DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > UMETNOST I KULTURA

All That Jazz

<< < (90/93) > >>

Mica Milovanovic:
Kad smo kod afričkog džeza nedavno u nekom filmu ponovo čuh African Marketplace pa se ponovo oduševih...

Meho Krljic:
Ah, naravno. Pisao sam o nekom njegovom relativno recentnom albumu prošlog Marta (dakle, 2022.), drži se čovek, ne da se  :lol: :lol:

Meho Krljic:
Danas slušamo jedan dosta svež album nemačkog džeza i improvizacije, jednu bogat ponudu tema, atmosfera, improvizacija, tekstura ali i energične kolektivne svirke. Twirls: Tides & Shadows je dupli album berlinskog (i potsdamskog) dua Twirls, a koji se zapravo lako i organski proširuje i u kvartet. Otud je prvi disk ovog albuma (Tides) posvećen duo postavi, i sve kompozicije se zovu Twirls Duo, dok je drugi (Shadows) sav u kompozicijama koje se zovu Twirls Quartet. Uredno, mada malo depersonalizovano, no muzika je, da se niko ne zabrine, topla, poletna i zapravo i pored svoje cerebralne dimenzije, ne prenaglašeno hermetična. Nemce možda tu i tamo bije glas da su hladni i proračunati, ali ovaj album u srži ima vrlo jasno izraženu DUŠU, onaj element džeza koji se naprosto čuje ili ne čuje a koji može da bude presudan u pogledu toga koliko će vam nešto biti blisko ili ne. A i, mislim, pored dva Nemca tu su i jedan Nizozemac i jedan Grk. Evropa!

Twirls je, dakle, u osnovi duo pijaniste po imenu Nicolas Schulze i saksofoniste po imenu Alexander Beierbach, obojica vrlo zaposleni muzičari i kompozitori sa brojnim projektima koje drže u rotaciji – a što je valjda jedini način da se preživi kada svirate muziku koja nema ni trunku komercijalnog u sebi. Štaviše i ovaj album snimljen je uz pomoć, jelte, institucija, konkretno departmana Berlinskog senata posvećenog kulturi i Evropi, i prosto mogu da vidim američke free jazz i free improv muzičare kako škrguću zubima i stiskaju pesnice do usijane beline, zavideći evropskom socijalizmu. Činjenica da ovakva muzika dobrim delom opstaje na ime dotacija iz javnih fondova je nešto na šta ja često volim da podsetim najpre kao argument u prilog ideji da je zaista korisno imati društvenu svest o tome da avangardna umetnost koja ne komunicira tako lako sa „narodom“ treba da ima ovu vrstu podrške. Jer, ako se sve prepusti tržištu i volji, jelte, većine, neće nestati samo avangarda i apstraktna umetnost – nestaće sve. Tržište umetnost koju prave UMETNICI uopšte ne zanima i onog trenutka kada AI bude napravi prvi ozbiljan hit sa dovoljno strimova na Spotifaju da neko obezbedi sebe i par generacija zvaničnog i nezvaničnog potomstva u budućnosti, možete biti sigurni da će i Taylor Swift,  Aca Lukas ili Kanye West osetiti grubi ujed ekonomske krize (mada se ovaj prvi već nakačio na dražavnu sisu, a ovaj drugi je modni kreator od ugleda...). Kada AI bude mogao da kreira i čitave žive nastupe, „pravim“ muzičarima će biti iz ruke izbijen i onaj drugi alat kojim zarađuju za život. Zato je, između ostalog, važno da postoje javni fondovi koji podržavaju umetnike što ne bi u stvarnosti mogli da žive od puke prodaje ploča. Da ne bi nestalo sve i da se čovek ne izgubi iz muzike.

No, ako Tides & Shadows i ne bi baš zapalio top liste,  sve i da uzmete da ga reklamirate na bilbordima i televiziji, ovo nikako nije zbog nekvaliteta muzike.  Ovo je izuzetno prijatan album koji uprkos, kako rekosmo, svojoj cerebralnosti, ima dušu i komunicira sa slušaocem i na vrlo direktan način, nudeći prijatne teme i tople boje. Svakako, dobro je ako imate sklonosti ka slobodnoj improvizaciji i muzici kojoj je idiom više jedna od mogućnosti nego polazna tačka, ali ovo nije jedan od onih free improv albuma kakve bi snimali originalni dadaisti da su danas među nama.

