DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > UMETNOST I KULTURA

All That Jazz

<< < (94/95) > >>

Meho Krljic:
Pošto ove nedelje slušamo kamerni jazz, pritajen, skriven i sve redom, bez i jednog jedinog bubnja na vidiku, ili ijednog drugog instrumenta sem klavira onda je red da se čuju najmanje dva klavira. I čuju se! Album koji ćemo slušati je do vrha pun razigrane, energične improvizovane muzike na tački susreta džeza, klasike i kamerne muzike, sve spravljeno da zadovolji većinu vaših potreba za bogatim, kaloričnim a opet gurmanskim Nedeljnim ručkom.

Naziv albuma je Canopus a napravili su ga Walter Thompson i Maria-Angeles Cuevas. Na Bandcampu su napisali da je zemlja porekla ovog projekta Švedska iako ni jedno od ovo dvoje umetnika ne potiče iz Švedske, no, da ne zaboravimo, ova je skandinavska zemlja istorijski imala dosta važnu ulogu u podršci avangardnim težnjama unutar džeza ali i klasične muzike, pa je ovo još jedan njen skroman ali značajan doprinos razvoju nove muzike koja se nalazi u procepima što ih je istorija napravila između žanrova.

Walter Thompson je američki kompozitor, rođen još 1952. godine u Palm Biču na Floridi i čovek sa ogromnim stažom u komponovanju muzike koja nastaje u trenutku dok se izvodi za brojne orkestre ali i multisdisciplinarne kolektive. Ovde se ne radi samo o klasičnoj „improvizaciji“ već o razvijenom sistemu gesturalne komunikacije između muzičara i kompozitora koja se događa u stvarnom vremenu i usmerava izvođenje kompozicije. Thompson je 1974. godine završio svoje studije na Berkliju, pa se preselio u Vudstok gde je između ostalog studirao kod Anthonyja Braxtona. Iako ga na ovom albumu slušamo kao pijanistu, Thompson svira i duvačke instrumente i perkusije a tokom perioda saradnje sa Braxtonom i Creative Music Studiom počeo je da se zanima za komunikaciju gestovima tokom svirke. Postepeno, od načina da se muzičari usmere u određenu stranu tokom izvođenja već napisane muzike došao je do sistema od oko 1500 znakova i gestova koji služe za stvaranje muzike in-situ ali i za usmeravanje izvođenja i među umetnicima drugog tipa, na primer plesača.

Thompson je ovaj svoj sistem nazvao „slikanje zvukom“ – soundpainting – i tokom protekle četiri i po decenije kreirao desetine kompozicija za orkestre, plesne grupe, pozorišne trupe i multidisciplinarne ekipe širom Severne i Južne Amerike, Evrope, Azije... Bilo je tu i raznih nagrada, od 1984. godine Thompson predvodi i svoj orkestar, The Walter Thompson Orchestra, ali i predaje soundpainting i izdaje sertifikate kompozitorima koji su prošli njegovu obuku. Više o njegovom radu možete saznati posećivanjem vrlo informativnog sajta: http://www.soundpainting.com

Thompsonova saradnica na ovom albumu, Maria-Angeles Cuevas, spada u sertifikovane „slikare zvukom“. Ako odete na njen sajt (https://angelescuevas.com/en/) saznaćete da ova Španjolka dolazi iz muzičke porodice u kojoj su svi pevali. Okružena muzikom i pesmom od najranijeg detinjstva, Cuevasova je studirala klavir na konzervatorijumu u Ženevi gde je i diplomirala a onda je obezbedila i diplomu iz muzičke edukacije kako bi mogla da podučava druge. Dalje se bavila klavirom dobijajući poduku na raznim mestima, uključujući Pariz i Moskvu, a onda je počela i da peva. Kaže da joj je to došlo spontano, kroz želju da izrazi svoje korene ali je dobila i formalnu naobrazbu kod više pevačica, uključujući njenu majku, Mariju Pilar Cuevas. Kod Thompsona se sertifikovala kao soundpainter, ima više aktivnih ansmabla, a od 2000. godine predvodi sopstvenu školu muzike i umetnosti u Ženevi, dok od 2009. godine u svom rodnom mestu, Vernier, ima programe koncerata, radionica, poduka.

Canopus je snmljen 26. Februara ove godine i dvoje umetnika su ovde sedeli za dva klavira u studiju u Švajcarskoj, snimajući dvanaest kompozicija i tri videa koja možete videti na JuTjubu putem Bandcamp stranice albuma. Iz videa se vidi da ni jedan od izvođača ispred sebe nema note, dakle, pričamo o muzici stvaranoj na licu mesta, improvizovanoj uživo a koju ovo dvoje ljudi izvode sa neverovatnom strašću. Naravno, kako sam već u uvodniku ovaj album klasifikovao kao „kamerni“, nisu sve kompozicije vatromet i rešetanje klavirskih dirki, ali ako ijedan slušalac unapred ima sumnje da li na ovoj ploči ima dovoljno džeza nek preskoči uvodne kompozicije i uleti pravo u Sentiers périlleux. Ovaj komad od četiri i po minuta nije nikakav pokušaj imitiranja svirke Cecila Taylora i njegovih akolita ali kanališe istu neumoljivu energiju i strast, rušeći sve pred sobom intenzitetom svirke i zastrašujućim kaskadama od po milion nota u sekundi.

