NAUČNA FANTASTIKA, FANTASTIKA i HOROR — KNJIŽEVNOST > KNJIŽEVNA RADIONICA

A sad nešto sasvim drukčije

(1/6) > >>

varvarin:
Opet jedna priča za konkurs, samo izgleda da je konkurs u problemu, više se ne javljaju...
Nema veze, postaviću je ovde. Razmrdajte se malo.




                           IZA  DEVET  GORA, IZA  DEVET  MORA



                  Neki piju od radosti, neki od tuge, a neki od ranog  jutra.
                   Odavno Radula ništa nije posebno obradovalo. Doduše, nije ga ni neka velika tuga pohodila, otkad živi sam... Ovo je  valjda  poslednje zadovoljstvo što mu je ostalo. Rakija nikad nije odgovor, ali kad popiješ - zaboraviš pitanje. Malo li je?
                   Možda polovina stolova u nevelikoj prostoriji  zauzeta je, sede uglavnom njegovi ispisnici. Juče je bila penzija. Naravno, debeli konobar to zna, tabana vukući za sobom mirise duvanskog dima i roštilja, i ne propušta da podseti sad jednog, sad drugog:  “Stoji ti prazna čaša, ’oćemo li još po  jednu? “
                  Radul mrko kaže:  “Svašta. Šta će mi dve prazne čaše?“ I obojica se cere.
                  Obična subota u Golubarskom bifeu, u kom piju uglavnom stariji brodolomci. Zato što je tu mirno, zavučeno... I što imaju  najjeftiniju rakiju u Dubočici. Jednom rečju, sanatorijum.
                  Ovog puta Radul ispija na iskap. Cujka ima ukus... Dobro, valjda je to makar prošlo  blizu šljive. Pali grlo, to mu je dovoljno. Stresa  se,  i po ko zna koji put premeće misao: Sirotinjo, i Bogu si teška.
                  Sa nešto malo para pomogao  bi ćerki da otkupi taj stančić, i da ode od onog siledžije. A sin... Ali koliko god to malo bilo, on tih para nema. Ma, nema šanse.
                  Baš tada raskriliše se vrata, i u bife hrupiše  gosti kakve  još nisu videli. Iznenađeni Radul protrlja oči, ali nije to – male bele životinje s dugačkim repom vidi ponekad uveče kad pije ceo dan, a sada  ni približno toliko nije popio.
                  Najpre je ušao čovek u teget odelu kao salivenom, s tamnim naočarima na koščatom licu, i držeći ruku ispod sakoa  zaokružio pogledom po sali. Za njim uđoše  još dvojica   ista  takva, i postaviše se levo i desno od vrata. Na kraju, unutra je stupio oniži  prosedi čovek u sivom, s upadljivom crvenom kravatom, i ljubazno se osmehnuo. A kada je skinuo naočari i podigao ruku u pozdrav, oko zgloba mu bljesnu zlatni sat.
                   U bifeu muk. Dvojica  ili trojica  koji su podigli čaše ostadoše tako, zaleđeni u pokretu.
                   Najinteresantnija  ipak behu lica  došljaka: Kratka crna kosa poput četke, a boja kože...
                   “Jebote, Kinezi“, dahnu Radul.
                   Čudima nikad kraja. Onaj u sivom progovorio je na srpskom!
                   “Dobar dan, komšije. Nadam se da vas nismo uznemirili. Dozvolite: Ja sam Čan Čengong, menadžer, a ovo su moji asistenti. Čuli ste sigurno za našu firmu, sad  smo    tu, u Boru. Bili smo na  putu, pa smo malo ožedneli. Viđaćemo se još!“ Okrenuo se konobaru: “Mi ćemo sesti, a vi svima  odnesite turu pića. Prvi put se srećemo, valja tako!“
                   Odgovori mu žagor  odobravanja.
                   S osmehom koji bi i štemajzom teško skinuli, konobar odgega što je brže mogao. Asistenti sedoše za dva  odvojena stola, da imaju celu salu i ulaz  pred očima. A njihov šef priđe  Radulovom uglu: “ Je’l  slobodno, starino? “
                   Zatečen, ovaj podiže pogled. Nije želeo društvo, nikako. Zausti da kaže kako pije sam, kad Kinez dodade, smešeći se:  “Ti si Radul? “
                  “A otkud ti to znaš, do mojega?! “
