KULTURO, EVE ME!

[ALEKSIJE D.]

Zanimljivi su komentari ispod intervjua koji je dao. Počev od onog da je mator i da je za penziju. Čudo to niko ne reče Pleši ili Žigonu? Ili se niko ne seti Mijača.
Političko angažovanje došlo mu je glave. Niko ne piše o njegovim predstavama, o KPGT-u niti o uspehu ili neuspehu onog što radi. Naprosto, sahraniše ga živog ignorisanjem.
A bilo bi krajnje zanimljivo videti političke biografije onih koje pominje i drugih koji se još nešto trte i po filmu i pozorištima. Presvukli su više kože nego zmija za svog veka. Ovaj je uvek bio levičar, nije to krio i, slagao se neko sa njegovim stavovima ili ne, to je izbor koji treba poštovati. Jok ono: danas komunista, sutra SPO, prekosutra radikalče, pa DS, malko DSS, udri u NVO te se okreni SNS-u. Da je okretao tako jedro, KPGT bi imao značajnije mesto od Zvezdara teatra.
I, onako u prolazu, Zvezdara teatar ima koji status? Privatno pozorište koje su osnovali neki glumci davnih 80 tih ili je to nešto poludruštveno? Ako je privatno, u redu. Što onda država postavlja VD upravnika večitog D. K? I jako je zanimljivo kako se u tom teatru igraju samo njegove predstavice. A ako je ko duvao svima u diple, onda je to D.K. Snimao za vreme komunista, snimao za vreme DS (čak i amasador bio), sad radi nesmetano i kad je tu SNS. Meni je to malkice ljiga, kao i Marković. Toliko je snimio filmova pod omrženim mu režimama da je to čudo jedno.

[varvarin]

Ovaj je uvek bio levičar, nije to krio i, slagao se neko sa njegovim stavovima ili ne, to je izbor koji treba poštovati. Jok ono: danas komunista, sutra SPO, prekosutra radikalče, pa DS, malko DSS, udri u NVO te se okreni SNS-u. Da je okretao tako jedro, KPGT bi imao značajnije mesto od Zvezdara teatra.

To je izbor koji treba poštovati. To je to.

[Ghoul]

Гучу је отворио председник Удружења књижевника Србије, Радомир Андрић.

[Mica Milovanovic]

Misliš da ovi domaći pisci boljeg zaslužuju? 

[Ghoul]

Misliš da ovi domaći pisci boljeg zaslužuju? 

nisam siguran da ga nesrećno posjetiteljstvo guče zaslužuje!

[Mica Milovanovic]

Zaslužuje...

[Ghoul]

Domaćin ovogodišnje manifestacije, predsednik Udruženja književnika Srbije Radomir Andrić poručio je da Sabor snaži prijateljstvo medju narodima.

"Ovo je najveća svetkovina ljubavi, prijateljstva, druženja i veselja uz zvuke trube radosnice i nadam se da će trajati još mnogo godina", rekao je on prilikom otvaranja.

Predsednik opštine Lučani i saborskog odbora Mladomir Sretenović naglasio je da se ova manifestacija svrstava medju najveće i najlepše sabore u Srbiji, da je njen ponos i da sa nje posetioci šalju dobru sliku o našoj zemlji.

Ove godine u Guči će nastupati nekoliko estradnih umetnika, medju kojima su Svetlana Ražnatović, Miroslav Ilić i Manjifiko bend.

http://www.b92.net/putovanja/vesti.php?yyyy=2014&mm=08&dd=06&nav_id=885128

[Ghoul]

Najnovije izdanje! Potražite primerak od vašeg prodavca novina koji radi za 10 'iljade u trafiku, neprijavljen.

[Ghoul]

ovaj UŽAS, ova GROZOTA, ovo DNODNA bi moglo da ide na nekoliko drugih topika - od GLUPOSTI preko SRBIJE DANAS do OVA DANAŠNJA OMLADINA... - ali ipak, neka bude ovde.

čemer.

upozoravam: sledi - čemer srbije danas.

http://youtu.be/AvncFOyjJRc

[Ghoul]

još jedan uspeh: na sajmu u moskvi izložene nevidljive knjige!

[Ghoul]

300 flaša vina za najboljeg pisca: Promovisana književna nagrada "Podrum Radovanović"

A.Nikolić   | 23. 09. 2014.

Vrednost nagrade "Podrum Radovanović" je 3.000 evra, a dobitniku se uručuje u obliku jednog barika od 225 litara najkvalitetnijeg vina "Radovanović".

- Ceneći da u Srbiji ne postoji književna nagrada za životno delo piscu koji je dao nemerljiv doprinos srpskoj književnosti, vinarija “Podrum Radovanović” odlučila je da pokrene istoimenu nagradu koja će se dodeljivati godišnje i uručivati piscu koji je još za života postao nesumnjivi klasik, ali i osoba koja poštuje i unapređuje vinsku kulturu - rekao je na današnjoj promociji u Beogradu osnivač vinarije Miodrag Radovanović.
 
Vrednost književne nagrade „Podrum Radovanović“ je 3.000 evra, a dobitniku se uručuje u obliku jednog barika od 225 litara najkvalitetnijeg vina „Radovanović“.
 
Ovenčani klasik srpske književnosti, u godini dok sukcesivno dobija flaširano vino iz svog barika, jeste i ambasador vinske kulture.
 
Prvi dobitnik nagrade “Podrum Radovanović“ biće proglašen u Krnjevu, sedištu osnivača, u petak, 24. oktobra.
 
- Stvarajući, više od dve decenije, vrhunska vina i doprinoseći time razvoju vinske kulture na ovim prostorima, vinarija “Podrum Radovanović” gotovo isto toliko godina pomaže pisce, slikare, srpski nacionalni teatar, lokalna kulturno-umetnička društva, dajući tako svoj doprinos razvoju umetnosti i kulture uopšte. Ako je „vino poezija u čaši“, onda osnivanjem nove književne nagrade želimo da iz čaše našeg vina, kao inspiracija, izađu vrhunska poezija i proza, koje će biti nagrada našim zajedničkim naporima - kazao je Miodrag Radovanović.
 
Prvi predsednik žirija biće pisac Aleksandar Gatalica. On je istakao da mu je drago što je među inicijatorima književne nagrade kakve nema u Srbiji.
 
- Vrednost te nagrade je što u najboljoj tradiciji helenskog stila spaja vino i književnost. Interesantno je da će laureat neće vući barik sa 225 litara kući već će dobiti oko 300 flaša vrhunskog vina. Dakle nagrađeni pisac moći će skoro svaki dan u godini da uživa u jednoj flaši vina - kazao je Gatalica.
 
On je istakao da nije imao nameru da ustanovljava priznanje koje bi bilo konkurencija NIN-ovoj ili Andrićevoj nagradi, niti da da se pisci nagrađuju za aktuelnu knjigu.
 
- Predpostavlja se da je dobitnik nagrade za životno delo, zaokružen pisac koji ima iza sebe jedan ozbiljan meritorni opus i istovremeno je klasik srpske književnosti. On će u toj godini kada je dobio nagradu biti i ambasador vinske kulture. Dakle pisac mora lično biti naklonjen vinu kao meri uživanja - istakao je Gatalica.

Uz njega u žiriju za dodelu nagrade naći će se i profesor Žarko Trebješanin i Milan R. Simić urednik kulturnih programa u biblioteci Radoje Domanović u Velikoj Plani.
 
- Osnivačkim aktom nagrade definisano je da dva člana žirija moraju da budu ugledne javne ličnosti, a da treći takođe treba da ima ugled ali stečen u lokalnoj zajednici. Kako je sedište vinarije “Podrum Radovanović” u mestu Krnjevo, koje je u neposrednoj blizini Velike Plane, logićan izbor trećeg člana žirija bio je gospodin Simić.

[Agota]

http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/502255/Roman-Ljubav-u-doba-kokaina-i-na-pozorisnim-daskama

[JasonBezArgonauta]

Svi znamo kolko tabloidi jedu govna, al ovde nečeg ima:

Lažni prijatelj, najgori neprijatelj


Kakva je međusobna veza Nušićeve Ožalošćene porodice i zaostavštine Olje Ivanjicki. Ko je današnja varijanta Nušićevog Agatona. Kako je osnovan Fond Olje Ivanjicki i ko je iz gumenjaka naprasno postao direktor fonda. Kakva je međusobna veza vračare Danice Drašković, pravnika u Ministarstvu kulture i izdavačke kuće Interpres. Ko bez pravnog osnova živi u stanu u vlasništvu ULUS-a. Ko preko sajta "Limundo" godinama krčmi grafike Olje Ivanjicki. Ko je i kako otvarao sefove u Oljinom stanu. Ko nosi Oljinu garderobu a ko je prodao njene baletanke. Kako se potvrđuje pravilo da nema gorih neprijatelja od prijatelja






Najpoznatiji i najbolji srpski komediograf Branislav Nušić u svojim delima je ismevao sve moguće bisere iz svakodnevnog života, od gramzive familije do skorojevića a među njegovim brojnim komedijama svakako se svojom aktuelnošću ističe komedija "Ožalošćena porodica" u kojoj ismeva jednu "ožalošćenu" grupicu ljudi koja iščekuje nasledstvo i uveliko deli blago koje nije dobila.