Za publiku malo blažih senzibiliteta, naredna, El Mudo je taj džez-pečat koji je čekala. Ovo je takođe strastvena kompozicija, ali sa više swinga u svom izrazu i nešto manje forsiranja brzine ili makar nešto blažeg uspona ka vratolomnim brzinama u kojima ruke opet lete preko klavijature u zaslepljujućem zanosu i ispaljuju rafale nota prema vašim bubnim opnama. Odličan snimak i miks za koje je zaslužan Julien Michel obezbeđuju da se i u trenucima najljućeg prebijanja sve čuje kako treba i da muzika ima lepu dinamiku.

Canopus se, rekosmo, nalazi na razmeđi klasične muzike, kamerne muzike i džeza, ali ovo je pre svega improvizovana ploča, „zvučna slika“, i njeni prelasci iz atonalne muzike u džezu bliske harmonije, i mešanje tehnika sviranja dolaze prirodno i organski. Mathematic Victim, recimo, je dobra demonstracija kako se muzika koja je vrlo formalno uređena i vrlo virtuozno odsvirana može prezentirati i kao duhovita, lepršava, razigrana, bez odore stroge akademske hladnoće.

„Akademskije“ ili makar tiše zvuče neke druge kompozicije na ovom albumu, recimo Mirall Boig koja asocira na slušanja tišine iz opusa Mortona Fledmana sa svojim vrlo odmerenim, vrlo diskretnim spuštanjem nota u klavirsku masu, jednom gotovo šunjačkom izvedbom usklađenom sa atmosferom poeme španskog pesnika Bartomeu Rosselló-Pòrcela čija je pesma Espatlla dala katalonsku frazu „ludo ogledalo“ kojom je naslovljena ova kompozicija.

No, muzičari ovde svakako vole da SVIRAJU. Cardisoma Armatum je prepuna brzih, veoma snažnih napada na dirke, bližih klasičnoj muzici nego jazzu ali i dalje sa naklonima džez harmonijama i fraziranju – ako uspete da ih čujete s obzirom na sumanut tempo ove kompozicije.

Nije ovde sve glasno i brzo – jedanaestominutna Violet Night je možda „očigledniji“ primer zvučnog slikanja jer vrlo tiha svirka u njoj zaista jako asocira na noćnu (pa i ljubičastu) atmosferu, ali već sa Shadow Chef se muzičari vraćaju u visok tempo, mnogo nota, razigranost.

Albume kamerne muzike možda po inerciji zamišljamo kao diskretne, relaksirajuće situacije, ali Canopus je ploča koja izrazito uživa u svojoj vatri i strasti. Pa uživajte i vi sa njom:

https://thompson-cuevas.bandcamp.com/album/canopus
 

Meho Krljic:
Današnji džez album je negde između lake, optimistične svirke dobrog raspoloženja i eksperimentalne,  neidiomatske improvizacije. Ovu muziku sa dosta entuzijazma i apetita izvodi dvoje pedigriranih muzičara iz akademske sfere i mada ona svakako nema kafansku raspojasanost, njena neobavezna vedrina i iskrena upuštanja u improv igrarije su mi osvežila dan. Marianne Trudel & John Hollenbeck: D​é​dé Java Espiritu je album sniman malo više od dve godine – mada, slutim, ne baš SVAKOG dana – sa dvojicom inženjera zvuka na različitim sesijama i ovo je izuzetno čista, čak na granici kliničke čistote, ploča ljupkih, malih zvučnih vinjeta u kojima klavir i perkusije pletu jednu simpatičnu kamernu priču bez ambicije da ikoga obore na patos volumenom zvuka, ali se ne stideći ekspresivnih uzleta i energičnije svirke.

