Da vam ne dužim. Roman je završen u prvoj polovini 2015. godine i od tada tražim izdavača. Evo, dajem vam odlomak, pa mi vi recite šta mislite.
Глава тридесета
- Нема часнијег човека од оног који брани свој дом – прозбори Езгилд у сумрак. Седам стотина Аранашана стајалао је двадесет пет гробова. У њих су положили погинуле из битке. Неки су погинули у првом јуриш, други током очајничког отпора Северњака. На омањој узвишици, у средини, положили су Лина. Езгилд је тупо, летаргично гледао док су војници затрпавали гробове.
- Благо ономе ко живи вечно! – узвикну Кирисоф. Његов поклич су наставили остали Аранашани.
- Имао се рашта и родити!
Езгилд подиже поглед са сузом на оку. То се говорило када се сахрањују они који су живели ради добробити других. За оне, које ће сигурно срести у Вртовима Светлости. То је цитат Старца са планине која се говори када се сахрањују хероји.
- Куда ћемо даље, Езгилде? – упита Кристон – Имамо и нешто рањеника које морамо пренети.
Езгилд га погледа уплашено, попут престрављене животиње. Тамни кругови око очију само су појачавали бледило лица. Скинуо је кацигу и прошао руком кроз ознојану и масну косу. Покушао је да се присети када се последњи пут окупао. Два дана? Три? Није могао да се сети. Ум као да му је поптуно отказао послушност.
- Езгилде? – Фалдор је стао пред њега и погледао га у очи. Опсенаров поглед је прошао кроз њега, као да је испитивао сваки делић његовог ума.
- Мислим – замуца Езгилд скривајући поглед – Да треба да се одморимо сви. Кренућемо у зору.
Фалдор климну главом и погледа Кристона.
- Поручниче – нареди Опсенар – Намести страже међу Кирисофљевим људима.
Кристон климну преко своје воље. Очигледно, није волео да добија наредбе од једног Опсенара. Фалдор се окрену ка Езгилду, али Езгилд је већ отишао неколико корака даље.
- Шта год имаш да кажеш – рече Езгилд промукло, не окрећући се – рећи ћеш ми сутра. Данас је све једноставно... – није могао да настави.
Фалдор климну и оде ка свом шатору, а Езгилд настави ја свом. Скинуо је оклоп слабим, спорим покретима. И поред свег умора, није могао да спава. Склупчао се у ћошку, ослушкујући из даљине како логор полако замире у тишину.
Сан му је полако падао на очи. Глава му је нежно склизнула на груди, а очи се заклопиле. Одједном, обрео се у Престоној дворани Балеанорове Цитаделе. Није била пуна људи која се уз звуке труба клања краљу Леванона, нити пуна живог разговора током краљевског месечног банкета. Престона дворана је била место мртве тишине, коју је једино прекидало Езгилдово споро и одмерено дисање. Био је уморан. Издржао је два напада Арејаца под командом грофа Кајла Нолорона. Оба пута, од напада је остајала само хрпа мртвих Арејаца и Леванонаца.
Езгилд је седео на степеницама које су водиле до трона и са мирном знатижељом је покушавао да погледа и упамти, сваки детаљ Престоне дворане. Нетремице је гледао трон од ебоноса и слоноваче, врхунац богатства краљевца Леванона. Оба материјала су дошла са друге стране Океана и коштала су краља Балеанора II три пута више злата него што је сам трон био тежак. Езгилд је сада седео најближе него икада престолу, гледајући компликоване шаре, урађене од стране гијанских и делтамских занатлија. Легенда каже да је сам план за престо урадио један од припадника братства Опсенара. Езгилд подиже руку да дотакне дуборез, а онда повуче руку са престола у последњем тренутку. Противно је закону Леванона да ичија рука осим краљевске дотиче престо. Насмејао се сам себи. Краљ је био у Делтаму, заједно са највећим делом Краљевске гарде и добрим делом ризнице. Леванон није постојао, осим ове Цитаделе, а он је једини који поштује законе. Будала сам, помисли са осмехом. Али бићу онда будала до краја.
Следеће што је гледао, биле су таписерије, у разним бојама. Она у гримизној боји, приказивала је лов на грифоне и дивокозе у даидским планинама. Плава таписерија је била највећа, из три дела и приказивала је детаљан живот Старца са планине. Црвена је приказивала битку код Гаухона, када су Леванонци сузбили инвазију дивљих варвара са истока. Након те битке, варвари су вратили и основали удаљени каганат Ауромада.
