NAUČNA FANTASTIKA, FANTASTIKA i HOROR — KNJIŽEVNOST > KNJIŽEVNA RADIONICA

Duvka za Frenk Zapu

(1/2) > >>

kvarc:
Rekoh da razbijemo monotoniju ovde... možda neko i pročita, ko će ga znati.


Ignjat je zamotao džoint, pažljivim i preciznim pokretima dostojnih jednog hirurga. Oblizivao je usne i mahnitim udaranjem po džepovima pokušavao da pronađe zalutali upaljač. Nisam imao srca da mu kažem kako nisam duvao godinama, uvek je hvalio moju pneumatičnost i govorio da je šteta trošiti takav talenat na trivijalnosti kao što je sport. Mrzeo je fudbal, osim ako nije reč o tek punoletnim fudbalerima. Njih žrtvuje, kaže, Velikom Bogu Fudbala, oni su njegove device čvrstih guzova i paperijastog intelekta.
– Slušao sam instrumental od Frenka Zape, čitav put od Atine do Beograda – započeo sam razgovor, potajno se nadajući da neće pronaći upaljač. – Zamisli ti to, jednu jedinu pesmu, na „ripit“, bez prestanka.
– Deset sati istu stvar, čoveče, to ne zvuči nimalo racionalno – uzvratio je.
– Znam, i moj terapeut kaže isto.
– Ali ti mu nisi poverovao?
– Ma kakvi, zašto bih?
– Pa, kako da ti kažem, Mala Maca se školovala za to – Ignjat je tako tepao mom psihologu. – Zar ne?
Nije uspeo da pronađe upaljač u lavirintu svojih džepova, ali je zato neočekivano pronašao kutiju šibica koju su mu u perionici automobila uvalili kao reklamu. Zapalio je džoint, a klobuk dima presekao je zrake promrzlog sunca. Imao je blagu citrusnu notu; od starog hašišara ipak sam očekivao nešto potentnije. Godine smekšaju čoveka. Supruga koja je zbrisala za Berlin i odvela decu sa sobom, takođe.
– Mala Maca ponavlja ono što je čula od svog terapeuta, koji ponavlja ono što je čuo od svog terapeuta, beskrajan niz racionalizacija usranih život iz ugodnih ordinacija – odgovorio sam i prihvatio džoint koji mi je dodao. Udahnuo sam dok dim nije stigao sve do peta, pa kroz dugi i meditativni izdah nastavio: – Povrh svega pije nes kafu. Kako možeš verovati nekom kome je domaća kafa suviše gorka? Kakav je to bolesnik?
– Istina! Aliluja! Aliluja! – zapevao je mutnim baritonom.  – Nego, kako je protekao taj tvoj eksperiment?
– Eksperiment? Zar ti ličim na naučnika? 
– Možda na naučnog radnika apsurda.
– Oni bar ne čame na birou.
– Da li si promenio obrasce svesti – bio je uporan – i postao beskrajni okean mira koji se sliva sa bine, dok traje improvizacija navarenog gitariste?
Ignjat je imao ribolike i izbočene oči, kako ga je trava radila, postajale sve vlažnije i izraženije. Delovao je kao figurina iz Vinče, drevno božanstvo ispuzalo iz Dunava, koje sada ima problema da se orjentiše po prašnjavim putevima najstarijeg naroda na svetu. Zaista, trava je u njegovom slučaju bila korektivni mehanizam. Da nije duvao verujem da bi postao najpodliji čovek svetu. I opet, nisam imao srca da mu saopštim kako Zapa to uopšte nije radio.
– Prva dva, tri sata bilo je odlično. Gledam u put, vijuga među brdima, svetla gradova trepere u daljini, dok alt-saksofon prede kao mačka na amfetaminima – zastao sam i pribrao se, rešio da mu ovo do tančina objasnim. – Znaš, halucinirao sam grifona kako sedi na pored mene i liže slanu kožu mog vrata hrapavih jezikom.
– Strava čoveče, pravi si psihodelični macan – rekao je sebi u bradu, dok je dim šikljao iz njegovoih ustiju.
– Kako se uzme, negde na polovini puta postalo je zajebeno. Ne znam šta sam zgrešio Zapinoj gitari, ali odjednom tih milion odsviranih rafala sjurilo se ka meni, a jedina meta bio je moj hipotalamus. Puls je otišao u kurac, dlanovi i čelo znojavi, hladni, drhtao sam, cvokotao zubima, pomalo naheren streljački vod džez akorda piljio je u mene.
– Pa dobro, džez nema milosti, valjda to znaš.
– Naravno, ali ovo je čoveče bilo previše. Video sam sebe na sedištu, mlitavih udova i brade utonule u grudi. Izašao sam iz tela. Fijuuu! – gestikulirao sam poletanje šakom, podigao ruke i prodrmao ih kao propovednik. – Lebdim, zagledam putnike, vozač čačka uvo, a na dugom noktu malića ostaje nešto poštenog radničkog ćilibara. Brucoškinja u vrućim pantalonicama trza se u snu i šapuće neku svoju glosolaliju, ma u pičku materiju, vidim svaki detalj njenih butina kao kroz uglačano sočivo.
– I šta je bilo potom?
– Vilenio sam busom, gore, dole, pogotovo bio faciniran tkaninama, znaš kada se zagledaš u njih vidiš čitav univerzum na jednoj „made in China“ košulji; prevoji, lavirinti, kotline, uvale, čitav nacionalni park štofa.
– Ma pusti sad štof, si lud, sabij to malo, više Hemigveja, manje, uh nemam pojma, Džojsa.
