DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > UMETNOST I KULTURA

All That Jazz

<< < (89/95) > >>

Meho Krljic:
Danas idemo u Argentinu. Universo Norris:  La Usina je snimak nastupa sedmočlanog sastava po imenu Universo Norris na prošlogodišnjem Međunarodnom džez festivalu Buenos Airesa. Održana između 23. i 27. Novembra, po petnaesti put, ova je manifestacija zapravo oživljena posle višegodišnje pauze i, uz pomoć gradskog ministarstva za kulturu bila u prilici da publiku ugosti besplatno, nudeći zanimljiv internacionalni program, ali i, a što je nama danas važno, priliku da se obeleže recentni odlasci dvojice velikih argentinskih muzičara. Jedan je bio kontrabasista Alfredo Remus, preminuo u Septembru sa skoro pune 84 godine, a drugi, trubač, pijanista, kompozitor, improvizator i podučavalac, Enrique Norris, čovek za koga se smatra da je bio jedan od predvodnika avangarde u argentinskim okvirima koji je umro krajem istog meseca. Oba koncerta u počast dvojici preminulih održana su u kulturnom centru La Usina del Arte u Buenos Airesu a mi danas slušamo snimak nastupa sastava osnovanog da sačuva i dalje nosi legat Enriquea Norrisa.

Enrique Norris je vrlo slabo poznat Evropljanima, ali i Severnoamerikancima, a što je odraz manje njegovog uticaja na nacionalni muzički korpus a više činjenice da se on zaista tokom cele karijere čvrsto držao avangardnih principa i prebivao izvan glavnog toka džeza, prosecajući svoj put kroz isprepletane žanrove džeza, improvizacije i savremene kompozicije i podučavajući generacije mlađih muzičara. Iako je iza sebe ostavio i vrlo solidan snimljeni opus, Norris je jedna, reklo bi se vrlo dobro čuvana tajna argentinskog džeza, sa veoma malo informacija o njegovom životu i radu čak i na Španskom jeziku. Posle, recimo, truda od dva dana koji sam uložio u istraživanje njegove biografije, i nekolicine nekrologa koje sam pročitao, podatak o godini njegovog rođenja sam našao praktično sasvim slučajno u Google kešu, poreklom sa stranice sajta koji više nije onlajn. Norris je, po svemu sudeći neka vrsta nacionalnog blaga Argentine, koje su Argentinci toliko ljubomorno čuvali da su ga gotovo potpuno zakopali i sakrili od čitavog sveta.

Norris je rođen 1957. godine u mestu Río Cuarto u Kordobi, a svoju muzičku naobrazbu sticao je delom samoinicijativno, istražujući šta sve može da se uradi sa klavirom, a delom uz pomoć svojih roditelja i različitih dobronamernih muzičara iz svog okruženja. Roditelji, Blanca Zupán i Héctor Norris su Enriqueu pomagali oko učenja klavira i solfeđa, zajedno sa  Mabel López i Enriqueom Welnerom, ali je dečak bio zainteresovan i za učenje trube pa su ga njenom sviranju podučavali Ettore Nebiolo i Roberto Fernández dok je od Héctora Lópeza Fürsta dobio prve poduke o harmoniji. Dalja edukacija podrazumevala je odlaske na seminare i klinike kako u Argentini tako i u SAD i tu se pominju Osvaldo Mazzola, Gustavo Bergalli, Américo Bellotto, Winton Marsalis, Norberto Minichillo, Horacio López, Luis Agudo, Quintino Cinalli, Pepi Taveira, Papa Ladji, Barry Altschul, Jim Hall, Herbie Hancock, ali i odlazak na Berkli 1987. godine gde je radio i učio sa imenima kao što su Andy McGhee, Bill Pierce, Paul Fontaine, Tommy Campbell i Gary Burton.

U Kordobi je Norris svirao sa lokalnim bendovima i tokom karijere ostvario saradnje sa brojnim argentinskim muzičarima i grupama: S.21 Jazz Group, Rio Jazz Ensemble, Fabio Miano, Horace Larumbe, Mono Fontana Trio, Lucio Mazaira Trio, Oscar Feldman Quintet, Duo PN (sa Jorgeom Puigom), Walter Malosetti Quintet, Mariano Otero Orchestra, Carlos Lastra Trio i mnogim drugima. Norris je snimio veliki broj albuma sa različitim postavama, svirajući klavir ili kornet na njima i predvodeći sastave poput Kuntu Ngoma, NGG Jazz Trío, Enrique Norris Jazz Cuarteto, Cacerola, Trío MES, Norris-Taveira Dúo, Norris Trío itd. a uglavnom se izdržavao podučavajući druge na školama kao što su Escuela Superior de Jazz Walter Malosetti ili Escuela de Música Popular de Avellaneda, pa i na Muzičkom konzervatorijumu Buenos Airesa, ali i držeći klinike i seminare.