Пола сата је проучавао таписерије, а онда је напустио Престону дворану, осврнувши се још једном. Из витражних стакала, која су показивала првих десет краљева Леванона, пробијали су се последњи зраци сунца. Дворана је била прекривена разнобојном измаглицом, а мраморни под сијао је блиставим сјајем. Два реда високих стубова, урађени тако да представљају других десет краљева Леванона, направили су нестварну игру сенки. Езгилд уздахну дубоко и поклони се још једном пред престолом, као први пут када је представљен краљу Арну. Клекнуо је на десно колено, погнувши главу. Левом руком је држао балчак мача.
- Увек веран краљу и закону Леванона! – рече гласно. Ехо се одбијао од зидове сале дуге готово педесет метара враћајући му делове његове заклетве.
- Веран! Краљу! Леванона! Закону! Увек! Увек! Увек!
Напустио је дворац и вратио се на зидине, пред главном капијом, са погледом на Краљев Трг. Сунце је полако залазило на западу, пребојивши небо у блиставе нијансе, наранџасте, црвене и љубичасте.
- За сада је мирно – рапортирао је капетан Гуненфен кратко.
- Ако нас буду напали, то ће бити ноћас – одврати Езгилд – Имају свеже снаге. А ми смо уморни. Какво је броно стање?
- Имамо нешто мало више од шест стотина спремних за борбу. Још педесетак су рањени, али ако упадну у Цитаделу, половина ће узети оружје да брани Краљеву Палату. Друга половина није у тако добром стању.
Езгилд климну главом.
- Само мирно, Гуненфене.
- Господару – рече један од краљевих војника – Погледајте. На другом крају Трга.
Езгилд погледа, очекујући нов напад. Али тамо је био само један коњаник, у обичној коњичкој опреми. У рукама је носио две заставе. Један је био бели стег, стег преговора, а други војводе Колина Гелдерона.
- Старца ми са планине – прошапута Езгилд.
- Господару? – Гуненфен је био збуњен.
- Коња! Спремите ми коња! Сместа!!! – наређивао је Езгилд, силазећи низ степенице – Припремите ми бојни барјак Аранаха и стег за преговоре! Ајде, људи, брзо брзо!
Гуненфен се нагну са зидина и повика:
- Господару! Шта се десило? Ко је онај коњаник?
Езгилд подиже поглед, стојећи на првом степенику:
- Колин Гелдерон, капетане. Лично војвода од Хилана – рече са киселим осмехом.
Гуненфен пребледе и врати се на зидине. Са друге стране је стајала особа од чијег имена су клецала колена целом Леванону, а и шире. Нису се они бојали краља Лотара. Мудар је то краљ, истима и млад, али страх у кости уносио је његов главни генерал, војвода Колин од Хилана, из куће Гелдерон.
Езгилд се попе на коња и ошину га да крене лаким кораком кроз капију која се тек отварала. Корак по корак, прелазио је преко мртвих Арејаца. Смрад лешева који су се пола дана пржили на летњем сунцу, могао се осетити.
На пола Трга, чекао га је војвода Колин. Подигао је руку када је Езгилд дошао на десетак корака од њега и Езгилд заустави коња.
- Моје поштовање, господару Езгилде – рече Гелдерон на лаком леванонском, са благим наклоном и искреним осмехом.
Езгилд га је осмотрио кратко пре него што је ишта рекао. Колин Гелдерон је био средњег раста, плаве косе и тамних, готово црних очију. Био је леп, шармантног изгледа, неколико година млађи од Езгилда. Није могао да има више од двадесет и шест. Лице му је било правилно, са лепим носем и ружичастим уснама, а стас правилан. Изгледао је попут бронзане статуе неког коњаника.
- Моје поштовање, господару Колине – одговори Езгилд хладно на поздрав.
Колин Гелдерон погледа остатак бојног поља иза њега, а онда се врати на Езгилда:
- Добрано си испрашио Нолорона, господару Езгилде – и даље је имао искрен осмех – Морам признати да ни сам не бих могао боље. Вратио се врло утучен у свој шатор.