Naravno, prava poplava lažnih testamenata svih vrsta i ogroman broj nerešenih ostavinskih rasprava od kojih se neke čak po 30 godina razvlače po sudovima na najgori mogući način potvrđuje tezu da je Nušićeva Ožalošćena porodica još uvek itekako aktuelna i sveprisutna. Doduše, najveći deo ovih sudsko testamentarnih trakavica ostaće nepoznat široj javnosti jer se dešava da se ljudi sude i tužakaju oko par stolica, nekoliko tanjira, nepravilno prebrojanih kašika iz fioke, knjiga iz biblioteke, nestanka flaša za kiselo mleko i sifona sode, ali ipak radoznalost šire javnosti povremeno biva zadovoljena kada se kao predmet zaostavštine pojavi delo neke poznate javne ličnosti kao i njena velika lična imovina.


U tom smislu, možda najmonumentalnija javna ostavinska rasprava koja je već uveliko zašla u petu godinu svog trajanja pri čemu se uopšte ne nazire bilo kakav kraj, svakako je spor nastao nakon smrti proslavljene umetnice Olge -Olje Ivanjicki koja je preminula bez zakonskih naslednika, ali i bez validnog testamenta, ali na žalost sa svojom varijantom Nušićeve Ožalošćene porodice oličene u grupici gulanfera i nekrofila okupljenih oko takozvanog Fonda Olje Ivanjicki koji već sedam godina sistematski kompromituje lik i delo pokojne umetnice uz neviđenu dozu hipokrizije i beskrupuloznosti, ali i površnosti "iskrene" tuge i nepreglednost ljudske nezajažljivosti, laži i cinizma!


Kod Homena u Kotoru gradu...


Sve je počelo nekoliko godina pred smrt Olje Ivanjicki, kada je po svaku cenu otvoren navodni Muzej Mediale koji je u to vreme predstavljao kulturni događaj sezone koji se završio monumentalnim fijaskom. I to tolikim, da je proslavljeni slikar Ljuba Popović javno odustao od Muzeja Mediale vidno razočaran činjenicom da političari nisu bili u stanju da donesu običnu administrativnu odluku koja bi Srbiji omogućila da dobije jedinstvenu kulturnu instituciju sa vrednim delima slikara Mediale koja su prikupljana skoro četvrt veka.


Prema rečima Popovića, političari su ostali gluvi na sve njegove pokušaje da im objasni da takav muzej, koji bi doneo poene za njihov režim i grad, ne bi ništa koštao. Inače, malo je poznato da je pokretač ideje Ožalošćene porodice o otvaranju Muzeja Mediale zapravo bila advokatica Dušanka Homen, odnosno ženska varijanta Nušićevog Agatona, koja je čak otvoreno ponudila svoju kuću na Dedinju kao prostor za smeštaj Muzeja Mediale!


Svojevremeno je počasna direktorka Salona nesuđenog Muzeja Mediale bila upravo Olja Ivanjicki, jedna od autora zastupljenih na izložbi "Trenutak sadašnji - Mediala 2006", koja je sadržala otkupljene slike i crteže, dela koja su sami umetnici poklonili, kao i pozajmljene radove o kojih je veliki deo pojeo mrak!


Svojevremeno je Dušanka Homen pravila i izložbu "Novi život Mediale" u Galeriji Kod Homena u Kotoru, te uopšte ne čudi što je uskoro usledilo i osnivanje Fonda Olje Ivanjicki na šta je pokojna umetnica pristala, nakon dužeg ubeđivanja i pritisaka koji su na nju vršili raznorazni dušebrižnici i pripadnici buduće Ožalošćene porodice.


Kao rezultat svega toga 25. Januara 2007. godine, registrovan je Fond Olge Olje Ivanjicki čiji je prvi predsednik bila sama velika umetnica, ali kada se pogleda tadašnji sastav upravnog odbora, u koji je pored ostalih zabasao i pevač Vlado Georgijev, vidi se da je u pitanju bio politički projekat SPO.


Ovo iz prostog razloga jer je u to vreme ministar kulture bio Dragan Kojadinović, sa liste SPO, a da su članovi upravnog odbora bili Nikola Šeatović, tadašnji i sadašnji pravnik u Ministarstvu kulture, te za sasvim nepoznate zasluge navodna proslavljena književnica i stručnjakinja ne zna ni sama za šta Silvana Hadži Đokić, takođe kadar SPO, koja je iz izdavačkog odeljenja Muzeja Grada Beograda naprasno ušla u Ministarstvo kulture, verovatno kao lični astrolog Danice Drašković. U taj upravni odbor pristigao je i izvesni Mirko Mrkić, vlasnik izdavačko štamparske firme Intepress koja je, eto, slučajno, još tada bila i izdavač bisernih spisateljskih uradaka, doduše nevezanih sa astrologijom, autorke Silvane Hadži Đokić.


Osnivanje ovakvog fonda sa krajnjim ciljem prerastanja Fonda u Muzej Olje Ivanjicki ne bi ni najmanje bilo loše, kada se ne bi znala činjenica da je za direktorku fonda postavljena izvesna Suzana Spasić, inače totalni anonimus rodom iz Gornjeg Milanovca, koja je, maltene iz blatnjavih gumenjaka, naprasno postala osoba od navodnog poverenja pokojne umetnice, da bi na kraju sva namontirana nosila njenu obuću i garderobu!


O tome koliki je Spasićeva anonimus najbolje svedoči činjenica da je dotična, iako uskoro puni 40 godina i dalje doživotni student bez ikakvog nagoveštaja skorog diplomiranja. Spasićeva je na taj položaj došla kao najintimnija saradnica od najvećeg poverenja Mirka Mrkića a na njegovo nagovaranje Olja Ivanjicki je omogućila Spasićevoj da se privremeno smesti u potkrovlje zgrade na Kosančićevom Vencu 19, odakle je uskoro počela da žari i pali, da bi naprasno postala i direktorka Fonda Olje Ivanjicki pripremajući teren za neometano delovanje Ožalošćene porodice, uz svesrdnu pomoć svih mogućih vlasti zone sumraka, koje su oduvek jedino čule zveckanje novca!


U tom smislu, treba gledati na ugovor Dušanke Subotić-Homen, ugledne advokatice iz Beograda i ćerke Slobodana Subotića (branio Dražu Mihailovića i njegovu grupu), zanosne kotorske snaje i majke radoznalog dečaka Slobodana Homena, koja je oduvek, pored advokature i naporne potrage za pravdom, gajila amaterski afinitet prema umetnostima koje se nazivaju "lepim". Ljubav prema umetnosti, majka Dušanka je pronašla u privatnoj galeriji originalnog naziva - Kod Homena, u Kotoru, gde uživa ugled darežljive mecene kulturnih manifestacija. Galerija Homen, ali i kuća Homenovih u Kotoru, svakog leta postaje stecište Kotorana, prijatelja iz Beograda, ali i umetnika, novinara, diplomata, crkvenih velikodostojnika, a dolazi čak i lažne princeze tipa "Jel'bisavete".


Dušanka Homen usklađuje sve te susrete, raduje se ljudima, ima za svakoga prijatnu reč, a sve u želji da Kotor postane centar okupljanja bogatih, poznatih i priznatih, da kultura poveže autoritete sa svih meridijana, da život pulsira Kotorom. Iz navodne ljubavi prema umetnosti nastalo je i prijateljstvo sa slikarkom Oljom Ivanjicki.


A, gde je prijateljstvo, tu je i poverenje, ponekad i u formi testamenta, pogotovu usmenog, baš kao u slučaju Olje Ivanjicki koja je preminula u junu 2009. Olja Ivanjicki je, pored zaostavštine, ostavila i sumu od 150.000 evra za izgradnju muzeja njenog umetničkog nasleđa i ličnih predmeta.


Ubrzo je volja preminule slikarke završila pred Prvim opštinskim sudom gde je poveden ostavinski postupak u kome se za zakonite naslednike bore Republika Srbija (Ivanjicki nije imala bliske srodnike) i Fond „Olga Olja Ivanjicki", pod upravom Dušanke Subotić-Homen koja se pozvala na usmeni testament. Radi mira u kući i obustavljanja spora, punomoćnica fonda je predložila kompromisno rešenje - da isključivi vlasnik i zaštitnik autorskih prava umetnice bude grad Beograd. U međuvremenu, umešalo se i Ministarstvo kulture i predložilo da Istorijski muzej Srbije brine o zaostavštini do okončanja ostavinske rasprave, dok je Fond „Olga Olja Ivanjicki" tražio odlaganje izvršenja ove odluke, što je sud odbio.


