DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > UMETNOST I KULTURA

All That Jazz

<< < (91/95) > >>

Meho Krljic:
Nisam se baš nadao da ću ove godine pisati JOŠ nekrologa. Nažalost, u četvrtka 22. Juna, u svojoj osamdesettrećoj godini otišao je Peter Brötzmann, čovek koga sam više puta opisao kao partrijarha evropskog free jazza i improvizacije, jedan od titana tenor saksofona (i još ponekog duvačkog instrumenta), čoveka koji je skoro do same smrti svirao i stvarao, gonjen unutrašnjom energijom i potrebom da komunicira, da bude u kontaktu sa svetom, da nešto da svetu, da nešto njegovo primi, dotakne, okusi.

Neću ni da pišem nekrolog jer Peter Brötzmann nije običan čovek koji samo umre. Kada sa planete ode ovakav fenomen, neko čija je pojava doslovno menjala istoriju i živote tolikih ljudi, to da neko poput mene sedne i kaže da je voleo njegovu muziku je na kraju više priča o meni nego o Brotzmannu. A stvarno nije trenutak da pričamo o meni. Brotzmann je bio sila prirode, tektonski pokret, snop svetlosti takve jačine da vam se čini da ćete od njega oslepeti. Ne sećam se da sam pričao i sa jednim fri džez saksofonistom koji ga nije naveo kao presudan uticaj u svom životu. To, to je bitno. Talasi koji su se širili iz centra u kome je stajao slikar sa saksofonom i duvao njega sa svim venama na licu nabreklim do pucanja.

Brötzmanna neću da deifikujem jer je on bio materijalista pre svega drugog, čovek sa nogama čvrsto na zemlji, sa interesovanjem za ljude i njihove živote mnogo više nego što su ga interesovale apstraktne umetničke filozofije. Otud ni njegov amuzika nikada nije zvučala „božanski nadahnuto“ ili „spiritualno“ već uvek i jedino kao nešto što dolazi iz centra ljudskog bića, nalik na komade tkiva koje snažne šake čupaju i nude drugima kao jedino važno što im se može dati.
Brötzmanna sam gledao nekoliko puta u Beogradu, ali poslednji put pre jedanaest godina sa triom Sonore, i o ovoj večeri možete čitati na ovom mestu, a ako vam se baš ne čita, snimak nastupa ću rado podeliti i ovde:

https://youtu.be/dtMPW35dr8k

https://youtu.be/46hCdgbJ_c8

Konačno, ako želite da čujete JEDAN album Petera Brötzmanna koji ja smatram sebi posebno važnim, onda neka to bude Shadows, snimak sa njegove turneje sa kraja prošlog veka gde je nastupao sa dva legendarna japanska muzičara, Keijijem Hainom na gitari i Shojijem Hanom na bubnjevima. Kritika je, sećam se prikaza u The Wireu, bila pomalo sumnjičava, govorila da je ovo malo isuviše karikirano od strane saksofoniste i bubnjara i da se gitarsta koji iznosi srce na teren pored njih osećao malo kao da ga zejabavaju, a isticano je i da su se Peter i Keiji i par puta potukli u bekstejdžu oko toga kako će ko biti ozvučen. Ali ja ovaj album znam NAPAMET. Oslobođen potrebe da bude LIDER, naprotiv, stavljen uz dvojicu muzičara koji su i sami navikli da vode, bez obzira sa kim sviraju, Brötzmann ovde daje jedan od svojih najrelaksiranijih, najspontanijih, najorganskijih performansa koje sam čuo. I danas, 23 godine kasnije mi sve zvuči sveže kao i 2000. godine i, evo, reći ću da ljudi možda umiru, ali Peter Brötzmann nije bio samo čovek. Ljudima kažemo da počivaju u miru. Peteru samo mogu da kažem da duva iz sve snage i da nas pričeka, brzo ćemo.


https://youtu.be/waO1Zo85OpM

Meho Krljic:
Pošto je nedavno zvanično počelo leto, a dalo se primetiti po tropskim temperaturama koje su zavladale u balkanskoj džungli, onda je red da preslušamo i jedan, uh, čekajte, prolećni album?? U propratnom tekstu za drugi album sastava Liba Villavecchia Trio, a koji je naslovljen Birchwood, odnosno, hm, „brezovina“, Liba Villavecchia objašnjava da je breza već dugo vremena smatrana simbolom proleća, ljubavi i svetlosti a da su upravo to teme koje njegova ekipa obrađuje na ovoj ploči. Pa, dobro onda, ljubavi i svetlosti nam valjda nikada nije previše, nevezano za to u kom smo se godišnjem dobu nesmotreno obreli.

Iako je Javier „Liba“ Villavecchia rođen još krajem pedesetih godina, ovaj trio je još uvek vrlo sveža postava, ali toliko vibrantna i funkcionalna da se na ovom albumu čuje kako svi prosto pucaju od entuzijazma. Osnovan 2021. godine ovaj katalonski sastav je najnovija avantura za Villavecchiu koji je veteran džeza i slobodne improvizacije. Trio je svoj prvi album, Zaidin, izbacio prošle godine – baš u proleće – a izdao ga je ugledni portugalski Clean Feed i prikazao multigeneracijsku postavu u vrlo funkcionalnoj, vrlo raspoloženoj formi. Prošle godine sam opširno pisao o ovom sastavu, ukazivao na Villavecchijinu karijeru kao muzičara, autora muzike ali i predavača na ESMUC školi u Barseloni, specijalizovanog za improvizaciju, ali i podvukao da ostala dva muzičara u triju imaju, pored očiglednog free jazz i improv pedigrea i korene u metal muzici.