                  “He, znam ja svašta! Predlažem da popijemo par pića i popričamo. Neće ti biti žao!“ Imao je blistave bele zube, sve pod konac. Ako su pravi, svaka mu čast. Ne čekajući više, Kinez izvuče stolicu i sede.
                   “Šta to piješ? “
                   “Cujka, domaća…“
                   “Au!“, namršti se došljak. “Da popijemo nešto bolje!“ Uhvatio je za rukav konobara koji je upravo prolazio s praznim poslužavnikom. “Da pitam koja sve pića imate, mislili bi da se rugam. Šta je najbolje što ima u šanku? “
                  “Vinjak, Rubinov...“ Konobar beše pun nade.
                  “Može, podseća me na mladost. Donesi flašu! “
                   “Čudan si ti menadžer“, osmeli se  Radul. Ne razmišljajući prešao je na ti. “ Zar menadžeri ne piju ona fina pića  s ledom? “
                   “A, to!“  Njegov novi prijatelj Čan bio je odlično raspoložen. “ Vidi: Viski s ledom, kažu, ne valja  za srce. Votka s ledom ne valja za bubrege. Rum s ledom ne valja za jetru. Koka kola s ledom ne valja za zube. Kako god okreneš – taj led ne valja! “
                   Obojica su se nasmejala, nevidljivi zid bio je probijen. Utom stiže i vinjak.
                   “Kako tako dobro govoriš srpski? “ Radul se iskreno zainteresovao.
                   “Nikakvo čudo. Davno, u bolja vremena, studirao sam u Beogradu.“
                   “E, to si dobro rek’o. Bolje vreme. Imali smo posao, imali smo ponos...“
                   “A  sada? “  Čan ga gleda podsmešljivo.
                   “Sada...Imamo jeftinu cujku. Doduše, nikakva je.“ Opet se smeju  kao stari drugari.
                   “Nego, reci mi,“ Radul spusti čašu na sto, “odakle znaš kako se zovem? “
                   Čan se uozbiljio. “Malo sam se raspitivao tu i tamo. Na kraju ispada da si ti jedini ostao. “
                   E pa mnogo je i za Kineza. “Raspitivao?  A  koji si moj pa ti? “
                  “Recimo, ja sam tvoj srećan dan. Ovako: Treba nam vodič tamo gde idemo. Plaćamo dobro. “
                  Došljak  htede da naspe obojici, ali Radul povuče čašu. Ovde nisu čista posla. A, jok.
                  “Kakav sad vodič? Pitaj nekog drugog to što  ti treba, ima da trče da ti pokažu. Star sam ja za te zajebancije.“
                    Čan ga fiksira. Više nije nasmejan. Radul izdrža kolko je mogao, pa skrenu pogled. Imao je taj Kinez nešto u očima…
                  “Gornjačka klisura. Podzemni vojni objekat. Onaj napušteni.“
                  “Svako može da te odvede. Danas tamo gaje šampinjone. “
                  “U blizini  većeg objekta nalazi se manji. Ukopan je dublje. Ti si poslednji živi rudar od onih što su kopali dole. Odvedi nas tamo i pokaži ulaze. Znamo da je glavni ulaz  zatvoren. “
                  “ Ma, ja…“
                  “Nije ništa teško. Odemo tamo i vratimo te posle. Izgleda da baš tu ima vrlo retka ruda o kojoj se malo zna. Jeste, postoje snimci iz vazduha i sve to, ali mi hoćemo da odemo na lice mesta. Da vidimo koliko je sve pristupačno. Ako reše da pokrenu  eksploataciju. “
                  Radul je pometen. Mozak mu stao.
                   “Trista evra “, kaže Čen. “ Za pola dana. “
                   “Ej, sve to mi je…“
                   “Pet  stotina. Jedini si koji se još  seća nekih stvari. Možda te zamolim da nam pomogneš tamo, da raščistimo  prilaz. Platićemo i to. “
                   Radul kaže nesigurno: “Ipak, ne bih …“
                   “Osamsto. Poslednja ponuda. “
                   Prerano ostareli rudar guta knedlu. Toliko novca ne seća se kad je video na gomili.  “Pristajem.“
                   “Odmah  polazimo. “




