NAUČNA FANTASTIKA, FANTASTIKA i HOROR — KNJIŽEVNOST > KNJIŽEVNA RADIONICA

Samo neobjavljena priča

<< < (14/14)

Mica Milovanovic:
Naravno da imaš! Šta sam rekao...  :)

BTW, nešto što obojica možda ne znate, ili ste zaboravili, jeste da je pomenutu priču objavio 1999. godine (neposredno pre nego što nas je zauvek napustio) Ljuba Damnjanović u fotokopiranoj antologiji The Best of Emitor - dve decenije fantastike u Društvu "Lazar Komarčić" - 1.

Tiraž: 50 primeraka - bar tako piše... a u praksi je bilo... Tiraž: Dok me šef ne ukeba u fotokopirnici...

Boban:
Ta priča je objavljena dosad četiri puta: 1981, 1995, 1999 i 2019.

scallop:
Već nekoliko godina ne pišem SF. Potrošio sam sve najbolje teme. Red je da i drugi pišu, ako u sebi pronađu dobru priču. Pišem neku vrstu "mejnstrim" esejistike, kad mi je već prikačeno. Ovo je napisano pre godinu dana. Jutros sam dodao ponešto.

MARATON NIJE TRKA

Uvek mi je najteže da napišem naslov. Posle se ispostavi da je svaki dobar, ako je ispisan bar deo svakodnevnih utisaka koji nam se nameću ili nas podstiču. Koliko god naizgled različiti, sabrani se svode na refleksije iste slike. Čovečanstvo se naizgled žuri, a taljiga uslovljenu priču o uzrocima i posledicama. Svaka od njih ima dobru i lošu stranu, lice i naličje i razlikujemo se samo po tome ko šta odabere da vidi.

Zamorilo me je naklapanje o temama domaće fantastike, o pisanju, ispravljanju napisanog, korekturi, lekturi, uređivanju, "lakoći objavljivanja", urednicima, velikim izdavačima i ugroženim malim izdavačima, kritici i samokritici. Svaki učesnik u raspravi zastupa sebe i traži nišu u koju bi se udobno smestio. Toliko mi liči na sve drugo šta se dešava u našem svetu. Svet je tesan i nema mesta za sve želje i namere.

Tekst o Vinči i razmišljanja arheologa Dragana Jankovića zašto je svet nekada bio bolji vratio me je milenijumima unazad, a mogao je i do trenutka kad je Raj postao tesan, ako ne do grupe šimpanzi koja postaje zla kad zanema hrane u okolini. Ustvari, vremenska linija Zemlje identična je priči o kapi kiše koja ne može uzbrdo. Može samo od izvora ka moru, pa gde ispari.

Pisao sam o Putevima seoba i sličnosti Dunava sa Nilom, Eufratom ili nekom od drugih velikih svetskih reka. Možda jesu a možda i nisu zaturene, ali sve te reke i civilizacije koje su nastajale kraj njih pričaju istu priču. Voda je posle vazduha najbitniji uslov opstanka, pa na svoje obale privlači živi svet i prirodno, čoveka. Veći broj ljudi ubrzava civilizaciju, volimo i poštujemo susede dok nekom ne postane tesno.

Danas je izvesno i priznato da je Bakarno doba smešteno na Balkan, da su prvi konji na Bliskom Istoku i u Egiptu najpre pasli na obalama Dunava, ipak, sigurno je da smo posle metalnog alata počeli da izvozimo i oružje. Možda se uz Dunav duže živelo miroljubivo kako reče arheolog Janković, ali oružje je bumerang i oteti je lakše nego proizvesti.

Pa, ako izgleda da nisam pisao o pisanju - jesam. Uspeh nije sprint nego maraton, pisac najpre pobeđuje sebe da bi stigao do cilja. Većina nema tim izdavača, urednika i lektora kao Novak Đoković, najčešće ne primetimo najbolje jer su usamljeni. Ipak, trka nije ni bojno polje, jer se na njemu pobeđuje privremeno a ne trajno.


FB zazvonio kao budilnik na krevetu u filmu "Dan mrmota". Osvanuli smo sa merama bezbednosti od corona virusa, kao da ih nismo naučili pre četiri meseca. Pogledam kroz prozor u park, šetaju pse jer psa ne možeš naučiti na mere. Kroz kuhinjski prozor više ne miriše lipa, precvetala je. Dok popijem kafu na ekranu će se smenjivati vesti i uputstva o korona virusu.