Dakle, radi se o velikom muzičaru raskošne karijere za koga kažu da iako je ostvario ogroman uticaj na avangardnu džez i improv scenu u Argentini, nikada zaista nije potpuno napustio klasičnije muzike forme. Čak i na njegovim kasnijim albumima radio je kompozicije Bobbyja Bradforda i Erica Dolphyja a na koncertima je rado izvodio Monkove komade. Skroman, diskretan, u pravom smislu te reči andergraund muzičar (koji je sam slikao omote za svoje albume i ručno ispisivao spiskove pesama), Norris je na albumu koji danas slušamo ovekovečen kroz sedam njegovih kompozicija a koje izvodi sedam muzičara od kojih su neki bili njegovi saradnici (iako ni jedan ne svira trubu ili kornet). Tako ovde klavir svira Paula Shocron, klasično obrazovana pijanistkinja sa celoživotnim interesovanjem za improvizaciju (ali i ples) koja je sa Norrisom pre nekoliko godina snimila album Sono​-​Psico​-​Cosmica kombinujući sopstene kompozicije sa radovima Monka, Mingusa i Ellingtona. Saksofon svira Berklijev diplomac Carlos Lastra, celoživotni improvizator a danas ugledni profesor na više visokih muzičkih škola u Argentini. Kontrabasista je Maxi Kirszner, muzičar mlađe generacije sa istorijom učenja i kod Norrisa ali i kod Williama Parkera. Tu su i dva bunjara, Pablo Diaz i Mariano Moreira, obojica Norrisovi učenici/ saradnici, perkusije  je radio Carto Brandán a meni je najzanimljivije ime ovde Bárbara Togander, veteranka argentinske avangardne scene i improvizacije, sa karijerom započetom još kasnih osamdesetih u ulozi kontrabasistkinje u bendu Waltera Malosettija. Toganderova je brzo pokazala da je zanima rad izvan užih žanrovskih međa pa je počela da istražuje nekonvencionalne tehnike pevanja, improvizaciju i eksperimentisala sa konkretnim izvorima zvuka. Poslednjih deceniju i kusur ona nastupa uživo sama, kombinujući gramofon, vokale i kompjuter, a u ovoj postavi zadužena je za gramofon i glas.

Universo Norris zvuče veoma usvirano na ovom nastupu, sasvim izvesno i sami svesni odgovornosti koju su na sebe preuzeli. Ovo je free jazz natrpan kinetičkom energijom i improvizatorskom strašću, ali koji je istovremeno i vrlo uredan, kako zvučno tako i aranžmanski. Kako smo već rekli, Enrique Norris je bio predvodnik avangarde u džez muzici Argentine, ali nikada nije raskinuo spone sa tradicijom, pa je tako u muzici Universo Norris vrlo prepoznatljivo oslanjanje na New Thing zvuk džeza iz šezdesetih i produžetak ove forme u sedamdesetima. Norrisove kompozicije u ovim izvođenjima imaju odjeke onog što su radili muzičari poput Johna Coltranea ili Cecila Taylora, sa mnogo strasti ali i sa mnogo lirske emocije u muzici.

Prva pesma, Totalmente Libre je tako, uprkos svom imenu, zapravo vrlo uredno strukturirana free jazz kompozicija u kojoj dvojica bubnjara sviraju rafalnom brzinom a Lastra dominira na saksofonu, nudeći visokoenergetsko otvaranje i najavu kako će koncert izgledati. Već u drugoj, Pasando a través de la pared sin arruinarse la ropa, Bárbara Togander sketuje uz klavir, glasom razvija temu i sparinguje sa tenor saksofonom dok Shocronova sipa gustu atonalnu kišu po dirkama. Brzina i energija su ovde u prvom planu ali sa trećim komadom, koji spaja tri Norrisove kompozicije bend ostavlja slušaocu malo mesta za disanje. Ovde Toganderova donosi nešto fine teksture u zvuk, korišćenjem pucketavih ploča, manipulišući zvuk snimljenog džeza dok se ne dobije psihodelični, retro-svemirski kvalitet, a Lastra će preći na sopran saksofon i preko urednog gruva i raspoložene teme na klaviru raditi prijatne solaže. Kraj ove kompozicije donosi furiozno skrečovanje Toganderove uz uzvitlan plesni ritam i razuzdan klavir.

Futurum Antiquus ponovo donosi Lastru na tenor saksofonu, i ovo je mirnija, atmosferičnija kompozicija, sa ipak dosta tenzije koja se razrešava u finalu. Konačno, završna Conversadores sa dodatnim setom udaraljki i ponovo sopran-saksofonom je jedina kompozicija koja sugeriše „latin“ ritam i nudi ulazak u gotovo potpuno atonalne pasaže pre nego što se završi dobro pripremljenim krešendom, na oduševljenje prisutne publike.

Universo Norris je ovim nastupom ponudio mnogo dobre muzike, dostojno ispraćanje velikog kolege i učitelja na počinak, ali, nadamo se i obećanje da se neće sve završiti na jednom odavanju pošte. Muzika na ovom albumu je suviše dobra, a svirka suviše moćna i ubedljiva da bismo mogli da prihvatimo kako je ovo poslednje zbogom. Nadajmo se da je Norris, kako je to svojevremeno i Obi Wan Kenobi rekao, sada postao moćniji nego što možemo i da zamislimo i da će ovaj projekat nastaviti da radi godinama i decenijama od danas, čuvajući vatru da se ne ugasi.

https://universonorris.bandcamp.com/album/universo-norris-la-usina

Meho Krljic:
Nadam se da se niste umorili od free jazza jer danas vozimo bez stajanja. James McKain je – od nedavno bruklinski – tenor saksofonista o kome sam pisao u par navrata prošle godine na ime njegovih razuzdanih free jazz eskapada što su u pravilnom odnosu isporučile i slobodnu, neidiomatsku improvizaciju ali i himnični, herojski, MA SUPEHEROJSKI džez. Pre nekoliko dana McKain je izbacio dva nova izdanja za etiketu Human Headstone Presents posvećenu „čudnim zvucima 21. stoleća“ ali kako se jedno od njih može čuti samo ako kupite kasetu, onda se mi bavimo onim drugim. Art Heist: Demo Tape je, kako joj i ime kaže, takođe kaseta, izdata u stotinu primeraka ali u ovom slučaju se i digitalna verzija može čuti na Bandcampu i tamo i kupiti, što sam ja, bez mnogo oklevanja i uradio. Ljubitelji agresivnog, abrazivnog, ali zabavnog i zapravo naglašeno optimističkog free jazza mogu to i sami učiniti sigurni da će dobiti i kvantitet i kvalitet za svoj novac.