Međutim, priča o muzeju koji bi trebalo da se gradi na Kosančićevom venacu 27, ima i svoje nedorečeno naličije. Ono isto Ministarstvo kulture koje je predložilo da se briga o zaostavštini poveri Istorijskom muzeju, svojim aktom br. 361-00-5/2007-1 od 16. februara 2007. godine, postaje saglasno, da se "predmetni objekat" u Beogradu, u ulici Kosančićev venac broj 27, dodeli trajno na korišćenje, bez naknade, "Fondu Olge Olje Ivanjicki". U sporu između grada Beograda i Republike Srbije, koji je počeo u decembru 2009, Beograd je dobio presudu i opet postao vlasnik prostora koji je Ministarstvo kulture dodelilo Olji Ivanjicki. Što samo potvrđuje da je u pitanju klasično zamešateljstvo, pažljivo sračunato da se, posle dovoljno odlaganja, zagubi svaki trag umetničkog i finansijskog nasleđa preminule slikarke.


Oljine stvari u sefovima mafije


Pored sklonosti ka umetnosti i svemu što je intelektualno, Dušanka Subotić-Homen je u javnosti bila poznata i kao samozvana advokatica Prvoslava Davinića, nekadašnjeg ministra odbrane iz G17 plus, inače dugogodišnjeg porodičnog prijatelja Homenovih i zaljubljenika u špijunažu, čoveka koji je za tričavih 45 miliona dolara nabavio neophodni satelit od izraelske kompanije Imidge International.


Pošto Olja Ivanjicki nije imala bliske srodnike, pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu se kao mogući naslednik pojavila Republika Srbija. Na drugoj strani je bio opskurni Fond Olja Ivanjicki na čelu sa Dušankom Subotić-Homen, čiji je jedini argument bio navodni usmeni testament preminule slikarke. Osim neprocenjive zbirke slika, Olja Ivanjicki je ostavila i 150.000 evra namenjenih izgradnji muzeja njenog umetničkog nasleđa i ličnih predmeta. Pred sudom, punomoćnica Fonda izvodi pravi pravni slalom i predlaže da se nađe kompromisno rešenje odnosno da isključivi vlasnik i zaštitnik autorskih prava bude Grad Beograd, čime se u spor uvodi i saborac iz studentskih dana Slobodana Homena, Dragan Đilas, prvi čovek prestonice. Iznenada Ministarstvo kulture, koje je prvo donelo rešenje da o zaostavštini brine Istorijski muzej Srbije menja svoju odluku i bez naknade objekat na Kosančićevom vencu 27, gde je pohranjena zbirka, prepušta Fondu Olje Ivanjicki pod vođstvom porodice Homen.


U međuvremenu je Grad Beograd dobio presudu kojom je postao vlasnik "predmetnog prostora", ali svi upućeni tvrde da se time sračunato ide na to da se komplikovanom i dugotrajnom sudskom procedurom zametne svaki trag umetničkog i finansijskog nasleđa preminule slikarke. Posle ne treba da nas čudi raskošna umetnička zbirka vile Homenovih u Kotoru.


Ukoliko se povede parnica, budući da se na nasleđe pozivaju Republika Srbija, kao poslednji zakonski naslednik jer umetnica nije imala bližih srodnika, i Fond "Olga Olja Ivanjicki", koji je slikarka osnovala za života a koji se poziva na usmeni testament, to bi moglo da potraje nekoliko godina. Za sve to vreme Oljina najveća želja, izgradnja njenog muzeja na Kosančićevom vencu 27, biće neostvarena, ali za Ožalošćenu porodicu najveći problem je činjenica da bi Muzej trebao da gradi neko drugi a ne oni što znači da bi upravljanje parama išlo nekim normalnijim putem a ne preko nekrofilije fonda olje Ivanjicki. To sve na najbolji mogući način potvrđuje i sama Homenka koja je po svaku cenu pokušala da spreči pokretanje parnice oko zaostavštine sa bizarnim objašnjenjem da parnica iziskuje ogromne troškove i smatramo da je celishodnije da Grad Beograd u dogovoru sa Republikom Srbijom postane isključivi vlasnik zaostavštine. Zašto uopšte praviti troškove kad fond želi da se izgradi muzej i ništa drugo. Projekt izgradnje muzeja ima gradsku podršku, pa ne vidim razlog da se sa tim dalje odugovlači.


Deo novca koji je ostao iza Olje Ivanjicki, oročen je na njenim računima. Kako u nekim bankama taj ugovor, usled nedovršenog ostavinskog postupka, nije mogao da se produži, a ni Istorijski muzej, kao privremeni staralac, nije mogao da oroči ta sredstva, već su morali da otvore račun na privatno lice. I taj novac je, kako nam je rečeno u Istorijskom muzeju, kratkoročno oročen, a kartica se nalazi sa ostalim Oljinim stvarima u sefu.


Neka muzej bude gradski, samo neka se na tom mestu napravi. Beograd bi mnogo dobio izgradnjom ovog muzeja. Postoje nekoliko načina za prikupljanje novca, može da se napravi javna aukcija Oljinog nakita ili garderobe, a bilo je i nekoliko zainteresovanih donatora koji bi pomogli gradnju. No, situacija se i kod njih menja, danas su zainteresovani, ali možda za neko vreme neće biti u mogućnosti da za to daju novac. Tadašnja direktorka Istorijskog muzeja Ana Stolić javno je izjavila da sve što je urađeno, urađeno je po nalogu suda: "...Prvo što smo uradili, ugradili smo protivprovalni sistem u ateljeu na Kosančićevom vencu i doveli dvadesetčetvoročasovno fizičko obezbeđenje. Iz bezbednosnih razloga, posle izvesnog vremena preselili smo najveći deo slika u naše depoe. Posedujemo zbirku od 3.500 slika i ako su za njih dobri uslovi, dobri su i za ova dela Olje Ivanjicki. Knjige, novac i nakit nalaze se u sefovima banke. Dva Oljina automobila, privremeno su smeštena u Muzej automobila...".


Smrt je sprečila Olju Ivanjicki da ostvari svoju ideju o otvaranju sopstvenog muzeja ili galerije - zbog nerešenog pitanja naslednika najveći deo njene imovine, slike, lični predmeti, kao i dela drugih umetnika koja je tokom života skupljala, gotovo dve godine nedostupni su za javnost ali su očito vrlo dostupni pripadnicima ožalošćene porodice koja je tokom proteklih godina izvodila raznorazne akrobacije i sistematski kompromitovala delo Olje Ivanjicki.


U svakom slučaju ovde itekako ima posla i za kriminalisičku policiju i specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal, jer se iz dana u dan potvrđuje da sa radom tzv. fonda i ekipe okupljene oko njega, mnogo šta nije u redu...


Tako je, recimo, dana 26. Jula 2009. godine totalno nekompetentna komisija formirana od strane Fonda u sastavu Milka Kosanović Borisavljević, Mirko Mrkić i Suzana Spasić pootvarala sefove u stanu i pored ostalog ustanovila da se nalazi ogrilca sa zelenim kamenom, 5 broševa, crni medaljon, tri kamenčića, šesnaest prstenova, jedna Burma, glomazna ogrlica, ogrlice sa žutim kamenom, ogrlica sa zelenim kamenom, 4 zlatne narukvice, sedamnaest prstenova itd iz čega se vidi da su predmeti popisani sasvim sumarno čime je otvoren put za raznorazne mahinacije.


Iako su sve umetničke slike bile uredno popisane od strane Istorijskog muzeja koji je organizovao njihovo čuvanje, javna je tajna da je neposredno uoči smrti Olja Ivanjicki očekivala isporuku velike količine upravo odštampanih grafika koje je samo trebalo potpisati a koje se nikada nisu našle na popisnim listama umetnina predatih Istorijskom Muzeju Srbije.


Sa druge strane, iako je sud poodavno doneo privremenu meru, kojom je zabranio otuđenje i opterećenje svih pokretnih stvari koje su popisane i koje su ušle u sastav zaostavštine umetnice i naložio fondu da se o njima stara na odgovarajući način, to ni najmanje nije bila smetnja da se već godinama preko sajtova Limundo i Kupindo nemilice rasprodaju grafike Olje Ivanjicki, knjige a čak i njene cipele baletanke a glavni prodavci su osobe poznate pod pseudonimima Suzanas (alias Suzana Spasić, odnosno direktorka Fonda Olje Ivanjicki), Mirkom (alias Mirko Mrkić, član Fonda) te Pavlet (alias Pavle Tišma, tj jedan od svedoka navodnog usmenog testamenta).


Tako je recimo Suzanas na aukcijama Limundo do sada prodala par novih crvenih baletanki, još 23.5. 2009, italijanske cipele Beti Flauers br 39, slučajno iste one veličine kao stopalo pokojne Olje Ivanjicki, 24.6.2008 godine prodavana je grafika na platnu Rembrantov san dimenzija 70 x 100 cm I to po ceni od 800 evra a prodaja je privremeno bila stopirana zbog bnavodne reorganizacije Fonda. Takođe je prodavana grafika Venere dimenzija 100 x 70 cm po ceni od 300 eura a u oba slučaja naveden je telefon Suzanes br 0642208...Sledila je prodaja 4.7.2009 reprodukcije Sjaj 2009, pa zatim 5.7. uramljene grafike za 32.000 dinara...