Marianne Trudel je pijanistkinja i kompozitorka iz Montreala, koja se bavi i aranžiranjem i improvizacijom. I biografija na njenom sajtu insistira da je njenu muziku teško precizno žanrovski odrediti* a to je svakako zato što se Trudelova nalazi na onom mestu između klasične muzike i džeza na kojem često zatičemo akademski obrazovane kompozitore i kompozitorke njene generacije, obrazovane u vrlo formalnim uslovima ali sa prirodnom inklinacijom ka slušanju i sviranju džeza. D​é​dé Java Espiritu se kao album svakako prepoznaje kao prirodno ishodište karijere koja se kretala između ove dve muzičke forme i ugodno spaja akademsku disciplinu sa organskijim improvizovanjem.
*mada se isti tekst lukavo doseti da je nazove vedetom „kvebečke i kanadske instrumentalne scene“ pa smo tu ipak dobili klasifikaciju koja je koliko-toliko marketabilna

Trudelova ima masu različitih projekata, od duo kombinacija, kao što je ovaj album, a u šta spada njen duo sa pevačicom Karen Young sa kojom je iznmeđu ostalog snimila album aranžmana pesma Joni Mitchell, pa preko kvarteta/ kvinteta (Marianne Trudel 4 + Ingrid Jensen) sve do većih orkestara (konkretno  Orchestre national de jazz de Montréal). Kao lider, ona iza sebe ima sedam albuma (ne računajući ovaj o kome danas pričamo) a kao izvođač nastupala je u klasičnim formatima, ali i na šansonjerskim koncertima (uključujući sa Charlesom Aznavourom), pa i u poetskim recitalima. Što se džez-pedigrea tiče,  pomenimo samo nekoliko velikih imena sa kojima je ova pijanistkinja delila pozornicu: Kenny Wheeler, Mark Feldman, Ingrid Jensen, David Liebman, Tony Malaby, Hamid Drake, William Parker, George Lewis, Muhal Richard Abrams, Jean Derome, René Lussier, Karen Young...

Nastupi uživo dešavali su se i sa Johnom Hollenbeckom sa kojim je ovaj album i napisan i snimljen. Ovaj Amerikanac, rođen u državi Njujork ima akademske kredencijale vezane za udaraljke i džez kompoziciju a koje je stekao na muzičkoj školi Eastman univerziteta Ročester u Njujorku. Naravno, svoja prva ozbljna izvođačka iskustva stekao je u gradu Njujorku tokom devedesetih godina prošlog veka, radeći sa nekim uglednim imenima kao što su Tony Malaby, Meredith Monk, Keny Wheeler, da bi od početka ovog stoleća Hollenbeck sebe vaspostavio kao lidera, radeći u različitim idiomima. Samo 2001. godine je objavio četiri albuma različita po stilu i postavama, a koja su i ozvaničila njegove saradnje sa muzičarima sa kojima će dalje nastupati i snimati u godinama koje će doći. I Hollenbeckova biografija na njegovom sajtu kaže da ga je teško žanrovski odrediti, ali je fakat i daje Hollenbeck malo eksplicitnije okrenut džezu, sa interesovanjem za big bend seting, a koji istražuje već godinama sa svojim big bendom John Hollenbeck Large Ensemble.

D​é​dé Java Espiritu je, naravno, album sasvim drugog senzibiliteta i zvuka od bilo kakvog big bend rada. Ovo je intimistička čak naglašeno tiha ploča u kojoj, doduše, nema ulazaka u kontemplativne tišine i intenzivno hermetične atmosfere, ali koja čak i u brzom, energičnom tempu pazi na to da slušaoca ne preplavi zvukom, kako bi mogao da uživa u zvonkoj, bogatoj muzici. Ovde je bitan i taj, kako rekoh skoro klinički čist snimak, sa perkusijama koje su ozvučene tako da se jasno čuje svako dodir, skoro i svaki pogled koji im Hollenbeck uputi, a koje on svira izuzetno disciplinovano i pazi na dinamiku, dajući kompozicijama jedan teksturalni kvalitet i neretko hipnotišući slušaoca kompleksnim metrikama koje deluju kao da izlaze lako, prirodno, organski i da nisu rezultat mukotrpnog višedecenijskog rada. Hollenbeckova biografija na njegovom sajtu pominje i da se često, kada su perkusionisti u pitanju, poteže oktopod kao poređenje, jer slušalac ne može da veruje da osoba sa samo četiri ekstremiteta može da odsvira sve te note koje se čuju, ali da bi za ovog partikularnog bubnjara hidra sa svojih sedam glava bila precizniji analog jer se kod njega u muzici čuje mnoogo IDEJA u svakom komadu koji svira.

No, ono što JA mogu da kažem za Hollenbecka je, naprotiv, da se perfektno uklopio sa idejama Trudelove i da nije nametljiv u tome kako naspram njene harmonske i ritmičke osnove postavlja svoje razrade. Neke kompozicije, poput recimo La nature avant tout funkcionišu na tenziji između fraziranja pijanistkinje koje je impresionističko i osetno „diše“ i ritma koji je nepokolebljivo čvrst, disciplinovan, čak pomalo mehanički. U ovoj se kompoziciji može reći da Hollenbeck svira nasuprot klaviru, ali ona je samo jedno uspelo iskakanje iz formata albuma gde se dvoje muzičara uglavnom vrlo pažljivo uklapaju i po dinamici i po ritmu.