                   Sedoše na zadnje sedište crnog robusnog džipa zatamnjenih stakala. Dva asistenta  sedoše u drugo vozilo, ispred njih.
                   Kinez pruži starcu sjajnu metalnu pljosku: “Probaj, dopašće ti se. Valjda je bar malo bolje od cujke. “
                   Radul poteže dobar gutljaj. Bilo je… izvrsno. “Kako se zove ova lepota? “
                   Čan odgovori, ali Radul nije dobro čuo.  Aps…int, tako nekako, jebem liga. Ima veze sa apsom  svakako.
                   Dok su odmicali putem prema Gornjaku, Kinez se raspričao, pokazujući pljoskom kroz prozor: “Sviđa mi se ovaj vaš kraj. Zdravo mesto,  lepa priroda. Zanimljive legende. “
                   Starac ga odmeri sumnjičavo. “Reče li to – legende? “
                   “Ma da! Volim legende. Vi ovde imate svašta: Priče o zakopanom blagu, hajdučkim pećinama,  vodenim vilama… He, te vile su  malo nezgodne! “
                   “Vulve“,  šapnu Radul,
                   “Imate i  zmajeve. “
                     Radul se naceri.  “Zmău tună pi kuoș în kasă unđe traĭașće vro văduvă ćinîră. “
                    Njegov novi prijatelj  prihvati sa  šeretskim  osmehom:  “Zmău ĭe o viđarĭe kare zbuară pista śerĭ. “
                  Starac beše zapanjen. “Nije valjda  da govoriš vlaški ?! “
                  “Mi Kinezi, kad idemo na službu u stranu zemlju, dobro se pripremimo. Tako ti je kod nas. “
                  Jes’  đavola, pomisli Radul.  U šta se ovo danas uvalio, Bože mili?
                  Kao da je čuo njegove misli, Čan mu pruži pljosku. “Potegni, potrajaće put.“        Koliko je stari dosad mogao da vidi - Kinez je pio kao suva  građa, ali na njemu se to uopšte nije primećivalo. Hmm.
                   Menadžer zamišljeno otpi iz pljoske. “Evo šta ja znam o tom vašem mestu. U blizini manastira Gornjak, u podnožju… Ježevice, valjda se tako zove, u šumi je nekadašnja  podzemna  baza. Ko  je nju napravio, teško je pitanje. Kažu da je započeo još vaš kralj Aleksandar, da su je dovršili Nemci kad su došli četrdeset prve, i da je tu bila podzemna fabrika oružja. Nije bitno. Tito je nasledio bazu i rešio da je proširi, da to bude pravi podzemni grad. Baza je dobila na značaju kad ste zagovnali s Rusima, radovi su bili u punom jeku – a onda, pedeset treće, sve je prekinuto. Iznenada. Toliko iznenada da je najveći deo instalacija jednostavno ostavljen  da propadne. “
                  Ponudio  je pljosku Radulu. Ovaj nije imao bolju ideju i prihvatio je, a Čan je nastavio: “Kažu, razlog za to je što je glavni inžinjer prebegao preko granice, Rusima, i sa sobom poneo planove baze. E, vidiš, to se uopšte nije desilo! “
                  Radul oseti grčenje u stomaku. Pa zar to…
                  “Ćutiš, starino? Vraća ti se, a? Otprilike kilometer dalje, usred šume, nalazi se drugi podzemni objekat. On je započet posle rata. Do njega je put probijen  miniranjem, ima i neki kameni most, suludo izgleda usred nedođije. Put se završava  stenom na kojoj su metalna vrata. Iza  je splet hodnika, jos zamršeniji nego u prvon objektu, i  dublji. Znam da si ti,Radule, bio u ekipi što je ovde probijala tunele. Tu, na najnižem   horizontu, u srcu planine,  tu se desilo…“
                   Radulu je pulsiralo u glavi. Toliko se mučio da  zaboravi, a ovaj Kinez… Trebalo mu je  vazduha.
                  “Tu se dogodilo nešto zbog čega su radovi naglo prekinuti, neki hodnici srušeni, a  dublji delovi ostali odsečeni.  Moje pitanje je  – šta se tamo desilo? “
                   Radul pokuša  levom rukom da raskopča  košulju pod grlom. Dugme se otkide, i on konačno uzdahnu duboko. “Ko… Ko si ti? “
                   “Rekoh ti, tvoj srećan dan. A sad, polako, ispričaj mi čega se sećaš. “
                  “ Ja… Nisam bio dole tada. Nije bila moja smena.“
                   Čan se smešio, samo taj osmeh više nije bio šeretski. “Ali ipak znaš nešto. “
                 