Inače Suzanas član je Limundo-a od 12.12.2008 a u period do 12.9.2009 prodala je ukupno 236 predmeta na aukcijama tog sajta! Mirkom član je Limunda od 17.12.2008 a do 28.7.2009 prodao je 58 predmeta!


Pavlet član je Limunda od 23.12.2008 a do 6.9.2009 prodao je 98 predmeta! Dok su se Mirkom i Pavlet u međuvremenu primirili, na dan završavanja ovog teksta Suzanas je imala ukupno 43 predmeta na aukciji , većinom knjige, ali i grafiku Olje ivanjicki Moj život po Vazariju koja se prodavala po 2.800 dinara i to još sa popustom što samo po sebi govori da je ožalošćena porodica naštancovala toliko grafika da je prezasitila tržište!


Stoga je u ovom trenutku najurgentija potreba da se preispita rad bulumente okupljene oko udruženog zločinačkog poduhvata odnoso Fonda Olje Ivanjicki koji i dalje neometano krčmi njenu zostavštinu, organizuje stupidne sms nagradne igre iako ostavina do danas nije završena te se uopšte ne zna ko je naslednik. Zvuči neverovatno ali istinito činjenica da država do danas nije zaštitila celokupnu zaostavštinu Olje Ivanjicki!


U njenom stanu se bez ikakvog pravnog osnova a kamoli dovršene ostavinske rasprave i danas nalaze NN lica iako je stan vlasništvo ULUS-a. Ta NN lica i fantomski fond iznose slike i organizuju izložbe a imovina se polagano krčmi u režiji ožalošćene porodice dok Suzana Spasić paradira unaokolo noseći Oljine haljine, bunde čizme i tako namontirana graciozno pozira imitirajući pri tome samu Olju Ivanjicki koja se naveliko prevrće u grobu gledajući šta rade njeni navodni prijatelji. Uostalom, ovime se potvrđuje stara poslovica da nema gorih neprijatelja od prijatelja!

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=322&cl=31




A evo i prodavnica:


http://www.limundo.com/pretragaLimundo.php?chkNapredna=1&txtProdavac=suzanas&cmbNapPretKategorijaLimundo=21

[JasonBezArgonauta]

Vezano za ovo:


http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,12223.msg519326.html#msg519326


i ovo:


http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,11215.0.html






Danas mi stiglo ovo, ne mogu se odlučim za neki poseban biser, pa evo u celosti:







Javlja mi se da su "genijalci" koji stoje iza ovog đubreta ubeđeni da je poso obavljen. Al će se iznenade. I uvrede.

[mac]

A ko je "prvi počeo", da tako kažem, i to u onom najnižem smislu? Da li si se ti nekako zamerio njima, pa su te namerno zaobišli na konkursu, ili su te prvo oni zaobišli zbog neki svojih razloga, pa odatle počinje cirkus? Ili je nešto treće?

[JasonBezArgonauta]

Pa prvi je počeo početnik, logično. Šalim se, ne znam ko je prvi počeo ni kad je to počelo, lako moguće da smo se još igrali u pesku kad je sve to počelo. Odlično znam dokle je stiglo, sve zahvaljujući "mudrom" ćutanju i nezameranju većine. Još samo da saznam doklen će da traje popustljivost prema ološu. Tjah, možda pobedi "pamet" pa drndanje sa ološem ostavimo u nasledstvo današnjoj dečurliji. A, nije loše?
Dal sam im se zamerio? E nešto me živo zabole, al baš iskreno. Nije bitno ni što su mene zaobišli, to je moj džep. Za to su od mene dobili šut u dupe i dobijaće ga, na mnogaja ljeta. Nisam se nešto štrecnuo ni oko drugih koje su džukački zaobišli, ko ih bre jebe kad nemaju petlju da teraju ološ iz svog džepa. Pa dabome.
Treba brinuti o tome šta nisu zaobišli - lažna prva izdanja, ukradene prevode, "prevode", "literaturu"... To nije iz mog džepa, to je iz naših džepova. Uostalom, okačio sam na tu temu dovoljno materijala, pa čituckajte ili nemojte.
Ološ i njihov burazerski bizMis se sistemski brani. I to ide iz naših buđelara. Kako se smešno brane, vidi se iz priloženog. Nema šanse da su tolko glupi pa veruju da je to nekakva odbrana, sigurno računaju na "mudro" ćutanje i nezameranje. Krajnje je vreme da im se pokvari računaljka.
Već sam ovde negde primetio, jedini naš problem je korumpirani ološ u pravosuđu. Reši li se taj ološ, stavljena je tačka i na sav ostali korumpirani ološ, u paketu sa njiovim burazerima. Računam, sami neće da se sklone, ajd da im pripomognem. Šta vi mislite?
I da, meni su se jako zamerili, dišu isti vazduh ko i ja a ne nose prugastu garderobu. Neprihvatljivo, if ju ask mi. A vi kako te?

[Father Jape]

http://www.danas.rs/danasrs/kultura/stvari_koje_nestaju__ili_zasto_sam_dala_ostavku.11.html?news_id=291676

[Meho Krljic]

U svetlu ovoga što su napravili sa OktSalom i smene Mie David, valja se setiti da su i u komunističko vreme javne kulturne institucije bile pod strogom partijskom kontrolom (ja sam svojevremeno radio za slikara koji je davno upravljao Kulturnim Centrom i koji nije imao ni a od akademije ali je bio u SKJ) ali tada niko nije mislio da je brutalna seča odlično rešenje za širedruštvene privredne probleme. Uošte, ulaganja u kulturu su i do sada bila toliko komično mala da je apsurdna pomisao da se na njoj valja (i može) štedeti. Razumem, naravno, da naprednjački likovi koji sad donose neke odluke zaista ne žele da gledaju kojekakve avangardne isprdke i konceptualne postavke dok, jelte, narod grca u nemaštini, ali ima razloga što svaka uspešna nacija ulaže u visoku kulturu...

[scallop]

Ja se ne sećam vremena u kojem su na rukovodeća mesta u institucijama kulture dolazile persone koje ne šuruju sa vlašću.

[Meho Krljic]

Pa, to svakako, ali ne samo s vlašću nego s partijom na vlasti - da napravimo tu distinkciju. Ali hoću da kažem, ova sad vlast dosta agresivno pokušava da uštedi na kulturi (dok je, recimo, prethodna samo dosta apatično podržavala kulturu) i to je jedna žalosna slika bez obzira što se može diskutovati o tome koliko "običan" građanin od visoke kulture ima "koristi".

[scallop]

Ne dolazi u obzir pitanje postoji li dobrobit od kulture. Pitanje je da li treba da kukumavčimo za, recimo, Oljom Bećković i gomilom drugih privezaka vlasti koja je izgubila trku. Kako su došli tako i odlaze. Mnogo kvalitetnih ljudi u srpskom svemiru nikada nisu bili funkcioneri. Vagnu imaju li stomak za to ili ne i uhvate ćošak. Ko odvagne da mu se isplati da duva u nečiju tikvu, moraju biti spremni da će jednog dana tikva da pukne.

[Meho Krljic]

Pusti sad Olju Bećković, ona ne spada, mislim u ovo o čemu je reč (dakle, bavi se informacijama i politikom, ne baš kulturom) - a i nije baš fer nju nazvati priveskom vlasti jer je gro svog identiteta izgradila kada je bila daleko od bilo kakve vlasti (gradske ili nacionalne).

Ono gde ima smisla pominjati Olju Bećković u ovom kontekstu je možda više u tome što je nju lakše povezati sa inostranim ulaganjem u javni diskurs & dijalog ovde (dakle, teza: Olja Bećković kao glasogovornik zapada) kao što je dobar deo visoke (i često naglašeno anacionalne) kulture takođe ne samo po ideologiji zapadnjačkog tipa već i opstaje opet uz pomoć zapadnog novca. Tu možda Naprednjaci mogu da utemelje tu svoju ideju o uštedama na kulturi pošto su ionako već pričali o tome da kultura/ umetnost koju finansira država mora da bude eksplicitno patriotska (što je u kontekstu te izjave značilo da ne treba da kritikuje vlast). Naravno, ne tvrdim da je to zvaničan stav vlasti ali da vidimo kuda će sve to da ide. Ja sam valjda bolećiv kada se slabe velike kulturne institucije poput Oktobarskog Salona ili BEMUS-a jer, mada svakako ne pričamo o najefikasnijim projektima na svetu, opet mislim da su uz sve što im se može zameriti donele društvu više dobra nego što su koštale...

