FILMOVI, TV SERIJE, ANIMACIJE > FILMOVI

Da li androidi sanjaju BLEJD RANERA?

<< < (2/21) > >>

drf:
Jesu različite stvari.
Zajednički je osećaj beznadja, tuposti, rutine koja vodi zaglupljivanju. U knjizi je to bolje: osećao sam napetost dok sam čitao, kao u susretu sa retardiranima koji su mi dragi.

Preispitivanje "jesam li i ja android?" je dirnuto taman koliko je nužno u oba dela, u knjizi izraženije, jer film to može sjajnio uraditi u sceni s klavirom i gomilom (lažnih) fotografija.
Preispitivanje je najvažnija stvar u oba dela - ako nisi počeo cepanje svojih uverenja da bi video šta je tvoje a šta programirano, uzalud igranka.

Kraj filma je Holivud. Usran do bola: nema šanse za povoljan rasplet, za odlazak Dvoje u nebo bez oblaka, u svet bez briga.
Naravno da ne bi valjalo ostaviti sve u bezizlaznoj petlji; malo revolucije mi pada na um tim povodom. Zajedničke.

BladeRunner:

--- Quote ---1. gde su ANDROIDI u dikovom opusu? najbolji njegov roman? osrednji? slab...?
--- End quote ---


Osrednji. Sve je već apsolvirao Ghoul, i to pametno. Dodao bi samo jednu sitnicu, a to je da se motiv ljudskog u romanu još više čini relativnim nego u filmu, putem genetski nepodobnih. Na taj način, roman ima i dimenziju obezljuđivanja, dok je u filmu taj pravac jednosmjeran (odnosno, film se ne dotiče pitanja koje atribute možemo oduzeti čovjeku, da bi ovaj to prestao da bude).


--- Quote ---2. gde su ANDROIDI u okvirima SF žanra, i zašto?
--- End quote ---

Da Dik nije napisao Ubik i Tamno Skeniranje, Androidi bi bili među 50 najboljih SF romana svih vremena. Sa druge strane, element paranoje i nesigurnosti u ono što stvarnost jeste, već je obrađena u, meni, boljim knjigama koje sam naveo. Dakle, ključni dikovski motivi su bolje obrađeni u njegovim drugim romanima, što nipošto ne znači da je roman loše štivo.


--- Quote ---3. da li je BLEJD RANER osrednji, odličan ili izuzetan film - i zašto?
--- End quote ---