Trudelova ima zvonak ton i nežnu lirsku dimenziju u svojoj muzici, ali bez upadanja u sentimentalne maštarije. Ovo jeste album, kako rekoh, neobaveznih, optimističkih vinjeta, ali sve je to muzika sa integritetom, čija je emocija dostojanstvena, a svirka razigrana, maštovita, duhovita, i skoro neosetno, naizgled beznaporno tehnička.

Trudelovu možete čuti i u atonalnom, neidiomatskom, veoma gestularnom modu sviranja u kratkim interludijima između dužih kompozicija. Ovo su „standardne“ avangardne epizode, sa sve korišćenjem proširenih tehnika sviranja u utrobi klavira i upotrebom „nemuzičkih“ delova instrumenta za proizvođenje zvuka. I Hollenbeck ima ovakve minujatire i to su šarmantni, apstraktni ali ne naporni pasaži na albumu koji ipak većinski karakteriše liričnija, melodičnija muzika.

No, raspon atmosfera je impresivno širok i jedna meditativna, dostojanstvena Nature speaks: la lenteur će vam dati sasvim drugačiji ugođaj od Tension and happiness koja počinje arpeđima na klaviru, nastavlja se kompleksnom ritmičkom međuigrom koja samo deluje lako i prirodno iako se oslanja na složenu metriku, a završava se u vrlo apstraktnom, ekspresionističkom modusu.

D​é​dé Java Espiritu je takav album, pun interesantnih smerova u kojima se istražuje ali uvek spreman da proba nešto drugo, da vas iz poznatog uvede pravo u nepoznato ali i da vas vrati uglavnom neoštećene. Kao kolekcija lepih komada koji avangardno spajaju sa lirskim, optimistično sa eksperimentalnim i, naravno, džez sa klasikom, on je vrlo pogodan za Nedeljno slušanje:

https://mariannetrudel.bandcamp.com/album/marianne-trudel-john-hollenbeck-d-d-java-espiritu
 

Meho Krljic:
Ovonedeljni album  snimljen je pre šest godina u Švedskoj ali je tek sada obnarodovan. Verovatno se pre svega radi o tome da je Oliver Lake, sa sada već više od osamdeset godina i preko pola veka profesionalne muzičke karijere, sklon da malo uspori sa radom pa se glad publike mora zadovoljavati nešto starijim snimcima. No, Oliver Lake, Mathias Landaeus, Kresten Osgood: Spirit je svakako ploča koju vredi poslušati na ime uobičajeno izvanrednog programa na alt-saksofonu što ga je veteran pružio, a ni ostala dva muzičara baš nisu za odbaciti, i ovo je solidnih četrdeset minuta spajanja skandinavske uzdržanosti i najfinijeg afroameričkog bluza u snimku koji je napravljen u tako visokoj definiciji da ćete čuti svaki pogled bubnjara prema kožama i susretanje prstiju pijaniste sa dirkama njegovog instrumenta.

Oliveru Lakeu teško da treba neki veliki uvod. Iako sebe opisuje kao „kompozitora, slikara, pesnika“ na uvodnoj strani sajta koji nije apdejtovan od prošle godine kada je Lake dobio nagradu za životno delo festivala Vision, istina je da ga svi uglavnom znamo pre svega kao kompozitora i virtuoznog saksofonistu što je šezdesete proveo radeći sa Black Artists Group kolektivom u Sent Luisu, rame uz rame sa nekim sjajnim muzičarima poput Juliusa Hemphilla, Charlesa „Boboa“ Shawa, Hamieta Bluietta i Jopseha Bowieja, ali i sa pozorišnim rediteljima, pesnicima, slikarima i plesačima. Lakeova multidisciplinarna interesovanja nisu uminula tokom narednih šest decenija – omot ovog albuma je on, na kraju krajeva naslikao sam – ali je najširoj publici svakako najpoznatiji pre svega njegov muzički rad. A kad kažem najširoj, ni ne mislim samo „džez publici“. Lake je svirao sa Bruklinskom Filharmonijom, sa Louom Reedom i Bjork, sa reperima popur Mosa Defa i A Tribe Called Quest a onda i sa kremom američke džez avangarde kao što su William Parker, James Blood Ulmer, Reggie Workman, Andrew Cyrille, Anthony Braxton... Krajem sedamdesetih je bio vredni član njujorške „loft jazz“ scene pa je iz toga valjda i nekako prirodno izašlo osnivanje World Saxophone Quarteta gde su pored njega bili i takvi titani kao što su Hamiet Bluiett, Julius Hemphill i David Murray. Ovaj je sastav zvanično rasformiran tek 2016. godine a Lake je u međuvremenu naređao više od osamdeset snimljenih albuma, radeći kao lider, ali i sarađujući sa nebrojenim drugim muzičarima (da pomenemo još Archieja Sheppa, Malachija Thompsona i Marka Mastersa...).

Kao prolifičan kompozitor, Lake je radio za brdo prestižnih institucija – američka Kongresna biblioteka, fondacija Rokfeler – i nadobijao se nagrada priznanja i stipendija. A kao i mnogu drugi muzilčari njegove i prethodne generacije, ostvario je i zdravu saradnju sa evropskim, notabilno skandinavskim muzičarima.