Jer, iako se bend zove Art Heist, ovde se radi o grupi pojedinaca koju mi već dobro poznajemo. Na prvom mestu, tu je Sam James McKain na tenor saksofonu i o ovom čoveku i njegovoj biografiji sam ekstenzivno pisao na ovom mestu. No, za one koje mrzi da kliknu, recimo da je McKain poreklom iz ruralnog dela Ilinoisa, da je iz radničke porodice krenuo putem velikih gradova (Čikago, Njujork, Sent Luis, Filadelfija), studirao istoriju, filozofiju i muziku i razvio, paralelno sa karijerom muzičara na nezavisnoj, do it yourself sceni, zdravo interesovanje za levičarske ideologije i filozofske pravce pa i da sebe doživljava kao marksistu ali i nadrealistu. U njegovoj muzici svakako postoji određena mera nadrealističke, pomerene interepretacije „realnosti“, pogotovo na izdanjima, kao što je ovo danas, gde se više forsira interakcija između članova grupe na ravnopravnoj osnovi a manje se gledaju teme, melodije i njihov razvoj. McKain je glasan, snažan saksofonista, ali nije i siledžija i njegovo sviranje na ovom albumu je na momente beskrajno lako, duhovito i razigrano.

Ritam sekciju u Art Heist čine dva dobro nam poznata momka. Bubnjar James Paul Nadien je diplomac Konzervatorijuma Nova Engleska i trenutno živi u Bruklinu a pored udaraljki svira i klavir. Doduše ne na ovom izdanju – ovde je on striktno iza bubnjarskog seta i pored standardnih bubnjeva i činela koristi i asortiman sitnih udaraljki. Kontrabas svira Caleb Duval, jedan vrlo, VRLO aktivan kontrabasista i električni basista koji sa Nadienom svira u sastavu Stalwart ali ima i neprebrojnu količinu projekata različitog tipa u kojima ispituje razne aspekte slobodne improvizacije i, generalno zvuka. Duval i Nadien su zimus sa McKainom izbacili album Dancing, jedan programski omaž harmolodičkom džezu Ornettea Colemana, o kome sam pisao ovde pa se možete nešto detaljnije uputiti u njihov zajednički rad.

Četvrti član Art Heist kvarteta je Kelly Bray, trubačica iz okoline Bostona i potajno ključni sastojak ove ekipe. Brayjeva je takođe pohađala Konzervatorijum Nova Engleska, i nedavno je na njemu odbranila magistarski rad iz savremene improvizacije. Njena akademska karijera podrazumeva i diplome koje je stekla na Univerzitetu Masachusests Lowell, a tiču se izvođenja muzike i muzičke edukacije. U toku obrazovnog procesa imala je neke kvalitetne tutore pa joj je klasičnu trubu predavao Steve Emery, džez trubu JohnMcNeil, dok su je improvizovanju podučavali Joe Morris i Anthony Coleman. Kao i mnogi današnji slični muzičari i Kelly Bray sa jedne strane radi u okvirima džez i fri džez idioma, da bi sa druge eksperimentisala sa elektronikom i savremenom kompozicijom, svirajući sve od svadbi do vrlo formalnih koncerata savremene muzike. Ona je i aktivan edukator, ali njen autorski snimljeni opus je za sada vrlo skroman. Doduše naglašava da je sa bendom Nervous imala preko 80.000 strimova na Spotifaju, ali za sada na Bandcampu možemo da je čujemo samo sa jednom elektroakustičkom kompozicijom iz 2021. godine.

Nadajmo se da će se to promeniti jer Art Heist prikazuje Kelly Bray u sjajnom svetlu.

Elem, iako se izdanje zove Demo Tape, ovo je „demo“ samo u smislu da se njime demonstrira zvuk i svetonazor benda. U smislu sadržaja, ovaj album sadrži dva dugačka snimka načinjena 16. Oktobra prošle godine. Od kojih je onaj večernji načinjen uživo pred publikom, dok je onaj jutarnji zapravo zabeleška studijske sesije, sa vrlo kvalitetnim zvukom.

October 16th : Evening koja čini prvu stranu kasete je gotovo punih pola sata razigranog džez/ fri džez improvizovanja pred publikom koja je, kako se da zaključiti po aplauzu na kraju,  verovatno malobrojna ali puna entuzijama. Sam kvartet je svakako raspoložen za svirku i ovo je pola sata bučnog, energičnog free jazza koji po ko zna koji put resetuje sve ono što bi muzička teorija trebalo da iskoristi da makar opiše ovakvu svirku. Ovo su muzičari koji muziku vide kao okruženje jednakih šansi pa ovde nema ni govora o tome da se ansambl deli na pratnju i lidere, i McKain i Brayjeva moraju da se dobro oznoje u sparingu sa Nadienom i Duvalom, s obzirom na to koliko ova dvojica sviraju nota i koliko one umeju da ponesu kompoziciju u svom smeru.

Nadien je ovde vrlo suptilan i mada svira sa jako mnogo udaraca, njegovi bubnjevi su bučni samo na momente. Veliku većinu vremena on svira udarajući u obode ili sama tela bubnjeva, u ramove i držače za činele i u druge sitne perkusije, kreirajući često više teksturu nego klasičan „ritam“. A što je možda i neophodno kada svirate sa kontrabasistom kao što je Duval. Duval naprosto ne pristaje na ideju da je kontrabas zadužen za davanje ostatku ansambla ritmičke osnove i postavljanje pozadinskih tema pesama, pa je njegova svirka, kao i obično, vrlo užurbana, sa jurnjavom preko celog vrata instrumenta i komunikacijom kako sa Nadienovom kišom udaraca, tako i sa dvoje duvača koji i sami ispaljuju blistave rafale nota u publiku. Duvalovo sviranje gudalom je posebno upečatljivo sa vrlo granularnim teksturama koje tako izvlači i upadanjem u registre koji ga stavljaju na ravnu nogu sa trubom i saksofonom.

