NAUKA I KVAZINAUKA (izvorište inspiracije za mnoga SF dela) > KOMPJUTERI, HARDVER, SOFTVER, INTERNET, TELEKOMUNIKACIJE...

Upotreba Interneta povećava inteligenciju

<< < (26/30) > >>

Meho Krljic:
World Wide Web inventor Tim Berners-Lee takes on Google, Facebook, Amazon to fix the internet

Meho Krljic:
Herbert W. Franke je jedan od ranih kompjuterskih umetnika, koji je radio sa kompjuterskom grafikom još pedesetih godina prošlog veka. Die Zeit ga je nazvao najprominentnijim nemačkim autorom naučne fantastike. Čovek ima 95 godina i pre par dana je počeo da tvituje i to je jedno od podsećanja na čudesnost sveta u kome živimo. Danas je krenuo sa kačenjem slika koje je pravio pre 70 godina koristeći tadašnje kompjutere:
https://twitter.com/HerbertWFranke


Mica Milovanovic:
Iznenadio bi se koliko je njegovih priča prevedeno kod nas po raznim tehničkim i omladinskim časopisima. Ima ga i u Andromedi 1...

Meho Krljic:
Da, da, naravno, njegova priča Nalog je u prvoj Andromedi.

--- Quote ---Herbert V. Franke

Nalog


HERBERT W. FRANKE. Doktor filozofije, nauĉnik i veliki popularizator nauke, H. V. Franke (1927) istovremeno je i jedan od najagilnijih nemaĉkih pisaca nauĉne fantastike. Objavio veliki broj priĉa i nekoliko »utopijsko-tehniĉkih romana«. Staklena zamka, Čelična pustinja i dr. Priĉa Nalog uzeta je iz njegove zbirke Zelena kometa.

Preveo: GAVRILO VUĈKOVIĆ

Lekar je seo na bolesnikov krevet i dobrodušno uhvatio njegovu ruku: — Sada nam još jednom ispriĉajte vašu priĉu, ali potpuno mirno, molim! Pa mi vam verujemo. Pacijent se iscrpljeno zavalio natrag na jastuk. Poĉeo je tiho da govori, dok su mu plaviĉasto nateĉene usne podrhtavale. — Otpoĉeo sam sasvim skromno. Danas je moja reklamna agencija preduzeće svetskog glasa. Najbolje firme davale su mi naloge — propagandne kampanje, ispitivanje javnog mnenja, ugovaranje poslova. MeĊutim, najveći nalog dobio sam od jednog neznanca. Moj zadatak bio je pomalo ĉudan — ali iza njega se nalazio novac. Već godinama su moja firma i njene filijale širom sveta uglavnom time zauzete. MeĊutim, sve je trebalo da ostane u tajnosti. Moj zadatak? O tome nisam smeo da govorim. Ali danas to ipak moram da uĉinim. Trebalo je da ĉoveĉanstvo uputim u meĊuzvezdanu misao. Ono je trebalo da postane upoznato sa pitanjima svemirskog putovanja, trebalo se pripremiti na ono šta su mogle da donesu ekspedicije u kosmos, trebalo se priviknuti na misao da je ĉovek samo jedan od raznih oblika ţivota meĊu mnogim drugim u zvezdanom prostoru.
Nisam se raspitivao za razlog, ĉovek je plaćao. Najpre sam testirao javno mnenje — većina krugova bez razumevanja je gledala na takve ideje, samo se mali broj pojedinaca bavio sliĉnim problemima. Doduše, bilo je nekoliko pisaca koji su iz tog podruĉja crpli svoje teme, ali ko je njih ĉitao? Tu sam se ja umešao, i sada svi znaju nauĉnu fantastiku. Upregao sam moje evropske
filijale. Sa uspehom, gospodo! Imam veze i u Rusiji. Znate li koja je literatura tamo u poslednje vreme doţivela najveći polet? Uĉinio sam još mnogo toga. Finansirao sam filmove i predavaĉke turneje, okupljao sam zainteresovane i vodio brigu o tome da se oni udruţe u klubove. Pojma nemate koliko je teško širiti nove misli! Ali ja sam imao uspeha. Pre nedelju dana moj nalogodavac me je pozvao kod sebe. On stanuje izvan grada u jednoj usamljenoj kući. Izgleda da je nekakav privatni nauĉnik. Primio me je u jednom udobno nameštenom salonu. Bio je primetno nervozan. — Ide suviše sporo — uzviknuo je. — Vi radite premalo! — Oprostite — rekao sam — ĉasopis »Galaxy« danas izlazi na deset jezika, osnovan je prvi evropski klub nauĉne fantastike, u istoĉnim zemljama imamo drţavnu podršku... On me prekide. — Sve je to premalo! — obrecnuo se. — Kako je danas moglo doći do panike dok su leteći tanjiri kruţili iznad Sidneja? O tome nisam ništa ĉuo, mada sam uvek dobro obavešten. Otkuda je ovaj ĉovek mogao to da sazna? Ĉitava stvar izgledala mi je sve ĉudnija. Ĉovek je brzo koraĉao tamo-amo, kao da oseća strah. Da, to je prava reĉ — strah! A onda su iz susedne prostorije odjeknuli neki neobiĉni zvuci. On je pritrĉao vratima i prošao kroz njih, ne otvorivši ih ni za palac više nego što je bilo neophodno. Ali uprkos tome osetio sam vlaţnu vrelinu i kiselkast zadah koji je prodro u sobu iz susedne prostorije. Onda sam se prikrao do vrata i bacio jedan pogled kroz kljuĉaonicu... Nije trebalo to da uĉinim... Kad se on ponovo vratio, obećao sam mu sve šta je od mene zahtevao. Nisam ţeleo ništa drugo sem da se izgubim, i on me je uskoro otpustio. U kolima mi je posle toga bilo crno pred oĉima. Moj šofer me je ovamo dovezao. Šta sam video u susednoj prostoriji? U jednoj naslonjaĉi sedela je neka prilika, veća od ĉoveka, ali ne ĉovek — njeno telo sastojalo se iz mnoštva isprepletenih belih gumenih cevi, udovi su izgledali kao raĉje štipaljke, a glava je bila u obliku zvona sa jednom sisaljkom i ĉitavim nizom buljavih oĉiju svuda uokolo. Nije to bilo biće sa ovoga sveta... Bolesnik je zaklopio oĉi. Mada je ćutao, usne su mu i dalje podrhtavale. MeĊutim, nije više reagovao ni na jedno pitanje.
— Ostavimo ga na miru! — odluĉi šef lekara. — Tipiĉno stanje iscrpljenosti posle srĉanog udara izazvanog nervozom. Ili, razumljivije govoreći, menadţerska bolest. Neobiĉne su samo halucinacije. On se neće više vratiti na svoje radno mesto. Sva sreća što njegov sin nastavlja njegovo ţivotno delo. U poslovanju firme nije došlo ni do kakvog zastoja! Gospoda napustiše bolesnikovu sobu i posvetiše se sledećem pacijentu.

--- End quote ---

Meho Krljic:
Vidim da je miris slobode opojan, neki su se već napili.


Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version