NAUČNA FANTASTIKA, FANTASTIKA i HOROR — KNJIŽEVNOST > KNJIŽEVNA RADIONICA

Dok čekamo priče...

(1/1)

Ned:
Dok čekamo priče evo jedne moje na kojoj možete iskaliti bes :)

[/size]
[/size]PRATI ME U ZEČIJU RUPU
[/size]Sanjala sam ponovo žutog zeca. Stajao je ispred mene na sredini puta, onako žut, čudan i bezbrižan ne primećujući me, kao da nisam tu. U daljini bih ugledala kuću. Bila je jedna od onih širokih i prizemnih, zidova od crvene cigle, ogromnih prozora i bez dimnjaka. Uvek u tom trenutku pomislim kako je to čudno, zime znaju biti surove ovde.
[/size]Žuti zec bi tada krenuo prema kući, nekako lagano, skakućući leno i lepršavo sa noge na nogu po prašnjavom asfaltnom putu, kao čovek ali malo više čudno i nestvarno, kako to samo u snu može da bude. Ja bih ga naravno pratila na nekom odstojanju i kako bi prilazili kući ona bi se smanjivala sve dok to ne bi bile dimenzije proporcionalne veličini jednog malo većeg zeca. Tu na kućnom pragu on bi se zaustavio, okrenuo se prema meni i prvi put me pogledao krupnim žutim očima u kojima sam mogla na trenutak pročitati tragove sažaljenja i tuge, ali to je trajalo samo jedan kratak tren a onda bi se on nasmejao i pozvao me unutra bezazlenim pokretom šape. Tada se uvek probudim.
[/size]*
[/size]Kada čovek ima nesanicu stvarnost mu deluje tek malo stvarnije od snova. Ja sam je imala i živela sa njom. Namerno sam to rekla jer neki ljudi se bore protiv toga, leče je, hrane je tabletama, muče jogom, iscrpljuju tai čiom ili umaraju alkoholom. Neki ako su dovoljno uporni pobede. Ja nisam od tih.  Ja sam odustala.
[/size]To moje prihvatanje nije mi donelo ništa dobro. Budila bih se u dva-tri ujutru ispred upaljenog tv-a, menjala dosadne, reprizirane programe, pušila prekratke cigarete. Preko dana na poslu bila bih nervozna, umorna, rasejana, depresivna. Uveče ponovo tv maraton, puna pepeljara i Miloš u mislima. Uzela bih telefon, pronašla njegovo ime u imeniku telefona i gledala u njega dok ekran ne bi polako počeo da tamni.
[/size]Miloš je moj suprug, bio je moj suprug. Odselio se nekoliko meseci nakon nesreće, frustriran, ljut i razočaran. Znam da me je voleo i da me još voli ali nakon nesreće više nisam bila ista.
[/size]Desilo se to jednog, posebno hladnog zimskog jutra dok sam išla na posao. Pešačila sam trotoarom vrata uvučenog u dugi zimski, vuneni kaput kada sam čula prasak. Iza mene, vozač je izgubio kontrolu nad automobilom nakon što je pokušao da izbegne nemarnog pešaka na ulici, izleteo sa puta i  udario u zid kuće pored koje sam hodala. Od vribracija izazvanih udarcem jedna posebno velika ledenica odlomila se iznad moje glave. Sledeće čega se sećam je buđenje u bolnici nakon nekoliko dana, sa Milošem pored sebe i doktorom koji me je uveravao da neće biti nikakvih trajnih posledica te da je užasna glavobolja koju imam samo prolazna stvar.
[/size]Naravno, nije bio u pravu. Godinu dana kasnije, glavobolja je još uvek tu, decu, čija sam imena već znala, nisam dobila jer mi se brak raspao, razmišljam o samoubistvu dok stojim na balkonu svoga stana na trinaestom spratu i pušim u tri ujutru jer ne mogu da zaspim. A ako i uspem da utonem u neko stanje slično snu, makar i na tren, sanjaću jebenog, jezivog, žutog zeca koj me zove u svoju kuću. To je moj život.