Kellyjeva je vrlo razigrana ovde, i ono što ona i McKain sviraju može se smestiti negde između ornetteovskih sobodnih asocijacija i tvrđeg, himničnog free jazza aylerovskog tipa. Njena svirka je laka, duhovita i puna interesantnih skokova – a što, da budemo fer, i mora da bude kada napsram nje stoji McKain ali i ostala dvojica muzičara koje ne interesuje previše da se sklone u pozadinu i puste je da solira na miru – a McKain se sjajno uklapa uz trubu sa svojim moćnim, zvonkim zvukom tenora i snažnim melodijama.

Ovde, naravno, nema klasičnih tema niti solaža i muzika često sasvim iskoči iz džez paradigme i pretvori se u čistu igru zvukova pa neka klasičnija publika treba da unapred zna da, iako je October 16th : Evening nominalno jedna kompozicija, nju svakako možete slušati i kao niz (eksperimentalnih) epozoda.

October 16th : Morning je, pak, studijska sesija i ako vam je živi snimak bio malo pretih, ovo onda dolazi kao melem za uši. Muzički, ovo je još skoro 24 minuta prefinjenog slobodnog improvizovanja sa džez osnovom, vrlo kinetičkog, vrlo zabavnog, VRLO energičnog, samo sada sa kritalno čistim studijskim zvukom i odmornim muzičarima. Duval ovde pravi neverovatne vratolomije na kontrabasu, Naiden kao da pada niz stepenice sa svojim bubnjevima, a Brayjeva i McKain su kao dve ptice koje obleću jedna oko druge u stalnoj radosnoj prepirci. Ako volite free jazz, bićete, na nekoliko minuta, u raju.

https://humanheadstonepresents.bandcamp.com/album/demo-tape

Meho Krljic:
U svojim traganjima za novim džez izdanjima koja mogu da zadovolje moj sada već perverzno izopačeni i dekadentni ukus, često nalećem na albume koji imaju NEŠTO ali nemaju SVE. Ili im je muzika dobra ali je zvuk beživotan i lišen dinamike. Ili imaju dobar gruv ali su im melodije i teme nemaštovite i sterilne. Ili improvizuju bez ideje ne samo kuda su krenuli nego i odakle su došli. Onda kad naletim na album koji ima SVE, pa makar i ne bio nekakav revolucionarni produkt, obuzme me milina i pomislim „Pa, to je to!“ i onda se malo i razljutim jer mi prosto ne deluje teško da se TO postigne. Toni Saigi. Tronik: Wara je jedan od tih albuma koji su savršeno zaokruženi u svakoj od tih dimenzija koje su meni važne i pravo ga je zadovoljstvo slušati iako ni ovde na programu nemamo nikakvu revoluciju već, naprotiv, samo izuzetno kompetentno izvođenje vrlo dobro poznate, praktično tradicionalne muzike.

Već sam pre nekoliko nedelja pisao o etiketi UnderPool, ekstenziju studija koji predvodi saksofonista Sergi Felipe o čijem smo albumu Biased Vision tada pričali. Felipe je posvećen snimanju i izdavanju španskog/ katalonskog džeza, uglavnom projekata za koje niste čuli i za koje nije rezervisano interesovanje šire, jelte, međunarodne zajednice. Pošto on dobar deo ovih izdanja i snima u svojstvu inženjera zvuka a onda i miksuje i radi mastering – naglašavajući kao u slučaju albuma o kome danas pričamo da je sve rađeno analognom tehnologijom – jasno je da se radi o vrlo brižljivom radu gde se ulaže puno truda da muzika dobije svoju najbolju formu i pokaže kao dostojna internacionalne promocije.

Wara – a što je reč za zvezdu na jeziku Ajmara, starosedelačke populacije koja živi u Andima, na teritoriji današnje Bolivije – je stoga album koji od prvog takta plenui upravo jako lepim zvukom. Više puta sam već pominjao da mislim kako džez nikada nije tako dobro zvučao kao u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka sa firmama poput Blue Note i Impulse! čija su izdanja imala idealan odnos čistote zvuka, separacije instrumenata i dinamike sa jedne strane a onda i autentičnu „živu“ teksturu i boju sa druge. Wara, kao i Feliepov album od pre neku nedelju ima zvuk upravo ovog tipa, čija je dinamika prirodna a toplina umirujuća, sa četiri instrumenta čije je sazvučje idealno i pre nego što vaš mozak počne da registruje harmonije koje se koriste. Utoliko, Ware za mene ima praktično terapijsku dimenziju i mada se radi o kolekciji pesama koje prolete pre nego što očekujete, gde se teme predstave, prosviraju a onda pohrane u sećanje, bez ekstenzivnije improvizacije, album uprkos tome ne ostavlja utisak neke hladne akademske vežbe već plani ljupkošću i jednostavnošću.

Ne da su same teme jednostavne, da ne bude zabune. Toni Saigi, pijanista koji je sve ovo napisao je uložio dosta vremena u kreiranje ovih osam kompozicija, pazeći da njihove noseće teme imaju idealan odnos evokavitne, melodične, pevljive upečatljivosti i kompleksnosti koja dolazi od promena metrike usred takta i pažljivih harmonskih varijacija. Muzika otud ima jednu instant komunikativnost, pitkost, a da je opet na programu i jedan cerebralniji muzički jelovnik gde se pazi na veliku sliku i svira sa oprezom.

E, sad, samo da se ne zbunimo, postoje dva španska muzičara sa imenom Toni Saigi. I u pitanju su otac i sin. Otac, Toni Saigi „Chupi“, kako mu glasi nadimak, je ugledni klavijaturista sa dugačkom karijerom koja uključuje i rad na nekoliko filmskih saundtraka i saradnju sa masom džez sastava (Martin Leiton Big Band, Miguel Villar Quartet itd.), ali Toni Saigi o kome danas pričamo nema nadimak (još uvek), njegov je sin i, rođen 1990. godine, sa svojim sastavom Tronik, trenutno uspostavlja sopstveni muzički identitet.