2003. godine Lake je sa Johnom Tchicaijem i dva skandinavska muzičara snimio album  Lake | Tchicai | Osgood | Westergaard, izašao 2006. godine i ovo je bio jedan ugodan susret američke džez avangarde i skandinavske interpretacije istih korena. No, album o kome danas pričamo, Spirit, urađen je 2017. i na njemu se ponavljaju jedan muzičar i jedna kompozicija sa tog prethodnog.

Kresten Osgood je danski džez bubnjar – ali u nekim postavama svira i orgulje, pa i repuje – sa vrlo solidnim sivijem a koji se tiče ne samo svirke i snimanja sa brojnim zanimljivim imenima (Henry Grimes, Yusef Lateef, Derek Bailey, Paul Bley, Roscoe Mitchell, Alan Silva, Brad Mehldau, Wadada Leo Smith, neizbežni William Parker...) već i ozbiljnog rada na istioriografskoj prezervaciji koja se tiče danskog džeza. Osgood je dosta radio na radiju i bio iza serije podkasta koja se bavila jednim vekom istorije danske džez muzike.

Pored njih dvojice, na Spiritu svira i švedski pijanista Mathias Landaeus, jedan takođe vrlo iskusn izvođač i kompozitor koji je još devedesetih godina prošlog stoleća živeo u Njujorku i tamo učio kod Jakija Byarda i Richieja Beiracha. Po povratku u Štokholm je radio na oživljavanju lokalne džez scene kroz rad sa klubovima a kasnije i pokretanje inicijativa kao što je Jazz for Climate Justice, a kao autor i izvođač radi u više postava, od sopstvenog trija, preko saradnji sa Martinom Küchenom, do susreta sa raznim skandinavskim muzičarima.

Landaeus na ovom albumu ima vrlo bogat zvuk, lirski stil sviranja, ali i jedan maštovit, razigran pristup improvizaciji koji je praktično neophodan kada svirate sa veličinom kao što je Lake, čovekom koji već decenijama ne mora da razmišlja o tome šta i kako će svirati i iz koga muzika izlazi spontano, već formirana, sigurna u sebe, ubedljiva. Lake, inače, album počinje prizivanjem duha da dođe i pojavi se u prostoriji u kojoj su muzičari kroz jedan kratki, mađijski napev i onda je narednih osamnaest minuta muziciranja na naslovnoj kompoziciji, pretpostavićemo, manifestacija tog duha.

Spirit je inače kompozicija koja je u mnogo kraćoj, četvorominutnoj formi već snimljena na pomenutom albumu sa Tchicaijem, Osgoodom i Westergaardom, i tamo je to bio komad veselog free jazza bliskog hardbopu po zvuku i energiji. Na ovom albumu, pak, Lake i dvojica muzičara mnogo više idu na razbijanje ali i razvijanje forme pa Spirit izranja iz atonalne, improvizovane višesmerne svirke i biva zaista prizvan u postojanje užurbanom, skoro nervoznom Lakeovom izvedbom a koju Landaeus i Osgood prate sa puno nota i dinamičnih ritmova.

Ovaj trio je svakako najubedljiviji kada svira u energičnijem, dinamičnijem modusu. Lakeov alt-saksofon ima izvanredan ton i on je i u sporijim, meditativnijim momentima na ovom albumu naprosto prelep sa jednim dubokim, snažnim zvukom kome skoro da ne treba nikakva pratnja da kompozicije postavi baš tamo gde treba da stoje. No, kad svira brže i uleće u krešenda, preduvavanja i jurnjavu po skalama, onda i druga dvojica muzičara, pogotovo Osgood, vrlo intuitivno prepoznaju šta treba da rade i postiže se jedna perfektna sinergija u kojoj se nekakav hipotetički nedostatak kontrabasa nimalo ne oseća.

No, primetno je da u nekim apstraktnijim, tišim delovima ima malo šlajfovanja. Ne kod Lakea, naravno, Osgood je taj koji kao da nije siguran kako da se postavi kada ne može da svira u free jazz kaskadama i poliritmijama koje mu odlično idu od ruke. Bluz deo u prvoj kompoziciji zato zvuči pomalo i kao tezga, a neidiomatska improvizacija na ovoj i narednim kompozicijama Osgooda prikazuje u vrlo svedenom modu svirke gde on kao da se tek potpisuje, ne usuđujući se da se konfrontira sa pre svega saksofonistom.

