DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > FOTOGRAFIJE, PUTOVANJA, PUTOPISI...

Opet Amerika

(1/30) > >>

scallop:
OPET AMERIKA

Ispratio sam pogledom poslednji komad irskog kopna i shvatio da smo nad Atlantikom. Opet sam napravio glupost koju već nekoliko godina pokušavam da izbegnem. Otići u Ameriku sa predubeđenjem da je "zemlja mogućnosti" je jedno, a vraćati se tamo, uprkos ranije stečenom saznanju da ona to baš i nije, je nešto sasvim drugo, veoma blisko onome što nazivamo mazohizmom.

Lufthansin Boeing 747, sa grbinom za one što su nam stalno na grbači, ovoga puta je još tešnji nego obično. Kad stigne obrok i stjuardi i stjuardese se uzmuvaju te postanu ono što, zapravo, i jesu - konobari, neumitno mi se uvuče u misli sećanje na "Moulin Rouge". Gotovo da u nastaloj teskobi čujem muziku i vidim kako igračice plešu kan-kan, dok mi ruke, stisnutih laktova, pokušavaju da se domognu neke od ketering đakonija prostrtih na improvizovanom stočiću. Da sutra odem u "Moulin Rouge", da sednem sa prijateljima za tesne stolove gde se može jesti samo naizmenično ili u ritmu kan-kana, gde se umesto nogu, prepliću ruke, u savršenom redosledu, dok prinose ustima salatu, pa nož i viljuška režu komadić mesa, pa krompirić, pa viljuška do usta, možda bih umesto muzike zaglunuo od nadpritiska u kabini Boeinga 747.
 
Posle me pitaju kakva je bila hrana u avionu. Kao da je važno kakva je bila hrana, ako su mi onaj ili ona ispred mene doticali naslonom čelo, ako zbog toga nisam mogao da sagnem glavu bliže tanjiru, ako mi se prosulo pivo, ako mi vreli poklopac posude sa kuvanim jelom odleti iz ruku i završi pod sedištima, u otvorenoj torbi ili u nekoj od patika. Avioni vremenom postaju tesni, ne zato što mi postajemo veći, nego što su ušteda i zarada važniji od udobnosti, pa se, posle svake sezone, sedišta malo pritisnu, pola inča svaki red, pa ima mesta za još jedan red u avionu, a noge i laktovi mogu da se skupe i da se izdrži tih desetak sati leta preko Okeana.

Ovoga puta je jedna torba ostala u Frankfurtu. Obično ne stigne nijedna, ostaju da se druže na nekom aerodromu ili se raziđu po kontinetnima pa dok ih ponovo ne okupe prođe nekoliko dana. Ipak, najdramatičnije je bio 2001-ve godine. Stogodišnjica univerziteta "Rockefeller", ćerka na svečanosti dobija PhD diplomu, a iste večeri, kod domaćina Dejvida Rokfelera mala zakuska za nove doktore i njihove roditelje. Torbe ostale na nekim drugim kontinentima i ne haju što nemam šta da obučem, a ženu mi odmah sredile druge ženske u kući gde ćemo narednih par dana biti u Njujorku. Zet pritegao KLM (sa njima smo tada leteli) i dobio vaučer za naše tekuće troškove dok ne stigne prtljag. Navalio da najmim taksido, a ja tvrdoglavo odem i kupim benkice za Katarinu, a ostatak mu dam za benzin. Briga me što ću na prijem kao adrapovac. Na prijemu, jedino kelneri elegantni, ostali došli kao i ja, kao da je i njima prtljag ostao negde u limbu. A moglo je da mi se desi da unajmim taksido, pa da neko naruči piće da mu donesem.

Posle dvadeset sati putovanja protutnjimo kroz Tulsu, bez glavne torbe sa većinom poklona, i stignemo u kuću na zadnja vrata. Na prednja ne može da se uđe. Dok se raspremamo i delimo prve zagrljaje i poklone imam vremena da premotam najnoviju od otkačenih priča o Amerima.

Kao i većina dobrih Amerikanaca i moji Amerikanci ulažu u doterivanje svoje kuće. Nemaju druge jer je štednja u SAD preskupa, ulaganje u akcije i investicione fondove rizično, a kupovina skupih stvari da bi bile držane u sefovima i nije neka štednja. Kuća u kojoj se nalazimo je povelika, na sopstvenom brdašcetu, na kosini, poduprta železničkim pragovima. Izgleda da je u vreme vađenja tih pragova zbog rekonstrukcija pruga kupovina i ugradnja bila atraktivna i ekonomična. Ugrađene u zemlju dotrajavaju brže nego pod šinama, pa kao i svemu drugome i njima dođe kraj. Moji Ameri, posle zamene divne dotrajale šindre na krovu limenim pločama, odlučili da ojačaju i samu kuću i da pragove zamene betonom. Velike kiše su pokazale da je čitavo brdašce samo peščana dina, te da je pitanje vremena kad će se dina izmestiti, a s kućom šta bude.

Majstori otkopali kuću spolja i poskidali nauljene i istrulele pragove. Usput presekli dovod gasa. Popravili dovod gasa i zvali inspektora da odobri dalje korišćenje gasa. Inspektor dođe i utvrdi da su majstori za krov zaboravili da proteraju odvode od sagorevanja gasa kroz krov, pa zabranio korišćenje dok se pretnja da svi izginu od ugljenmonoksida ne ukloni. Dakle, prva dva dana u Tulsi, Oklahoma smo bez grejanja, bez tople vode za kupanje i umivanje, bez pravog kuvanja, ako se u kuvanje ne računa spremanje u dry cooker-u, microwave peći ili električnoj rerni. Temperatura ujutro -7oC, popodne 0oC. Zakazana žurka za zetovo osoblje u bolnici, oko 30 osoba, za sredu, a mi stigli u ponedeljak uveče. U četvrtak balet "Nutcracker", naša Julie igra miša koji nastrada uu ratnom obračunu (to je veća uloga od uloge drugih miševa koje igraju deca).
Utorak ujutro. Zima je, a moramo u kupovinu zbog žurke. Izlazim iz kuće i slikam je sa ulazne strane. Ne razumem zašto su Ameri zaljubljeni u kuće na kojima mora da se rinta. Ova nije imala dobar krov, dobru osnovu - čardak ni sa nebom ni sa zemljom, ako se ne prizna peščana dina kao dobra osnova.

angel011:
Štednja preskupa? Kako to tamo izgleda?

scallop:

--- Quote from: angel011 on 18-12-2009, 21:28:07 ---Štednja preskupa? Kako to tamo izgleda?
--- End quote ---

Ako imaš pare u banci, nema kamate ili su jako male, a sumu moraš da prijaviš kao imovinu, pa ti je oporezuju. Dakle, ako ne uložiš u nešto, pare isparavaju.

Na slici - Portos.

angel011:
Divan mačak. :)

Nadam se da nije primenjen declawing.

Cornelius:

--- Quote from: angel011 on 18-12-2009, 22:06:53 ---Divan mačak. :)

Nadam se da nije primenjen declawing.

--- End quote ---

Pa, kakav bi to onda bio Portos?!

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

Go to full version