Nicolas Schulze ima besmisleno dugačak spisak bendova, muzičara i projekata sa kojima danas sarađuje, sa vrlo aktivnim koncertnim životom u potsdamu u poslednjih deset godina i organizovanjem nastupa za masu muzičara iz Nemačke i Evrope. Od aktivnih projekata, Twirls, u duo i kvartet formi, mu je jedan od najglavnijih, a pomenuću još Breath Tongue Melody, The Great Boredom, saradnje sa pevačicom/ plesačicom Yuko Matsuyamom, gitaristom Joom Ambrosom, plesačem Shang-Chijem Sunom, flautistkinjom Sabine Vogel... Schulze je od 2019. jedan od dvoje koordinatora festivala Jazzoffensive a veliki broj njegovih kolaboracija odnosi se na koreografe i plesače, pa se i na ovom albumu čuje jedan jasan senzibilitet muzičara koji sve vreme razmišlja o tome kako bi ljudsko telo moglo da se kreće uz ono što on svira.

Alexander Beierbach je pak iz Berlina (mada rođen u Štutgartu, obrazovan u Frajburgu i Majncu), i on od 2014. godine vodi nezavisnu izdavačku kuću Tiger Moon records, zajedno sa takođe saksofonistom Almutom Schlichtingom, a koja služi kao medij da se distribuira i promoviše muzika što je oni kreiraju u raznim projektima. Na ovom albumu, Beierbach svira tenor i sopran saksofon i kroz njih izliva na slušaoca svoje poluvekovno iskustvo u slušanju i stvaranju muzike koja se nalazi na ugodnoj sredini između strukturirane kompozicije i slobodne improvizacije. Beierbach ima dosta iskustva sa sviranjem u vrlo različitim formatima, od roka, preko hip-hopa pa do vrlo avangardnog džeza i jako se ovde oseti ta lakoća sa kojom se saksofonista kreće između idioma i filozofija. Neki od njegovih glavnih projekata su The Tigers of Love, BROM i Absolutely Sweet Marie, a ovaj poslednji je posvećen Dilanovim kompozicijama rađenim u džez ključu.

Beierbach i Schulze zvuče izuzetno relaksirano jedan uz drugog na prvom disku ovog albuma, nudeći razigran, lep spoj džeza i slobodnog improvizovanja. Kako već rekoh, ovo nije muzika koja počiva pre svega na poništavanju svih muzičkih pravila pa iako Schulze ume da se vozi i u atonalnoj traci dobar deo vremena, Beierbachova svirka je naglašenije džez intonirana i često su cerebraliji pasaži na klaviru ispraćeni promuklim, lomnim bluzom. Možda mi je ključan element ovog prvog diska to što oba muzičara, i pored jasnih aluzija na obrasce klasične muzike, impresionističkih deonica i smelosti da se ode u potpuno neidiomatskom smeru – sa saksofonom koji podražava glasanje ptica i pointilističkim udarcima po klaviru – zapravo najveći deo vremena voze jedan vrlo izražen swing, jedan pravi džezerski gruv koji i najapstraktnije momente materijala čini razigranim, zabavnim i prijateljskim. Beierbachovo spontano pronalaženje tema u hodu i Schulzeovo perfektno pariranje njegovim bravurama pokazuju ove muzičare u izuzetno dobroj formi.

Ali onda kada pređete na drugi disk i čujete kako kvartet dobro zvuči, zapitate se zašto Twirls SVE ne sviraju u kvartet postavi. Nizozemski veteran Meinard Kneer ovde svira kontrabas i ovaj čovek, muzičar, kompozitor, improvizator i nezavisni izdavač muzike sa ogromnim iskustvom (i zdravim interesovanjem za radove Danila Harmsa između ostalog) se perfektno uklapa u naizged već potpuno kompletnu, zaokruženu međuigru dvojice muzičara. Kneer je maštovit i asertivan a njegovo iskustvo sviranja po Africi i Aziji se ovde čuje kroz ekspanzivnost tehnike i harmonskog razmišljanja.

Grk Yorgos Dimitriadis kompletira postavu i ovaj veoma iskusni perkusionista i kompozitor (rođen još šezdesetih u Solunu, danas baziran u Berlinu) ima respektabilan katalog izdanja i ogromnu istoriju saradnji sa masom muzičara iz Evrope, poglavito sa Kneerom za čiju etiketu danas često i izdaje. Naravno, njegovo celoživotno interesovanje spram kombinovanja perkusija i elektronike, ambijenata, tekstura i ritma je ovde kanalisano kroz vrlo prefinjen način na koji on u već veoma gustu muziku, prepunu nota, dodaje svoje akcente. Dimitriadis ovde radi isključivo akustično i nema pristup elektronici, ali svejedno uspeva da muziku oplemeni nezemaljskim teksturama, bojama i tonovima. A kad se svira brzo i žestoko, on pazi da ne preplavi zvučnu sliku bukom i da ostavi dovoljno prostora ostalim muzičarima, pogotovo Schulzeu koji je na ovom disku ubacio u najvišu brzinu.