Naravno, neka improvizacija profitira od konfrontacije, neka od uzdržanosti – album svakako ima mnogo odličnih delova sa sledeće tri kompozicije koje su kraće i vidno prodišu uvek kada Lake autoritativno preuzme lidersku ulogu i vodi ostatak trija kroz svoje teme, atmosfere, dinamiku. Do kraja to bude vrlo ugodna ploča, sa sporijom kompozicijom Aztec koja bluz atmosferu i fraziranje radi nešto ubedljivije i Lakeovim ekspresivnim, emotivnim izvođenjem Bonu, koje Landaeus prati raskošnim klavirskim akordima. Može se reći da etos free jazza u kome su svi ravnopravni i ne postoji lider nije ispoštovan na ovom albumu ali... ovaj album je zbog toga bolji. Poslušajte:

https://mathiaslandaeus.bandcamp.com/album/spirit
 

Meho Krljic:
Nikada nije kasno za dobar rekvijem. Tako ovonedeljni album teško da se može svrstati u jazz i uz najbolje namere i najveća rastezanja definicije pojma, ali je on dovoljno informisan jazzom sa obe strane, i dovoljno iskren, neposredn, ličan a lak za razumevanje i deljenje emocije i fasciniranosti oštećenom lepotom, da mislim da je sasvim korektno da ga obradimo. Uostalom, svojevremeno sam ne jedan već dva albuma istog autora potkačio u istom ovom formatu i mada su oni bili napravljeni isključivo od tretiranih snimaka tenor saksofona – nisu ni malo više bili „jazz“. Kevin Richard Martin: Black je jedan od onih albuma koji dekonstruišu ideju distancirane, hladne ambijentalne muzike, nudeći emotivan, ranjen zvučni prostor, ali i ideju da je abrazivna, „noise“ muzika nužno agresivna i nihilistična.

Kao i ne jedan album u istoriji popularne muzike, Black je posvećen jednoj ženi. Ali ne na način na koji biste intuitivno pomislili. Kevin Martin, koga mnogi poznaju pre svega kao producenta agresivne, teške raggamuffin muzike sa pseudonimom The Bug – a stariji među nama i kao osnivača avangardnog „orkestra“ God, polovine dua Techno Animal itd. – nije baš od onih muzičara koji pišu serenade ili slomljeno srce leče pisanjem tugaljivih balada i daju gas po autotjunu da još više razmekšaju nesuđenu izabranicu. Uostalom, ovo je danas porodičan čovek i njegova muzika se najčešće bavi apstraktnijim temama nego što su ljubavni jadi. Black nikako nije ljubavni album i u stvarnosti, kako sam na početku i sugerisao, u pitanju je rekvijem i pohvalnica za jednu prerano otišlu ženu koju neverovatni talenat i muzička nadarenost nisu spasli od najgorih pošasti šou biznisa a pakao u privatnom životu se prelivao i u muziku sve dok ih na kraju više bilo moguće razdvojiti. Nakon poslednjeg sopstvenog koncerta, održanog od svih mesta na planeti baš u Beogradu, Amy Winehouse, jer naravno da o njoj pričamo, otkazala je ostatak turneje i pokušala da sebe malo dovede u red. Bezuspešno i žena će samo nešto više od mesec dana kasnije umreti od trovanja alkoholom u fatalnoj dvadesetsedmoj godini, 23. Jula 2011 godine.

Kao ni Kevin Maretin, ni ja nisam obraćao mnogo pažnje na Amy Winehouse dok je bila živa. Izvanredni glas i umetanje elemenata jazza i soula u njenu muziku su bili umotani u produkciju Marka Ronsona za koga nikada u životu nisam mario i to se ni do danas nije promenilo pa mi po toj vezi ni Amy Winehouse nije dopirala do ušiju naročito snažno. No, čak sam i ja bio svestan razmera kataklizme u koju se taj njen poslednji koncert pretvorio, sa domaćom publikom koja je razočarano zviždala i Mobyjem koji je, nakon završetka svog seta užasnuto tvitovao da se žena raspada i da neko treba da joj pruži pomoć.

Kako je to često slučaj sa zvezdama šoubiznisa u vreme kada su mlade, na vrhuncu kreativnih moći ali bez dovoljno životnog i poslovnog iskustva, možda i bez dovoljno emotivne i duhovne izvežbanosti da se nose sa olujama koje duvaju iz svih smerova, ni Amy Winehouse nije imala podršku i njena smrt nije tragična zato što se desila, već zato što se desila pred očima tolikog broja ljudi, smrt koja je delovala nepravično i bolno jer je na kraju krajeva i te ljude lišila jednog vanserijskog talenta koji je svetu u svom kratkom životu zaista dao samo dva albuma.

Martinovo razmišljanje je slično ovome i njegovo nadahnuće za kreaciju ovog albuma – dvanaest, dakle, godina od smrti Amy Winehouse – došlo je iz ponovljenog slušanja Back to Black, a inspirisanog gledanjem dokumentarnog filma o pevačici na dugačkom avionskom letu.