Ne znam koliko je to VAMA prirodno, ali meni je nekako uvek bila logična ta spona između ekstremnog metala i, hm, ekstremnog džeza, u žeđi za ispitivanjem gde su granice forme, za rizičnim konceptima koji vam nikada neće doneti slavu i pare a možda će vam se zbog njih mnogi smejati itd. Alex Reviriego na kontrabasu i Vasco Trilla na bubnjevima i ovde kao i na prvom albumu sviraju sasvim u okvirima onog što biste smatrali avangardnim dezom i ovde nema painkillerovskih jazz-metal ekscesa, ali čuje se svakako jedna glad da se te granice forme poguraju do same ivice pucanja, da se u Villavecchijine teme i aranžmane ubrizga što je više moguće eksperimenta sa ritmom, metrikom, tembrom, dinamikom.

Villavecchija ovaj album, dakle, smatra prolećnim, optimističnim materijalom koji priča o svetlosti i ljubavi i mada su njegove teme na alt saksofonu vedre i razigrane, ovo ipak nije ni blizu nekog easy listening iskustva. Kogod je slušao Zaidin može i na Birchwood da očekuje sličnu koncepciju spajanja vrlo strukturiranog, vrlo „matematičarskog“ sviranja i apstraktnih modernističkih istraživanja teksture i prostora. Ovo je, kako god da okrenete, hermetična muzika koja u svojim aranžmanima ni slučajno ne prati nekakav standardni format „pesme“ i zahteva slušaoca spremnog na sve u svakom trenutku. Zato su Villavecchijine optimističke teme i komplikovane, ali prijateljske melodijske linije i važne kao pojasevi za spasavanje za slušaoca kome je ovo možda jedan od prvih rodea u fri džez sitiju.

Slušajući Birchwood nemoguće je i malo se ne upustiti u meditiranje kako free jazz ili samo avangardniji džez može da znači tako mnogo različitih stvari za različite muzičare, pa čak i za iste muzičare na istom albumu. „Free“ može da podrazumeva mnogo toga, od sviranja izvan skala, ali sa metrički i dinamički jasno ispisanim temama koje samo ne upadaju ni u jedan harmonski sistem koji priznajete, ali može da podrazumeva i svirku bez ritma i metrike, u kojoj muzičari jedni drugima serviraju predloge pa na njih odgovaraju, pa onda i pasaže čistog „zvuka“, bez tonalnosti ili očiglednih struktura. Birchwood sve ovo sadrži, često i u okvirima iste kompozicije i mada je ovo, kako rekosmo, svojevrstan izazov za određeni tip slušaoca, uvek je u pitanju fascinantna, i intrigantna ploča.

Zanimljivo je i da je Birchwood, uprkos svojoj vrlo izraženoj „uvežbanosti“ ploča koja je nastajala praktično na drumu. U okviru priprema za izlazak i promovisanja prvog albuma, trio je, kako svedoči lider, bio u non-stop koncertiranju pa su i kompozicije za ovaj album nastajale u hodu i uvežbavane između koncerata. Na prvi pogled može da zvuči neverovatno da je album ovako gusto ispisane, kompleksne muzike nastajao skoro uzgred, između nastupa na kojima su svirane druge  kompozicije, ali onaj najizraženiji utisak koji on ostavlja je upravo o bendu koji diše i misli kao jedno. Birchwood naprosto zvuči kao ploča trojice ljudi koji su slepljeni jedan za drugog i razumeju šta onaj drugi radi i pre nego što taj drugi krene da ga radi.

Odmah na početku će, tako, naslovna kompozicija pokazati kako Villavecchija zvuči snažno i ubedljivo, poigravajući se sa temom, ulazeći u raspoložena krešenda i vozeći brze, energične linije, a kako ga ostala dvojica prate u stopu, dopunjujući svaki njegov ton idealno postavljenim kontrapunktima i udarcima, prateći njegovu dinamiku, kao da u njima trojici kuca jedno srce. Sam saksofonista će se na duže momente skloniti u stranu da prepusti dvojici mlađih muzičara centar pažnje i njihov rad je izuzetan i kada nema melodijskog reflektora da na njih baca snažni snop svetla. No, vraćanje u osnovnu temu je podsećanje da, uprkos utisku da dobar deo vremena muzičari sasvim slobodno improvizuju, u temelju ovih kompozicija stoje jasno formatirane, vrlo složene teme koje slušaoca ubace u kinetički gruv iz kog mu nema spasa.

Druga kompozicija, osmominutna Lublin izranja iz sitnih zvukova i pisaka izvučenih na kontrabasu, da bi im se saksofon pridružio a zatim uleteo u energični freebop koji po ko zna koji put podseća da je Villavecchia veliki poštovalac Ornettea Colemana.