[Father Jape]

Vele na FB da je ovo biografija novopostavljene direktorke Kulturnog centra:

[Ghoul]

"NIKAD NISMO IMALI PRIMITIVNIJU VLAST. MISLILO SE DA SE SA PRETHODNOM ISCRPLA SVA GLUPOST I ŠARLATANSTVO, ALI OVO KAD JE DOŠLO, JA SAM SE ŠOKIRAO, OVO JE JOŠ GORE. UMESTO DA SE PENJEMO, MI SE STALNO SPUŠTAMO. ONI ZABORAVLJAJU DA SU SRBI DOSTOJANSTVEN NAROD, DA IMAJU PONOS, TE KAJMAKČALANE, VOJVODE, TA ČUDA... VELIKA ŠTETA, ALI, NE ZNAM ŠTA TU POJEDINAC MOŽE DA URADI, TO SAM VIDEO I U RAZGOVORU SA TASOVCEM, NEMA ŠANSE... OVO BRE NIJE BILO OTKAD JE VEKA I SVETA, JOŠ OD SRBA-AMEBA...", PRIČA LJUBA POPOVIĆ

detaljnije, ovde:
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1240014

[Alexdelarge]

Tribina o Oktobarskom salonu okončana tučom

Stojim iza odluke da se manifestacija održava bijenalno, rekao Vladan Vukosavljević, gradski sekretar za kulturu

Okrugli sto koji je Udruženje likovnih umetnika Srbije organizovalo sinoć u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, a čija su tema bili stanje u kulturi, Oktobarski salon i promena njegovog formata u bijenalnu manifestaciju, oko čega se već danima spori kulturna javnost, trajao je dva sata, odvijao se u mučnoj i naelektrisanoj atmosferi punoj uvreda i oštrih reči, da bi se okončao tučom – bez ijednog usaglašenog stava.

Predsednik ULUS-a Zoran Čalija i istoričari umetnosti Nikola Kusovac i Đorđe Kadijević neki su od učesnika debate koji su se složili u oceni da je „Oktobarac” kao smotra izgubio svoju početnu svrhu, da je promenio identitet, da je za njegovu organizaciju godinama trošeno previše novca i da bi ga trebalo vratiti izvornim okvirima i domaćim umetnicima.

Predstavnici Kulturnog centra Beograda, organizatora salona, prisustvovali su raspravi i u njoj učestvovali na momente iznoseći samo faktografske podatke, ali ne zvanično jer, kako su objasnili, za sto nisu pozvani stručnjaci koji su se salonom bavili u proteklih petnaestak godina. U publici su bili brojni umetnici, među njima i članovi Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, koji su oštro negodovali zbog načina na koji je odluka o salonu doneta i koji se nisu složili sa pomenutim ocenama učesnika okruglog stola, navodeći brojne primere u prilog kvaliteta salona, transparentnog trošenja sredstava i nesporne važnosti te institucije za savremenu umetnost u Srbiji.

Vladanu Vukosavljeviću, gradskom sekretaru za kulturu, uputili su brojna pitanja – koga je konsultovao kada je donosio odluku, da li misli da bi bilo dobro oformiti nezavisna stručna tela koja bi u budućnosti bila uključena u donošenje odluka, zašto nije bilo javne rasprave, zašto on nije organizovao raspravu čiji je sinoć bio samo učesnik...

– Sekretarijat je održao brojne konsultacije pre predloga odluke o salonu iza koje stojim i za koju sam odgovoran. Namerno nisam hteo da kažem sa kim sam razgovarao kako ne bih izazivao nove podele. Nisam dužan da podnosim izveštaj o tome budući da je Skupština grada osnivač salona. Bilo je i različitih stavova, ali je odluka moja i mog sekretarijata. Vidim da postoje intonacije da kultura skreće udesno, ali nisam siguran da se o kulturi tako može govoriti. Strategija kulture grada ne može da se donese bez strategije na nivou republike, od čega će zavisiti da li će biti prostora za konsultacije sa nezavisnim telima, što formalno nismo u obavezi da činimo. Ponavljam, nijednom nisam rekao da je salon loš, cilj nije da se on ugasi, već da bude bolji – rekao je Vladan Vukosavljević.

Rasprava se u većoj meri odvijala izvan okvira civilizovane komunikacije.

Debata je bila lična, a gotovo svako izlaganje bilo je praćeno zvižducima i povicima. Đorđe Kadijević verbalno je napadnut i nakon što ga je jedan od umetnika iz publike opsovao, napustio je skup. Isto je učinio i Nikola Kusovac nešto kasnije, optuživši one koji su stali u odbranu Oktobarskog salona da su ga potpuno privatizovali.

Najozbiljniji incident desio se nakon što se zvanična debata okončala. Miroslav Živković, bivši vršilac dužnosti direktora Istorijskog muzeja Srbije, posle kraće rasprave fizički je nasrnuo na Branislava Dimitrijevića, istoričara umetnosti.   

– Ovo što mi se desilo oslikava stanje društva u kojem živimo, gde je agresivno ponašanje normalno, gde ne postoji borba argumentima, već borba uvredama, da bi posle toga došlo do fizičkog obračuna. Jasno je da ovde ne postoje nikakvi kriterijumi vrednovanja bilo čega. Jer, taj čovek je bio direktor jedne naše vrlo važne institucije, a kako se on ponaša videli su svi – rekao je novinarima Branislav Dimitrijević.

http://www.politika.rs/rubrike/kultura-i-zabava/Tribina-o-Oktobarskom-salonu-okoncana-tucom.lt.html

[Alexdelarge]

Racković: Đorđe, matori prdonjo! Kadijević: Marš, zovite policiju!

Kulturo, eve me: Umesto rasprave da li Oktobarski salon treba da bude bijenale, debata se pretvorila u uzajamno vređanje umetnika i napuštanje tribine

Na debati koju je organizovao ULUS u petak u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ povodom Oktobarskog salona i nedavne odluke da ova manifestacija postane bijenale izbio je skandal.

Na početku je delovalo da će sve biti konstruktivna rasprava umetnika, pa su tako reditelj, istoričar umetnosti i likovni kritičar Đorđe Kadijević i Nikola Kusovac, penzionisani kustos Narodnog muzeja, govorili o nastanku manifestacije, isticali važnost tradicionalnosti te likovne smotre:

- Ovo što je Oktobarski salon sada nema veze sa onim što je nekada bio. Dekonstruisan je. Ne sme se izgubiti identitet... - ali je Kadijevića u pola rečenice prekinuo iz publike multimedijalni umetnik Džoni Racković:
- Molim vas, prestanite da pričate apstraktno. Niko ne može da vas prati. Pređite na konkretne planove i odluke - viknuo je Džoni.

- Marš napolje! Zovite policiju! - brecnuo se ljutito Kadijević.Potom je reditelj čuvene „Leptirice“ demonstrativno napustio salu, a ubrzo mu se pridružio i Kusovac.

- Neće mene matori prdonja od 80 godina da izbacuje napolje! - odbrusio je Racković, a onda je i on izašao.

Tako se tribina „Oktobarac za i protiv“ pretvorila u salvu ružnih reči. Posle ovog incidenta ona je nastavljena, ali će ta dva sata, koliko je ukupno trajala, ostati upamćena po verbalnom vređanju, a na kraju i fizičkom obračunu, a ne po konkretnim predlozima za rešenje problema. Skup je završen bez donošenja ikakvog zaključka. Jedino što je sigurno jeste da su gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević i predsednik Udruženja likovnih umetnika Srbije Zoran Čalija ostali pri odluci da se Oktobarski salon održava svake druge godine.

Žestok obračun po završetku tribine
TUČA ZBOG NEIZMIRENIH RAČUNA

Istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević i bivši direktor Istorijskog muzeja Srbije Miroslav Živković priredili su skandal po završetku tribine „Oktobarac za i protiv“. Njih dvojica su ušli u verbalni konflikt, koji se pretvorio u fizički obračun. Nasrnuli su jedan na drugog, a studenti i kolege uspeli su da ih razdvoje. Svađa je nastala zbog neizmirenih računa iz prošlosti.

http://www.kurir.rs/zabava/pop-kultura/rackovic-dorde-matori-prdonjo-kadijevic-mars-zovite-policiju-clanak-1609572

[Mark]

Nema više života od umetnosti:

http://noisey.vice.com/en_uk/blog/our-favourite-bands-and-their-day-jobs

[JasonBezArgonauta]

Još jedan prilog iz Zavoda za zaštitu ološa. Daklem, ovde smo imali na repertoaru nemanje niti jednog krivičnog dela:


http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,12223.msg562703.html#msg562703


To dok se ne zatraži kopija službene beleške, kolko da se vidi oklen im te ideje, a onda:






E onda im to otežava i onemogućava otkrivanje krivičnog dela (već otkrili da ga nema ), vođenje krivičnog postupka (već rešili da ga ne vode ) i optuženje za krivično delo

[Ghoul]

НАПРЕДНИ ЧАЧАК: КУЛТУРУ ВОДЕ КОНДУКТЕР И АУТОМЕХАНИЧАР

Владајуће партије у Чачку не бирају где ће удомити своје активисте и чланове, па су се у управним одборима установа културе нашли људи који по својој досадашњој радној биографији никако нису заслужили да се ту нађу.

Чачак без реда као и остали градови Србије

У управљачком телу у Дому културе налази се аутомеханичар Радојица Тодоровић, кога је на то место поставила коалиција Нова Србија – Демократска странка Србије (НС-ДСС). У Народни музеј делегиран је возач Александар Бежанић из исте коалиције, а у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ члан УО је Миланко Кривокућа из СНС-а, некадашњи кондуктер, а данас сервисер у чачанском „Аутопревозу“. Они за сваку седницу ових тела добијају накнаду од око 2.500 динара.

