NAUČNA FANTASTIKA, FANTASTIKA i HOROR — KNJIŽEVNOST > KNJIŽEVNA RADIONICA

Voleo bih da vas čujem

(1/3) > >>

varvarin:
Dakle, ovako:
Bio jedan konkurs, ja poslao ovu priču, javili mi da je prihvaćena - ući će u jednu zbirku, i to je to. Više detalja idućeg meseca.
Jeste, mršave su mi povratne informacije.
 
A ja bih voleo da čujem utiske ponekog ko je to pročitao. Radoznao sam.
Zato - ako ste raspoloženi, pročitajte pa napišite par reči, kako vam se priča čini.
 
 
 
                                       KAO  HERMELIN
           
             
        Probudilo me ječanje.
               Odmah sam znao. Brzo se podigoh sa slamarice, sa tronošca dohvatih uljanu lampu – lelujava iskra svetlosti u mraku – pa klekoh kraj gospodarevog ležaja. Tukao je glavom sad na jednu sad na drugu stranu, čvrsto stisnutih očiju. Čelo mu beše kao poliveno.
              Odložih lampu sa strane, da je on slučajno ne obori, i obema šakama stisnuh njegovu jednu. Beše  vrela.
             “Gospodaru! Dobri moj gospodaru! To je bio san! Probudite se, molim vas! Nikoga nema, samo vi i ja. Probudite se!“
             Raširio je oči, ustrašen. Jedan dug  trenutak šarao je pogledom  bez razumevanja, onda mi stisnu prste da je zabolelo. Disao je drhtavo, poput ranjenika.
             “Nikog nema? Uh... Siguran si?“
              “Siguran, dobri gospodaru. Sami smo pod šatorom.“ Zamalo da dodam  kao i uvek, ali na vreme se ugrizoh za jezik.
              Došao je sebi sasvim, pustio mi ruku i pridigao se na laktove. “Koji je sat?“
               “Drugi rog je prošao, uskoro će zora.“ Da, još uvek beše veštičiji sat, ali odavno sam naučio šta ne treba da govorim.
             “Daj vina.“
              Podigoh lampu, obazreh se, i pružih mu do pola napunjenu mešinu: Dobar tokaj, kraljev poklon. Pio je žudno. Sručio  je vino u sebe i odbacio praznu kožu u ugao. “Ima li još ovoga? “
            “Ima, dobri gospodaru, ima  nekoliko mešina.“
              “Trebaće nam još, neće opsada tako brzo da se završi… A ti? Baš ništa nisi osetio? “
             Pognuh glavu. “Ništa, spavao sam. A... Je li vam to on dolazio u san? Čovek s kapuljačom?“
             Uzdahnuo je turobno. “Jeste, on. “
            “Bilo je baš loše. “
            “Najgore do sada, veruj mi.“
              Klekoh da bi mogao da mi vidi lice. “Ne klonite, dobri gospodaru, Bog vas voli. Vi ste zaslužili njegovu milost…  I nosite Hrista u srcu.“
            Odmerio me, gorko se osmehnuvši. Nije rekao ništa.
            “Setite se, mučitelj vas je posetio i noć uoči onog turnira, tamo… u Budimu, kad ste pobedili među više od hiljadu vitezova! Najveći turnir u vascelom  hrišćanskom svetu, čovek s kapuljačom dolazio je dve noći da vam preti, a vi ste ostali poslednji na nogama!“ 
             Iscerio se. “Kako znaš kad nisi bio tamo? “
             “Pričao mi bar deset puta stari štitonoša! Ali bio sam s vama u Perpinjanu, i onda je dolazio.  Svejedno ste sutradan pobedili Jovana od Aragona, u inat celom Zapadu!  Ništa vam nije mogao, bili ste najbolji! Uprkos svima, uprkos…“  Zaustavih se.
             “Uprkos paklu? “
               Najzad se osmehnuo, široko. “Jel’  ti ovo vežbaš  kad si sam,  da mi kažeš prave reči kad zatreba? “
             “Nikako, mili gospodaru, zborim iz srca!“ 
               Pružio je ruku i prošao mi prstima kroz kosu. “Znam, Bogumile. Imaš zlatno srce, pa tako i zboriš... Skoro da si me ubedio.“
               Onda bolje da pokušam s druge strane. “A Gospa u belom, gospodaru? Da li je dolazila ona? “ 
               “Video sam je juče“, reče zamišljeno. “ Dok su topovi tukli grad, skrenuo sam pogled, i... Video sam je na vrhu one velike stene, nasred Dunava. Podigla je ruku i mahnula mi, onda je nestala. Ali odavno nije dolazila da mi šapuće reči milosti. Šta joj to znači? “
             Kako da mu odgovorim?
              To su njegovi  zlodusi: Čovek s kapuljačom  koji  ga iskušava i preti mu, i Gospa u belom, koja je kao njegov anđeo. Jedno ga baca u očaj, drugo krepi dušu... Samo što ja nikog od njih nisam video, koliko god se trudio  i koliko god bdio noćima, da se uverim da mi je gospodar pri sebi.
            Nisam ih video. I niko drugi nije.
            Njih vidi samo on.
            “Kažeš, odavno je bio drugi rog? Uskoro će zora, nema ništa od spavanja. Obuci mi oklop, idem da obiđem straže.“




