Eh, šta da napišem a da ne budem zloban? Znaš kako da zaštitim habaneru od osica, a ne znaš da okrečiš voće, ne bi li koru ogadio na zajčinja. Sos od ogrozda ostaje moj san. U Talsi za Tenksgiving pravimo krenberi sos uz ćurku, pa je čak i meni jestiva.
Mislio sam da oftopikujem sa pričom o toj "brusnici" koja se mnogo razlikuje od naših, ali je bolja priča o prvom našem sudaru sa američkom kulturom. Pošto je ćerkina svadba bila zakazana za drugi januar, obavezno pečenje je bila ćurka. Bilo je nešto svatova i sa Balkana, pa budući prijatelj Malkolm prione da raspravi pečenu ćurku u kuhinji. Ja mu se pridružim da gledam, pu-pu, što bi rekla Plut na pomisao da ga kontrolišem. Kožica ćurke boje bakarnih kablova koje ovih dana kradu po Srbiji, a on razreže, skine i odvoji na jedan tanjirić sa strane, za bacanje. Ja čuknem prstom po pultu, zapitam ga očima, on shvati i klimne glavom. Ja prstima maznem kožicu i žvaknem je. I tako, u Božjem miru, on nastavi da skida kožicu i odlaže je, a ja, k'o na fabričkoj traci, transferišem do usta. Nešto kasnije, osetim da se neko muva iza mojih leđa, osvrnem se, a moj brat mrda obrvama i diže kapke. Ja klimnem glavom i on mazne sledeću kožicu. Nešto kasnije se broj prstiju oko tanjirića umnoži za prste kuma Ivana, a Malkolm malo gleda ćurku, malo nas, a čitam mu iz glave, kao da je naš: "Ma, žderite, kad ne znate šta valja!" Nas trojica, trećina tone, tada, izedosmo kožicu od ćurke, kao da je od pekinške patke.