Tides & Shadows je prava poslastica za onog slušaoca koji sebe nalazi na razmeđi avangardnog džeza, moderne kompozicije i slobodne improvizacije. Kompleksan a spontan, cerebralan a topao, nikada nesiguran u to kuda je krenuo a uvek svestan otkuda dolazi, ovo je album koji je dodatno zabavan i prijatan na najbazičnijem estetskom nivou, pa kao takav može da posluži i da se civilima pušta na kašičicu i polako ih se pridobije na našu stranu. Obavezno slušanje:

https://tigermoonrecords.bandcamp.com/album/twirls-tides-shadows

Meho Krljic:
Današnja džez avantura odvešće nas ponovo u Nemačku. Što, slažemo se, nije preterano avanturistički. Ali ni album koji ćemo slušati nije PRETERANO avanturistički nastrojen, nudeći urednu prijatnu slobodnu improvizaciju bez neke ambicije da ponovo svu muziku izmisli od nule ili da nam ureže svoje inicijale u korteks sažižućim intenzitetom svirke. Ponekada je dovoljno da muzika zvuči toplo, spontano i da ima nekoliko bljeskova fine kolektivne maštovitosti pa da ljudi budu zadovoljni. Ako su ti ljudi ja, to jest. Frank Paul Schubert, Céline Voccia, Matthias Bauer, Joe Hertenstein: Unzeit Quartett je album sa četiri muzičara i četiri kompozocije neužurbanih slobodnih improvizacija koje zvuče lepo čak i kada ne rade ništa posebno i mogu se slušati ukrug jer nisu ni naporne niti zahtevne bilo u cerebralnom bilo u emotivnom smislu. Album je snimljen Januara ove godine u Berlinu a izašao je pre neki dan na Bandcamp stranici kontrabasiste Matthiasa Bauera.

Bauer je jedna vrlo zaposlena berlinska persona nove muzike, savremene kompozicije, improvizacije i džeza. Kako sam kaže, specijalizovan je za savremenu muziku pa često izvodi solo komade napisane za kontrabas (i u njih nekada ubacuje i vokalne linije). Kao autor, piše za ansamble raznih veličina ali i muziku za pozorište i, jelte, ples. Mada slutim neki moderan, cerebralan ples. Bauer na svom sajtu navodi veliki broj kompozitora čija dela izvodi pa se tu nađu i Xenakis i Rebecca Saunders, a onda i azijski kompozitori poput južnokorejske autorke Jin-Ah Ahn ili takođe korejske In-Sun Cho. Trenutno radi sa više sastava (Ensemble United Berlin, Asian Art Ensemble, Alchimia Organica, Ensemble Junge Musik), a sarađivao je i snimao sa Butchom Morrisom, Svenom Åkeom Johanssonom, Axelom Dörnerom, Rudijem Mahallom, Perom Akeom Holmlanderom, Rayomondom Stridom... Dakle, zaposlen i svestran čovek čije sviranje kontrabasa ovom albumu daje toplu, ugodnu teksturu.

Na saksofonu je ovde Frank Paul Schubert, nemac koji je još početkom osamdesetih seo i sam naučio da svira saksofon, da bi kasnije studirao i klasičan saksofon i džez saksofon. Krajem veka se preselio u Berlin i nastavio da svira, sarađujući sa nebrojenim muzičarima (od kojih ćemo pomenuti prošlonedeljnu perkusionističku vedetu Yorgosa Dimitriadisa, Marka Sandersa, Olafa Ruppa, Güntera Babyja Sommera, Ricarda Tejera i naravno Alexandera von Schlippenbacha) i danas radi u nekoliko regularnih postava uključujući trio i kvartet Willija Kellersa. Sa snimanjem je krenuo početkom veka i njegov sajt ima lepu selekciju albuma u različitim postavama, uglavnom u domenu slobodne improvizacije i moderne, jelte, kompozicije. Na ovom albumu on ima čelnu poziciju i radi lepe stvari na tenor i sopran saksofonima.

Za klavirom je Francuskinja Céline Voccia a koja je deo savremene berlinske scene slobodne improvizacije. Klasičan klavir je studirala u Ženevi a onda džez i improvizaciju u Parizu i Berlinu pa kaže da je njena muzika spoj klasične tehnike i džez senzibiliteta a da su na nju presudno uticali Toru Takemitsu i Olivier Messiaen. Voccia je član kolektiva Nova Evropska Improvizacija a ima nekoliko aktivnih projekata, uključujući sa Bauerom, ali i sa muzičarima kao što su Michel Doneda, Harri Sjöström i još mnogo nemačkih muzičara za koje ste vi možda i čuli ali ja nisam.