               Logor je još  spavao  kad nam se rumeno Sunce  osmehnulo s ugarske obale, baš iznad  Laslovara. Velika tiha reka izgledala je poput razlivenog  živog srebra. Sa uzvišenja na kom smo stajali videlo se mnoštvo šajki i čamaca    izvučenih na ravnu obalu… I grad za koji bih, da sam ga video u neko drugo vreme, rekao da je lep i da je baš čudesno kako je sagrađen  na tom mestu.
             Podigavši nogu na kamen i oslonivši se o koleno, gospodar je  posmatrao opsednuti grad u jutarnjoj izmaglici.                 
               Devet tvrdih kula, poput povorke nekakvih divova, uspinjalo se uz visoku stenu nad rekom. Čuo sam kako donžon zovu još i šešir-kulom. U utvrđenju su se izdvajala  tri dela – prednji, zadnji i gornji grad Naši topovi odradili su dobar posao: Kule na samoj obali jako su oštećene, i bilo je  moguće da probijemo zid za tri ili četiri dana. A kada uđemo na najniži nivo… Nisam bio dovoljno pametan da zamislim kojim ćemo čudom osvojiti gornje kule, osim   izgladnjivanjem.
               Htedoh da upitam gospodara šta  misli o tome, kad on prozbori mrko: “Tako lepo mesto… I tako pogano.“
             “Kako to, gospodaru? “
              “Ime mu znači da se tu  gnezde golubovi,  ptice nebeske što su simbol blagosti Gospoda našeg. A mi smo ovde jer je prethodni gospodar grada, neki vojvoda Jeremija, dobar hrišćanin, prodao tvrđavu Turcima. Za dvanaest hiljada dukata! “
               Dozvolih sebi da se osmehnem.“Dobar posao, ako smem da primetim!“
                Ošinuo me pogledom od kog me je smesta prošla volja za šalom. “Ne sprdaj se, Bogumile! Meni onaj s kapuljačom sedi na grudima, dah oduzima i preti mi, traži da odem odavde smesta, da pobegnem ili…“
               Ovo prvi put čujem. “Zašto da pobegnete, gospodaru moj? “
                Uzdahnuo je. “Govori mi da ovaj grad mora biti turski, jer to su planovi Pakla, ako baš hoćeš! Da treba da zaboravim ko sam i šta sam,  da napustim ovu bitku i bežim što me noge nose… Inače, saznaću šta su muke paklene! “
                Zaustih da kažem kako je on najveći živi vitez, kako je i previše puta stajao tamo gde niko drugi ne bi,  i kako sigurno neće ustuknuti ni sada, makar  mu pretio ceo Pakao. Onda se trgoh: Jeste, dao bih svoj život za njega odmah – ali ko sam ja da govorim Zaviši Crnom od Garbova šta treba da radi? Ja, bednik – da bodrim Crnog Viteza da izdrži?!
                 Produžio je zamišljeno: “A Gospa u belom, kada je poslednji put razgovarala sa mnom, podsetila me na priču koju sam čuo od majke, u detinjstvu. Uradila je Gospa  to s razlogom. Znaš li legendu o hermelinu? “
                Odmahnuh glavom.
                 “Bio je kraj zime i hermelin je imao predivno, gusto, snežnobelo krzno. Ali jednoga dana kad je izašao iz svog skrovišta, iznenadili su ga lovci. Hermelin je pojurio što ga noge nose,  poznavao je šumu i znao je gde može da se sakrije. Izmakao je poteri, kad je naleteo na kaljugu…“
                  Suđeno je bilo da ne saznam kraj, jer iza nas začuše se povici: “Turci! Sultanova vojska! Akindžije! Turci, Turci! “ 
                Moj gospodar jauknu i obema rukama uhvati se za glavu.