Skoro jedanaestominutna Blue Quinoa je jedan od najkompleksnijih komada saTrillinim apstraktnim uvodom, Villavecchijinom snažnom a jednostavnom temom a onda dugačkim delovima bez ritma u kojima preovladavaju boja, tekstura i ambijent. U odnosu na nju je naredna, Anima, praktično sentimentalna sa temom koja je otvara ali se i ona brzo izmeće u kompleksan ritmički gruv gde ornetkolmenovsko, „harmolodičko“ improvizovanje dolazi u prvi plan.

Dve najkraće kompozicije su ostavljene za kraj. Deep Yellow je jedan apstraktniji, hermetičniji komad koji naglašava ambijent i slušaoca smešta u bezvremeni prostor gde je teško prebrojati sekunde ali je lako uživati u nežnim Villavecchijinim maštarijama koje ostala dvojica pažljivo podcrtavaju iz drugog plana. Senan je još jedan harmolodički fank za kraj, sa Villavecchijinim šetanjem osnovne teme kroz skale i improvizovanjem sve do odlaska u potpunu apstrakciju i tamni ambijent, samo da bi povratak u temu album dovezao do eksplozivnog finala. Moćno!

Bircwhood je snimljen Marta prošle godine u, kako kaže Villavecchia, idiličnoj kući sagrađenoj još u trinaestom veku. Iako na momente „težak“ i zahtevan, ovo je bez sumnje album optimistične energije ali pre svega jednog organskog spajanja trojice muzičara u kompozitnu celinu na kojoj ne umete da razaznate šavove. I to je divno.

https://libavillavecchia.bandcamp.com/album/birchwood-2

Meho Krljic:
Da nastavimo i ovog vikenda sa letnjom muzikom, a šta je letnjije nego relaksirani fri džez i slobodna improvizacija snimljeni u Meksiku? Čak i naziv albuma koristi termin kojim su stare Maje označavale more! Doduše, kako nas podučava i buklet ovog albuma, taj termin je nastao spajanjem reči za plamen i jezero, pa je to, nekako, u sumi dalo more. Stare Maje su imale vrlo partikularne ideje o tome kako more, jelte, treba da izgleda. Kakogod, K'​á​ak'n​á​ab​:​crepitar de un lago en llamas su snimili Blaise Siwula i David Puc, stari, iskusni Njujorčanin na duvačkim zadacima i mladi, maštoviti meksički muzičar na gitari sa brdom efekata, improvizujući u Pucovom (rodnom?) gradu, Mérida, prestonici Jukatana, ovog, nedavno završenog proleća. Pričamo o neobično nepretencioznom a na momente VELIČANSTVENOM albumu, pa vredi malo naoštriti sluh i udobno se smestiti jer ovo su podugačke, neužurbane improvizacije.

Blaise Siwula je ime za koje možda niste čuli iako ovaj čovek svira free jazz već duže od pola veka. Rođen u Detroitu još 1950. godine, Siwula je počeo da uči sviranje na alt saksofonu već sa 14 godina i nikada nije prestao. Doduše, zainteresovan za umetnost svih formi, Siwula je, kako sam kaže, periodično istraživao vizuelne umetnosti, arhitekturu, poeziju, dramu, pa zaradio i magisterijum iz umetnosti, i proveo deo svog života i obrazovanja u Evropi. No, od 1989. godine u Njujorku, učestvujući u tamošnjoj, pa, da upotrebimo tu reč, andergraund sceni. Iako je sarađivao i sa Cecilom Taylorom, Siwula je možda poznatiji po saradnjama sa kolektivom Improviser’s Collective te legendarnim njujorškim klubom ABC No-Rio, u kome su mnogi andergraund projekti našli svoje pribežište. Siwula je bio deo improvizatorskih programa u okviru Amica Bunker inicijative u ovom klubu da bi kasnije počeo da sam bude organizator C.O.M.A. serijala nastupa u istom prostoru.

Siwula je u okviru svog pristupa komponovanju tradicionalnim tehnikama dodao i elemente grafičke kompozicije, za koje kažu da su dug njegovoj naobrazi u vizuelnim umetnostima ali i verovanju da su vid i sluh povezana čula te da umetnost generalno treba da bude komunikativna. Pored alt saksofona, naravno, on svira i druge duvačke instrumente a u okviru nekih projekata i kompozicija je svom arsenalu dodao i razne vrste udaraljki. Pored pomentuog Cecila Taylora, Siwula je tokom svoje njujorške karijere svirao i sa takvim imenima kao što su William Parker, Tan Dun, Peter Kowald, Donald Miller (gitarista Borbetomagusa), Nobuyoshi Suto (poznatiji kao Nobu Stowe), Katsuyuki Itakura, Ryusaku Ikezawa, Ge-Suk Yeo, saksofonistkionja Bonnie Kane... Snimio je i solidnu količinu albuma, sa mnogim od nabrojanih i drugim muzičarima a dobar deo istih je i sam izdao, držeći se uradi-sam filozofije primerene andergraund delatnicima. Iako se, naravno, deo ove muzike može svrstati u neidiomatsku improvizaciju pa i buku, Siwula nije neko ko svira isključivo izvan standardne muzičke teorije pa ni album K'​á​ak'n​á​ab​:​crepitar de un lago en llamas nije onako abrazivan i apstraktan kako biste možda očekivali kada vidite da su to kompozicije od petnaest minuta bez ritma ili ikakvih udaraljki u studiju.