Кривокућа не види ништа спорно у чињеници да је један од оних који одлучују у установи које се бави презентовањем савремене визуелне уметности и наглашава да се није двоумио када је прихватио ту функцију.

- Питао сам странку шта је мој посао у управном одбору и рекли су ми да треба да водим рачуна да се све ради по закону. Потом, да се поправљају грешке које постоје и да се постарам да Галерија функционише како треба – објашњава Кривокућа, наглашавајући да се не меша у уметнички и стручни део рада Галерије.

Милица Петронијевић, директорка Галерије, каже да управни одбори имају право да утичу на пословну политику и да формално образовање није кључно мерило квалитета рада у управљачим органима.
 

ало.рс

[Ghoul]

JEFTINIJE JE S KULTUROM!

[Meho Krljic]

Valjda bi tako u uređenom društvu i trebalo da bude: kulturni sadržaji jeftiniji jer su dotirani, pošto država ima kulturnu politiku u kojoj takve sadržaje planski podržava, a kičlijski treš se na tržištu bori za mesto pod suncem.

[Ghoul]

misliš da smo mi u nekom uređenom društvu, i da je stefan dotiran od države?

[Ghoul]

VUČIĆ UČIO OD ČERČILA, KOSTIĆ OD SICILIJANCA

LEKTIRA POLITIČARA Šta su u 2014. čitali ljudi koji su donosili odluke

Ljudi koji nam kroje sudbinu inspiraciju za to često nalaze u knjigama. Evo koji su pisci i dela uticali na njihove odluke protekle godine.




http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/523423/LEKTIRA-POLITICARA-Sta-su-u-2014-citali-ljudi-koji-su-donosili-odluke

[Dzimi Gitara]

Sem Koleta šećerka svi lažu. Lakmus su Znakovi pored puta, za koje izgleda ovi prevaranti misle da su zgodan džoker odgovor na ovakva pitanja. Čudo da niko nije pominjao Njegoša i Dostojevskog. Em su pisci kojima se nema šta zameriti, em si sigurno pametan ako to čitaš, em su Srbin i Rus...

A najjača je Zourana, koja je pročitla sve od Markesa i drugara.

[Albedo 0]

pričao je Vučić i na RTS-u da čita ovu tematiku, a tematika i jeste zastrašujuća, jebo ga Singapur

''Postaćemo mali žuti ljudi''
Bata Tarabić Živojinović

[Nightflier]

Vućićeva lista mi čak zvuči realno. Odnosno, verujem da on čita ovakve knjige, pošto je u tom mesijanskom tripu. Samo me iznenađuje što nije pročitao Piketijev "Kapital u XXI veku". Ili me ne iznenađuje. Nešto od ta dva.

[Dzimi Gitara]

Ma moguće je da on čita, ali to je njemu praktično stručna literatura, tako da i nije baš odgovorio pošteno. Ali bar ne folira da vodi državu Znakovima pored puta.

[Ghoul]

  ALI SVAKA ČAST VUČIĆU!
  SVOM SNAGOM, RAZVALJUJ!!!  

"Плаво коло" бачено на колена

Бане Ђорђевић | 18. јануар 2015. 16:51 | Коментара: 0

Објављивање најстарије и најугледније едиције Српске књижевне задруге доведено у питање небригом државе.
Данојлић: Тешко ми је замислити државну управу која не гаји страхопоштовање према плавим корицама СКЗ


 
БИБЛИОТЕКА која би чинила част свакој културној држави и нацији, знаменито "Плаво коло" Српске књижевне задруге, које излази од 1892. године, судећи по односу државе у протеклих неколико година, није нека битна тачка на листи приоритета националне културне политике.

Иако најугледнија колекција књига на просторима ширим од српског језичког подручја, "Коло" је бачено на колена, остављено да се рве са бестселерима музичара, водитеља и забављача, препуштено незаслуженој ветрометини тржишта и помодног укуса - па ко преживи.

Државне помоћи, како сазнају "Новости", има тек спорадично - од случаја до случаја, од године до године. А онда је, пре неколико година, и "Коло" упућено на конкурс који расписује Министарство културе за капитална издања.

- А конкурс је исто што и лутрија. Већ неколико година, безмало, "Коло" не добија ништа. Последњих година СКЗ и не учествује на државним конкурсима - каже за "Новости" Драган Лакићевић, главни уредник наше најстарије издавачке установе.

Управа Задруге покушавала је и покушава да обавести и замоли друштво, али и појединце - да се сете својих истинских вредности. На те молбе и сугестије такорећи нема одговора - писаних уопште нема. Зато ће, ове године, СКЗ предузети ширу акцију опомињања на вредности које су највећи писци, научници и професори неговали претходних 124 године.

Истичући да је СКЗ једна од кључних установа националне културе, њен председник Милован Данојлић за "Новости" каже да је само у "Плавом колу" објавила више од 700 изабраних књига које стоје на почасном постољу нашег издаваштва.

- Преживела је неколико ратова и династија, диктатура, краљевина и република, и било би скандалозно да се њено деловање доведе у питање због текуће привредне кризе. Тешко ми је замислити државну управу која превиђа важност овакве установе, која не гаји страхопшоштовање према плавим корицама СКЗ. Нажалост, у нашем је времену свака несрећа могућна. Овде није реч о изостанку скромне материјалне помоћи, већ о нечем много тежем - о недостатку разумевања, о слепилу и небризи. Такво понашање је застрашујуће - каже нам Данојлић.

СИРОМАШНА ПУБЛИКА

После Другог светског рата, Задруга је једва преживела. Они што су дозволили да преживи у новом поретку, прича Лакићевић, схватили су да тај живот, у новим околностима, морају да плате: - У социјализму СКЗ има релативно солидну финансијску подршку управо зато што је најстарија едиција и најугледнија издавачка установа, а седамдесетих година Задруга има и до 4.000 чланова. То је било двоструко и троструко мање него некад, јер тада није било популарно припадати нечем националном и традиционалном, мада је "Коло" било и југословенско и авангардно. Стара опрема, Чика Јовин иницијал и српско име изазивали су подозрење код правоверних. Крајем прошлог и почетком овог века настају велике партијске и идеолошке деобе, нестаје средња класа, осиромашује управо публика "Кола" - читаоци књижевно-уметничких, научних и историјских књига штампаних ћирилицом. Медијску подршку добијају неке друге теме у облику књиге.
Постојећи закон о СКЗ, по Лакићевићевим речима, штити Задругу као националну установу културе, али јој тај статус не даје - из бирократских и нелогичних разлога.

- С друге стране, Закон о СКЗ не предвиђа никакав буџет - ни за установу ни за "Коло". Све установе културе из 19. века (рецимо Матица српска или САНУ) налазе се на буџету. Пре девет година покренута је иницијатива да се Закон о СКЗ допуни ставом о финансирању традиционалних едиција, основаних пре Првог и пре Другог светског рата, које уређују стручни уређивачки одбори. Извршена је законска процедура Владе и Скупштине, допуњени закон објављен је на сајту Народне скупштине, али са гласањем се одуговлачило све док нису расписани нови избори. Наредна два министра нису била заинтересована за СКЗ - каже Лакићевић.

Нова процедура о промени закона покренута је 2013. Предвиђало се да се из буџета Владе Републике Србије наменски финансира макар "Коло".

- И та процедура је одмакла - предлог Закона прошао је јавну дискусију, онда је процедура прекинута, а Задруга напуштена. Захваљујући крајњим напорима и разумевању аутора и сарадника, СКЗ је успела да свих ових година издаје "Коло" на високом нивоу, али у малом тиражу скупих књига које се споро продају осиромашеним купцима. Нова политика откупа књига за библиотеке погубна је за "Коло". Оно се већ низ година не откупљује у комплетима, него појединачно, спорадично, иако многе библиотеке имају много издања из претходних кола, а велики број библиотека има и свих 700 наслова - истиче Лакићевић.

ДОСИТЕЈ И СТЕРИЈА

Прво редовно годишње коло, најзначајнија библиотека Српске књижевне задруге и најзначајнија библиотека српске културе и књижевности у целини, објављено је већ у јесен 1892. године. У њему је било седам књига: "Живот и прикљученија" Доситеја Обрадовића (прва књига), "С мора и са сува" Милана Јовановића, "Даворје" Јована Стерије Поповића, "Бакоња фра Брне" Симе Матавуља, "Драматски списи" Косте Трифковића, "Истинска служба" Игњата Николајевича Потапенка, "Историја српскога народа" Љубомира Ковачевића и Љубомира Јовановића. До сада је изашло 106 кола, укупно 716 нумерисаних књига.

У "Колу" се налазе изузетна дела светске и српске, старије и новије књижевности и науке. Књиге из ове библиотеке скупе су и због своје утврђене опреме споља и обавезне садржине унутра (предговори, објашњења, регистри, фусноте), али и због драстично смањеног тиража у околностима где "Коло" само себе не може да издржава.