               Boj je počeo loše, a nastavio se još gore.
               Naš ugarski saveznik, Žigmund Luksemburški, uputio je manji deo vojske u unutrašnjost da motre na moguće tursko pojačanje, a sam ostao s većinom vojske ovde, da nadgleda opsadu. U zoru su se pojavili ostaci  trupa što su zašle dublje u zemlju Rašana, donoseći vesti o strašnoj pogibiji, i o moćnoj turskoj vojsci koju vodi sam sultan Murat, a koja je samo par sati hoda daleko od nas. Panika je buknula poput požara. Nije prošlo dugo i naši su se tukli između sebe, ne bi li se dokopali brodova i prebacili preko Dunava. Ubrzo turske strele počeše da sipaju po logoru kao dažd nebeski. Gore vala nije moglo da bude.
                Mislim da je moj dobri gospodar bio jedini koji se nije osvrtao prema   čamcima, pokušavajući da organizuje odbranu. Poljake, koji su ga bespogovorno slušali, postavio je u vrste, a dve stotine đenovljanskih strelaca, naoružanih teškim puškama, rasporedio na bokove i iza poljskih vitezova: Na komandu su se vrste razmicale, da bi Đenovljani ispalili plotun. Gospodar je uspeo da vrati u borbu i vlaške konjanike, tako što je sa zastavom u rukama stao ispred njih,i urlajući ih podsetio  kome su se zakleli na vernost. Udar vlaške konjice zbunio je Turke i oni se povukoše u neredu, za kratko vreme prepuštajući nam bojište.
              “Uzmi dvadeset arkebuzira i požurii za mnom, da vidimo šta je sa  kraljem!“, doviknu mi gospodar trčeći prema reci.
              Stigli smo  na obalu taman da osmotrimo užasan prizor: Kralj sa doglavnicima stoji u blatu do kolena i samo što ne plače, njegovu šajku pretovarenu ljudima otiskuju u reku, ali drugi vojnici, do pojasa u vodi, pokušavaju da se uzveru na brod koji se opasno nagnuo na stranu...
              “Pucaj u meso! Pobij stoku!“, zagrme Zaviša Crni.
                Prasak pušaka prenerazio je  stoku  koja pršte na sve strane poput  jata vrabaca, ostavljajuči mrtve i ranjene u vodi ili presamićene preko ograde broda.
                “Veličanstvo, čim moji ljudi izbace ovu đubrad, penjite se na brod, sam ću vas otisnuti!, “ reče moj gospodar kralju, poklonivši se ovlaš.
               “Sinko…Sinko moj…Hvala ti…,“  grcao je Žigmund. “Kad pređem, šaljem odmah brod po tebe! “
               “Ne časite časa, veličanstvo, opasno je. Krenite! “
                Dok smo gledali kako kraljev brodić odmiče rekom probijajući se između  prepunih čamaca, čuo sam gospodara kako tiho mrmlja: “Bože, nadam se da naš Vladislav ne bi bio ovako neupotrebljiva kukavica, kad čas dođe i glave padaju?“
                 “Ne bi sigurno, dobri gospodaru“, rekoh isto tako tiho. “Pričali ste kako je kod Grinvalda gledao smrti u oči.“
                “Valjda si u pravu, daće Bog. Trebaće Vladislavu dobrih ljudi kad mene ne bude…“
                 To je, znači. “Nemojte opet, gospodaru, molim vas! Možemo mi sve, ako nas vi vodite! Vi sami vredite koliko jedna vojska! “
                 Položio mi je na rame ruku u verižnoj rukavici. “Ovo ne ide na dobro, Bogumile. Učini mi nešto. “
               “Sve, moj gospodaru! “
                 “Uzmi one tvoje karte, znam da si ih poneo, i pogledaj u njih šta me čeka do mraka. Želim da budem siguran, da se pripremim.“
               “Ali…“
               “Ako si moj štitonoša, učini to! “
                 To je bio stari špil tarot karata, vrlo neobičan. Pričalo se da je pripadao Ciganki – vračari koja je pred smrt, teškim vradžbinama, učinila da joj duša ne ode ni u raj ni u pakao, već da se useli u ove karte. Zato mogu da predskazuju sudbinu bolje od bilo kojih drugih.
                Do sad sam se usudio da ih upotrebim tek četiri  puta.
                Znači, gospodar se plaši ? On?!
                  Ustuknuh jedan korak. “ Najdraži gospodaru, vas zrno i strela ne biju, mač ne seče. Vi ste neranjivi, pod zaštitom Majke Božije!“
                  Uneo mi se u lice. “Bogumile, čovek s kapuljačom obećao mi je, ako danas ne pogazim zakletvu i ne odstupim… Obećao mi je nešto jezivo. Ako mi je kraj siguran  moram da se pripremim, da se pomolim Bogu kako dolikuje. Onda, šta me čeka do večeras? “ 
                 Potrajalo je dok sam pronašao špil. Kad sam se vratio s njim – video sam Turke kako se prikupljaju na puškomet od nas, a na obalu beše izvučena šajka oko koje je stajala gomila namrgođenih kraljevih gardista, oborenih helebardi. Njihov nagizdani zapovednik objašnjavao je nešto mom gospodaru. Shvatih da imaju kraljevo naređenje da ukrcaju Crnog Viteza i prebace ga preko.
                 Kad me vide, gospodar viknu: “U pravi čas! Bogumile, uskači na brod!“
                  Klekoh u blato. “Oprostite, gospodaru, danas vas neću poslušati. Ako vi ostajete, ostajem i ja.“
                “Naređujem! “
                “Onda me sada ubijte vi, gospodaru! “
                 Zagrlio me i poljubio u kosu. “Čak i da se ukrcam, neko mora da ostane s ljudima na obali i komanduje odbranom. Misliš li da Zaviša Crni to može da podnese? “
                 Okrenuo se komandantu garde: “Vrati se i reci Žigmundu da ne postoji dovoljno veliki brod, da preveze moju čast! “
                  Dok smo koračali nazad, tamo gde su se Poljaci pripremili za poslednji otpor, upitao me: “Dobro, Bogumile, šta bi s onim kartama? “
                 “Šta vam je rekao Mučitelj s kapuljačom, gospodaru? “
                  “Da će mi glave doći upravo  čast, do koje mi je stalo više od života, I da te muke ne mogu ni da zamislim. Zato moram da znam šta će biti do mraka, da se na vreme preporučim Gospodu! “
                  Nesretnog gospodara njegove su utvare potpuno sludele. A ja… Treba da mu povlađujem u tom ludilu.
                   Ali nisam stigao da bacim karte, jer  tog trenutka Turci navališe svom snagom.