                    Rečeno im je da se desila nesreća, odron, da do daljnjeg nema iskopavanja, da idu kući i čekaju  poziv. Tako su prošla dva dana.  Druge noći na prozor mu je pokucao  Petar.
                    Njegov najbolji prijatelj beše blatnjav, pokisao, i na smrt uplašen. Naravno da ga je pustio u kuću, i izneo na sto ono malo cujke što je ostalo. Petar je iskapio bocu I rekao: “Imaš li  hleba? Dva dana nisam jeo. “
                   “Ima pasulja, samo da ga ugrejem…“
                   “Nemoj, brate, daj mi hladan! “
                     Gledao je prijatelja kako guta zalogaje, i ništa mu nije bilo jasno. Ali čoveku u nevolji prvo ponudiš da se okrepi. Posle pitaš.
                   Petar je završio, uzdahnuo i rekao:  “Hvala ti, brate. Mogu li noćas da spavam kod tebe? “
                   “Možeš, naravno, ali ko tebe  juri?  Nisam znao  ni da li si bio zatrpan, niko ništa neće da kaže. Šta se desilo? “
                  “Vidi, samo za noćas. Zorom ću otići. “
                  “Ama, ostani, nego reci mi… “ 
                   Petar podiže ruku. “ Čuj, sad i tebe uvlačim, ali noćas lije kiša  i  nemam gde. Ujutru idem preko Mlave, znam gde može da se pređe, pa dalje…“
                   “Gde ćeš? “
                   “U pičku materinu, pojma nemam! Što dalje odavde. Skupljaju sve iz moje smene, slučajno sam se izvuk’o. Načuo sam da ih ekspresno šalju na mramor. Na Goli Otok.“
                  “Zašto, bre?! “
                  “Kad smo onomad probijali tunel… Mina je otvorila ulaz u pećinu, ogromnu, niko pojma nije imao da tako nešto postoji. Onda se desilo to… Šta da ti kažem, probudili smo neko govno, neku sandžamu, eto to ti je! Dole je nastalo ludilo, ima mrtvi’ puno, a murija  sad  ‘oće to da zabašuri! Da se ništa ne sazna! “
                  Radul zinu. “Sereš! “
                  “E, lepo bi bilo da je tako! Sećam se, eksplozija nas je zaglušila…  Požurili smo u tu pećinu  k’o najveće budale, da vidimo kako izgleda. Podigli smo lampe… Onda je suknuo plamen, ma čitava kugla plamena, i spalio  one što su prvi ušli… Posle su gore pričali da mora da je bio metan. Jok, bajo, video sam jednom i to, nikakvog metana nije tamo bilo. A pre nego što je počela bežanija, sekund pre nego smo zaždili nazad, u svetlu lampi, video sam je … Uspravila se. Zmijski vrat, krljušti  sjajne,  na glavi rogovi, ali oči – kao od plamena, a zenice tanke crte… Onda je to zaurlalo, i  ja sam pobegao, koliko me noge nose.“
                  Raadul nije znao šta da misli.
                  Petar je otišao pre zore. Nikad više nije video prijatelja.