Из овог случаја може да се сагледа начин вођења српске културне политике, а Лакићевић закључује:

- Политике према СКЗ и према "Колу" нема. Чини се да би власти у култури било најлакше да се све то само од себе уруши и нестане. Из Загреба су нам већ јавили како је Европска унија својим миљеницима Хрватима рекла да то што је досад била култура више неће бити: књижевност, музика, ликовна уметност, наука, поготово традиција и баштина. Већ неки нови облици и односи. Чини се да је у Србију такво схватање културе дошло и пре Европске уније. Кад се томе додају невиђена бирократија и партијска политика, положај књиге и не постоји. Узмимо само порез на имовину: СКЗ има пословне просторије и једну књижару у главној улици - с порезом као да продаје оно што се куповати мора свакога дана. И то у времену кад цео дан звезде малих екрана говоре како бисмо боље прошли да смо мање читали, и ругају се школи у којој се читала лектира.

Библиотека "Коло" или "Плава књига", основана је када и СКЗ, излази сваке године, отуд назив "редовно". Закон о Српској књижевној задрузи обавезује издавање "Кола" као "најстарије српске књижевне едиције". Ванредно коло излази о великим годишњицама, па је о стогодишњици СКЗ штампано 100. "Коло". Ова библиотека чинила је и чини суштину Задруге: антологијска едиција с критичким и аналитичким приступом.

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0.487.html:529478-Plavo-kolo-baceno-na-kolena

[Ghoul]

sranje 

[Meho Krljic]

Baš mi je žao. Njegove emisije su u pravom smislu te reči tretirale rokenrol i srodne popularne muzike kao kulturu (i umetnost), ne svodeći ga na puku zabavu, kao što se dešava u ostatku radijskog spektra. Veoma će se osećati njegov nedostatak u etru.

[tomat]

ostao je samo još Terzićev Originalni soul rečnik.

videćemo koliko će to potrajati.

[Ghoul]

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ УПРАВЕ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

06.04.2015.

Народно позориште у Београду са жаљењем обавештава ширу јавност, своју публику, запослене у кући и хонорарне сараднике, да је због немара, нерада и незаитересованости ресорног Министарства културе и информисања, приморано да откаже две балетске представе, "Слику Доријана Греја" у понедељак, 6. априла и "Жизелу" у уторак, 7. априла.
Наиме, иако је репертоаром, обавезама и најзад календарски Народно позориште увелико ушло у други квартал текуће године, до данас, значи више од три месеца, Министарство културе није нашло за сходно да са овом својом највећом и најсложенијом институцијом потпише годишњи уговор о финансирању, без којег је немогуће пренети у буџету опредељена средства за рад куће.
И поред тога што је позориште све своје претходне правно - финансијске обавезе благовремено обавило, сву потребну документацију на време доставило, више пута ургирало и најављивало могуће проблеме у делатности, до данашњег дана било каква реакција из Министарства је изостала.
Најзад, с обзиром да се ради о идентичној ситуацији у којој се позориште налазило и прошле године, поставља се озбиљно питање компетентности или лоше намере Министарства према публици, запосленима и надасве хонорарним сарадницима Народног позоришта, којима је овим чином не само онемогућено право на рад и зараду, него и угрожена основна егзистенција.
Народно позориште ће са своје стране учинити све што може и што чини од почетка текуће године, како би сачувало репертоар у најављеном облику, користећи сопствене приходе и друге доступне финансијске изворе.
Користимо прилику да се верној публици захвалимо на разумевању и подршци а сарадницима на стрпљењу и исказаној верности својој кући и својој уметности.

http://narodnopozoriste.rs/saopstenje-za-javnost-uprave-narodnog-pozorista-u-beogradu-1

[Ghoul]

"Летопис Матице српске виси о концу" - кажу запослени

"Летописа" неће бити, али ће запослени у Матици српској добијати плате



Вечерње новости: Опстанак најстаријег књижевног часописа у Европи смањењем буџета доведен у питање. Матица пред избором: егзистенција запослених или национална тековина. Пет милиона динара мање у односу на претходне године

Летопис Матице српске, најстарији књижевни часопис у Европи, а вероватно и у свету, доживео је 181. рођендан, али му већ ове године прети гашење. Разлози су финансијске природе, а проистекли су из одлуке Министарства културе да умањи овогодишњи буџет намењен Матици српској у Новом Саду.

Ресорно министарство је ове године Матици определило 35 милиона динара, а то је за пет милиона мања сума од оне коју је ова најстарија научно-културна установа добила прошле, претпрошле и 2012. године.

Матица је сваке године унатраг добијала средства за зараде запослених и за 12 бројева "Летописа" у години. Матичине капиталне пројекте, оне од националног значаја као што су Српска енциклопедија и речник, финансира Министарство за науку.

- Када смо пре два месеца од Министарства културе добили информацију о 35 милиона, сели смо и израчунали да можемо да поделимо плате запосленима у Матици, платимо грејање и струју, али не и остале дажбине, а што је најдрастичније - не можемо да финансирамо "Летопис" - каже за "Новости" проф. др Драган Станић, председник Матице српске.

Матичари су доведени у позицију да, такорећи, бирају између егзистенције својих породица и националне тековине - "Летописа" који је 1824. године у Будиму, основао и оставио Антоније Магарашевић. Речит је и детаљ да је "Летопис" две године старији од Матице српске (1826).

Станић истиче да су људи у Матици разумни и свесни економске кризе и зато је упутио молбу Министарству за договор о мерама штедње у овој институцији.

Уредник "Летописа" Слободан Владушић каже да је априлски број "Летописа" припремљен и биће објављен захваљујући уштеди у претходним месецима, али мајски број је већ неизвестан.

- Била би непроцењива штета када бисмо као нација дозволили да се угаси часопис који је од непроцењиве важности за српску и европску културу - упозорава Владушић.

- Одговорно се понашамо већ 20 година - додаје Станић. - У том периоду нисмо запослили ниједног новог радника, мада се у Матици, што је и разумљиво за институцију оваквог значаја, посао из године у годину умножава.

Одговор који је Станићу послао неко од сарадника министра културе, садржао је препоруку да Матица покуша да обезбеди средства за штампање "Летописа" на јавном конкурсу.

- Послушали смо препоруку, али невоља је у томе што на конкурсу можемо да добијемо највише 600.000 динара, а "Летопис" на годишњем нивоу кошта 2,3 милиона динара - каже Станић и додаје да и даље шаље апеле Министарству културе с молбом за разговор о штедњи, "али нас оданде нико још не зове".

Вечерње новости

[Mme Chauchat]

- Одговорно се понашамо већ 20 година - додаје Станић. - У том периоду нисмо запослили ниједног новог радника,

Jel ovo istina? Je li ovo moguće? Je li ovo nešto čime se treba hvaliti?

[Ghoul]

tamo neki umetnici nešto cvile što ih nije primio toma grobar: produži dalje...

DA ZANEMIŠ:
Ja sam zlato Srbije, ali mene nikad nećete čekati na balkonu

01.07.2015. 13:54 

"Mene nećete čekati na balkonu. Ja sponzorima ne zarađujem novac. Ne prodajem reklame. Ja sam druga strana medalje, a Srbija ih je u jednom danu osvojila čak 80, a vi o tome niste imali pojma", ovako priču za "24 sata" počinje umetnik Nikola Radosavljević (24) koji se nedavno vratio sa Praškog kvadrijenala. Srbija je na tom nadmetanju zabeležila istorijski uspeh pred kojim joj se Evropa poklonila.

Otvoreno pismo ovog umetnika, kojem su na planetarnom uspehu u Srbiji čestitali samo najbliži, prenosimo u celosti.

"Borili smo se da pokažemo šta znamo. Da pokažemo šta Srbija može. I uspeli smo. Srbija je u jednom danu dobila 80 zlatnih medalja u obliku jedne nagrade.

Nas 80 otišlo je da brani boje Srbije na jednoj vrsti Olimpijade i dok je Prag zbog toga bio spreman da zatvori ceo grad - naša zemlja nam je zatvorila vrata. A mi smo odlučili da idemo glavom kroz zid. I srušili smo ga. Srušili smo ga tako snažno i neopozivo da je Evropa ustala u našu čast.

Prepuna sala sa 1.000 slavnih zvanica aplaudirala je jednoj maloj zemlji. Plašio sam se trenutka kada će ovacije prestati. Znao sam da me kod kuće čeka tišina.

O mom "sportu" se ovde malo zna. Nema golova, tuča i spornih transfera igrača. I ono što nas mnogo više boli - nema gledalaca. Kada gostujemo tribine su pune. Prazno je na domaćem terenu.

Srbija je vekovima pokušavala nešto da uradi na tom "stadionu". Takmičili smo se sa 60 zemalja. Gledali smo kako izlaze u borbu. Uigrani Litvanci, uhranjeni Nemci, podržani Švajcarci. Gledali mi, gledalo onih milijardu posetilaca godišnje. Oni su imali novac i podršku - mi "dresove" Srbije. I čast.

Znali smo da imamo znanje. Da smo žrtvovali svaki vikend. Putovali u drugi grad, krpili kraj sa krajem. Radili satima da zaradimo šansu da nas vide. Odrekao sam se velikog dela svog života verujući da će biti vredno toga. Nagrada se ne dodeljuje svake godine iz razloga što se ne dodeljuje svima. Daje se samo onda kada sudije prepoznaju izuzetnost. Čekali smo.

