Da nastavimo na temu Vorena Elisa (i krupnih kadrova, povremeno).
Prva polovina sledeće table uvek uspe da mi izmami osmeh:
Ko god da je smislio ideju za ovaj uređaj koji ima oblik ogromne slušalice sa nekog starog telefonskog aparata - Elis ili Stuart Immonen - genijalna je! Iz Nextwave-a #1.
Voren Elis je cenio Kirbija, ali nikad nije preterano cenio uticaj njegovog nasleđa - video ga je više kao smetnju. Ali retko je koga cenio od starije generacije crtača kao Volta Sajmonsona. Na stranu to što volim da gnjavim njime gde stignem, mislim da je ovo pravo mesto da se pokažu neki od njegovih najjačih aduta. Stilizacija je stvar ličnog ukusa, i neko može da voli određeni stil, neko drugi da ga mrzi. Različiti crtači imaju različite prednosti, i neki su dobri u akcionim scenama i koreografiji borbe; drugi su dobri u prikazivanju trodimenzionalnog prostora na dvodimenzionalnoj tabli; treći su majstori anatomije; četvrti briljiraju u prikazivanju mašina i tehnologije; neki su rođeni sa viškom vizuelne imaginacije i sposobnošću da prikazuju jedinstvene stvari i bića; neki su najbolji u prikazivanju emocija i telesne gestikulacije...Itd. Mogućnosti su brojne. Sajmonson je najbolji - po meni, ali i većini drugih fanova - u promišljanju kompozicije stranice i jasnoće vizuelnog pripovedanja. Tu sam retko sretao ikoga u istoriji stripa - i verovatno nikog u domenu američkog - ko je toliko raznovrstan i može da pristupa materijalu na toliko različitih načina.
Elem, Elis je nešto pisao o specifičnosti stripa u odnosu na film, i koristio je jednu stranu iz Manhunter-a Sajmonsona i Arčija Gudvina kao primer filmske akcije sabijene na jednu tablu. (I to akcije kakvu viđamo u filmovima o Bornu.) I dok mnogi moderni crtači koriste uglavnom filmski pristup u svom radu, Sajmonson je mogao da ga koristi kako i kad želi, ali nikad mu nije robovao. Naći ću taj primer iz Manhunter-a, pa ću ga postovati ovde, a evo dva primera iz Tora koji ilustruju ovo drugo.
Ovo gore sam već stavio na temi o Sajmonsonu, ali ovde je samo donja polovina table, koja je bitna za ono o čemu pričam: čitalac ima utisak da je niz kadrova beskonačan, iako zna da u praksi nije.
Ova scena je dosta kasnije, na polovini rana, možda. Ali ovde moram da napravim kratku digresiju, političke prirode! Znate li da je nekim ljudima ova gornja scena bila "mučna" i nisu mogli da je čitaju/gledaju, jer Lorelaj siluje Tora!
Živimo u ludačkom svetu...
No, ništa od ovog nije filmski - ili bar ne sasvim - jer koristi neke tehnike i oruđa koja nisu prigodna filmskoj produkciji.
Još jedna stvar zbog koje Sajmonsonov rad ne može uvek lako da se zamisli kao film (a da se mnogo toga ne izgubi) je njegova opsesija onomatopejama, koje su uvek integralni deo slike, a ne spoljni dodatak ili, još gore, stvar koje bi strip trebalo da se stidi. On sam je obučen da ispisuje tekst i efekte, ali najčešće radi u kombinaciji sa John-om Workman-om, jednim od najvećih u branši ikada.
Bio sam u nedoumici da li da stavim ovde jednu drugu tablu, mnogo kasnije u hronologiji stripa, sa istim ovim likom, ali to bi bio spojler. Iako je u pitanju jedan od najboljih klifhengera u istoriji stripa. Verujem da su mnogi ovde čitali Tora, ali ipak, sigurno ne svi. (A gde nam je drug neomeđeni nestao? Odmor?)
A evo filmske sekvence sa početka Oriona:
Ovo je izašlo sredinom 2000-e, ali je crtano godinu dana ranije, i samo je jedna u nizu od 5 stranica koje su strukturirane na isti način, sa 6 horizontalnih kadrova po tabli. Jedino što "remeti" savršenu filmičnost je povremena onomatopeja (u tih 5 stranica, ne na ovoj konkretnoj) - u stvari, "remeti" samo u smislu da ih drugi crtači ne koriste, a to je bilo vreme kada su ljudi poput Bryana Hitcha počeli sa widescreen stripovima, koji su imali ovakav oblik, sa kadrovima po uzoru na format slike na filmskom platnu.
E, dođosmo i do krupnih kadrova. Ali ja sam se raspisao, pa ću ostaviti to za sutra.