Dovršio je sam džoint i katapultirao opušak kažiprstom u travnjak. Pas nešto niže od nas jurio je kesu u letu. Naposletku je odustao i posvetio se svom nemirnom repu. Park gde smo sedeli počeo je svoju istoriju kao običan prigradski šumarak, da bi pedesetih na tom mestu izbetonirali veliku pekokraku i od nje načinili ribnjak. Devedesetih ribe su umrle od gladi, no ne pre nego što su se proždrale međusobno.
– Pa ništa, izašao sam, to jest moj duh je izašao iz autobusa i video da sanjivi vozač polako prelazi u drugu traku. Pogled je pucao pravo ka provaliji. Brzo sam se sjurio natrag ka svom telu i prenuo iz transa, otrčao do čike za volanom i ošamario ga. Sprečio sam nesreću, razume se, ali on i putnici nisu baš to tako shvatili.
– Nego? – upitao je lažno zbunjen.
– Izbacili su me iz autobusa – odgovorio sam gotovo skrušeno.
Ignjat je prasnuo u smeh. 
– Šta se cerekaš idiote – nastavio sam uz povišen ton. – Misliš da je lako stopirati sve do Soluna!
– Dobro čoveče, izvini, šta ti je – potapšao me je po ramenima u znak razumevanja, a zatim nastavio još žešće: – A kako si platio, guzicom ili svojim poetskim šarmom?
– Obećao sam tebe na platou, spakovanog kao božićno prase – pokazao sam mu srednjak i čuknuo ga njime po čelu – Ovo je ozbiljna stvar, sve je to zbog tih snova, vikao bih čitavu noći i budio goste hotela. U jednom trenutku pozvali su hitnu i ušpricali me apaurinom. Ma, samo su čekali da me se otarase.
– Opet sanjaš rat? – upitao je.
– Ili on uporno sanja mene.
– Ne razumem baš kako si to zamislio, zar rat može nekog da sanja?
Protegnuo sam se i duboku udahnuo opori jesenji vazduh. Kičma je krcnula kao kamenom slomljeni orah.
– Egregor rata, mora da je to – pojasnio sam. – Udružene misli nacije načinile su nekakvo biće, koje nas sanja i ima perverzne intimne trenutke pokraj našeg anatomskog atlasa.
– Pa dobro, ima logike – zaključio je uz smešak. – Uz šta drugo bi Egrogor rata drkao neko uz anatomski atlas, to je njegov Plejboj.
– Eto, vidiš kako se mi lepo kapiramo kad radimo na tome.
– I kad ja završim dobru gandžu.
– Razume se.
– Znaš šta mi tu jedino nije jasno. gde smo onda autentični mi, ako on već sanja naše predstave? – upitao je  zbunjeno.
– Ma nema nas čoveče! – povikao sam i namrštio se se ljutito. – Poginuli smo, ovo je sad njegovo fantaziranje, iživljavanje nad predstavama uma, mi smo te mentalne slike koje on zlostavlja.
– Nešto kao matriks za sirotinju – načino je obrazima ekspresiju gađenja, koji su se kao zavrtnji čvrsto uvili u sebe. – A šta misliš, kako izgleda taj tvoj Egregor?
– Ne znam iskreno, nikada nisam razmišljao o tome, šta ti misliš?
Ignjat je bio jako rečit, ali je izbegavao da to pokaže. Govorio je da mu je puno rodoslov između butina za erudite. Zastao je par trenutaka da razmisli kako da uprosti svoje izlaganje:
– Pretpostavljam da bi većina ljudi zamisila ga kao narogušenog vojnika, nemam pojma, tipa, kašikare, redenice, ratnička ikonografika, kineski Rejban i neka patriotska melodija kako curka iz ustiju, klasična brate tranziciona erotika, ali ja ipak mislim drugačije. Taj Egregor, verovatno ponajviš ličie na one što po automatizmu uvek okreću glavu u drugom pravcu, klimadžije i ćate u pohabanim sakoima.
– Stvarno tako misliš?
– Ma jok – ćušnuo mi je lakat u rame – si lud, to je tako gej. Verovanto izgleda kao debeli Amer, sa pedeset mitisera-državica na licu i pomfritom u nosu, eventualnooo – ovde je posebno naglasio – kao neki bostonski fitnesfrik sa iglom punom anabolika u dupetu. Dobro, u obzir može doći i usukani Kinez koji izlazi iz kade sa plutajućim nudlama, i viče, „Mao, Mao“.
Nasmejali smo se kao dva naduvana Džokera, na uslovnom odsustvu iz Arkama. Strip je večan, dok su mu deca verna. Bez antagonista Betmen će se obesiti o svoj skupuceni luster ili nadisati ugljen-monoksida iz svog mat-crnog betmobila. Moralo se povodom toga uraditi nešto - sloboda za sužnje i kriminalno kužne – bez kriminalaca i narodnih neprijatelja, države ne bi imale opravdanje za svoje postojanje. Rima po rima, asocijacija po asocijacija, jednako neurotična reakcija, moram bolje da pazim. Nastavio sam:
– Nego u vezi tog sna...

kvarc:
Ima li nekog junaka kršna i hrabra da pročita ovo pisanije?

Boban:
Izgleda da nema; taj postmodernizam koji si prizvao izgleda da je rasterao ljude.

kvarc:

--- Quote from: Boban on 06-01-2020, 19:58:58 ---Izgleda da nema; taj postmodernizam koji si prizvao izgleda da je rasterao ljude.

--- End quote ---

Izgleda, nisam znao da tako osetljive dušice obitavaju na ovim virtuelnim prostorima.

džin tonik:
cita se fante, trilogija bandini. sto reci: fante je bolji.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page