Recent Posts

Pages: 1 2 3 [4] 5 6 7 8 9 10
31
ISTORIJA, DRUŠTVO, POLITIKA, RELIGIJA... / Re: Antifašizam
« Last post by džin tonik on Yesterday at 12:17:35 »
naravno da nece.

32
^

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

33
I prošli Resident Evil je bio u prvom licu, a to je najprodavaniji nastavak u franšizi i druga najprodavanija Capcomova igra ikad (iza Monster Hunter World), get with the times, man!!!

Али то не оповргава оно што сам рекао :/ Ово је исто као кад би, шта ја знам, Фаллоут пребацили у прво лице.
34
STRIPOVI I OKO STRIPOVA / Re: Strip album koji upravo citam
« Last post by Meho Krljic on Yesterday at 06:12:05 »
Pročitao sam strip-biografiju (or is it?) slavnog belgijskog slikara Renea Magrita, pod, jelte, odgovarajućim naslovom, Magritte - This is Not a Biography, u izdanju Dargauda (2016. godine) odnosno američkog Self Made Hero (2017. godine, sa digitalnim izdanjem od 2018.). Poznat kao oštro antikonformistički nastrojen, pa čak i na tom najbazičnijem nivou očekivanja da su označitelj i označeno u nekakvoj prirodnoj harmoniji, Magrit će ostati upamćen po praktično agresivnom stavu da njegova platna ništa ne „znače“, da su ona po definiciji nemoguća za spoznaju jer „misterija nema značenje“. Sklon provociranju onoga što je od mladosti smatrao kofnromističkim i malograđanskim, slikar će postati poznat – možda pre svega ostalog – po svom nadrealističkom izrazu u kome su svakodnevni objekti postavljani u „nemoguće“ kontekste, a možda najpoznatije je platno „Obmana slika“ (La trahison des images) sa slikom lule ispod koje je ispisan tekst „Ceci n'est pas une pipe“ – odnosno „ovo nije lula“. Insistirajući da slike ne treba da budu poistovećivane sa predmetima koji su na njima predstavljani, Magrit je svejedno bio značajno bliži „reprezentativnom“ slikarstvu od nekih svojih nadrealističkih kolega, sa mnogim njegovim slikama koje su zahvaljujući prikazivanju neobičnih kombinacija prepoznatljivih i „normalnih“ objekata iz stvarnosti uistinu mamile maštu posmatrača i izazivale diskusije o tome šta one zapravo znače. Voz vučen parnom lokomotivom koji izlazi iz kamina na kome stoji sat („Zaustavljeno vreme“ odnosno „La Durée poignardée“, ulje na platnu iz 1938. godine) je tipičan primer te Magritove faze u kojoj su izvanredna disciplina, pravilna geometrija, pažljivo osvetljenje i veoma minuciozno urađene teksture sugerisale da se radi o maltene „staromodnom“ realističkom slikaru dok su sama kompozicija i simbolika (za koji će autor glasno tvrditi da je nema) pokazivale da je u pitanju nadrealist ništa manje radikalan od svojih tehnički razuzdanijih kolega.



Magritovo slikarstvo je u svojoj ranijoj fazi, tokom druge i treće decenije dvadesetog veka bilo prvo impresionistički nastrojeno a zatim otvorenije „dekonstruktivno“ sa jasnim dugovanjima kubističkim i futurističkim pretečama. Posebno je Jean Metzinger bio snažan uticaj na Magrita, pa je Belgijanac, i pre a i posle odsluženja vojnog roka 1920. i 1921. godine radio brojna platna sa analizom anatomije i geometrije u za to vreme sasvim modernom ključu sa jakim bojama, senkama i oštrim uglovima i ivicama. Iako je upisao Kraljevsku akademiju lepih umetnosti u Briselu i proveo na njoj dve godine tokom Prvog svetskog rata, napustio ju je komentarišući da ga tamo nisu inspirisali. Kako je bio najstariji sin razumno imućne trgovačke porodice, mogao je sebi da priušti relativno relaksiranu mladost i period traženja svog umetničkog Ja, no, određeni događaji iz tih godina, pogotovo samoubistvo majke i prisustvovanje vađenju njenog tela iz reke Sambr obeležiće njegov rad tokom narednih decenija.

