Predvorje > NEXT GENERATION

Priče u računarskim igrama

<< < (3/18) > >>

Scordisk:
Ja bih jedan demant:D

Istina je da treba praviti razliku između filma, serije i literature, ali meni je baš zbog toga neobično da neko tvori vrednosnu hijerarhiju za ova tri, u suštini, potpuno različita medija. Po meni, to je mešanje baba i žaba, jer ni jedno od ova tri medija nisu uporedivi, jer funkcionišu po potpuno drugačijim pravilima. Svi smo mi kulturni ljudi, gledamo filmove i čitamo knjige, i  mislim da nema potrebe objašnjavati koje su suštinske razlike i u doživljaju, i u dramaturgiji, i u emotivnoj i bilo kojoj drugoj satisfakciji. što ne čini jednu stvar boljom od ove druge, već samo drugačijom.

Tu se, po meni, ubrajaju i igrice i stripovi. Vrsta satisfakcije, način na koji se prenose informacije i čak, emocije, potpuno je drugačiji od filma ili knjige, i zato ih ne vredi sada upoređivati. Čovek može reči šta mu više leži, ali ne šta je bolje ili gore.

Ali, da se vratimo na temu, da li igrice mogu da isporuče priču, sa uverljivim likovima i logičnim, zaokruženim zapletom? Da, da, sigurno mogu, i tu uopšte ne kaskaju za bilo kojim drugim medijem, bilo da je to literatura ili serija ili film ili pozorišna predstava. JUa sam, čak, igrao igrice čiji su fantastični svetovi bili detaljniji, maštovitiji i uverljiviji od svetova koje sam nalazio u knjigama. Pri tom nije neobično da se ova dva medija isprepletu, pa je sada sasvim normalno da dok igraš određene igre, naletiš na hrpu virtuelne literature, a tu se, ponekad, mogu naći i pravi književni biseri, pa čak i u žanru kratke priče.

Od igrica koje su mene emotivno i literareno ispunile (mada u nekom malo uopštenijem smislu, jer, kažem opet, ne mogu se knjige i igrice upoređivati), izdvojio bih Baldur's Gate 2, Morrowind, Planescape Torment i Dragon Age 1. Svaka od ovih igrica obiluje uverljivim, interesantnim likovima i originalnim zapletima, a ponavljam, svetovi su, kako kroz fabulu a i tako kroz virtuelnu književnost dostupnu u samoj igri, razrađeni do najsitnijih detalja, čak i u većoj meri nego što su se to mnogi pisci i filmotvorci potrudili.

lilit:
postoji igra koja me jeste drmnula a zove se The Last of Us al ta igra je izgubila na igri da bi dobila na narativu pa možda otud.

i meni su to tri (tj. četiri: knjige, serije, filmovi, igre) delićem preklapajuće al ipak neuporedive kategorije koje mi gađaju potpuno različite centre u mozgu.

Scordisk:

--- Quote from: lilit on 20-08-2016, 15:08:10 ---i meni su to tri (tj. četiri: knjige, serije, filmovi, igre) delićem preklapajuće al ipak neuporedive kategorije koje mi gađaju potpuno različite centre u mozgu.

--- End quote ---

E, to sam ja, ovako zaguljeno, pokušao da kažem. Bravo na preciznosti :D

lilit:
konciznost/preciznost je uzrokovana vožnjom i kucanjem na semaforu. time is precious! xrofl

Meho Krljic:
Igre su igre. Njihova glavna karakteristika je interaktivnost - "serija zanimljivih odluka". Neke od najboljih igara svih vremena, međaši ovog medijuma ili nemaju nikakvu priču ili je nebitna (Tetris, Street Fighter, Civilization, Doom...). Naravno za mnoge mlade danas igre jesu jedan od primarnih medijuma zabave pa time i naracije. No, to ne znači da se narativi u igrama imaju konzumirati jednako onima na filmu ili u knjževnosti niti da se kreiraju na isti način. Igrač svojim učešćem u narativu ostvaruje drugačiji odnos sa njim nego što to radi čitalac romana ili gledalac televizijske serije. Tako da je meni besmisleno da poredim narativ u igri i narativ na filmu i narativ u knjizi i proveravam "koji je bolji" ili da li identično reagujem na njih jer naravno da ovo drugo nije moguće a ono prvo onda nema ni smisla.
 
That said, možda bi Scallopu bilo interesantno da odigra neki od ovih naslova, većina ih ne zahteva neko specijalno vešto rukovanje kontrolama, dakle, može da ih igra i "neigrač" a mislim da bi kroz njih postalo jasnije šta igrač misli kada kaže "dobar narativ". Kao bonus, neka to budu igre koje u nekom žanrovskom smislu spadaju u fantastiku:
 
The Walking Dead: prva sezona. Pet epizoda visoko angažujućeg narativa u kome igrač mora da donosi odluke koje su veoma teške jer podrazumevaju žrtvovanja likova sa kojima se srodio zarad spasavanja drugih, sve na pozadini već nam poznate zombi apokalipse.
 
SOMA: izuzetno zanimljiva naučnofantastična priča o transhumanizmu i njegovim potencijalnim implikacijama za dalji opstanak ljudske rase, smešten u veoma dobro osmišljen ambijent podmorske stanice. Za "neigrače" postoji mogućnost instaliranja "wuss" moda koji onemogućava čudovištima u igri (kojih je, doduše malo) da ometu igrača pa ostaje maltene samo narativ.
 
9 Hours 9 Persons 9 Doors: prva u trilogiji Zero Escape vizuelnih novela koja počinje kao horor triler ali se dalje razotkriva kao naučnofantastična freska koje istražuje teme paralelnih realnosti, ekstrasenzorne percepcije itd. Pošto je ovo vizuelna novela, ima mnogo pristojno napisanog teksta za čitanje.
 
 
 
Naravno, možemo da pričamo o Tormentima, KOTORima, Morrowindima ili The Last of Us (meni fantastičan primer spoja narativa i igranja) itd. ali nisu to igre koje ćete moći da pokažete nekome ko igre inače ne igra i očekivati da pored borbe sa kontrolama i sistemima shvati još da je i priča dobra.
 
Takođe, naravno, neke igre koje igrači slave zbog dobrih narativa imaju zapravo narative koji su prezentovani katastrofalno ako se porede sa načinima na koje bi iste narative pripovedali film ili literatura. System Shock 2, Yakuza, Metal Gear Solid, Max Payne, Persona, čak i Shadow of the Colossus iz sasvim objektivnih razloga nemaju dinamiku ili tempo pripovedanja kakve može da ima film, linearni medijum u kome režiser kontroliše sve. U igri igrač kontroliše najveći deo priče a kada ga autori nateraju da sedi i prati priču obično se oseća frustrirano.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page