Blade Runner je izuzetan film. Vrlo kratko ću preći preko nekih elemenata koji ga čine odličnim filmom: vizuelno je i dan danas impresivan, bajkovita muzika je nevjerovatno upotpunila atmosferu, nema preglumljavanja, ima briljantan ritam koji gledaocu ostavlja vremena da razmišlja o onome što vidi, okruženje u kome se sve dešava je mnogo više od dekora, sveopšta poraženost i alijenacija nije dočarana na nivou pojedinca, već čitavog društva, i to uz pomoć prethodno nabrojanih elemenata (dodao bi još arhitekturu, neonske reklame i sveopšte sajberpank sivilo). Dakle, ovo su elementi zbog kojih je odličan (kraće nije moglo). Zašto je izuzetan? Blade Runner se dotiče jako mnogo tema koje su zahvalne za analizu, ali kao ključno pitanje filma (i jedino koga ću se ovdje dotaći) javlja se pitanje o tome šta nas čini ljudima. Replikanti imaju vještine (recimo, sviranje klavira), i iako ljudi ovo tumače kao built in funkciju, ona je realizovana putem implanta uspomena. Tako nema razlike između replikanta i čovjeka na nivou iskustva - objektivno, replikant dato iskustvo nikada nije proživio, ali ta činjenica dato iskustvo subjektivno ne čini manje stvarnim. Dalje, razlike u fizičkom izgledu između ljudi i replikanata ne postoje (crveni odsjaj dodat kasnije i nevidljiv ljudima, samo gledaocima filma), a uz sve to replikanti su i razumna bića. Jedino što ih u filmu zaista razlikuje od ljudi je rok trajanja i Voit Kompf test. Međutim, da li ih ovo ZAISTA razlikuje? I ljudi, takođe, imaju ograničen rok trajanja. Kod replikanata je on četiri godine, neka bude da je kod nas osamdeset godina. Druga razlika, odnosno Voit Kompf test, tu je da podcrta apsurdnost čitave situacije, jer se razlika očitava na nivou nesvjesnog ('.. so called blush response'). Dakle, ono što nas čini ljudima je upravo ono što ne možemo voljno da kontrolišemo. Neko bi rekao da nas to čini životinjama, i to je duboka misao. Zajednički motiv ljudima i replikantima, sa druge strane, je težnja ka besmrtnosti. Zna se kako se čovjek istorijski odnosi ka ovoj težnji, ali recimo da je najčešći način izmišljanje (ili pronalaženje) Boga. Namjerno sam napisao izmišljanje, da ne bi kvario analizu svojim učitavanjem (ili je bar smanjio na razumnu mjeru). Replikanti se, u rješavanju ove dileme, takođe obraćaju svom tvorcu, Tajleru, koji im kaže da im se trajanje ne može produžiti. Ovo dovodi do upečatljivog oceubistva, koje nije slučajno postignuto kopanjem očiju. Sam motiv oka je često prisutan u filmu i može lako da bude rezultat posebne analize, ali recimo da upućuje na svako potencijalno iskustvo koje je ODGLEDANO, spušteno na zemlju, i lišeno spiritualnog proviđenja. Sledeće ubistvo u filmu je moralno jako problematično (i ključno u jednom drugom čitanju filma o evoluciji morala). U pitanju je ubistvo čovjeka čije su osobine degradirane do nivoa replikanta - J. F. Sebastijana. Kao i replikanti, i Sebastijan ima rok trajanja koji je ograničen Metuzalemovim sindromom. Kao i replikanti, i Sebastijan ima problem sa svojim ponašanjem, što pokazuje njegov blush response u sceni u kojoj Roj poljubi Pris (skretanje pogleda i prekidanje njemu očigledno neprijatne situacije). Sebastijanovo ubistvo, na ovaj način, postaje ravno bratoubistvu, jer Sebastijan je najbliži replikantima koliko čovjek to može biti, slično kao što je i Roj najbliži ljudima koliko to može biti replikant. Ovo je scena u kojoj Roj Beti prihvata svoju smrt, i na nju odgovara tako što odlučuje da istu smrt širi oko sebe. Ranije je to rađeno kako bi se produžio život, te se može reći da su prethodna ubistva imala smisla, ali ubistvo Sebastijana je prvo koje je potpuno lišeno motiva. Međutim, razvoj filma dovodi do toga da Rej, koji iskusi ljubav, isto tako iskusi i gubitak u sceni u kojoj Dekart ubija Pris. Njegova prva reakcija je da Dekarta kazni tako što će mu za svako ubistvo slomiti po jedan prst, što je gotovo sigurno starozavjetni motiv. Da ovo nije učitavanje, pokazuju motivi u nailazećim scenama: svoj život Roj produžava tako što probada svoj dlan ekserom, a ne treba zaboraviti ni golubicu u najupečatljivijoj sceni u filmu. Možda je važnije sledeće: scena jurnjave Dekarta traje nesrazmjerno dugo, što upravo podcrtava činjenicu koliko je Dekartu drago življenje, i koliko se, kao i Roj, bori da produži svaki sekund na Zemlji. U ovoj sceni, Roj postaje svjestan krhkosti i bijede ljudskog života, shvata da ljudi očigledno nisu bogovi (Tajler nije bio), i osjeća - žal. U ključnom trenutku, Roj spašava Dekarta ne iz ljubavi prema svijetu koji ga okružuje (i u kome je želio da produži svoje trajanje), već to radi iz čistog sažaljenja. Paradoksalno, upravo samilost je osobina koja i ljude, u jednom drugom tumačenju, čini ljudima tako da na kraju - Roj Beti postaje čovjek, a ne replikant. Shvatanje uzaludnosti života uopšte i jedna tuga koja prati ovo saznanje, opisana je u najboljoj rečenici u istoriji filma, a to bi bilo (vidi potpis). Nevjerovatno je da ovaj film dolazi do motiva samilosti u jednom degradiranom, propalom društvu, u kome sve upućuje na drugačije rešenje, pri čemu taj zaključak čak i nije spiritualan. U filmu je dovoljno jadno biti čovjek i živjeti u stalnom strahu od smrti, te je tako potpuno besmisleno da pored toga nanosimo dodatno zlo jedni drugima. Dakle, ovo nije predivna i naivna samilost sveopšteg spasenja čovječanstva kroz ljubav, nego je mračna samilost indukovana bijedom ljudske egzistencije. Naravno, ovo se MOŽE pročitati i spiritualno, zahvaljujući motivu probadanja dlana, lomljenja prstiju i golubice, ali to ne mijenja ključnu činjenicu da je Roj Beti replikant, a Dekart čovjek. Ako bi pobrojali motive koji upravljaju ponašanjem Roja Betija od početka do kraja filma, to bio niz koji bi manje-više pratio istoriju religije, što teško da može biti slučajno (a fascinantno jeste, kad vas pogodi saznanje). Odluka i praštanje na kraju gotovo da proširuje ono što nazivamo ljudskim moralom na mnogo univerzalniju kategoriju koja uključuje više od ljudi, slično kao što se u 'Doniju Darku' iz totalne zatucanosti religijom kojoj se film odlično podsmjeva, na kraju dolazi do motiva žrtvovanja koji je lišen božanskog, ali je i DALJE smislen. Najbolje od svega - Blade Runner sve ovo i mnogo čega drugog, ne saopštava tako što film traje tri i po sata, dok svaka scena vrišti da je to preduboka umjetnost. Potpuno suprotno - Blade Runner je, ako se gleda na najbazičnijem nivou i lišen ikakve analize, predivan film, klasičan SF noir, sa detektivskom pričom i srećnim krajem (odnosno otvorenim). Prošvercovati toliko detalja u njemu, a da nijedne sekunde film nije prenatrpan i ne poziva na preduboku umjetnost, odlika je genija (čitave ekipe, u ovom slučaju). Motiv ljubavi Dekarta i Rejčel, jednoroga, priča o tome da li je Dekart replikant ili nije (naravno da nije, koliko god Ridli Skot odsjaja oka dodao unutra), druge su teme, ali upravo to što se mogu zahvalno analizirati, pokazuje zašto je ovaj film to što jeste.