Po sopstvenom priznanju, susret sa De Kirikovom slikom Le chant d'amour 1922. godine doveo ga je do suza i spoznaje da je „prvi put u životu video misao“, pa će De Kirikov uticaj onda postati presudan za najvažniji deo karijere mladog Belgijanca. Naslikana 1914. godine De Kirikova slika je praktično preteča nadrealizma, sa vrlo urednom, disciplinovanom, gotovo realističnom tehnikom ali i kompozicijom „običnih“ predmeta koji će Apoliner opisati koristeći termin „metafizika“, deset godina pre nego što će Breton ozvaničiti osnivanje nadrealističkog pokreta.

Sam Magrit je imao izuzetno nemirnu mladost, kažu, na ime stalnog bunta protiv (malo)građanskog društva ali i izraženog libida. Ponovni susret 1920. godine, sa Žoržet Berger – a koju je znao još iz detinjstva – biće presudan za kanalisanje Magritove energije na konstruktivan način. Kako je i sama studirala vizuelne umetnosti, Žoržet je bila ugođena i na Reneovu filozofsku i estetsku frekvenciju, koliko i na erotsku pa se par venčao 1922. godine a ona će u narednim decenijama biti njegova supruga, ali i model i muza.

Naravno, socijalno problematičan kakav je bio, a umetnički agresivan, Magrit nije postigao baš instant-uspeh sa svojim slikarstvom. Njegova prva samostalna izložba u Briselu 1927. godine je urađena kada je slikar već prigrlio nadrealistički izraz („zvanično“ 1926, dve godine nakon što su Breton i njegovi  u Parizu utemeljili pokret i njegove ideje) ali je prošla loše, sa negativnim kritikama, pa, kažu i uvredama koje je njegovo stvaralaštvo dobilo. Ovaj ga je neuspeh podstakao da se preseli u Pariz gde će biti bliži melting potu najvrelijeg umetničkog pokreta u Evropi tog momenta, ali su on i Žoržet živeli na obodu grada, upravo da bi Rene bio nešto dalje od Bretona i njegove, kako ju je on doživljavao, „despotske vlasti“.



No, ovo je bio izuzetno plodan period za Magritovo stvaralaštvo. Inspirisan Parizom i svojom ženom, on će tokom tri godine uraditi čak 175 slika, na mnogima dekonstruišući ljudsko telo, korišćenjem Žoržetine anatomije kao predloška. Smatran jednim od vodećih nadrealista u ovom periodu, Magrit je Pariz napustio i vratio se u Belgiju posle tri godine kada je zatvaranje Galerije Le Centaure za njega značilo nestanak redovnih prihoda. Iako je tokom ovog perioda izlagao zajedno sa Dalijem, Arpom, De Kirikom, Ernstom, Miroom, Pikabijom, Pikasom i Tangijem, sam Magrit je, kad se sve sabere i oduzme i na kraju ovog perioda ostao relativno neshvaćen, ne-popularan, a svakako i nekomercijalan slikar.

Po povratku u Belgiju se pridružio bratu u reklamnoj agenciji i radio ilustracije za reklame – a što je i pre preseljenja u Francusku bio glavni izvor prihoda – ušao u komunstičku partiju, a onda, postepeno, počeo da gradi svoju reputaciju uspelim izložbama u Njujorku i Londonu.

Posleratni Magritov rad je naglašeno različit od njegovog ranijeg, konfrontativnog stila, sa manifestom „Nadrealizma na sunčevoj svetlosti“ čiji je bio jedan od potpisnika i slikao u fovističkom stilu, ali i sa bizarnom epizodom proizvođenja falsifikata drugih, eh, poznatijih slikara poput Pikasa, ili De Kirika – pa kasnije i falsifikovanjem samog novca. No, brzo će se vratiti svom „standardnom“ stilu i u naredne dve decenije, razvijajući ga kroz dosledne dekonstrukcije i ikoničke kompozicije konačno izgraditi reputaciju jednog od ključnih slikara modernog doba, te uticati na generacije koje će doći, uključujući, naravno, slikare pop-arta, ali i muzičare poput Johna Calea i Paula Simona, ili režisere poput Godara ili Bertoličija. Belgija će ga staviti i na novčanicu od petsto franaka. Tu je negde bio optuživan i za napuštanje svojih radiklanih pozicija, za konformizam i prodaju. Naravno.