Toni Saigi je rođen u Barseloni i studirao je klasičnu muziku – klavir, naravno – na konzervatorijumu Badalona a džez klavir na uglednoj školi ESEM u Barseloni. Istovremeno, svirao je sa velikim brojem postava u rodnom gradu i kažu da je danas jedan od najtraženijih pijanista na lokalnoj džez sceni. Pominju se tu DO Ensemble Next Generation de Victor Correa, Fernando Brox Quartet, Martín Leiton Big Band, Ivo Sans Quintet i drugi bendovi a sam je predvodnik po jednog trija i kvarteta. Muzičari sa kojima je svirao ubrajaju imena kao što su Perico Sambeat, Bill McHenry, Masa Kamaguchi, Raynald Colom i David Xirgu – Xirgua i Kamaguchija smo pominjali i na ime njihove svirke sa Felipeom – a do sada je sa raznim postavama snimio više od dvadeset albuma.

Njegov glavni projekat trenutno je Tronik, kvartet koji izvodi njegove autorske kompozicije i koji je aktivan od 2017. godine. Tronik je sastavljen od muzičara uglavnom mlađe generacije ali sa dosta iskustva. Saksofonista Jaume Ferrer je, recimo, mlad a što na osnovu njegovog tona nikada ne biste rekli. Njegov tenor saksofon na albumu Wara – a koji je treće izdanje za Tronik – ima i težinu i dramu i melodičnost i testuru i Ferrer zvuči daleko zrelije nego što bi možda neko očekivao za njegove godine. Slično, kontrabasista Marc Cuevas uprkos još uvek mlad, svira sa mnogo postava u Barseloni i ovde demonstrira vrlo ubedljiv ritmičarski rad. Bubnjar Carlos Falanga je takođe iskusan kao izvođač ali i lider sa prvim albumom koji je snimio kao predvodnik sopstvenog ansambla još 2015. godine za UnderPool.

Tronik je tokom poslednjih nekoliko godina intenzivno radio i Wara je album vrlo izražene hemije i vrlo upeglane a opet žive, razbarušene svirke. Saigijeve kompozicije su sve rađene u old school maniru hardbop i postbop provinijencije sa jasnim uticajima džeza iz pedesetih i šezdesetih kako u zvuku tako i u temama. Kako smo rekli, Saigi voli da napiše melodije koje su pitke i pamtljive a da istovremeno imaju i meru ritmičke i harmonske kompleksnosti i to kako Tronik sve svira tečno, prirodno, sa uživanjem zaista ume da prija uhu.

Tempo je uglavnom prilično visok i kinetičan, mada ovo nije album bučnog, ekspresionističkog džeza. Kako sam i rekao, ovde improvizacije ima srazmerno malo i uglavnom je rezervisana za samog Saigija koji razrađuje svoje teme kroz uredne, veoma ukusne solaže. Ferrerov tenor je apsolutno savršen sparing-partner, dopunjujući pijanističku osnovu kvalitetnom, osećajnom svirkom koja ni sama ne odlazi predaleko od osnovnih tema.

Uopšte, kompozicije su većinski kratke i mada ja volim kada džez ima ambiciju da uđe u duge improvizacije i soliranja, zaista je nemoguće zameriti Troniku na kompaktnosti koju ovde demonstriraju jer su teme savršeno postavljene, majstorski razrađene i onda dovedene do zaključka, bez gubljenja koraka ili rasipanja energije.

No, zato mi se i dopadaju tri sporija komada na albumu a koja i traju duže i gde muzičari imaju prostora da uđu u razrade koje nisu nužno složenije od onog što dobijamo u bržim pesmama, ali spor tempo i stručno kreiran gruv ritam sekcije proizvodi sjajne atmosfere koje imaju taj šarm old school džez balada iz vremena kada je Round Midnight bila najvrelija pesma u Njujorku.

Uglavnom, Wara je album za koji mogu da kažem da je izuzetno prijatan i da slušaoca na kraju ostavi gladnim za još. Kvalitet hemije između muzičara, tema koje je Saigi napisao i produkcije koju je Felipe obezbedio stavlja ovu ploču u klasu proizvoda za sladokusce a dalje sazrevanje ovog autora i ove postave će biti uzbudljivo pratiti:

https://underpool.bandcamp.com/album/wara

Meho Krljic:
Moji stalni vapaji da mi treba više afričke muzike su ove Nedelje delimično uslišeni. Nije, dakle, da ćemo danas SKROZ otići u Afriku ali ćemo je pošteno očešati. uKanDanZ: Kemekem ከመከም je novi album francuske postave uKanDanZ, a ovog puta ponovo u kolaboraciji sa etiopskim pevačem po imenu Asnake Guebreyes i jedan fin paket postkolonijalne fuzije što raduje srca i pomera udove. Izašao ovog januara, Kemekem je i novo izdanje francuske etikete Compagnie 4000 koja poslednjih pet godina radi sve od produkcije albuma, preko njihovog izdavanja i promocije pa do organizovanja koncerata i turneja za kolektiv bendova koji se bave ukrštanjem džeza i raznih drugih muzičkih formata, često sa, kao u ovom slučaju, folklornim elementima, ali sa jasnom ambicijom da se kalupi razbijaju, tenzija između različitih muzičkih i estetskih nasleđa iskoristi na najkreativnije načine, a muzika koja na kraju svega toga izađe na vinilu bude opojna, zarazna, pa i psihodelična. Katalog Compagnie 4000 za sada nije veliki ali vredi da se posluša jer nudi mnogo maštovite, smele muzike.

