NAUČNA FANTASTIKA, FANTASTIKA i HOROR — KNJIŽEVNOST > KNJIŽEVNA RADIONICA

Sanjam u sebi

(1/2) > >>

ivica:
E'o, da podelim još jednu priču sa vama. Ovu sam napisao pre skoro tačno godinu dana za neki tematsko neutralni konkurs (do toliko i toliko slovnih m.) koji je naglo i neobjašnjivo nestao, a samim tim, ja nisam ni stigao da bilo šta pošaljem.
Ipak, veoma sam zadovoljan kako je priča ispala, jerbo nešto ne smatram sebe vičnim kratko-kratkim pričama.
Zato:

Sanjam u sebi

Znam da će okriviti vozača autobusa, ali odgovornost leži na meni. Trebao sam da pogledam levo, iako je zeleni čovečuljak govorio da još uvek mogu da pređem. Čovek iza volana je samo radio svoj posao – ja sam istrčao na prelaz kao slepa budala.
Zato sam sada i stvarno slep; moje oči su uništene u udaru sa nekoliko tona plastike i metala. Ne samo to, nego sam i nepokretan; rekao bih da sam u dubokoj komi. Ponekada mi se čini da čujem lekare ili moju porodicu, ali možda i umišljam. Verovatno umišljam. Moj pristup stvarnosti se neznatno promenio nakon nesreće. A evo i zašto.
Koma nije ni nalik onome što ljudi misle. Kao i svi, mislio sam da je to stanje poput spavanja bez sna, ili možda još gore, neka ukočena budnost unutar, medicinski rečeno, mrtvog tela. U stvari, ona je nešto između. I moram da priznam, nije u opšte loše.
U početku, bilo je teško. Očekivao sam da se probudim svakog trenutka u nekom bolničkom krevetu, okružen zabezeknutim sestrama. Onda sam grozničavo čekao kada će se ispred mene pojaviti blistavo-beli tunel i anđeoski glasovi koji me zovu da pređem na ’’drugu stranu’’.
Umesto toga, dobio sam samo dosadu. Nisam osetio bol ni u jednom trenutku, čak ni kada me je raspalio taj autobus i pogasio svetla. Svestan, bez bilo kakvih spoljašnjih osećaja, bio sam prepušten sam sebi u bukvalnom smislu. Mogao sam samo da razmišljam.
Unutar sveta koji nema boju, ukus, miris, zvuk ili dodir, misli dobijaju sasvim novo značenje. Sećanja ožive kao vatromet; ono što je jednom bilo samo informacija: ko, gde, kako, kada, dobilo je nemerljivo na teksturi i dubini. Više nisam morao da se prisećam sa kim sam sedeo u klupi; mogao ponovo da budem tamo. Naučio sam da čovek mnogo bolje pamti nego što bi bilo ko mogao da poveruje. Ceo moj život, svaki bitan događaj, susret, emocija, sve je to bilo u meni, sveže kao dana kada je upamćeno. Bez bilo kakvih ometnji, naučio sam da uronim u ta sećanja i radim sa njima šta god poželim. Mogao sam da ih menja, rastavljam i ponovo sastavljam po svojoj volji. Ugurao sam u njih i sve što sam tokom života video, čuo, pročitao – mogao sam da igram uloge u svakom filmu koji sam pogledao, postanem glavni lik ili pisac mojih omiljenih romana. Išao sam i dalje od toga; plivao sam sa plavim kitovima prirodnjačkih dokumentaraca, plutao kroz klastere galaksija iz astronomskih časopisa.
Odjednom, mogao sam da postanem klaster galaksija; mogao sam da budem sam Bog i napravim novi svet.
Gubitkom tela, dobio sam slobodu o kakvoj nisam mogao ni da sanjam.
Jednostavno, bio sam sve što sam mogao da zamislim i bilo je to prokleto sjajno.
Ali, oni glasovi me teraju na razmišljanje. Poslednji put kada sam ih čuo govorili su o moždanoj smrti i gašenju mašina; učinilo mi se da tu čujem i glas mojih roditelja.
Mislim da je to bilo davno; nema vremena na mestu gde se ja nalazim. U stvari, ja sam vreme ovde.
Možda je to bilo juče, a možda pre 1000 godina. Ne mogu biti siguran.
Dobro znam šta bi ti glasovi mogli da znače - da li je moj krevet na odeljenju intenzivne nege zamenio mrtvački sanduk 2 metra ispod zemlje?
Ne mogu da žalim ako jeste. Zvuči otrcano, ali možda pravi život počinje tek nakon smrti.

KRAJ

Meho Krljic:
Gramatika ti je dosta problematična, na njoj baš treba da poradiš.

To na stranu, i ovo je sinopsis, a ne priča. Lepo si prepričao kakva priča treba da bude, jasno izneo motive i ideje, sad treba da napišeš priču.

scallop:
Gramatika ti je dosta problematična, na njoj baš treba da poradiš.

To na stranu, i ovo je sinopsis, a ne priča. Lepo si prepričao kakva priča treba da bude, jasno izneo motive i ideje, sad treba da napišeš priču.

Glupo mi je bilo da napišem: "Potpisujem". Ovako je bolje. Ona druga, duža priča ti je daleko bolja, ali i na njoj će biti posla.

Cornelius:
Prepričao si svoju ideju o priči. Sad sedi, pa smisli intrigu, napravi pocetak, razvij zaplet i dovedi ga do kraja.

angel011:
Ako je glavni lik u komi, i nesiguran za glasove koji do njega dopiru da li su stvarnost ili njegova mašta, i ograničen je samo na unutrašnje, kako zna da je slep i nepokretan?

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

Go to full version