                   Vozač je zaustavio džip, okrenuo se i rekao nešto grleno. Onda je kucnuo kažiprstom po malom monitoru koji je prikazivao mapu.
                  “Gle, stigli smo“, reče  raspoloženi Čan. “Starino, da protegnemo noge! “
                    Radul nesigurno izađe, pa se obazre oko sebe. Mesto beše zaraslo u šipražje, zarđala vrata na steni do pola zaklonjena rastinjem. Nešto teško leže mu na srce. Valjda uspomene.
                   Sigurnim korakom njegov novi prijatelj požuri do vrata. Naravno, bila su zabravljena. Smešeći se, Kinez se okrete starom: “Dobro, da li da stavljamo dinamit  pod ovo, ili ćeš se za mene  setiti još nekog ulaza?“
                  “Ako se popnemo na stenu… Gore ima otvor za ventilaciju. Na njemu nisu tako teški kapci.  A spušta se sve do dna, do poslednjeg nivoa, i postoje  metalne lestvice… Bar su bile. “
                  “To mi reci! “, obradova se Čan. “Gospodo, ponesite konopce za svaki slučaj, idemo gore! “ A onda, u pola glasa dodade nešto nerazgovetno.  Zatim priđe Radulu i reče mu u uvo: “Ako viknem, baci se na zemlju i ne mrdaj. Imam čudan predosećaj. “
                   S osećanjem da neka jača volja upravlja njegovim postupcima, starac nesigurno  krete za njim. U glavi mu beše mutno. Kao da su ga neke nevidljive niti vukle  uz  strmu   padinu, korak po korak.
                   Onda je zapraštalo i s leva i s desna.




                     Bilo je mračnije nego u rogu od crnog vola, što kažu stari, a Čan usta nije zatvarao:  Psovao je na kineskom, srpskom, vlaškom i možda još na dva-tri jezika.  Starog je vukao za sobom, a preko pukotina u podu  ga je nosio. Velikom baterijskom lampom osvetljavao je hodnik pred njima.
                     “Da pošalje ubice! Na mene! I da mi ubije dva čoveka! Pa kad ga nađem, ja ću ga…“ Utom stigoše do račvanja hodnika. Kinez zastade i baci svetlost u jedan, pa u drugi  prolaz. “Onda, čiča, gde sad idemo? “
                   “Uh… Da se setim… Valjda ovamo. Ej, stani da predahnem!“ Radul je disao sipljivo.
                   “ Izvini, uvek zaboravim koliko godina imaš. Evo, odmori se malo.“
                   “Ne znam dal’ sam dobro vido’… Čime si upepelio onu šumicu gore? Nisam primetio da nosiš oružje... “     
                  “Šta te briga!“, iskezi se Čan. “Imam ja razne sprave. Srećniji si kad manje znaš! “
                  “Gore više nema živih? “
                  “Osim mog čoveka, nema. Imaćemo dovoljno vremena. “
                  “A za šta to?  Ne bih rek’o da ćemo da tražimo onu tvoju rudu…“
                  “Ej, ne pitaj mnogo! Koliko još imamo do zadnjeg nivoa? “
                  “Nemam pojma“, iskreno reče Radul. “Davno je bilo. “
                   Baš tada, u tami pred njima, neko reče glasno i jasno: “Dobro, Čan, dokle ćeš da cimaš okolo starog čiku, duša mu je u nosu? “
                  Blag, milozvučan glas. I još … Kao da se taj neko uzdržava da se nasmeje, dok je to izgovarao.
                  U jednom trenu starac vide pometenost u Čanovim očima. Odmah zatim Kinez se baci na kolena, odloži lampu, pa čelom dotače kameni pod. “Pozdravljam te, Ileana,  gospodarice. Pristupam ti s najvećim poštovanjem…“
                  Iz tame mu odgovori kikot. “Gospodaru Čan, pozdravljam i ja tebe, i tako to! Dug put si prešao dok me nisi našao. Hajde da preskočimo protokol, kaži lepo zašto  veliki kineski ratnik preko pola sveta traži sirotu karpatsku princezu.“ Smejuljenje u njenom glasu.
                   Čan se uspravio, zagledan u mrak. “Lung-Vang, Kralj zmajeva Istočnog mora, umislio je da vlada sam. Uništio je zmajeve Severa i Juga, i na putu sam mu ostao  još ja. Poslao je poteru za mnom.  Dugo se skrivam u ovom obličju, svo vreme tražeći tebe…“
                  “…zato što sam ja možda poslednja Gospodarica. Sigurno poslednja koja još može da izlegne tvoje potomstvo.  I ja znam ponešto o onome što se dešava gore.“ Zvonko se nasmejala. “Onda, Gospodaru Čane od Zapadnog mora, da li je ovo formalna ponuda? “
                 “Da, Ileana. Želim da ti poklonim svoj Vatreni biser, jer drugo i namam. “
                  Ćutanje s druge strane, zatim uzdah: “Tvoj poklon prihvaćen je s radošću. Dozvoli da ti za uzvrat  kao zalog ponudim svoj Vatreni biser… I to bi bilo to! “ Razdragani smeh.
                 “Ileana, gospodarice moga srca – to znači  DA ? “
                  “A kako tebi izgleda? Samo, pre nego se sukobiš s vladarom Istočnog mora, pretpostavljam da hoćeš malo da poradiš na potomstvu? Znam jedno lepo, skrovito mesto na Karpatima! “ Prigušeno kikotanje udaljavalo se niz hodnik. “Biću brzo gotova, ne brini, nemam mnogo prtljaga.  Krećemo  što pre!  Ah, da, nagradi starog čiku, zaslužio je! “
                    Čan se okrete starcu. Na licu je imao najširi kez  koji je Radul ikada video.
                   “Starino, uzmi ovo. Mislim da ćeš  se iznenaditi koliko ima unutra. Rekoh ti, nećeš požaliti!“ I tutnuvši Radulu novčanik u šake, Čan poče da se svlači žurnim pokretima.
                   “ Pa,  jel’ ovo…“, Radul  poče nesigurno.
                   “Jeste, čiča! Ženim se! Ostaj mi zdravo!“ Čan je odbacio odeću i načinio par koraka u tamu, izvan kruga svetlosti koji je pravila lampa na podu.
                   “A  kako vas dvoje sad mislite da odete? Auto su ti  izrešetali…“
                   Kinez se okrete. Vrlo malo svetla padalo je na njega, ali videlo se da to nije više onaj isti Čan: Vrat se izdužio, na njemu su blistale krljušti. Zubi su postal šiljati i sjajni, a oči…  Oči behu kao od plamena, sa zenicama suženim skoro do oštrice noža.
                   “Znaš šta, stari… Mislim da ćemo ona i ja odleteti.“