[/size]*
[/size]Dan kada sam ga videla kako sedi u parku nije se razlikovao od drugih, sve do tog trenutka. Trebalo je da siđem i metroom se prevezem nekoliko stanica, ali dok sam gledala kako ljudi silaze smrknutih i užurbanih lica u slabo osvetljeno podzemlje uhvatila me posebno čudna vrsta depresije pa sam rešila da prošetam. Prošla sam nekoliko ulica, ušla u park i odmah, nekoliko klupa od ulaza videla sam njega.
[/size]Nisam mogla da ocenim koliko je star, negde u četrdesetim možda. Žute somotne pantalone, izbledeli žuti džemper i kosa izrazito žuta a ne plava, natopljena gelom i začešljana na stranu u stilu četrdesetih. Ali nije to ono po čemu sam ga prepoznala. Bila je to usna. Imao je zečiju usnu koja se dizala tačno toliko da otkrije dva krupna sekutića. Žuti zec iz mog sna sedeo je ispred mene.
[/size]Sela sam na jednu klupu malo dalje od njegove, izvadila telefon iz torbice ali nisam čak ni glumila da ga koristim. Hipnotisano sam ga posmatrala, skoncentrisana, budna, budnija nego ikada. On je hranio golubove bacajući im semenke iz papirne kese. Bili su to lenji pokreti, spori, kao u mom snu. Ne znam koliko smo sedeli tu, ali kada je on krenuo krenula sam i ja. Pratila sam ga na sigurnom odstojanju, ulicu za ulicom, i kada sam videla kuću skamenila sam se. Crvena kuća od cigle i bez dimnjaka. Okružena malim dvorištem i zaklonjena krošnjama stogodišnjih stabala. Virila sam zaklonjena iza ćoška, preplašena onog što bi se moglo desiti, ali bez razloga. Čovek je otvorio vrata i ušao ne osvrćući se.
[/size]Nakon tog dana postala sam opsednuta. Svaki dan sam pratila čoveka-zeca. Znala sam kada izlazi, koliko se zadržava i kada se vraća. Bio je tačan kao sat. Nikada nije kasnio, radio nešto nepredviđeno ili mu neko dolazio. Živeo je sam.
[/size]Skovala sam plan. Dan pre nego što ću ući u njegovu kuću pozvala sam Miloša.
[/size]„Hej... Mili, ja sam.“
[/size]„Danice?“ tišina „Kako si?“ ja ćutim, ne znam šta da mu kažem.
[/size]„Dobro... dobro je...“ Čujem ga kako uzdiše na moje reči, predobro poznaje ton moga glasa.
[/size]„Spavaš li?“  pita glasom čoveka koji već zna odgovor. Znam kuda ovo vodi.
[/size]„Hej...ovaj, ako se ne vidimo...“ grlo počinje da mi se sužava, gubim dah „...uskoro mislim. Samo da znaš nisi ti kriv, zaista, ja sam...“ On ćuti. Čujem tišinu kako pucketa iz telefona.
[/size]„Jesi li dobro?“ razmišlja trenutak „Hoćeš da dođem?“
[/size]„Ne, ne...dobro sam, stvarno“ suze su mi zamaglile vid, „samo sam ti to htela reći, znaš. Idem sada, videćemo se!“ prekinula sam naglo, pre nego što se slomim.
[/size]Bilo mi je jasno zašto sam plakala, tamo u onoj kući čeka me nešto, nešto što će značiti moj kraj.
[/size]Kao i svakog dana, u pet posle podne čovek-zec je izašao iz svoje rupe noseći papirnu vrećicu semenki za golubove. Sačekala sam da ode, ušla u uredno pokošeno dvorište i polako probala masivna hrastova vrata. Nisu bila zaključana, kao što sam i mislila. Ušla sam i odmah sa praga je ugledala. Bila je to maketa grada. Nalazila se na podu ispod ogromne staklene kupole koja je sezala do plafona. Kuća nije imala soba, pregrada ili nameštaja, maketa je zauzimala skoro svu unutrašnjost. Prišla sam i zagledala se. Bila je neverovatno detaljna. Odmah sam prepoznala pola građevina, cele kvartove. Nije mi puno trebalo da pronađem moju zgradu i moj stan na poslednjem spratu. Bila su tu i minijaturna vozila koja su se neprekidno kretala kao da njima zaista upravlja neko. Bilo je i drveća primetih, delovalo je živo kao i... ljudi.