Ako poznajete opus Kevina Martina, znate da je njegova muzika pre svega jedna vežba iz dosledne redukcije. Čak je i God, bend sa dvocifrenim brojem članova bio muzički fokusiran i usredsređen na jedan jasan muzički iskaz i nije delovao kao proizvod grupe muzičara od kojih svaki vuče na svoju stranu. Martinovi noviji radovi, pravljeni u duo, trio ali sve češće solo postavi su po pravilu svedene, jako fokusirane muzičke skulpture gde se ambijentalna muzika, elektornski dub, ragga ili samo buka uobličuju u jasne, besprekorno disciplinovane iskaze gde sva spontanost i eksperimentacije, koje su uvek deo Martinovog procesa pravljenja zvuka, na kraju prefektno leže jedno sa drugim i donose slušaocu lepe sonične predmete koje može da posmatra dugo, ponovljeno i sa raznih distanci.

Black je upravo ovakva ploča, kombinacija „čistih“ elektronskih tekstura, old school dub i ambijentalnih efekata. Kada sam Martinu pomenuo da se čuje dosta Basic Channel estetike na ovom albumu rekao je da mu to nikada nije palo na pamet ali neka me đavo odnese ako se specifični „ledeni a ljudski“ zvuk ovog nemačkog projekta ne može prepoznati na više kompozicija, pogotovo na prvoj polovini albuma. A opet, Martin nikako ne imitira tuđu muziku i, recimo, iako kompozicija Black počinje, za mene sasvim očiglednim aluzijama na ambijentalni dab devedesetih godina, ona se sa prolaskom vremena rastače u sveobuhvatni šum koji je nepogrešivo Martinov potpis.

Martin je poslednjih godina snimio dosta elektronskih ambijentalnih albuma, ali Black ima osobenu emotivnu crtu. Njegova bas-pulsiranja i smene tonova demonstriraju jasnu sponu sa soul i jazz muzikom kojom se Amy Winehouse inspirisala, sugerišući istu polomljenu, umrljanu fasciniranost lepotom koja je bila zaštitni znak i njenih pesama. Martin u nekim komadima dodaje i jasne bas linije pa i ritam – recimo u Camden Crawling – i ljubitelji njegovog rada sa Justinom Broadrickom će ovde čuti jasne odjeke projekata poput Techno Animal, Ice ili Sidewinder, samo umotane u jednu svečanu, melanholičnu atmosferu.

Kada se pred kraj albuma Martin dohvati saksofona, organski zvuk duvačkog instrumenta, ma koliko on bio tretiran kao samo još jedan sloj u gustim ambijentalnim građevinama, daje svemu crtu živog, ranjivog. Minijatura Belgrade Meltdown pred kraj albuma je savršen uvod za opšte rastakanje zvuka koje sledi sa To Disappear i Rest in Peace, ostavljajući poslednji preliv na ovom emotivnom, toplom ali dostojanstvenom zvučnom spomeniku. Tople preporuke za slušanje iz mnogo puta:

https://kevinrichardmartin.bandcamp.com/album/black
 

Meho Krljic:
Ove Nedelje nešto jako lepo i doduše prilično kratko, ali baš prikladno za Nedelju u kojoj želite da se relaksirate, da vas muzika opusti, osveži i oplemeni. Mark Lipson: Orchard Ridge nije novi album uglednog detroitskog džez bubnjara Marka Lipsona, ali jeste njegov novi EP, osim što on na njemu ni ne svira. Ali nije svirao ni na prošlogodišnjem albumu Springwells, pa je to bila svejedno fantastična ploča koja je u prvi plan gurnula Lipsonove kvalitete kao kompozitora i aranžera, te individualne virtuoznosti saradnika koje je odabrao. Orchard Ridge je ponovo Lipson koji se pojavljuje u ove dve uloge, ali i jedan potpuno nov, i za njega svež i nepotrošen format. Džez autori, istorijski, umeju da zabasaju u atar klasične i kamerne muzike, neretko upravo jer im je izazov da testiraju svoje aranžerske veštine, pa je i ovaj materijal kombinacija klasike, filmske muzike i Lipsonovih kompozicija urađenih u aranžmanima za duo klavira i flaute. Lipson je ovde, kako bi se to u Begradu reklo, Kolarac-Ready a njegove saradnice koje izvode ove aranžmane su jako dobre i dodatno predstavljaju dobrodošao predah od isključivo muških postava sa kojima je Lipson snimao svoje dosadašnje albume.

I sam Lipson verovatno prepoznaje da je ovo lep iskorak pa tako i omot ovog izdanja odstupa od za njega uobičajenih apstraktnih slika koje asociraju na platna Kandinskog i Mondriana i, mada zadržava geometrijsku i kolornu disciplinu prethodnih radova, ima i fotografije muzičarki postavljene između stilizovanih klavirskih dirki, te jednu umirujuću međuigru bele, plave i crne boje koja dosta odskače od prethodnih kolornih šema, sugerišući da će i muzika na izdanju biti nešto drugačija.