David Puc je značajno mlađi muzičar iz Méride i priznajem da o njemu malo znam, sem da je umešan u neke vrlo egzotične muzičke projekte kao što je „biomuzika“, odnosno muzika, uh, inspirisana vrtačama i zvucima vezanim za njih. Što sve zvuči zastrašujuće akademski i pretenciozno ali slušajući ovaj album, mogu da kažem da je Puc vrlo relaksiran, vrlo talentovan gitarista kome prelasci iz harmoničnih, pa čak i romantičnih pasaža u čiste teksture dolaze prirodno, lako i bez forsiranja i glume.

Što je i neophodno da bi ovakva muzika korektno proradila. Siwula naglašava da je sva muzika na albumu komponovana spontano, u okviru muzičke saradnje između dvojice muškaraca koja traje već izvesno vreme, a Youtube ionako ima više snimaka na kojima Siwula i Puc zajednički improvizuju u kamernim uslovima, uklapajući svoje muzičke vizije na jedan neusiljen, šarmantan način.

Štaviše, album i počinje vrlo prijatnom temom koju su, sva spontanost na stranu, Siwula i Puc verovatno već u nekoj formi isprobali, možda ne sasvim se dogovorivši kako će to da na kraju zvuči, ali u saglasju oko harmonije i dinamike. Siwula ovde predvodi juriš, a Puc se umešno priključuje sigurnim razlaganjem akorda ispod njegove melodije i Llamand (Call), uprkos svom trajanju od skoro šesnaest  minuta zapravo nema ulogu nekakvog filtera koji bi rasterao „kežual“ slušaoce a u dalji tok albuma propustio samo posvećene avangardiste.

Doduše, ovo ni u kom slučaju nije tradicionalni džez, pa ni tradicioalni fri džez, i Siwula i Puc sasvim lako i bez ikakvih dramatičnih gestova i glume uspevaju da romantične teme i post-bop melodije prevuku i u apstraktnija polja, nudeći slušaocu prirodan, organski put u nepoznato koje, uprkos povremeno vrlo netradicionalnim pristupima obojice muzičara ne deluje i neprijateljski.

Ključna dimenzija ovog albuma je verovatno upravo to da ovo nije improvizacija koja programski beži od harmonija i melodičnih tema, mada im istovremeno i ne duguje nikakvu lojalnost. Siwula je nesumnjivo andergraund ratnik od poluvekovnog staža, ali veliki deo njegovog sviranja saksofona i klarineta na ovom albumu je u prijatnom, prijatno tradicionalnom ključu post-bopa i cool jazza, bez direktnih citata i sikofantskih omažiranja partikularnih muzičara, ali sa besprekornim prizivanjem u svest istorije džeza istočne obale i Njujorka partikularno kroz svoje teme i njihov razvoj. U njegovoj svirci nema usiljenosti, nema glumatanja, nema čak ni neke eksplozivne ekspresije koju smo intuitivno počeli da vezujemo za free jazz i slobodnu improvizaciju i zadovoljstvo je s vremena na vreme čuti album na kome kompozicije nisu spakovane u onaj klasični free improv format gde se kreće od šuškanja i puckanja a završava u distorziranim vriscima i halabuci, pa onda sve ispočetka dok ne istekne termin. Siwula svira jednostavno tečno, ali i varljivo jednostavno, ulazeći u neke kompleksne vratolomije bez straha i dajući im razrešenja bez tenzije i sviranja na snagu.

Naravno, Siwula je ipak stara garda i od njega ovako nešto očekujete, pa je Puc po definiciji otkrovenje ovog albuma. Meksički muzičar, po svemu sudeći ima klasičnu naobrazbu jer je njegova svirka u harmonijama izuzetno ubedljiva, sa besprekornim praćenjem Siwulinih tema, pa i ubacivanjem dobro odmerenih ritmičkih (mikro)deonica koje povremeno blago uokvire inače vrlo freeform svirku saksofoniste. No, Puc je naoružan čitavim arsenalom pedala i njegovo korišćenje distorzije, gejtova, kompresora i drugih efekata često gitaru pomera u vrlo apstraktne sfere, nudeći zvuk koji je razdvojen od puke kombinacije drveta i metala, amorfan i teksturiran, a opet veoma organski uklopljen sa Siwulinim sviranjem.

No, Pucu nisu nepophodni efekti da bi zvučao „drugačije“ i njegovo upadanje do pojasa u mikrotonalnu džunglu na trećoj kompzociji daje albumu iznenađujuće upečatljivu „azijsku“ komponentu sa odjecima indonežanskog Gamelana u relaksiranom a sve vreme moćnom free jazzu. Izvrstan album dvojice muzičar iz sasvim različitih generacija i država, spojenih muzikom onako kako ništa drugo ne može da spoji dva uma i dva duha:

https://blaisesiwula.bandcamp.com/album/k-akn-ab-crepitar-de-un-lago-en-llamas

Meho Krljic:
S obzirom da se Srbija, Balkan i solidan deo Evrope nalaze pod talasom vreline za koju meteorolozi pošteno kažu da ne mogu da procene dokle će trajati, pa vi sad vidite, onda ćemo danas da slušamo nešto jednostavno, svedeno, ugodno, što ne zahteva preteranu cerebralnu investiciju i... oh, čekajte, izašao novi Raz Mesinai? Ah, ignorišite sve što sam rekao, uzmite lepezu, uključite uši na najjače i udobno se zavalite jer će inače svakako on VAMA da ga zavali.