Strip, Magritte - This is Not a Biography, već i naslovom sugeriše da će autori pokušati da osobeni nadrealistički i ne-reprezentativni pristup koji je karakterisao Magritov rad „verno“ prenesu u svoj medijum. Ovo je naravno vrlo nezgodan posao jer biografski radovi po prirodi stvari sede bliže dokumentarističkom nego, jelte, umetničkom delu spektra. Njihova ambicija je najpre da dobro zapakuju i prenesu informaciju, da imaju narativ i, ako hoćete, značenje, dok je Magritu tokom najvećeg dela karijere, ambicija bila na sasvim suprotnoj strani: da značenje sakrije, možda i uništi, da isprovocira posmatrača pružajući mu nešto naoko poznato i razumljivo, ali mu oduzimajući ne samo značenje već i slobodu da u slici to značenje traži.

Utoliko, strip je interesantna kombinacija vrlo slobodnog, „nadrealističkog“ pripovedanja koje prati čoveka iz našeg doba što je, radostan zbog unapređenja koje ga čeka na poslu, kupio polucilindar nalik onom na čuvenoj Magritovoj slici „Sin čovečiji“ („Le fils de l'homme“) i otkrio da više ne može da ga skine sa glave, i dokumentarističkog deklamovanja činjenica o slikarovom životu od strane njegovog biografa koji za sebe eksplicitno kaže da nije „živ“, odnosno da je u ovom kontekstu više koncept nego osoba.



Sama za sebe, ova priča nije previše duboka – protagonist, Šarl, nije naročito karakteran i njegovo zbunjeno flertovanje sa misterioznom devojkom koja možda jeste a možda nije (ali više jeste nego što nije) nekakav metafizički eho Žoržet Berger je prilično svedeno prikazano, no, autori svakako s pravom sebi uzimaju slobodu da prekrše dobar deo pravila vezanih za klasičnu strip-naraciju pa je Magritte - This is Not a Biography na kraju serija dopadljivih epizoda u kojima se elementi slikarovog života sažimaju na često blago komičan a svakako zabavan način.

Drugim rečima, iako Magritte - This is Not a Biography nesumnjivo ima dokumentarističku dimenziju, njen će učinak u ovom smeru verovatno biti taj da čitaoca pošalje na internet gde će činjenice o Magritu pročitati na nekom sistematičnije uređenom izvoru (na primer ovde), ali je „glavna“ ambicija priče pre svega da nam prenese makar delić te veličanstvene konfuzije koju će Magritove slike doneti u svet i tog radikalnog prevrednovanja mesta umetnosti u našim životima i simbolike kao jezika koji mislimo da razumemo.

U tom smislu, sam tekst ovog grafičkog romana nije naročito impresivan i, zaplet, toliko koliko ga ima, zajedno sa karakterizacijama likova teško da može da se opiše kao memorabilan. Vincent Zambus koji je ovo pisao je diplomirani filolog, te strip scenarista ali i autor knjiga za decu, najpoznatiji po grafičkom romanu Les Ombres sa crtačem Hippolyteom koji je blago bajkoviti narativ o izbeglicama. Njegov rad sa Magritom kao predmetom scenarija je očigledno pre svega bio orijentisan na epizode i detalje, sažimanje „osećaja“ i senzibiliteta vezanih za velikog slikara radije nego kreiranje „realistične“ pripovesti ili držanje dokumentarističke discipline. No, za mene je svakako „glavni“ deo ovog stripa fascinantan crtež kog je isporučio fantastični Italijan Thomas Campi. Zabus i on imaju i druge zajedničke kolaboracije, ali Magritte - This is Not a Biography je rad kao stvoren za Campija koji slikarske tehnike i stripovsko pripovedanje venčava na praktično idealan način, dajući nam nadrealistički sadržaj Magritovih radova kroz veoma verne, veoma konzistentno usklađene pastiše koji su i informativni i estetski impresivni, ali i povezuju sam narativ i epizode iz slikarevog života sa onim što se na slikama pojavljivalo. Kada imate posla sa slikarom koji će stalno insistirati da njegov rad nije reprezentacija stvarnosti, dovitljivost sa kojom Campi uspeva da reprodukuje Magritove kompozicije a da se izbegne direktno vezivanje za događaje i psihologizacija (koje se Magrit, naravno, gadio) mora da impresionira. Naravno, nadrealistički elementi same radnje daju prostora za poigravanje sa slikama i kompozicijama koje ne bi imale mesta u „dokumentarističkijem“ narativu, ali su oni manje naglašeni momenti, na primer jedno „neosetno“ citiranje „Carstva svetala“ („L'Empire des lumières“) a koje koristi impresionističku epizodu iz poznijeg slikarevog perioda da se neprimetno umuva u pripovedanje ovog stripa – takvi momenti zlata vrede.