O Lipsonu sam već dosta pisao u prikazima prethodna dva albuma pa se za informacije o njegovom životu i karijeri možete podsetiti ovog i ovog teksta. Ovde ćemo se samo kratko osvrnuti na muzičarke čija izvođenja nudi Orchard Ridge a prva nek bude Meg Brennan, flautistkinja i saksofonistkinja iz Detroita, sa – uprkos mladosti – ozbiljnim iskustvom. Klasično obrazovana, Brennanova je počela da uči flautu sa deset godina, a kao tinejdžerka je primljena na Interlochen Arts Academy gde je počela da komponuje svoju muziku. Na Univerzitetu Države Mičigen je studirala flautu ali se toliko opsela improvizacijom da je počela, samoinicijativno i na pozajmljenom instrumentu da svira i saksofon, vežbajući na kompozicijama Sonnyja Stitta, Louisa Armstronga i Clifforda Browna. Već je jasno kuda će ovo dalje ići pa je par godina kasnije talentovana studentkinja počela da studira i džez gde će nešto kasnije odbraniti i master. Brennanova radi u raznim formatima vezanim za klasičnu muziku, improvizaciju i džez a predvodi sopstveni džez sastav, Meg Brennan Quartet koji je tek u demo fazi što se tiče snimaka, ali se već iskazao svirkom na festivalima i po klubovima.

Lisa Sung je džez-klavir diplomirala na univerzitetu Temple u Filadelfiji a onda je odbranila i master iz džeza na Univerzitetu Njujork. Žena je studirala i kompoziciju a kao izvođač nastupa u raznim postavama po Njujorku, sa basistom Ronom McClureom, saksofonistom Patrickom Wolfom, pa u Filadelfiji, Njujorku i Nju Džersiju sa basistom Geraldom Bensonom... Trenutno predaje klavir na dve visoke škole a, pošto je korejskog porekla, njen prvi album, Half Moon, izašao zimus, sastoji se od džez aranžmana korejskih dečijih pesama. 

Orchard Ridge ima četiri kompozicije a otvara ga Lipsonova Orchard Ridge Sonata i ovo je jasan iskaz da stari džez-veteran ima ozbiljnu ambiciju da proradi klasični i kamerni format bez imalo rezervi. Izvedbe su lepršave i autoritativne, zvuk snažan, a za Lipsona uobičajena vitalnost i optimističnost u temama i dinamici njihovog aranžiranja ovde je dobila veoma simpatičan klasičarski preliv.

Odmah iza sledi Erik Satie i njegova Gymnopédie No. 1, deo trilogije kratkih tročevtrtinskih kompozicija u kojima je francuski kompozitor i pijanista naglašavao atmosferu. Priča je da je u to vreme bio u priličnom finansijskom tesnacu i da mu je Debussy pomagao sa promocijom njegove nove muzike pa možda nije ni preteramo reći da ima nečeg debisijevskog u ovom kratkom ciklusu. Gymnopédie su kasnije aranžirali i izvodili i Blood, Sweat and Tears a Satie je ostvario i veliki uticaj na Johna Cagea, partikularno svojim „musique d’ameublement“ radovima iz dvadesetog veka, za koje se ovaj ciklus često posmatra kao preteča. No, Lipsonov aranžman i ovo moderno izvođenje naglašavaju i temu i njenu razradu i ovde ima, pored atmosfere, i strasti.

Druga Lipsonova kompozicija na izdanju je The River Runs Sweet, sa njegovog prvog solo albuma, Point of Arrival i ovo je jedini otvoreno „džez“ komad u ovom materijalu. Naravno, izvedba i dalje zvuči klasičarski i kamerno ali Lipsonove briljantne teme i harmonije kroz koje ih provlači su instant prepoznatljive i sjajne. Na kraju ploču zatvara vrlo strejt aražman slavne Over the Rainbow Harolda Arlena, sjajno uklapajući jednu od najoptimističnijih popularnih kompozicija dvadesetog veka sa Lipsonovom uzdržanom ali uvek prisutnom verom u dobro.

Izvedbe su, rekoh, sjajne, a posebno se primeti koliko Brennanova ulaže koncentracije u sviranje flaute, sa neprestanim finim vibratom i odličnom dinamikom. Zvuk je, doduše, veoma glasan pa ovde ima malo distorzija u momentima jače svirke, ali je benefit toga i da čujemo flautistkinjin dah a što veoma lepo osvežava čitavu zvučnu sliku. Klavir nema tu vrstu upada „ličnsoti“ muzičarke i on zvuči skoro pa apstraktno. No, sa koje god strane da se pogleda, Orchard Ridge je izuzetno prijatan materijal koji čoveku popravi raspoloženje i da mu energiju kada je najpotrebnija. Nadam se da ovo nije poslednji put da Lipsona slušamo u ovakvoj varijanti:

https://marklipsonmusic.bandcamp.com/album/orchard-ridge
 

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page