Da li ću opet morati danima da pišem o putu nemrtve čestice virusa do žive u nama, umesto o putovanju čoveka od uživancije uz potok do gužvancije u civilizaciji velikih reka? Uvek je "socijalna distanca" značila mir u kući, a neunošenje drugima u lice način preživljavanja. Zato su nastala pravila ponašanja, zakoni, ustavi i ustave za međusobno nasilje. Nikad nismo shvatili i zato nam je tako kako nam je.

Neko će verovati da je pobednik gledajući da li Lučijev galeb još čuva svoju teritoriju od krova do čamca. Drugi će nas i dalje ubeđivati da su pobedili u izgubljenoj bitci. Izvinjavaću se onima koje sam ubeđivao da se neće ponoviti, jnisam znao da će vratiti, jer se uvek vraćamo bez naučene lekcije. Trčaćemo još jedan krug našeg maratona i nećemo znati da li nas, na drugoj strani atola, ganja reptor ili sabljasti tigar.

Dakle, izvolite, pridružite se, jer svi smo u "Danu mrmota". Korona virus je putnik u kapljici, a ne znamo da se izmaknemo.

scallop:
Nije da sam zadovoljan radoznalošću koju sam izazvao. Uobičajeni "gosti" koji nemaju druga posla, poneko poznato ime. Zadovoljan sam što se posle mog posta pojavilo samo pet drugih, od čega četiri oglasa za stripove. Sad ću ostati u ubeđenju da sam inhibirao one koji sve i ništa ne znaju o korona virusu, kao i političke raznomišljenike. Ovo je način da saznam istinu. Možda su i drugi uzeli dan odmora.

TRAGOVI U NAMA

Najčešće pamtimo povode, uzroci se pakuju mnogo dublje. Sinoć mi se zamešao Umberto Eko, a ja poštujem nenadane znakove. Zapravo, bilo je reči o razotkrivanju nesposobnosti Dostojevskog da u svojim knjigama iskaže šta mu se zaista motalo u glavi dok je pisao svoje knjige. Dobar pisac piše jednu knjigu za mnoge čitaoce.

Nisam pročitao sve knjige Umberta Eka, ali meni je dovoljno. U romanu "Ime ruže" nije mi napisao ono šta smo i na filmu videli, nego priču o stanputicama i sudbini prokaženih religija. U romanu "Fukoovo klatno" o potrebi objavljivanja loših knjiga da bi dobre knjige prodrle u svet. "Baudolino" me je izvestio koliko je lobanja svetog Jovana Krstitelja potrebno da svet poveruje u Boga. "Praško groblje" me je obavestilo koliko je efikasna dobro potkovana prevara. Da parafraziram Irenu: Umberto Eko je pisao svoje romane specijalno za mene.

Često nagvaždamo koja knjiga je najbolja, kao da najbolja knjiga postoji. Roman koji možemo da prepričamo nije dobar roman. Veoma lako zaliči na pročitano, već je otrcana floskula da su sve knjige napisane. Mejnstrim će se okačiti na pitanje kako je knjiga napisana, ali meni ni to nije važno, meni je važno da li postoji "komadić Kalija", kao u romanu "Kroz pustinju i prašumu", koji će zauvek ostaviti trag u meni.

Sasvim je lako napisati repliku neke druge knjige koja je doživela uspeh na tržištu, trajaće koliko i tržišni interes za štancovanje. Svakodnevno smo svedoci da su jučerašnje "bestseler" teme danas bajat leba od pre tri dana. Sezonsko povrće traje koliko i sezona, ponudite mi veče uz burbon "Early Times" u Nju Orleansu, priču koju ću doživotno iznova pričati.

Uopšte više nisam siguran šta sam želeo da poručim, jer povodi su brojni, a uzroci najčešće zapreteni. Moguće je i da pred sobom branim pogubljenog pisca, urednika i izdavača kome preti da bude zapamćen po lošim a ne po dobrim delima. Volim da bijem izgubljene bitke i neka ovo bude jedna od njih.

scallop:
Jesu me provalili. Pisao sam mejnstrim i u spejs operi. Ovo je odlomak iz poglavlja DUG PUT DO LEPTIRA u roamanu "Legija Ida".