Šalim se malo. Raz Mesinai, Val Jeanty: FU I'm the DJ nije sad nešto previše cerebralna i zahtevna (i zavaljivačka) ploča, mada nije ni tako šaljiva i spadalačka kako joj ime možda sugeriše. Ona svakako proizvodi dobro raspoloženje, barem ako ste ugođeni na frekvenciju na kojoj Mesinai operiše već više od tri decenije. Ili makar na neke od njegovih frekvencija. Dvoje muzičara ovde improvizuju u realnom vremenu, kreirajući gust a opet suštinski sveden program melodije i ritma u kome, da budemo fer, džeza ima samo u tragovima i to ako se BAŠ dobro udubite, ali u kome je etos fri džeza i improvizacije stavljen u prvi plan i ne možete ga promašiti pa sve i da vozite dva kilometra vezanih očiju (i ušiju) UNAZAD.

Raz Mesinai je neka vrsta superheroja avangardne i andergraudn muzike iz različitih Njujorških scena, neumorni istraživač i sintetizator, koji u svojoj muzici spaja vrlo različite uticaje i interesovanja i kreira uvek, u najmanju ruku, nešto zanimljivo, a neretko i nešto transcendentno. FU I'm the DJ je možda svakako bliži zanimljivom nego transcendentnom delu spektra, ali ovo nije nužno ploča lakih zajebancija, već pre jedna necerebralna, neprogramska, nego intuitivna, automatska (u smislu „automatskog pisanja“) emanacija njegovih opsesija i interesovanja, istresena u jednom cugu, bez mnogo priprema i razmišljanja, uz sparing partnerku koja je u svakom pogledu dorasla Mesinaijevoj nemirnoj mašti i širokom iskustvu.

Mesinai je od mladosti spajao razlčite svetove jer je rođan u Jerusalemu ali je proveo detinjstvo i mladost u čestom putovanju između Jerusalema i Njujorka, upijajući sa jedne strane bogati koloplet bliskoistočnih uticaja, uključujući sufijsku muziku, jevrejske tradicionalne pesme ali i beduinsku folklornu tradiciju, a sa druge se izlažući njujorškoj uličnoj kulturi elektronske muzike i plesa. Počeo je da eksperimentiše, kažu njegovi biografi, sa kasetama i semplovima, još kada je imao deset godina da bi sa četrnaest bio otkriven od strane džezera po imenu Juma Sultan koji je bio impresioniran njegovim bitovima napravljenim za brejkdensere i poklonio mu opremu sa kojom je ovaj počeo da pravi svoje prve profesionalne radove.

Mesinaija jedan deo publike zna kao kompozitora elektroakustične avangardne muzike, bilo inspirisan jevrejskim temama (u vreme kada je snimao za Tzadik Johna Zorna), bilo namenjene filmu – poznat je slučaj njegovog albuma Unspeakable, napravljenog da bude saundtrak za Hellraiser 6 ali na kraju neprihvećenog od strane produkcije jer je, legenda kaže, „bio isuviše strašan“. Drugi, pak, poznaju Mesianija kao  eksperimentalnog bitmejkera koji je, uz DJ Spookyja, DJ Olivea, Skiza Fernanda i druge kolege bio jedan od rodonačelnika „illbient“ pravca, smeše apstraktnog hip-hopa, duba, industriala i eksperimentalne muzike koja je izletela iz Bruklina u devedesetima i dobrano protresla mnoge muzičke svetove. Mesinaijev duo sa Johnom Wardom, Sub Dub je bio jedan od temeljnih učesnika ovog događanja a mnogi kasniji Mesinaijevi projekti, pre svega Badawi ali i Bedouin Soundclash su gradili na ovim osnovama, dodajući njegova interesovanja iz sveta jazza, bliskoistočne muzike, tradicionalne i duhovne na elektronske osnove. Mesinai je i sa Scottom Hardingom (koga mnogi bolje znaju po imenu Scotty Hard  i njegovoj saradnji sa Wu Tang Clan) pre nekoliko godina osnovao Underground Producers Alliance, organizaciju/ agenciju za, jelte promidžbu andergraund umetnika, ali i za njihovo obrazovanje. Mesinai je i talentovan ilustrator koji je crtao i radio na nekim Marvelovim stripovima, ali i inače sjajan lik sa mnogo interesovanja i interesantnim načinima da ih artikuliše.

U suprotnom uglu imamo profesorku Val Jeanty. Originalno, Jeanty je sa Haitija, ali je njena porodica napustila Port O Prens još 1986. godine kada je svrgavanje tadašnjeg predsednika Jeana-Claudea Duvaliera donelo nemire, pa i zatvaranje škola. Jeantyjeva ima neke važne muzičke i spiritualne korene – navodi se da je praunuka Occidea Jeantya, jedne važne haićanske muzičke figure sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka dok joj je baka, GranMe Shoun, nagađate već po imenu, bila vudu sveštenica. Otud muzika koju Jeantyjeva radi, pored formalne muzičke teorije uključuje i mnogo afrokaripskih elemenata vezanih za vodun tradiciju pa su joj neki pored „zvaničnog“ imena – Afro-Electronica – dali i nestašniji nadimak: Vodou-Electro.