Magritte - This is Not a Biography je, dakle, „ne-biogafija“ ali bez sumnje jedan šarmantan i brz način da se upoznate ne toliko sa životom samog slikara, koliko sa njegovim karakterom, fascinacijama i slikama predstavljenim kao niz epizoda i pokreta u jednom zanimljivom životu. A to je sasvim u redu.


 
35
I prošli Resident Evil je bio u prvom licu, a to je najprodavaniji nastavak u franšizi i druga najprodavanija Capcomova igra ikad (iza Monster Hunter World), get with the times, man!!!
36
Одлично је ово, али откуд сад Ресидент Евил у првом лицу?! Зар то није негација читаве есенције серијала?
37
ISTORIJA, DRUŠTVO, POLITIKA, RELIGIJA... / Re: Antifašizam
« Last post by Labudan on 11-05-2021, 23:51:14 »
zole, ako imaš pamćenje zlatne ribice bar možeš provjeriti kako si započeo večerašnje drombuljanje

misliš da mene briga koga ti smatraš diktatorom?

Ta izjednačavanja fašista i komunista naravno da ti neće proći ovdje
38
ISTORIJA, DRUŠTVO, POLITIKA, RELIGIJA... / Re: Antifašizam
« Last post by džin tonik on 11-05-2021, 23:16:53 »
ti si malo glup, ili? priznaj. zar nije jasno da se jednom odnosim na konkretne diktatore, feudalce, njihove ekselencije, vrh, gdje se radi maltene iskljucivo o osobnoj vlasti, a drugi put na narod?
39
ISTORIJA, DRUŠTVO, POLITIKA, RELIGIJA... / Re: Antifašizam
« Last post by Labudan on 11-05-2021, 23:12:11 »
bojim se da si nešto pomiješao, naime, ovo si sam napisao na početku:
"sve neki veliki antifasiti, dok svaka strana dodvoravanjem raznim totalitarnim silama samo provodila tudje interese"

i nekim crvenim i smeđim fašistima i sličnim glupostima koje postoje samo u tvojoj glavi

dakle, samo jedna strana se dodvoravala totalitarnim silama, a ti kao što kažeš ne zazireš od toga ni milimetar
40
ISTORIJA, DRUŠTVO, POLITIKA, RELIGIJA... / Re: Antifašizam
« Last post by džin tonik on 11-05-2021, 23:01:37 »
mislim da polako shvacam zasto diskusija shepa: ti ne raspravljas sa mnom, vec trabunjas po nekim sablonama pri cemu ucitavas razne reakcije.
prvo branis ljoticeve koracnice kao da netko napada fenomen, dok ja cestitam na subverziji, pa potezes sahovnicu u kontekstu diktature, pa sad naskakujes na ustase, a ja bih se kao trebao braniti?
bato, ja uopce ne zazirem od mojih ljudi, ni milimetra, ja sam hrvat. zasto se ti sramis biti srbin i uporno izvirujes iza tite, antifasizma ili "naprednosti", zelis pravdati blage pojave srpstva dok ih ja uopce ne napadam, a nedaj boze da bi bio pleme? pomazit ce te nekakvi amerikanci ili napredna europa nakon sto ruknu atomsku na kakav grad ili pobiju 5 milijuna naroda u logoru, reci ce ti da si dobar a ti ponosno mahati repom? tito ce ti reci da si udarnik?
Pages: 1 2 3 [4] 5 6 7 8 9 10