[/size]Ljudi sitni kao mravi hodali su po celoj toj maketi. Nisam mogla odmah poverovati ali što sam više gledala to sam bila ubeđenija da je ovo neverovatna replika grada do najsitnijih detalja. Tako nemoguće realna da je izgledala stvarno i živo, identično kao i njena veća verzija koja se nalazila svugde oko ove čudne kuće.
[/size]Pronašla sam ovu kuću od cigle u kojoj sam stajala sada. Krenula sam prstom prema njoj ali prst mi udari u kupolu. Staklo kao da je reagovalo. Zatreperi i uveliča mi na svojoj površini crvenu kuću. Pipnuh jedan njen prozor i ona ga dodatno uveća. Tamo unutra stajala je mršava, ženska prilika zagledana u mutnu sliku na kupoli makete. Ja! Trgnuh se i napravih nekoliko koraka unazad usput udarivši u nešto. Okrenuh se i ugledah radni sto prekriven čudnim, sitnim alatom, delovima minijaturnih kuća, zgrada, automobila. Bila je tu i ogromna lupa nadnesena nad neku sićušnu figuricu. Upalih lampu i pogledah, imala je moj lik.
[/size]Izletela sam odatle i srušila se u sledećoj ulici. Izbezumljena.
[/size]Šta se dešava... šta se dešava, bubnjalo mi je u glavi? Pitanja, bez odgovora. Nisam mogla da se pokrenem, nisam znala kuda da odem.
[/size]Uskoro je pao mrak. Čovek-zec je prošao ulicom, bezbrižno kao i uvek i ne primetivši me. Ušao je u kuću, upalio svetlo a ja sam ga pratila i potom se privukla prozoru. On je seo za radni sto uzeo alat i počeo da radi na lutkici sa mojim likom. Malo kasnije ustade, priđe kupoli a na njoj se stvori rupa. Videla sam kako diže krov na maketi moje zgrade i spušta lutkicu u stan, a onda polako razgleda po gradu kao da nešto traži. Uskoro se nakezi svojim zečijim osmehom i dohvati nešto pincetom u blizini crvene kuće. Tada osetih kako me nešto diže u vazduh, zuji mi u ušima dok svetla grada ispod mene postaju sve manja.
[/size]*
[/size]Probudila sam se na radnom stolu. Iznad mene je bila ogromna lupa, ogromna kao nebo. Nisam mogla da se pomerim, ali i da jesam ne bih bežala. Nisam znala ko je on, čovek-zec. Možda bog... možda đavo? Nije ni bitno, bitno je da će me popraviti, a kada se probudim  konačno ću moći da spavam.
[/size]

Ned:
Problemi sa formatom...

saturnica:
Hm, hm.. Prevelika asocijacija na Alisu u zemlji čudesa. A ja tu bajku nikada organiski nisam podnosila. Mislim da mi je razina bizarnosti u njoj bila to much. E tako i ova tvoja priča. Za moj ukus je prebizarna. Ja volim fino dozirane začudnosti, a ne kada one kipe na sve strane. Priča, jednako kao i Alisina, djeluje kao snomorica osobe pod udarom visoke temperature. Ne uzmi ovaj komentar previše k srcu. Kažem, ja i Alisa nismo na istoj valnoj duljini. Možda će drugi imati objektivniji stav. 🙂

Ned:
Ja sam zapravo volio Alisu, volim i danas takve priče, zamršene, psihodelične... jedan od mojih omiljenih filmova  "Doni Darko" je takav. Volim dobru priču koja te kada se završi ostavi još par momenata nepomičnog dok dok ti se u glavi vrti What the fuck...  :)

saturnica:
Eto, znala sam da je sve ovo zbog Alise.. 🙂

Navigation

[0] Message Index

Go to full version