Author Topic: OBELISK-Dejan Djordjevic:Odlomak  (Read 5467 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

astrohal

  • 2
  • Posts: 27
OBELISK-Dejan Djordjevic:Odlomak
« on: 28-04-2005, 19:56:04 »
Bilo je vedro i toplo. Zvezde su menjale mesto prelazeći lagano duž nebeskog svoda planete. Udaljio se od kuće. Nekoliko minuta kasnije, stigao je na Geusovo polje. Pri svetlosti zvezda Obelisk je izgledao mističnije nego ikada ranije. Kul oseti strahopoštovanje. Polako je prišao Svetinji i počeo prstima da prelazi po njenoj glatkoj površini. Osećao je hladnoću pod prstima, dok je jeza nadolazila poput plime. Bujica sećanja navre u trenutku...
   ... I već sledećeg časa on se nađe u unutrašnjosti Obeliska.
   Vrtelo mu se u glavi. Video je zvezde na nebeskom svodu, mada nije uspeo da shvati kako je tako nešto moguće. Ako ga sećanja ne varaju, maločas je ušao u unutrašnjost zdanja. Ali, zvezde je jasno mogao da vidi. Ritam njegovog disanja, rad njegovog srca, postali su brži, a okretanje se neprestano pojačavalo. Uporedo s tim raslo je i osećanje izdvajanja. Izgledalo je to kao rastakanje, čupanje iz normalnog stanja. Nebeska vrata se otvoriše i jedna stvarnost ustupi mesto drugoj. Sve se dogodilo u deliću sekunde. Njegov sat zaustavio se onog trenutka kada je ušao u Svetinju. Kazaljke su sada ponovo počele sa radom. Kretale su se...
   Kul zažmuri. Učinio je to još jednom, a onda je protrljao oči. Nije mogao da poveruje! Kazaljke su se kretale unazad!
   Kad se povratio iz šoka, osvrnuo se oko sebe. Nalazio se na livadi okruženoj šumom. Sunce je upravo zalazilo za okolna uzvišenja. Osećao je da srce snažno udara u njegovim grudima. Neverovatno! Kada je ulazio u Obelisk bila je noć. Kako je onda moguće da sunce tek sada zalazi, kada je biop siguran da se u unutrašnjosti Svetinje nije zadržao duže od nekoliko sekundi, a možda ni toliko?
   Njegov razum kao da je sasvim zakazao. Njegova logika, takođe. Nije bio kadar da shvati. Pitanja su se nametala sama po sebi, ali odgovori... Uzdržao se da ne opsuje.
   Pa ipak, u čitavoj situaciji koja mu je izgledala nedokučiva, najvažnije je bilo da je živ. A ako je tako, onda postoji šansa da pronađe Isu. Ostalo mu je jedino da se nada da se i ona obrela na istom mestu. Preostalo mu je da je potraži.
   Pre nego što je krenuo, još jednom se osvrnuo oko sebe i pogledao u Obelisk. Bogovi, da li je moguće, ili on to možda sanja?! Ubrzo je odbacio sumnju da je sve to samo san. Nalazio se u središtu jedne nove realnosti.
   Obelisk više nije bio crn. Bila je to sada bela, glatka pravougaona ploča.