Jeantyjeva je danas profesor na Berkliju a njeni muzički počeci su vezani za različite eksperimente sa elektronikom, gramofonima i multimedijalnim komadima. Zahvaljujući stipendijama koje je dobijala, početkom veka je imala prilike da svira ali i postavlja muzičke instalacije ne samo po uglednim američkim prostorima (uključujući njujorški MOMA) već i po Evropi, notabilno Švajcarskoj i Australiji, a poslednjih godina sarađuje sa raznim muzičarima iz oblasti džeza i tradicionalne muzike, mešajući vudu nasleđe sa drugim folklornim usmerenjima u naporu da se, kako sama kaže „aktivno decentralizuje plitko, vesternizovano shvatanje ’world music’ koncepta.“ Tome, jelte, možemo samo da aplaudiramo. Pa makar i mi sami u ovoj priči ispali zapadnjaci.

Elem, što se tiče njenih džez kredencijala, svirala je sa Wallaceom Roneyjem, a kao inženjer zvuka sarađivala sa Matthewom Shippom, Williamom Parkerom, Wadadom Leo Smithom i Anthonyjem Braxtonom i to je, što bi rekli mangupi, pametnom dosta.

FU I'm the DJ je album improvizacija snimljenih u jednom dahu ranije ove godine i na njemu se iskustvo i interesovanja dvoje muzičara (i mislilaca) ukrštaju na najprirodniji način da izrode muziku što je energična ali kontemplativna, ritmična ali bezvremena, oslonjena na tradicionalno nasleđe ali definitivno avangardna i namerna da tradiciju legitimiše samo kroz praksu, kroz znojavu svirku i krvavu borbu za opravdavanje svakog sledećeg takta a ne kroz njeno zalivanje u jantar i izlaganje u muzeju da, eto, deca ne zaborave gde su im koreni.

Iako sve kompoziije imaju isti naslov (FU I'm the DJ, naravno) i instrumentarij i zvuk su uglavnom isti, i iako je, kako rekosmo, sve snimljeno u jednom cugu bez mnogo nameštanja, razmišljanja, diskusije i in-situ analize, ovaj album ne deluje kao procesija neobaveznih, plitkih improvizacija koje će dvoje iskusnih muzičara izudarati jednom rukom dok drugom svajpuju po tinderu i lajkuju najnovije videe sa mačićima na tiktoku. Naprotiv, i Mesinai i Jeantyjeva ovde deluju vrlo usredsređeno i zainteresovano, u prvom redu za kvalitet i teksturu zvuka a onda, postepeno, kako album odmiče dalje, sve više i za kompozicije i to kako teme i ritmovi korespondiraju jedni sa drugima ali i sa tradicijama koje se u njima citiraju, navode, zazivaju i proživljavaju.

Paleta zvuka jeste, rekosmo, svedena, ali i Mesinai i Jeantyjeva su muzičari koji zvuk razumeju jako dobro – uostalom njime se profesionalno bave i kao snimatelji i producenti već decenijama – i umeju da i najsitnije detalje iskoriste tako da celini daju nove perspektive. Album je snimio Danny Blume ali ga je Mesinai miksovao i uradio mastering pa je ovo ploča vrlo bogate teksture i dinamike, ni nalik na neke ploče „čisto“ elektronske improvizacije kojima dinamika često nedostaje jer su njihovi snimatelji i osobe zadužene za mastering intuitivno naklonjene što je glasnije mogućem zvuku.

Takođe, ovo odgovara i odabranoj estetici muzike jer ovde imamo izmešane „klasične“ instrumente, prevashodno Mesianijev klavir, koji on svira na svim kompozicijama, sa elektronskim udaraljkama i efektima koji dopuštaju Jeantyjevoj da deo zvuka procesuje u stvarnom vremenu. Ovo muzici daje dualnu, istovremeno „organsku“ i „apstraktnu“ prirodu sa jasnim i energičnim interakcijama između melodije, teme i ritma i toplinom koju ovo donosi, ali i sa jednom finom, pomalo čak i retrofuturističkom „elektronskom“ dimenzijom u kojoj udaraljke često zvuče kao da slušate robota kome je neki haker lemilicom poremetio osnovne programe. Sad ću dati najlenjije poređenje svih vremena ALI VRUĆINA JE NE OSUĐUJTE ME NE MOGU DA MISLIM, ali Jeantyjeva se ovde nastavlja na tradiciju koju je u njujorškoj downtown avangardi uspostavila Ikue Mori, i haićanske vudu ritmove vezuje uz sintetički zvuk elektronskih perkusija na čaroban način.

Ovo nisu preopširne improvizacije i dvoje muzičara intuitivno osećaju kada se konkretna tema „odradi“ do svog prirodnog kraja pa staju da bi prešli u sledeću. Prema kraju albuma, rekosmo, muzičari osećaju da su u velikoj meri istražili granice teksture i dinamike pa počinju da se više usredsređuju na same teme i melodije i ovde Mesinai ulazi u naglašenije bliskoistočni harmonski program i naglašenije „narodnjačko“ fraziranje a koje dobija izvrsne kontrapunkte u pratećim ali i disruptivnim ritmičkim strukturama Jeantyjeve. Kompozicija FU I'm the DJ prt.9 je, recimo odličan primer usredsređivanja na temu i njenog autoritativnog istraživanja do prirodnog kraja.