Boban:
Ovo počinje stameno i dobro, kako se i očekuje od stare kuke, ali se onda ubrzava i čini mi se u poslednjoj trećini prebrzo vučeš kroz radnju. Sve se odvija lako i munjevito, a kad im nešto i zasmeta to se rešava jednim bljeskom.  Dakle, ja bih ovo usporio, ugradio malo više atmosferičnosti po tim zabitim mestima, postupno uvodio protagoniste u magijski svet, obavezo dovodio u bezizlaz i držao ih tamo neko vreme... Glavni junak je starac, mogao bi na nekom mestu da poklekne od napora i onda da ga Zmaj uhvati za glavu ili grudi i udahne mu malo mladosti i snage, znaš, takve stvari, da se ovo razvuče na bar duplo strana, možda i više, da taj starac dobije ne samo pare nego i vitalnost neophodnu da dovede do cilja, da mu od tog zmajolikog podmlađivanja mozak proradi dobro i da se seti svega...

varvarin:
U pravu si 100 posto, ali ograničenje je bilo na deset strana!  :lol:

To su bili jedini zahtevi - lokacija, i dužina.

Kimura:
Priča za Kučevo?


Ne znam da li ćeš od Miće izvući bar četvorku (možda budu i kazneni poeni za zmajOve), ali mislim da je ovo korektna skica. Za celu priču je golišavo. Kamo pejzaži, emocije, upečatljivi likovi? Radul je pravi statista. Ja bih ovo još doradila. Smanji prored i biće deset stranica. :)


Čisto subjektivno, nije mi se dopalo to što se priča zahuktava kao misterija-krimić-avantura, a onada preraste u bajku. Ne volim takav spoj. Ipak, kraj je izuzetno šarmantan.

Boban:
Ovo mora da bude novela... da bi se izbeglo ovo što Kimura pominje (krimić u bajku) dovoljno je da protagonista na početku, ulazeći u krčmu, pogeda u neke planine ili neki određeni vrh i da mu se kao i obično učini da vidi lice zmaja ili vile, da mu zapravo krčma daje sigurnost protiv takvih osećanja, da se nekako negde provuče da i drugi imaju razna priviđenja u tom smeru. Tako će se čitaocu ubaciti malo bajkovite prašine u oči.
I da, mora ovo da se uspori i oboji pejzažima, građevinama, oknima, zaraslim vojnim postrojenjima, pa i da se neko negde saplete o nešto, da neki pojedinac ode da piša i upadne u rupu iz koje ne mogu da ga izvuku ili takve stvari...

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

Go to full version