Nikola Radosavljević i naš tim na kvadrijenalu
Kustoski tim Srbije na Kvadrijenalu, Foto: Nemanja Knežević
Posle meseci najžešćih priprema prozvali su naše ime. Bilo nas je previše da svi stanemo na postolje. Skočili smo do plafona. Grlili smo se i plakali. Zlato. Ne jedno, ne deset - osamdeset. Među nama je bilo i iskusnih veterana i studenata i svi smo ostali bez teksta.

Voleo bih da vam kažem da se u najvećim životnom uspehu osećao sreću, umesto toga preplavila me tuga nesagledivih razmera. Znao sam da što si bliže Srbiji dalje si od sebe. Znao da će nam čestitati mame i tate, tetke i teče. Znao da će svi ostali, čak i naši nadređeni - ćutati.

Ne, mi nismo "Orlići". Nismo ni košarkašice ni vaterpolisti. I ne želimo da budemo. I ne treba. Uživamo u njihovim uspesima i bodrimo ih kao i svi vi.

Ja potpuno razumem zašto su oni ispred nas. Oni donose novac, a mi ne. Ali i mi donosimo vrednosti. Mi donosimo promene. I mi smo predstavljali Srbiju.

Znam da se naš "sport" ne gleda uz čips i pivo. Da zahteva pitanja i preispitivanje. Traži ono čega danas nema - traži vreme. Vi biste da se opustite, a umetnost traži da se prepustite.

Dana 22. juna 2015. godine Srbija je osvojila zlatnu medalju za pokretanje dijaloga na čuvenom Praškom kvadrijenalu koji često zovu umetničkom Olimpijadom.

Dana 22. juna 2015. godine predstavnici Srbije znali su da ih niko neće dočekati na balkonu.

Srbijo, osvojila si zlato iz kulture. Skrajnute, zapostavljene i prokazane.
Ne, ne tražimo da nas čekate na balkonu. Ne tražimo baš ništa. Samo nemojte pričati da kod nas nema kulture. Ima je. Kultura samo nema vas."

http://www.24sata.rs/da-zanemis-ja-sam-zlato-srbije-ali-mene-nikad-necete-cekati-na-balkonu/14172

[Meho Krljic]

Dana 22. juna 2015. godine Srbija je osvojila zlatnu medalju za pokretanje dijaloga

Ovo ko iz neke Harmsove halucinacije 

I dok razumem sentiment ovog mladića i njegovih saboraca, moram da kažem da umetnost koja osvaja medalje i kaže da ima svoju olimpijadu neobično ne liči na umetnost koju bih preporučio svom nerođenom detetu. No, da ne sudim bez znanja o tome čime se on i njegovih 79 kolega bave, reći ću da je jasno da naša država slabo shvata prioritete u kulturi i umetnosti i da je postojanje ipak nekih razumevanjem ispunjenih javnh službenika po raznim fondovima blagoslov za to malo umetničko-kulturne scene koju imamo i da nedovoljno često pominjemo ove neopevane heroje koji omogućuju kakve-takve kulturne programe ove zemlje i ovih naših gradova...

[Dybuk]

Glumac razočaran: "Budva je grad vašara u kome je poginulo pozorište"

Glumac Sergej Trifunović izjavio je posle premijere predstave "Julije Cezar", u režiji Kokana Mladenovića, u Budvi, u kojoj tumači kompleksni lik Bruta, više neće igrati u ovom gradu na crnogorskoj obali. Uz napomenu da voli Budvu, gde ima mnogo prijatelja, Trifunović je naglasio da se crnogorska turistička prestonica komercijalizovala, te da je umetnost u drugom planu:

“Budvu sada prepoznaju po ‘Splendidima’, ‘Trokaderima’ i ‘Top hilovima’, iz kojih tresu hitovi estradnih zvezda. To je grad lakih nota, muzičke buke i svakojakog vašara u kojem je "poginulo" pozorište. Ima li smisla govoriti Šekspira dok ječi sa svih strana, mešaju se ritmovi neukusa i povlađuje niskim ukusima publike? Mislim da nema!

Najbolji komentar:"Dajte mu jedan pepsi i chipsi" 

[Васа С. Тајчић]

Пао му малтер на главу па се наљутио.

[Mark]

ostao je samo još Terzićev Originalni soul rečnik.

videćemo koliko će to potrajati.

Ha, ha.

[Ghoul]

Kasni organizacija Filmskih susreta

Autor P. B, M. V. Izvor Južne vesti | NIŠ

Ugovor nije potpisan "zbog godišnjih odmora"

Budžet festivala usvojen je svega 5 dana pred njegovo otvaranje. Direktorka NKC tvrdi da je problem u tome što je Savet festivala kasno formiran, resorni gradski većnik ćuti, a iz Upravnog odbora ukazuju na nezakonitosti.


Ulaznice u prodaji već nedelju dana

Iako je reč o jubilarnim 50. "Filmskim susretima", ne samo da to neće biti posebno obeleženo, već će verovatno festival biti upamćen i po tome što će njegova priprema formalno trajati kraće nego sam festival.
Finansijski plan festivala, bez koga je praktično nemoguće otpočeti pripreme, usvojen je tek u ponedeljak, samo 5 dana pred svečano otvaranje. Pojedini članovi Saveta "Filmskih susreta" su burno reagovali, tvrdeći da su time stavljeni pred "svršen čin".

Sve je rađeno kasno. Do pre 3 dana nismo imali nikakav materijal i nije održana nijedna radna sednica Saveta. Nije bilo prostora da mi o bilo čemu raspravljamo. Ispada da smo samo pozvani da usvojimo plan - kaže Uroš Parlić.
Parlić, koji je inače i direktor Turističke organizacije Niša, kaže da on nije ni podržao predlog Finansijskog plana. Njegove primedbe su u vezi sa "neprimereno velikim budžetom" festivala, kao i na "nepotrebno veliki broj filmova", ali i na sam program.

Nismo obeležili godišnjicu pozivanjem laureata iz prethodnog perioda... Ipak je ovo 50. godišnjica i ne može vatromet da obeleži 50. godišnjicu, već sadržaj festivala i ljudi koji čine festival, a to su glumci - kaže Parlić.


Bojana Simović, direktorka Niškog kulturnog centra (NKC), ustanove koja je zadužene za tehničku organizaciju manifestacije, kaže da je problem nastao jer je Skupština grada kasno izabrala članove Saveta.
Ipak, tvrdi da sve to neće uticati na pripremu.

Na istoj sednici Skupštine grada, juna meseca su usvojeni i rebalans budžeta Filmskih susreta i izabrani članovi Saveta. Savet je konstituisan početkom jula i mi od tada intenzivno radimo na programskom delu festivala - kaže Simovićeva.
Ona tvrdi da su "ljudi iz NKC već 50 godina uključeni u organizaciju festivala" i da se do najsitnijih detalja zna koje je sve poslove potrebno obaviti.

50. festival glumačkih ostvarenja "Filmski susreti" trebalo bi da bude otvoren u subotu 22. avgusta.

Sajt "Filmskih susreta" i dalje ne radi

Sajt na adresi filmskisusretinis.org.rs u pripremi dva dana pred početak festivala
Da li se sa organizacijom jubilarnog festivala kasni se lako može videti i na osnovu toga što ni 2 dana pred zvanični početak sajt i dalje ne radi.
Sajt je trenutno u pripremi.
I javne nabavke završene pre usvajanja plana

Kasno usvajanje Finansijskog plana "Filmskih susreta" dodatno komplikuje i to što je NKC već sproveo javne nabavke i to pre nego što se znalo koliko bi ti troškovi mogli da iznose.

Direktorka NKC Bojana Simović tvrdi da tu nema ničeg spornog.

Predlog finansijskog plana nema veze sa javnim nabavkama za gradske manifestacije. One su planom i programom sagledane kroz Plan rada NKC-a i mi smo na finansijski i plan javnih nabavki dobili saglasnost Skupštine grada još februara. Nakon toga smo sproveli javne nabavke da bismo izbegli cajtnot, a vrednosti tih nabavki smo procenili u odnosu na parametre od prošle godine - objašnjava ona.
Sa druge strane član Upravnog odbora NKC Branislav Stojković tvrdi da javne nabavke za "Filmske susrete" nisu mogle da budu sprovedene pre nego što Savet usvoji budžet.

Savet festivala mora da usvoji Finansijski plan i na osnovu tog dokumenta se raspisuju javne nabavke. Kako možete da raspišete javnu nabavku, a da ne znate koliki je budžet festivala?

"Od ulaznica finansiramo funkcionisanje NKC-a"

Inače, ovogodišnji budžet "Filmskih susreta", koji je Savet usvojio u ponedeljak, je nešto preko 20 miliona dinara.
Najskuplja stavka u ovogodišnjem planu je smeštaj i hrana za učesnike “Filmskih”, za šta je izdvojeno čak 6 miliona dinara.

http://www.juznevesti.com/Drushtvo/Kasni-organizacija-Filmskih-susreta.sr.html