Elem, uKanDanZ su ekipa prevashodno iz Liona, osnovana sa jasnom namerom da se spoje džez, električni psihodelični rok i etiopska popularna muzika, a ovo je sve bilo aktuelno i pre ostvarivanja željene saradnje sa Guebreyesom. Prvi album, Yetchalal izašao 2012. godine demonstrirao je njihovu viziju ovog spoja, a koju su članovi nazvali „Ethiopian Crunch Music“. Naravno, „četiri mršava belca iz Liona koja sviraju etiopski folk/ pop“ ne mora da bude naročito primamljiva ponuda, pogotovo ako ste elitistički nastrojeni poput mene i uvek u ovakvim pokušajima sumnjate na nastavak kolonizacije drugim sredstvima, gde će srazmerno bogatiji i privilegovani Evropljani ultimativno profitirati imitiranjem (ponekad možda ne čak ni dobrim imitiranjem) muzike iz Afrike a koja, da je pravde u ovom surovom kapitalističkom svetu, treba da se MNOGO više čuje na svim meridijanima.

E, sad, naravno, nisam ja UVEK tako natušten pa je fer reći da mislim i da je vrlo legitimno da muzičari sa bilo kog planete sveta rade muziku inspirisanu muzikom sa bilo kog DRUGOG dela planete, bez obzira na to koliko se u nju „stvarno“ razumeju i koliko umeju da pričaju o njenoj tradiciji bez gledanja u puškice i kliktanja po wikipediji. Muzika ultimativno profitira od eksperimentisanja ma koliko ono bilo naslepo i mada su strahovi od, jelte, „meke“ kolonijalne eksploatacije sasvim realni, svakako postoji i element promovisanja manje poznatog zvuka koji će makar iz druge ruke doći do nove publike i možda začeti nekakvu dalju osmozu. Enivej, nije da se nisam, posle inicijalnih sumnjičavosti izrazio vrlo biranim rečima o, recimo, nastupu Imperial Tiger Orchestra u Beogradu pre nekih desetak godina, a taj je sastav bio belji od sveže okrečenog zida, jebem mu mater.

No, kad pričamo o uKanDanZ, vredi reći i da je njihov entuzijazam spram mešanja etiopske muzike sa drugim, jelte, muzikama, naišao na dosta pozitivnu reakciju kod organizatora Etiopskog međunarodnog muzičkog festivala pa su oni i pozvani da na njemu nastupe i tu se desila ta prva saradnja sa pevačem iz Adis Abebe, Asnakeom Guebreyesom. Ujedinjeni u kvintet koji je, čini se, funkcionisao odlično od prvog nastupa, uKanDanZ su odradili prvu evropsko-etipsku turneju i ovo ih je učvrstilo u uverenju da spoj funkcioniše.

Od 2012. godine bend je snimio još nekoliko albuma, ali je poslednji, iz 2022. godine, 4 Against the odds bio kompletno instrumentalan, bez Guebreyesa, sav u psihodeličnim kombinacijama prog roka i džeza sa odjecima etipskog folka i popa. I zapravo vrlo dobar, demonstrirajući da uKanDanZ i u instrumentalnoj formi imaju dovoljno mišića da se preporuče našoj pažnji. Poslednja pesma na albumu je bila posvećena Francisu Falcetou, čoveku koji je bend podržavao poslednjih dvadeset godina i najzaslužnijem za onaj njihov prvi nastup u Etiopiji i sve što je posle iz njega izraslo. Falceto je, naravno, marljivi kurator koji je zapadnoj publici poslednjih decenija doneo mnogo sreće sakupljajući etiopsku muziku i praveći izuzetne kompilacije Ethiopiques kakvih je već tridesetak izašlo za etiketu Buda, a on se sa Damien Cluzelom, basistom (i ponekad gitaristom) uKanDanZ upoznao u hotelu u Etiopiji gde je ovaj spavao u sobi pored njega putujući, od svih stvari na svetu, sa cirkusom koji je tada bio na turneji. Cluzel je sa Falcetom upoznao noćni, jelte, život Adis Abebe i Asnakea Guebreyesa.

Guebreyes profesionalno radi od svoje šesnaeste kada je počeo da nastupa sa već uglednim Police Orchestra a koji su njegovu energiju i entuzijazam poredli sa Tlahounom Guessesséom, pevačem koga nazivaju i etiopskim Jamesom Brownom. Od 1990. godine Guebreyes radi i solo ali i u mnogo različitih kolaboracija. Cluzel je njime bio impresioniran i po povratku u Lion pozvao svoje prijatelje da osnuju bend koji bi svirao etiopski gruv u njihovoj interpretaciji. Falceto je pomogao oko dolaska na pominjani festival i ostalo je istorija.

Na Kemekem je Asnake Guebreyes ponovo za mikrofonom i stvari su u, reklo bi se, nikad boljem redu i poretku. Ovaj je album apsolutna proslava uKanDanZ zvuka, sa idealnom ravnotežom između melodije, teksture, gruva i tema, na momente disonantan na isti način na koji je to bio 4 Against the odds ali i prepun apsolutno zaraznih melodija koje glas i saksofon izvlače uvijajući se jedan oko drugog poput hipnotisanih zmija.

U osnovi, kako rekosmo, muzika ovog sastava ima podjednako džez ali i gruverski, psihodelični rok. Klavijature Freda Escofiera muzici daju hrapavu, toplu teksturu i umirujuće, hipnotične harmonije a ritam-sekcija Cluzela na bas-gitari i Thomasa Pierrea na bubnjevima vrti plesan, ali i prilično agresivan gruv. uKanDanZ su često na granici da se prevrnu u noise-rock smeru sa distorziranom, mišićavom bas gitarom i kompulzivnim ritmičarskim radom, ali njihova muzika nikada ne deluje preteće. Tenor saksofon Lionela Martina – inače jedne zanimljive figure sa vrlo raznovrsnom muzičkom biografijom, u koju spada i predvođenje etikete Ouch! Records, suizdavača albuma o kome upravo pričamo – je tu da obezbedi infuziju radosne, optimistične, nestašne energije u slatkim, ekonomičnim izvođenjima tema i njihovim vođenjima u ljupka krešenda.