                  Naši husari i preostali vlaški konjanici jurišali su na Turke kao kentauri. Na kraju nisam video ni jednog da je ostao u sedlu.
                 Poljaci, Đenovljani i nešto mrkih Rašana  tukli su se poput Leonidinih Spartanaca: Kad nas je ostalo manje od stotinu, stadosmo rame uz rame u krug, moj gospodar sa mačem u jednoj i sekirom u drugoj ruci, i ja pored njega, pokušavajući da ga štitom zaklonim makar od strela. Oko našeg kruga Turci su ležali na gomilama. Ne, ovo im  neće biti jeftina pobeda.
                  Onda u napad kretoše janičari sa visokim kapama, praćeni cičanjem zurli i lupom bubnjeva. Naš krug se raspade, mene sablja zakači po ruci i ispustih štit. Buljuk nevernika razdvojio je mene i gospodara, koji u tom času pokleknu. Htedoh da mu priskočim ali sapletoh se i prućih koliko sam dug, dok su Turci   gazili po meni probijajući se dalje. Pomislih kako ću umreti odvojen od gospodara, i zaplakah.
                 Onda su me podigli na noge. Pogledah oko sebe i požalih što me nisu ugazili i ugušili.
                 Preostalo nas je nekoliko desetina, svi blatnjavi i krvavi. Neki nisu mogli da stoje pa su ih pridržavali saborci. Poređani iza, janičari su nas bockali sabljama u leđa. A ispred nas…
                 Ispred nas stajao je Zaviša Crni, a držala su ga dva Turčina obrijanih glava. Gospodar beše go kao od majke rođen, kosa mu je bila slepljena krvlju iz  rane na čelu, jedno oko zatvoreno od skorele krvi. A na licu je imao… spokoj.
                Ruku prekrštenih na grudima, komandant janičara govorio je nešto odsečno, mršteći se. Nisam razumeo ni reč tog, od Boga prokletog,  jezika.
              “Ti razumeš ? “, šapnuh čoveku kraj sebe.
                “Kaže da im je Zaviša pobio puno vojnika“, odvratio je šapatom. “Po Muratovom naređenju, odsećiće mu glavu. A pre toga… odraće ga  živog.“
                 Neka vatra planu mi u grudima, crvena magla prekri sve, i ja iskoračih iz reda. “Ne…“, promucah otečenim usnama. “Ne može…“, rekoh glasno. “Nee!“, vrisnuh, kad me udarac kijačom pogodi u potiljak, i sručih se kao posečen. Tama se sklopi oko mene, i potonuh.
                Blagoslovena  tama, jer nisam video dalje.