Album FU I'm the DJ je druga kolaboracija između Mesianija i Jeantyjeve (za koju znam), i nakon prošlogodišnjeg Time Assassins koji se više orijentisao ka ambijentu i post-dub zvuku, dolazi kao vrlo prijatno spajanje mnogih interesovanja i tehnika kojima se dvoje autora opsedaju već decenijama. Dobar za vrućinu, još bolji ako imate čime da se rashladite, ovo je album koji se može slušati mnogo puta za redom i da u njemu svaki put čujete nešto novo:

https://razmesinai.bandcamp.com/album/fu-im-the-dj

Meho Krljic:
Ove nedelje nisam mogao da se odlučim između dva albuma koja sam najviše slušao tokom tih nekoliko dana pa sam na kraju rešio da odradimo oba jednim potezom. Na kraju krajeva, mislim da se ove dve ploče skladno dopunjuju i da će pokriti širok spektar potreba našeg čoveka za (avangardnim) džezom, a i leto je, vrućina je i nekako je prikladno da ovo budu samo kraći, neobavezni osvrti na dva muzička projekta koja dolaze iz različitih delova sveta i različitim jezikom govore iste stvari.

Ne da ovde ima mnogo, jelte, JEZIKA, oba albuma su uglavnom instrumentalna i, pa, prilično cerebralna i kada koriste ljudski glas to je uglavnom kao još samo jedan izvor zvuka. Zato hajde da obradimo prvo onaj koji ima više emocija, više eksplicitne duhovnosti, više topline.

Perry County World Jazz Ensemble je u ovom slučaju, zgodno, istovremeno ime i sastava i debi albuma koji je taj sastav snimio. Ekipa o kojoj pričamo dolazi iz mesta po imenu Ickesburg iz Pensilvanije – a za koje mogu samo da nagađam da je deo okruga Perry jer mi je po ovoj vrućini teško i da guglam – a gde je glavno ime na koje valja obratiti pažnju Shawn Pike. Ovaj rođeni Delaverljanin (!!!!!) preselio se u Pensilvaniju još kao mlađi tinejdžer a verujem da je u nekom momentu živeo u Teksasu jer mu je Bandcamp stranica za njegove solo radove (ili, preciznije, solo RAD) registrovana na Ostin. Pike na ovom albumu ne samo da svira nekih 6-7 instrumenata među kojima NIJE gitara, već je i, pretpostaviću, glavni autor muzike i aranžmana, a definitivno je osoba koja je postavila čitav koncept i estetiku ovog sastava.

Perry County World Jazz Ensemble je, kako i Pike kaže u tekstu koji dolazi uz muziku, eksplicitno zamišljen kao kombinacija džeza i klasične muzike sa „univerzalnim jezikom koji je u svima nama, svuda na ovom svetu“, odnosno, da prevedemo to na jednostavnije termine, posveta, i to vrlo snažna, muzici koju je pravio nedavno preminuli Pharoah Sanders. Pike na albumu svira uglavnom duvačke instrumente, od alt i bas klarineta, pa do tenor i sopran frule (ili kako biste već VI nazvali „recorder“), ali odrađuje i smene na perkusijama, pa i na klaviru. Ovo je vrlo ferousendersovski po postavci ali je mene posebno impresioniralo da vidim čoveka koji je po vokaciji pre svega gitarista kako se snalazi na drugim instrumentima. Pike gitaru svira od mladosti, u tradiciji američke narodne, akustične muzike i ovih dana često nastupa solo, samo sa akustičnom gitarom.

No, ljubav prema džezu i klasičnoj muzici, ali prevashodno prema „Vibraciji“ koju on navodi kao istinu koja je sveprisutna, se nalazi duboko u temelju ovog albuma, koji, naravno, Pike nije napravio sam. Na alt saksofonu, recimo, ovde nastupa James Nelson, jedan izuzetno  pedigrirani muzičar iz Pensilvanije, sa karijerom koja traje duže od četrdeset godina. Tu su i dvojica bubnjara, jedan basista, jedan klavijaturista i čak trojica perkusionista. No, pristup koji Pike i kolege imaju muzici je osvežavajuće sveden, kako i dolikuje nečemu što odaje počast duhovnoj, univerzalističkoj muzičkoj viziji Pharoaha Sandersa.

Naprosto, ovo jeste muzika koja vibrira i diše više nego muzika koja „svira“ i Pikeovi aranžmani su varljivo jednostavni, sa prostim semenom teme od dva ili čak samo jednog tona koja na svojim plećima iznosi ceo komad. Ovo je svakako delom „dron“ muzika, sa pažljivim, neužurbanim ređanjem slojeva zvuka preko ovog osnovnog zametka kompozicije i prijatnim „etničkim“ začinima prevashodno u domenu udaraljki i duvačkih instrumenata koje svira Pike. To da on sam nije po profesiji pre svega duvački muzičar se zapravo uopšte ne oseća na albumu – delom jer kompleksnije solo momente preuzima Nelson, ali delom i jer Pike vrlo duboko razume da u osnovi Sandersovog izraza na kraju nisu bili ni brzina ni intenzitet ni složenost svirke nego ton i duh. A koje on pažljivo slaže u miks notu po notu.