Naravno, Guebreyes ovde predvodi paradu i njegov vokal je centar, i tematski i harmonski i energetski, svake od kompozicija. On komade kompulzivnog, psihodeličnog gruva svojim vokalom pretvara u praktično ritualne tačke gde ponavljanja tema i variranja melodija, harmonski prelazi i ukrštanje električnih i akustičnih tekstura imaju transformativnu snagu. Muzika uKanDanZ time postaje gotovo idealan spoj hermetičnije psihodelične osnove i vrlo komunikativne nadgradnje koja će jednakom lakoćom uhvatiti i publiku naklonjenu narodnoj muzici, pop muzici, ali i nas, mračne avangardiste. Sjajan album i potvrda da ponekad ta postkolonijalna muljanja proizvode moćne rezultate:

https://ukandanz.bandcamp.com/album/kemekem
https://ouchrecords.bandcamp.com/album/kemekem-2

Meho Krljic:
Danas je na programu jedna  autentična poslastica, pogotovo ako volite taj neki, ako smem da ga tako, neprecizno, opišem, „njujorški“ stil džeza koji je istovremeno i topao i distanciran, i cerebralan i emotivan, i duboko ukorenjen u tradiciji i pun želje da inovira. Joanne Brackeen - Friday: Live At The Jazz Standard je izašao pre nekoliko nedelja u fizičkoj i pre par dana u daunloud verziji, ali u pitanju je jedan od dva snimljena a neobjavljena živa albuma ove veteranske pijanistkinje koje je njujorški izdavač Arkadia Records decenijama držao negde u svom glavnom štabu a tek ove godine rešio da ih podeli sa širim narodnim masama. Zašto? Evo, ne znam, Brackeenova je krajem prošlog i početkom ovog veka snimila za ovu izdavačku kuću dva vrlo lepo zapažena albuma i s obzirom da je Friday: Live At The Jazz Standard najavljivan kao njeno naredno izdanje još 2003. godine, zaista nisam siguran šta je razlog dvodecenijskom kašnjenju. Arkadia Records ne nude nikakvo objašnjenje, pa čak ni ne daju informaciju kada je ovaj materijal snimljen, a što je posebno frustrirajuće ako kao neki od nas imate (analni) karakter opsednut istorijskim detaljčićima. Ako ste, pak, normalna osoba, onda je sasvim razumno pretpostaviti da se nastup u njujorškom klubu Jazz Standard, deo cele nedelje rasprodatih nastupa koju je pijanistkinja imala, desio negde između 2000. i 2003. godine i da su uspomene na njen solo album Popsicle Illusion iz 2000. godne i njegov prethodnik, isto na Arkadia Records, Pink Elephant Magic iz 1999. godine još bile sveže, mada kvartet svira samo po jednu pesmu sa svakog od ova dva albuma.

Joanne Brackeen je rođena u kaliforniji 1938. godine a danas je, sa pune osamdeset i četiri i dalje profesor na Berkliju. Dobitnica je nekoliko prestižnih nagrada koje se tiču žena u džezu i profesure na Berkliju a 2000. godine je sa Popsicle Illusion bila nominovana i za Gremi nagradu. No, ima mnogo žena koje su svirale džez klavir, dobijale nagrade i ostvarile karijeru edukatora, ali ima li baš toliko žena koje su prozvali „Pikasom klavira“?

Brackeenova (rođena kao Joanne Grogan) je valjda sudbinski bila predodređena da živort posveti klaviru jer je, živeći u malom kalifornijskom mestu gde u posleratnim godinama niko nije svirao džez, već sa nežnih jedanaest počela da skida klavirske deonice sa ploča a sa dvanaest da nastupa. Kao tinejdžerka je, po preseljenju u Los Anđeles, svirala sa legendama kao što su Scott LaFaro, Charlie Haden, Don Cherry, Billy Higgins, Charles Lloyd, Bobby Hutcherson, Dexter Gordon, i Art Farmer, a onda je tokom studija (dobila je, naravno, stipendiju da pohađa Losanđeleski muzički konzervatorijum) rešila da je klasični klavir ne zanima previše pa batalila učenje, izrodila brdo dece a onda se 1965. godine preselila u Njujork da tamo nastavi sa učenjem i sviranjem džeza. Odlično joj je išlo pa je nastupala i snimala sa hodajućim legendama kao što su Paul Chambers, Sonny Stitt, Woody Shaw, Lee Konitz pa onda kasnije i Pharoah Sanders, Dave Liebman, Freddie Hubbard, Dave Holland... Bila je prva žena koju je Art Blakey regrutovao da svira u njegovom Jazz Messengers i ostala i jedina koja je svirala sa ovim orkestrom a sedamdesetih je radila sa Joeom Hendersonom i Stanom Getzom koji je bio oduševljen njenom kreativnošću u komponovanju.

Njen kompozitorski opus sadrži više od tri stotine radova, a snimila je više od 25 albuma kao lider, pa je onda došla i akademska karijera, dalje stipendije i priznanja, nedeljna emisija na njujorškoj kablovskoj televiziji Manhattan Cable TV i tako dalje.

Jazz Standard je, kako rekosmo, imao čitavu nedelju rasprodatih večeri gde je Joanne Brackeen sa kvartetom svirala što svoje, što tuđe kompozicije i ovo je bio samo deo sličnih programa koje je ugledni klub organizovao. Aktivan od 1997. do 2020. godine kada ga je pandemija zatvorila zauvek, Jazz Standard je bio mesto na kome je mnogo dobrih i poznatih muzičara snimilo svoje žive albume (Fred Hersch, Dave Douglas, Gary Bartz, Maria Schneider, Nancy King...) pa se Friday: Live At The Jazz Standard, snimljen, očigledno, u Petak uveče te nedelje kada je Brackeenova nastupala, može pribrojati ovom uglednom spisku.