                Kada sam došao sebi, bilo je veče.
                 Izgleda da  je udarac u glavu bio božija milost, a moja nesvest - spas: Ležao sam tako obeznanjen da su pomislili da sam mrtav. Ostale su posekli.
                Turci su otišli, a s mrakom na razbojište počeše da pristižu odrpane prilike, muškarci i žene. Prevrtali su tela  tražeći bilo šta vredno, ono što pobednici nisu odneli. Glava mi je pucala  ali uspeo sam da ustanem i, teturajući se, da pronađem ostatke gospodareve. Kad sam video šta su mu učinili, zaridah.
               I desi se čudo nad čudima: Jedan starac, prljav i pocepan, priđe mi i saosećajno stisnu mišicu. 
                Setih se da sam pod šatorom, u mekom tlu, zakopao kesu sa nekoliko zlatnika: Celo moje bogatstvo, koje nisam želeo da nosim o pojasu i mamim lopuže. Pokušao sam da objasnim starom da ću mu dati zlato, ako mi pomogne da sahranim gospodara. Moj poljski i njegov rascianski nisu bili toliko različiti, razumeo je.
               Gospodara smo uvili u komad šatorskog platna. Starac je otišao do obližnje šume i vratio se vodeći malo magare. Pomogao  mi je da preko samara prebacim telo. Rekao je – nekako sam razumeo – da u blizini postoji manastir. Tamo ćemo ga sahraniti.
             Pođosmo  onda  zajedno do našeg logora koji je dogorevao. Pronašao sam tinjajuće ostatke šatora i taman čučnuh, da rukama raskopam mesto gde sam sakrio kesu… kad sam to video.
                 Nemam pojma gde sam izgubio špil tarot karata, ispao mi je negde na početku boja, ali… Ovde su ležale moje karte, koje su se neznano kako vratile u šator. Behu nagorele i jadne, ali sve su bile tu: Luda, Mag, Kralj, Kolo sreće, Obešeni čovek, Smrt, Kula, Kraljica mačeva… Čekaj!
                Od prepasti sedoh na zemlju.
                Bilo je i viška.
                  Beše tu i par karata koje nikada nisu postojale u špilu. Na jednoj je bila žena u beloj haljini, s rukom podignutom u pozdrav. Ova karta bila je i najmanje oštećena.
                   Na drugoj, jako nagoreloj, bio je lik s kapuljačom. Rub kapuljače mu je skrivao oči, ali usta behu izvijena u zlobni osmeh, otkrivajući šiljate vrhove zuba. Čovek s kapuljačom široko se cerio.
                 Nesrećni moj gospodaru, oprosti mi. Oprosti što ti nisam verovao.




                     Mnogo, mnogo kasnije, jedan učeni opat ispričao mi je kako se završava legenda o hermelinu.
                 … Hermelin je izmakao lovcima, kad je naleteo na široku kaljugu. S druge strane bila je najgušća šuma, jaruge, podzemne pećine, s druge strane ležao je spas. Sve što je trebalo bilo je da skoči u kaljugu i izađe na drugoj strani.
                    Hermelin je stao. Čežnjivo je pogledao preko, a onda se okrenuo da sačeka lovce. U očima su mu bile suze.
                    Ni po cenu života nije hteo da uprlja svoje snežnobelo krzno, iste boje  kao i njegova duša.
 

varvarin:
Dva dana, sedamdeset pregleda i nijedan komentar?
 
Voleo bih da bar neko  napiše da mu se ne dopada...  :)

Kimura:
Meni se dopada, ali neću da napišem.

varvarin:
?!?!   xrotaeye    :lol:

Scordisk:
zaviša crni  :|

ima, doduše, priča koju sam čuo u poljskoj, a to je da su zavišu crnog zarobili janjičari, a pošto je nosio neke kraljevske insignije, ovi su pomislili da su zarobili samog kralja, i mislili su da će dobiti dobar otkup za njega, pa je u svađi među janjičarima, nastradao i zaviša. ali, možda je i bolje ovako, "nema broda dovoljno velikog za moju čast" i tako to

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

Go to full version