Pao sam, ali nisam tresnuo. Padanje je po teoriji samo refleksija gravitacije. Tamo gde gravitacije nema, nema ni padanja. Ipak, Id je neobično mesto i kako u njemu padanje mora da postoji, tako se desilo da sam i ja padao, dugo i sve brže. Negde pri kraju, ja to nisam znao, ali sve ima svoj kraj pa  padanje, obuzelo me je jedno sečanje i ono je imalo svoj odraz u Idu.

Možda sam ja stvorio tu dudovu šumu u Idu, a možda je ona tamo bila kao i sva druga sećanja ljudi u svemiru, tek, mene su dočekale lisnate naslage dudovog lišća, a prve grančice su tek malo išopale moje nedostojno telo i ja se zadržah u snopu listova, koji su tako ukusno mirisali da se nisam uzdržao. Zagrizao sam i neko vreme se zabavio poznatim ukusima. Naponi u mom sve oblijem telu su postali znak da postoji važniji cilj mog postojanja i iz svog dupeta istisnuh prvo vlakno. Zgrabio sam ga nazubljenim čeljustima i neko vreme se zabavljao omatanjem tog vlakna oko svog tela. Prijatno osećanje sve veće bezbednosti i nadolazeće transformacije nagonile su me da neprestano mlataram glavom, dok se okolina oko mene zatvarala u prijatan mrak, u kome ću provesti neko novo vreme u iščekivanju nadolazeće promene.

San je bio prijatan i u njemu sam bio dečak koji je pred sobom terao magarca, sa samarom i bisagama i moj zadatak bio je da odem do dudove šume i da u njoj naberem meko lišće kojim ću nahraniti svilene bube u kavezu sa ukrštenim granama u njoj i mnoštvom larvi svilenih buba, pre nego što se zaviju u svoje čaure i pre nego što će ih moja baba skuvati u vreloj vodi. To je morala da uradi pre nego što bube u čaurama da izađu same, da bljunu kiselinu i unište svilenu nit, tako da niko iz njih ne može da razmota vlakno i uprede ga u svilen konac.

Ne znam kako sam postao larva svilene bube, ali znam da je to bilo jedino šta sam mogao učiniti ne bih li povratio svoje udove. Leptir svilene bube će imati višak nogu i možda ću moći da učinim nešto pametno sa tim. Šteta što više ne mogu da grickam dudovo lišće , gladan sam, ali u stomaku mi nešto grgolji i nateže me na sve strane. Možda je to ono. Mogao bih da se požalim na neiskustvo u pretvaranju u leptira, ali me teši što ga nijedna larva, koja se smota u čauru, nikad ne stekne. Mogu samo da se nadam da to radi deo mog genotipa u kome su zapisani insekti. Belono, na šta sam spao!

Osećao sam se strašno zgužvano kad me neko kuckanje probudi iz dubokog sna. Malo sam se protegao tek da osetim kako mi narastaju krilca. Osetio sam ih mada sam se osetio kao da sam moljac u brašnu, iako sam znao da tako nekako treba da bude i da je sve u redu. Hej, to znači da u ovoj tami narastaju i nogice i da će biti veselja kad prokiselim rupu za izvlačenje napolje,

Kuckanje se najpre pretvorilo u dodir, pa u blagi stisak i uskoro sam lebdeo nošen nepoznatom silom koja se nije predstavljala i koju bi najverovatnije mogao da predstavlja Perast Lili, jer ko bi drugi prebirao po Idu ne bi li me se opet dokopao.Taman sam hteo da pljunem žuč, pa da se kroz nju zabatrgam napolje i pokušam da se ponovo dokopam slobode i mira, kad ponovo osetih kucanje koje mi odvali slušne kanale, ako leptiri svilene bube to uopšte imaju:

„Jesi li živ, tamo unutra, ti lukava svilena bubo?“

Nije da ja volim Vladimira Roma, ali u ovakvim trenucima, a bilo je takvih trenutaka, mada ne ovako ponižavajućih. Mogao bih daga poljubim, ako me pre toga ne zgnječi kao bubašvabu.

Navigation

[0] Message Index

[*] Previous page