Kada ritmova ima oni i sami zvuče „etnički“ i ritualno i ovaj vrlo lepo producirani, uredni ali ne i sterilni album svojim odmerenim pristupom spajanju džeza, klasike i nespecifikovanog folklornog izraza nudi slušaocu elegantan način da provede ugodno Nedeljno popodne.

https://perrycountyworldjazzensemble.bandcamp.com/album/perry-county-world-jazz-ensemble-debut-release

No, za slušaoca koji će radije da se malo pomuči oko svoje muzike, koji voli kada ga album malo i odgurne od sebe, pa pusti kandže, pa zahteva da mu priđate pažljivo i sa oprezom, usredsređeni kao samuraj koji zna da jedan precizan rez rešava sve, možemo da ponudimo izdanje koje se zove Piotr Dąbrowski / Paweł Soko​ł​owski a na kome sviraju, pogodili ste, Piotr D​ą​browski i Paweł Soko​ł​owski, dva poljska improvizatora i avangardista.

Soko​ł​owski živi i radi u Lođu i, kako je to čest slučaj sa muzičarima koji rade na ivicama onog što prosečan čovek uopšte preoznaje kao muziku, ne samo da je u pitanju agilan svirač raznih duvačkih instrumenata i modularnih sintisajzera već i lokalni „scenski radnik“ koji se bavi promocijom avangardne muzike, i organizacijom adekvatnih muzičkih događaja. U njegove najveće poduhvate do sada spada osnivanje i koordiniranje rada festivala Musica Privata a što je došlo kao logična ekstrapolacija serije koncerata nazvane Precambrian kojoj je takođe on kumovao. Soko​ł​owski, rođen 1987. godine je sarađivao sa više poljskih i inostranih muzičara i snimio gomilu albuma sa avangardnom postavom Dźwięk-Bud a ovaj je album snimio sa Dąbrowskim uživo, krajem prošle godine u Varšavi.

Piotr Dąbrowski, pak, ime deli sa poznatim poljskim režiserom a i sam je sklon vizuelnim umetnostima. Ali i drugim – Dąbrowski je avangardista opšteg usmerenja koji svira, komponuje, piše poeziju i bavi se vizuelnim dizajnom i umetnošću. Za njega je sviranje muzike duhovna aktivnost a u „muzici, sviranju bubnjeva, sebi i svom okruženju nalazi nešto što naziva ’Tokom’“. Pa vi sad vidite. Svakako stoji da Dąbrowski nije tek „bubnjar“ koji će pružiti ritmičku pratnju saksofonosti. Sa iskustvom saradnje sa mnogo poljskih muzičara, uglavnom u Varšavi, i pisanjem muzike za pozorišne predstave i balete, Dąbrowski odnedavno pronalazi mnogo interesantnih mogućnosti u saradnji sa Soko​ł​owskim.

I dvojica muzičara na ovom albumu svakako imaju lepu hemiju. Soko​ł​owski svira tenor, sopran i soparnino saksofone, a Dąbrowski pored bubnjeva i „klasičnih“ udaraljki čuka i u bure i pušta glas, i ovo nije tek običan free jazz album na kome će saksofonista postavljati teme a bubnjar pod njih podmetati ritam.

Mada nije ni neugodno predaleko od toga. Ono što stoji je da su duvački instrumenti ovde u principu stalno smešteni u prepoznatljivu džez tradiciju sa Soko​ł​owskim koji ide od klasičnih tema i solaža do apstraktnijih zvukova ali bez neke vidne ambicije da ovo bude dekonstruktivan materijal. Njegova svirka je, čak i u najapstraktnijim momentima, ekspresivna i oseća se jaka veza između instrumenta i muzičarovog tela, ali se on velikim delom drži prepoznatljivih skala i fraziranja koje možemo da upratimo unazad sve do šezdesetih godina prošlog veka i titana fri džeza iz njegove najrevolucionarnije ere.

Sa svoje strane Dąbrowski pored slobodnih ali i dalje prebrojivih ritmova dosta radi i u domenu teksture, ali i tembra, nudeći zvuke koji dopunjavaju saksofon ne ritmički koliko po boji, šuškajući, krckajući i koristeći male metalne udaraljke za reske tonove punktuacije i promene dinamike. Njegova svirka je diskretna, nenametjiva ali ni u jednom trenutku trivijalna.

Ovo čini muziku dua prilično kamernim iskustvom i momenti u kojima dvojica muzičara zasviraju žešće i pređu u neku vrstu free jazz svingovanja su dobrodošli kako sva ta cerebralna istraživanja ne bi zamorila slušaoca. Pričamo, dakle, o albumu koji pred vas stavlja izazov, makar koliko i pred sebe, istražujući liniju spajanja između čistog zvuka i tradicionalnije muzike sa dosta smelosti i posvećenosti. Vredi ga čuti!

https://sokolowski.bandcamp.com/album/piotr-d-browski-pawe-soko-owski

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page