Pošto izdavač ne daje dovoljno informacija u inače opširnom tekstu koji je nastao povodom izlaska ovog albuma, onda ne mogu ni da kažem da li je svih sedam večeri bend nastupao u formi kvarteta. Ravi Coltrane koji ovde svira saksofon je označen kao specijalni gost pa je moguće i da je to gostovanje bilo samo u Petak i da je ostale dane bend svirao kao trio. No, siguran sam da je čak i tako ovo bilo spektakularno, jer je Brackeenova ovde regrutovala vrlo pouzdane saradnike. Na kontrabasu je, naime Ira Coleman, legendarni muzičar rođen u Švedskoj, obrazovan u Francuskoj, sazreo u Nemačkoj a gde je i učio da svira da bi se onda preselio u SAD, završio Berkli i postao praktično američki muzičar koji je sarađivao sa masom jakih imena: Herbie Hancock, Milt Jackson, Freddie Hubbard, Grover Washington Jr., Barbara Hendricks, Branford Marsalis, a uključujući onda i mejnstrim likove kao što su Sting ili Dee Dee Bridgewater.

Bubnjeve je, pak, svirao Horacio "El Negro" Hernández, kubanski perkusionista koji je prvo na rodnom ostrvu izgradio jaku reputaciju a onda poslednje tri i kusur decenije svira po celom svetu i snima sa vrlo širokim spektrom muzičara (Carlos Santana, Jack Bruce, Roy Hargrove). Vlasnik je i jedne Gremi nagrade za svoj latin džez album iz 2001. godine, Live at the Blue Note a ovom albumu on donosi samo dašak latinice, prirodno umešan u duboki njujorški džez zvuk. Obojica su već snimala sa Brackeenovom.

O Raviju Coltraneu valjda ne moramo da mnogo pričamo – kao sin dvoje titana džez muzike iz njene najrevolucionarnije faze, Ravi svog oca jedva da je upoznao ali je njegova potonja karijera kao tenor i sopran saksofoniste bez ikakve sumnje bila obeležena porodičnim legatom i, ako nije previše da učitavam u njegovu svirku, i na ovom albumu se čuju spiritualnost i emotivnost po kojima pamtimo njegovog oca i majku, organski, prirodno i bez glume utkani u toplu hardbop svirku.

Brackeenova i Coltrane ovde oboje demonstriraju svoje liderske kvalitete tako da teme razvijaju a onda improvizuju nenametljivo, prirodno, verujući izuzetnoj ritam sekciji da će gruv u svakom momentu biti savršen i da će dinamičke varijacije, pomeranja tempa i sinkope zvučati najugodnije moguće. Coltrane pogotovo ima neke izrazito sinkopirne solaže sa ritmom koji uprkos svojoj izmeštenosti iz osnovne matrice ne štrči i nimalo ne kvari njegov vrlo bluzirani, topli senzibilitet.

Prva kompozicija, Jazz Standard, i druga, I'm Forever Blowing Bubbles su novovekovne interpretacije starog džeza. Posebno je ova druga, verzija hita iz druge decenije prošlog veka (kasnije prihvaćena kao himna fudbalskog kluba West Ham United) izuzetna demonstracija sposobnosti benda da arhaičnu ali i veoma poznatu temu svira na svež, moderan način, nalazeći u njoj prostora za emotivni i spiritualni rad.

Over the Rainbow Harolda Arlena, slavna balada iz predratnog Čarobnjaka iz Oza je momenat nepatvorene sentimentalnosti sa Coltraneovim kao med slatkim sopran-saksofonom i relaksiranom improvizacijom koja pesmi daje vrlo dostojanstven, nepatetičan format.

Popsicle Illusion, Brackeenina autorska kompozicija je ovde izvedena kao kvartet-komad, i gotovo je neprepoznatljiva sa klavirom koji je značajno smireniji od onog kako je odsviran studijski original, ali sa razigranim Coltraneom koji preko energičnog post-bop gruva pijanistkinji otvara prostor za novu improvizaciju.

Ona će dalje svirati solo na kompoziciji Lisa, nudeći užurbanu, smelu razradu motiva i kaskadno soliranje ali i finu, toplu atmosferu i vrlo džezerski ugođaj preko nečega što bi u drugačijoj interpretaciji mogla biti i klasična kompozicija.

Lucky Charm je još jedan vrlo „njujorški“ post bop komad sa relaksiranim a opet kinetičkim gruvom i dinamičnim sinkopiranim soliranjem na klaviru ali Count Down me je naterala da pažljivo slušam jer iako je u pitanju energični hardbop, radi se o zapravo ekspandiranoj verziji kompozicije Countdown sa albuma Giant Steps Jonhna Coltranea. Ravi ovde ne pokušava da imitira očevu rafalnu svirku sa originalnog snimka ali bez ikakve sumnje hvata veliki deo duha koji je ovaj unosio u svoju muziku i mada za nijansu relaksiranija, Count Down je i dalje briljantna, energična pesma koja predstavlja ekspresivni vrhunac ovog albuma.

Ploču zatvara desetominutna interpretacija bosa nova kompozicije Wave a koju je napisao i u originalu, kao instrumental, snimio Antônio Carlos Jobim 1967. godine ali koja je osvojila mejsntrim popularnost kada ju je Sinatra snimio sa sve tekstom na Engleskom jeziku (koji je napisao sam Jobim) i objavio 1970. godine. Brackeenova i njen tim ovde od nje prave višesmernu džez improvizaciju, držeći i dalje uredan, organski gruv i nudeći ponovo taj lepi odnos sentimentalnosti i cerebralnosti. Sjajan zatvarač za album koji je producirao osnivač Arkadia Records Bob Karcy, koji nudi vrlo klasičan, vrlo živ, topao i dinamičan zvuk kakav jedino i odgovara ovakvoj muzici. Neprocenjivo.

https://joannebrackeen.bandcamp.com/album/friday-live-at-the-jazz-standard

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page