Овај је или фантастичан глумац или је заиста искрен, помисли Езгилд и одврати:
- Шта сте очекивали, господару Колине? – Езгилд је био и даље хладан – Напали сте нашу земљу. Ово је последње упориште Леванонаца. Зар је гроф Нолорон очекивао да ћу га тек тако предати, само ако се појави?
Колин Гелдерон се насмеја. Његов звонки глас лако се проширио Краљевим Тргом.
- Ти си забаван човек, господару Езгилде. Чуо сам о теби све најбоље. Добар си према својим војницима, чак и према својим кметовима. Своју жену обожаваш, туђу не тражиш. На бојном пољу си неустрашив. И до лудила одан свом сениору и краљу.
- Једина грешка у свему томе је та што сам на погрешној страни. Није ли тако, господару Колине?
- Наравно – Колиново лице је у трену постало озбиљно – Да имам човека попут тебе, никада га не бих тако лако проћердао, као што је то урадио твој краљ. Ниси ли чуо? Отишао је из Делтама преко Океана. Вероватно код гијанског цара.
- Имаш грофа Олфена – рече Езгилд са изразом гађења на лицу.
- Ох, али зашто такво лице? Гроф Олфен је само видео истину коју сте ви Леванонци изгубили из вида. Нисте могли да нас поразите. Требало је то да прихватите. Лотар је милостив човек, допустио би вам да задржите своје поседе и били бисте племићи као и за време краља Арна.
Езгилд се намршти на то:
- Реците шта желите, господару Колине. Радо бих још ћаскао са вама, али ни ви ни ја нисмо докони људи.
Колин Гелдерон слегну раменима:
- Једноставно онда – рече хладно – Предај ми Балеанорову Цитаделу.
- А ако то не урадим, господару Колине?
Гелдероново лице потамне:
- Онда ћу да поведем целу војску која се овде налази. И јуришаћу на Цитаделу док је не преплавим Арејцима. Твоја војска ће пре или касније морати да се поклекне. А онда ћу заробити сваког кога будем стигао. И тебе ћу да заробим, господару Езгилде. Све заробљенике ћу затим да ставим пред тебе и да их погубим, на твоје очи. Да видиш шта значи када противречиш сили и вољи Његовог Величанства, краља Лотара. Твоји ће људи онда моћи само да прочитају из твојих очију како су имали шансу да се спасу, али си их ти прокоцкао својим бесмисленим поносом. Кунем ти се боговима да ћу тако поступити колико ујутру.
Езгилд га погледа оштро. Лице Колина Гелдерона је била савршена маска. Није ништа показивало. Дубоко у Езгилду, знао је да ће он одржати реч. Знао је да ће то урадити. Осећао је вољу тог човека како се прелива из њега, у таласима га запљускујући. Стресао се од ужаса.
- У реду – прозбори готово једва чујним гласом – Али имам три услова.
- Слушам – опет се смешио.
- Први, хоћу твоју реч, пред твојим боговима, да се ништа неће десити ниједном војнику из Цитаделе који положи оружје. Други, предаћу се сутра у подне. Треће је, предају Цитаделе ћу урадити само, и једино пред краљем Лотаром. Ако не испуниш само један од та три предлога, сматраћу да си прекршио своју реч. То ће онда ићи на твоју част.
- Пристајем – рече Гелдерон истог тренутка.
Колин Гелдерон без икаквог даљег разговора извади кратак бодеж и благо засече свој десни длан, тек толико да је из њега изашло неколико капи крви. Пришао је и пружио бодеж Езгилду, који стави барјаке у кожна лежишта на седлу. Езгилд узе бодеж и засече свој десни длан. Колин узе бодеж назад и пружи руку.
- Кунем ти се, свим мојим боговима и крвљу својом, бароне Езгилде Драфене од Аранаха, да ће бити како се сада договорисмо.
Езгилд је прихвати и одговори му док им се крв мешала:
- Кунем ти се својом крвљу и учењем Старца са планине, војводо Колине Гелдероне од Хилана, да ће бити онако како смо се договорили.
Колин кратко климну главом и одјаха ка својим трупама. Езгилд је тек тада приметио да је мрак пао. Звезде су сијале на небу, али их није гледао. Гледао је у земљу под собом и мртве Арејце, прострте под стопама његовог коња. Имао је осећај као да су ти мртваци живљи од њега.