--- Quote ---4. da li je i zašto film precenjen?
--- End quote ---

Potcijenjen, mada je bioskopski neuspjeh bio očekivan (ali kritičarski stvarno nije).


--- Quote ---5. knjiška protiv filmske verzije? ko je bolji, i da li su uopšte uporedive?
--- End quote ---

Film. Jesu uporedive, ali smatram da je apsolutno svaka promjena bila nabolje. Istina, roman je duhovitiji, ali Blade Runner kao SF noir komedija mi zvuči bizarno.


--- Quote ---6. film izdao knjigu? film unapredio knjigu?
--- End quote ---

Film izdao knjigu, i ujedno je unapredio. Ko zaista voli roman, vjerovatno je razočaran filmom.

Bilo dosadno za čitanje? "More human than human" is our motto :cool: . Pozdrav.

P.S. Sad vidjeh komentar drf-a. Meni je kraj baš legao, upravo zato što osmišljava sve motive u filmu. Da Dekart pada, a Roj ostane na kišovitom krovu cerekajući se prije nego što umre na kiši, to bi bio film o osveti. Ovako je to film o svemu ostalom. E sad, ako se govori o kraju prve verzije (a ne director's cut), ja sam od onih kojima je Director's cut prava verzija. Taj kraj je otvoren, i daleko od veselog (dok odjekuje zlokobno i savršeno:'It's too bad she won't live! But then again, who does?').

milan:
BTW, video sam najavu da za koji dan kod nas izlazi ovaj ultimate, final, director's cut na pet DVDova...

Ghoul:

--- Quote from: "milan" ---BTW, video sam najavu da za koji dan kod nas izlazi ovaj ultimate, final, director's cut na pet DVDova...
--- End quote ---


lilita je već paradirala sa tim izdanjem na jednom drugom topiku, gde je takođe obećala da će tu ediciju narezati prvoj petorici koja na ovom topiku ostavi supstancijalnu i pomnu analizu filma i/ili romana!

taurus-jor:
Roman sam čitao vrlo davno, tako da ne mogu da ulazim u detalje. Film i knjigu ne mogu automatski da uporedim.

Šta mi se u kniizi dopalo? Dekard i njegova žena zavise od "tvoraca raspoloženja", ili kako se to već zvalo. Posmatra se jedan dan u životu policajca koji sebe ubeđuje da je čovek, dok ga žena, praktično, naziva ubicom jer koka "one sirote andije". Njih dvoje žive u gradu koji nema 100 miliona stanovnika, već u gradu koji se, zbog posledica radijacije sve više prazni. Ljudi odlaze u svemirske kolonije, pa mnoge zgrade zvrje prazne ili poluprazne. Drugo, tu je onaj detalj koji je spomenuo Blejd: obezljuđivanje. I stvar je u postavci mnogo opasnija, jer je i replikanata više. Ima ih u više kopija, motiv koji su tvorci obnovljene Galaktike fino iskoristili.

Opet, knjiga nije u samom vrhu Dikove proze, ali ni Dik nikada nije bio majstor detalja - tu je brljao, i nisu ga stoga džabe zvali "genije sa greškom". Tamo gde je bio najjači su vizije. Ovde vizija pada u poređenju sa Ubikom, Tamnim skeniranjem, pa i Čovekom u visokom dvorcu. A i postavka u filmu mi je grandioznija, bez obzira što i film pomalo mehanički preuzima neke elemente knjige. Ljudi odlaze u kolonije, Sebastijan F. živi u praznoj zgradi, ali Los Anđeles i dalje deluje kao prenaseljen, gigantski grad.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version