okej.
1. moj atar nije podignut na temeljima americkog, vec, zapravo, francuskog stripa. sto onog komercijalnog (franken, goshini, uderzo...), sto malo alternativnijeg, tipa moebius.
2. na zalost, iako sam imao francuski u osnovnoj skoli, vise sam vremena provodio mastajuci sta bih nasamo, u relativnom mraku, radio profesorki, nego sto sam ucio prokleti jezik; ergo, od moebiusa sam mogao da procitam samo ono sto je objavljeno ovde + neke stvari koje bih negde iskopao prevedene na engleski (koje su, uglavnom sve, ovde naknadno izdate).
3. o moebiusu ne bih neku veliku diskusiju zapoceo, jer me preterano ne zanima. ono sto sam pomenuo jeste ono sto sam uocio.
4. inace uzasno lose stojim sa pamcenjem imena, i kad se desim da ih zapamtim, to je uglavnom zato sto sam malo bolje upoznat sa situacijama koje postaju kontekst za uglavljivanje tih imena.
dalje:
bio sam i ja nekad mali, pa sam citao hermeticnu garazu i inkala i ucio napamet broj "Gradaca" sa moebiusom kao temom, i svrsavao sam na "linija-je-skup-tacaka" crtez, ezoteriju, moebiusovo i zodorovskjevo (ili *h*odorovskjevo) paljenje na kabalu.
nazalost, odrastao sam, pa sam se upoznao sa divnom stvari koja se zove smisao za narativnu dramaturgiju. i po meni, moebiusovi stripovi (narocito u tandemu sa gorepomenutim) su oduvek uzasno patili od nedostatka narativnog nacina da se (kroz akciju, a ne kroz jebeno objasnjavanje, je li) prikaze (a ne isprica, je li) tok neke fabule. 'garaza' tu jos stoji najbolje, ali inkal od drugog albuma, moebiusovi solo radovi koje sam citao, i narocito relativno skorasnja saradnja sa zodorovskim na 'ludaci svetog srca' i njenom nastavku, sve je otislo do kurca. prepotencija bez ikakvog narativnog crafta (isticem ovde da taj problem, pored zodorovskog, takodje ima i moebius, i to jos gori), skakanje u ezoteriju i hermetizam bez vestine da se iz istih izvuce pre nego sto dramatursko 'stanje' proguta 'radnju', itd.
slazem se da je moebius za strip uradio uzasno mnogo, ali primecujem da je na mnoge generacije evropskih (ponegde i americkih) strip autora uzasno negativno uticao, narocito kad je bio shvacen kao "all style and no substance" (sto je cesto i bio). strip je sinkreticka umetnost, i u njemu je narativni tok jednako bitan koliko i lepe slike i ukusno organizovane table.
odrednica 'graphic novel', pa makar i moebius supstancijalno imao veze sa istom, ne moze se na njega primeniti. to je kao da kazes da je "Memento" cist film noir. moze da se dovede u vezu, ali ne bi trebalo da se mesa.
inace, nisam primetio da iko stavlja moebiusa u usta kad govori o GN. obicno govore o milleru, mooru. de matteisu, i slicno. u francuskoj strip oduvek uzimaju ozbiljno i stoga im nikad nije trebala politicki korektan termin graficki roman.
dalje.
pogledaj drugi i treci (i, cini mi se, i cetvrti) album (umalo da se zajebem pa kazem trade paperback, heh) Inkala. majko, sto tu ima loseg crtaza, pa i osrednje organizovanih tabli. na nekim panelima se, cak, potpuno gubi perspektiva, usred neproporcionalnih oblika. tu ima stvari koje sam sa slicnom jezom ("ajd' da vidimo sta ce da se desi, jebes to sto je poceo da odradjuje crtez preko kurca") kao kad sam citao lose nacrtane americke stripove. jedino sto bi odvratno nacrtan americki strip gotovo redovno imao bolju dramaturgiju, pa bi bolje tekao, itd.
dakle, uzmi svaki prokleti kadar ikad nacrtan od strane dejva mekina, pa uporedi. (sa o neilom nisam nesto upoznat, pa ne mogu da tvrdim).
dalje: cela moebiusova mistika moze da stane u mali prst alana moore-a. pored toga sto bolje poznaje gotovo svaku oblast kojom se moebius bavi, sto tematski, sto tehnicki (moore-ove deskripcije svakog panela, uputi kako da to nacrta crtac sa kojim u odredjenom trenutku saradjuje, jebeno su precizne, sa posebnim naglaskom na kompoziciju i stanja likova. nista kod njega nikad nije prepusteno slucaju.), moore uglavnom poznaje bolje.
a covek je i kroulijansko-kabalisticki madjionicar, for fuck's sake.
sa druge strane, siguran sam da drugi, mnogo zabavniji i opusteniji i sa boljim zanatom za pripovedanje, scenarista, grant morrison, takodje, kao moebius, ima svoj privatni bioskop u podrumu u kom pusta pornice.
cak je i morrisonovo skakanje u ezoteriju (a on je pomalo i pozer) mnogo smislenije u dublje od moebiusovog.
cela poenta zasto americki serijalni (and otherwise - graphic novel) strip ima smisla jeste zato sto moze u 24 strane da isprica, kaze i pokaze, tri puta vise stvari nego francuski strip na 48. dakle, sabijenije, a usto, bolje organizovano. jebiga, americki strip mu dodje kao de palma, dok je francuski fucking tarkovski.
sto se broja nacrtanih strana tice, sto rece jedan jako dobar pisac: so fucking what? skribomanija ne pokazuje nista, i cak, cesto je vrlo losa stvar. procenat shita koji mozes da napises je veci ako radis vise u manjem vremenskom roku. primer 1: od moebiusa sam procitao, pa evo, vec *dosta* stvari koje su pure shit. od dobrih american-based crtaca/scenarista neuporedivo i neproporcionalno manje. primer 2: filip dik je imao shtos losih i/ili mediokritetnih romana - zato sto je pisao ludackim tempom od 60 slajfni na dan. primer 3. aleksandar b. nedeljkovic, mala maskota ovog foruma, upravo neke dikove romane je preveo stravicno lose - radio je nevidjenim dnevnim tempom (tadasnja politika Polarisa: vise prevedenog teksta=vise novca).
moore je napravio relativno malo stvari, ali svako od njih, ako ne remek-delo, bar ima tri legitimna razloga da postoji. quality, *not* quantity, my friend.
"izmisljanje viseg smisla" samo govori koliki si euro-manijak, i koliko zapravo *malo* znas o americkom stripu. o lejerima istog se ovde vec pricalo, a tu, buduci da to vec pocinje da me smara, stafetu predajem sendmenu i/ili sneki.
merilo uspesnosti nekog stripa jeste njegov kvalitet i da li je u stanju da izdrzi test vremena. watchmeni su napravljeni krajem osamdesetih (ili malcice ranije, ne?), i do dan-danas se pravi reprint koji se ceo rasproda (DC bi prakticno mogao da *ZIVI* samo od ovog jednog naslova).
siguran sam da isto vazi i za *pojedine* mebijusove albume. o popularnosti bluberija da i ne govorim.
hem, i watchmeni su bili serijalizacija.
inace, ne slazem se sa tvojom tvrdnjom da serijalizacije ubijaju graphic novel. tematske i ostale revolucije koje je graficki roman sa sobom doneo su asimilovane i inkorporirane u danasnje serijalizacije (hence Vertigo), and they are doing just fine! neke od danasnjih najboljih stripova i novih malih revolucija se nalaze upravo u serijalima.