Konačno, bubnjar je ovde Joe Hertenstein, isksuni udarač koji kaže da je još kao dete pravio udaraljke od šerpi i, uh, lobanja veprova? Kaže da je do šesnaeste godine već bio umoran od sviranja timpana u Betovenovim simfonijama pa se otisnuo u smeru rokenrola, svirajući pank, hardkor, doom itd. Kao i svaki pristojan čovek, rekao bih. No, susret sa kasetom na kojoj je bio snimljen Charlie Parker mu je prespojio mozak i danas je on vrlo aktivan u polju improvizacije i džeza, na transverzali Berlin-Lar-Keln-Bruklin. Hertenstein je svirao ili i dalje svira sa mnogo važnih muzičara iz Evrope i Amerike, uključujući Michaela Moorea, Grega Cohena, Butcha Morrisa, Matthewa Shippa, Alexandera von Schlippenbacha itd. Ima mnogo snimljenih albuma kao predvodnik ansambla ili kao saradnik i njegovo iskustvo i reputacija se dobro čuju na ovoj ploči.

Ne znam da li su Unzeit Quartett uzeli ime po tome što nikada ne sviraju ni u kakvom tempu, ali, pa, eto, zaista im pristaje. Neću sad da valjam uostalom netačne stereotipe da Nemci ne znaju da svinguju, a i nisu svi muzičari na ovom albumu Nemci, no, ovo je svakako džez shvaćen pre svega kao zvuk i tekstura, a mnogo manje kao skup ritmičkih ili harmonskih pravila ili tradicija. Uostalom, muzičari na ovom albumu velikim delom dolaze iz smera nove muzike i džez u njihovom izrazu figuriše ne više od moderne kompozicije ili neidiomatske improvizacije pa onda i album daje sasvim očekivane rezultate, kreirajući ugodnu, haotičnu svirku u više smerova odjednom koja se samo retko pa i incidentno koaguliše u nečemu što biste prepoznali kao free jazz vožnju.

No, ovo nije neka mučna, izrazito hermetična ploča ispunjena bremenitim šutnjama i značajnom tišinom. Muzičari ovde sviraju mnogo i dobro, nudeći užurbani višesmerni improvizovani ambijent koji nikada ne postaje zaista gruv ali se i ne radi o izolovanim zvukovima koje drugi muzičari slušaju i pokušavaju da na njih odgovore. U tom smislu Unzeit Quartett postiže onaj ideal džeza kao kolektivne improvizacije u kojoj svi dele makar isti osećaj sasvim ubedljivo.

Schubert je ovde najizraženiji kao solista iako je to, naravno, velikim delom i zbog toga što njegov instrument ima najsvetliju boju. Iako ovde nema tema i melodija, njegovo sviranje saksofona je prijatno, toplo, sa dosta humora (ali ne i sprdnje) i zvučnih figura koje striktno gledano izleću iz domena muzike ali se lepo uklapaju u kinetički rad ostatka benda. Kontrabas i klavir su takođe topli i mada oboje muzičara ispaljuju mnogo nota, ni kod njih kao ni u slučaju saksofona nema egoističnog skretanja pažnje na sebe niti glumljenog ekspresionizma. Hertenstein je takođe tu da lakom rukom ali sa puno udaraca kreira nešto što podeća na gruv. Ovo se pogotovo uspešno dešava u trećoj kompoziciji koja je najtečnija od svih i najviše pogađa duh „klasičnog“ fri džeza. No zato je poslednja najvieš pomerena u drugu stranu, demonstrirajući jedan postepen, kolektivan napor da se od mase nemuzičkih zvukova i gestova kreira zajednički muzički iskaz.

Unzeit Quartett je mala, prijatna ploča odličnog zvuka i svirke koja ne probija neke granice medijuma niti resetuje ičije shvatanje džeza, savremene kompozicije ili slobodne improvizacije ali lepo ispuni tih pola sata i kusur što traje i lako se sluša iz početka. Ponekad je to, kako već rekosmo, sasvim dovoljno.

https://matthiasbauer.bandcamp.com/album/unzeit-quartett

Meho Krljic:
Umro Peter Brotzmann  :cry: :cry: :cry: :cry: :cry:

https://www.youtube.com/watch?v=dtMPW35dr8k

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page