili jedna sasvim druga priča.

Tog trenutka, gospodin Deko je odlučio da se ubije. Uzeo je lešinu, upakovao u crnu vreću za smeće i bacio u prvi kontejner na koji je naišao. Sa nezahvalnicima se tako i postupa. Zamisli, odlučio je da krepe! Nakon što je neceremonijalno obavio sahranu, gospodin Deko je uzeo svoj debeli štap i  zaputio se do željezničke stanice gdje je tačno u deset sati trebalo da stigne voz iz Galebova. Putem ga još neki ljudi nazvaše učiteljem, iako on to, u pravom smislu riječi nije bio više od sedamdeset godina.

Ako ste ikada išli do željezničke stanice gdje u deset sati treba da stigne voz iz Galebova pred koji planirate da se bacite i tako okončate život, vjerovatno vam se putem izvrtilo kakvo sjećanje iz života. I gospodin Deko se upravo prisjećao svog prvog dana na poslu, ne ovoj patetičnoj imitaciji od dresure životinja, nego pravog posla. Stajao je tada mladi Deko pored katedre, dok su mladi umovi, željni znanja netremice buljili u njega. Znao se naći tu i tamo neki klipan koji bi se meškoljio, bacao papiriće ili se bez razloga smijuljio. Nikakav problem! Znao je mladi Deko šta da radi sa takvim, pravo božanstvo ima odgovore na sva pitanja. A on se, tog prvog dana, svakako osjećao poput boga. Pucnuo bi prstima i ništa se više ne bi čulo. Mir. Tišina. Procedura je mogla da počne.

Mira i tišine svakako nije bilo dok se probijao kroz užurbanu masu do stanice, gledajući u sve te ljude, sa čudnim čipovima na glavi, kako idu svojim putem, ne skreću, ne izmiču se, svako zna svoju rutu. Već se prvog dana Dekovog posla spominjao taj neki novi izum, kolege su šaputale o takozvanoj bubici koju staviš u uvo dok spavaš, ona ti ispredaje lekciju i ujutro, opla, gradivo naučeno, uvježbano, ponovljeno. Sve je u podsvijesti vele.

-Mi smo zastarjela raga! – rekao je jedan kolega pred penziju – Ako se izmisli nešto bolje,
efikasnije, jeftinijie, što da ne... To je sasvim normalno!
- Normalno za vas. Ta vi ćete u penziju za šest mjeseci. Šta vas briga za nas ostale. Zar ćemo dopustiti da nas mašine zamjene? Kontrola uma, to je u pitanju, stvaranje robova! Zašto? Kako? Zbog čega? Ta pitanja će nestati sa lica zemlja. Ostaće samo odgovori. I to isti! – rekao je jedan mlađi kolega, kasnije ga luđakom prozvaše jer se dosjetio da tu učiteljsku mašinu izazove na meč i da se jednom zasvagda utvrdi ko je bolji u oblikovanju mladih umova, čovjek ili mašina. Sve je bilo dobro dok Ned, da, tako se zvao, nije u petoj rundi šaku razbio od, tada još uvijek glomazan, hardver mašine za učenje. Sve se pretvorilo u boksački meč. Mašina je pobjedila i sasvim bi sigurno slavodobitno i ruke podigla da ih je kojim slučajem imala.
- Nečuveno – promrmljao sam i ja taj dan u zbornici, još uvijek mlad da pred starijim
kolegama držim neke govore.

   I zaista, mašina je dobro radila, postajala sve manja, svi odgovori su se dobijali za vrijeme spavanja, nije bilo pitanja, podpitanja. Sve se znalo, sve je bilo jasno. Ljudi su se promjenili. Valjda.
No, odavno gospodina Deka nije bilo briga za ljude. Psi ga razočaraše, i tu izdaju nije mogao da preboli. I baš dok je u suzama, posljednji učitelj ležao na šinama čekajući voz iz Galebova da stigne u deset sati, kroz kakofoniju zvukova začu nešto nečuveno:
- Ali, mama, zašto je trava zelena? Ne razumijem. Zbog hlorofila? Ali, zašto je on zelen? Da
li je on zelen? Ništa nam ne govore. A tek nebo...
   U tom času, ozari se lice gospodina Deka. Još uvijek postoji nada. Ustao je brzo sa šina, da ne bi kojim slučajem voz iz Galebova što stiže u deset sati uranio, i krenuo u potragu za dječakom čitavo vreme stežući debeli štap i ponavljajući:
- Sada ćeš vidjeti kako se izbijaju glupa pitanja iz glave. Stara škola je najbolja škola!
   





Dado Pršo je Srbin!

Boban

  • 3
  • Posts: 22.713
Re: Iz raja - zakašnjeli odgovor na prethodni krug
« Reply #1 on: 22-03-2019, 02:11:07 »
eh... zakasneo.
Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti.

indrik

  • 2
  • Posts: 45
Re: Iz raja - zakašnjeli odgovor na prethodni krug
« Reply #2 on: 22-03-2019, 13:40:58 »
eh...da
Dado Pršo je Srbin!