GRČKE PIJACE
Najbolje grčke pijace su mi u glavi ili na fotografijama koje sigurno ne biste želeli da vidite. Kad sam na njima izgubim glavu i zaboravim na slikanje. Lovac na plen koji ne može da utekne. Sad ćemo da vidimo jesam li nešto naučio na radionici ili sam u bezumnom minimalizmu, posle eliminacije prideva i raznih interpunkcija, kao i svođenja na dijaloški iskaz, pogubio i ono malo narativne sposobnosti koju sam u stanju da istisnem iz sebe.
Već sam ranije napominjao da između geografske širine i prisnosti u susretu sa pijacama postoji neka tajna veza koja postaje blistavo jasna kad dodamo klimatske uslove i mentalitet. Mediteranske pijace su razbarušenije od kontinentalnih, češće su na otvorenom, cenjkanje je deo komunikacije u kontaktu prodavca i kupca. Ako se baš nimalo ne cenjkate, shvatiće da ste stranac i oćerupaće vas baš zato. Uprskos godinama provedenim u Grčkoj i na grčkim pijaca i dalje sam taj stranac, pa pretežno ćutim, koristim par lokalnih rečenica, klimam i odmahujem glavom baš kao što i oni meni klimaju i odmahuju.
Nema potrebe da se zadržavam na pijacama u malim mestima, tamo se jedino menja razmera proizvođača i prekupaca. Ovde ću da vas vodim samo na pijace u Solunu, Volosu i Atini.
Solun ima glavnu pijacu, negde u strogom centru, odmah ispod Via Egnatie ka obali, između pola i celog kilometra od autobuske i železničke stanice. To je dobrim delom zidana pijaca, veliki gradovi i treba da imaju bar jednu takvu. Ka Via Egnatiji su smeštene bakalnice, piljarnice i mesnice, nešto mračnije kolonade ka moru su rezervisane za ribarnice. Na središnjem platou je zelena pijaca, u ulicama po strani su oni koji nemaju zakupljen prostor. Lako za snalaženje, brzo za kupovinu.
E, to nije karakteristična grčka pijaca sa grčkim seljacima koji donose lično svoju robu. Tu nisu ni mali ribari koji donesu svoj ulov. U Solunu sam bio na dve-tri takve pijace. One nisu na stalnom prostoru, nekim drugim danom će to biti prazan plac ili mirna ulica. Za takve pijace treba pitati gde su, paziti na ono njihovo „pogrešno“ klimanje i odricanje, zapamtiti kad ste već jednom bili tamo. Postoji i jedan prastari način da ih otkrijete – pratite iz kog pravca dolaze žene ili muškarci (ređe), natovareni zembilima punih zeleniša.Dve od njih su debelo na istočnu stranu grada, dobrih par kilometara od centralne pijace, jedna, bliže moru, je u stabilnom zdanju, očigledno stara periferijska pijaca, a druga samo za vikend, na običnoj ulici, negde ispod dalekog produžetka Via Egnatije. Pored voća i povrća tamo su obavezno prodavci te noći ulovljene ribe, proizvođači jaja, meda, ali i mali „buvljak“, oni ne mogu bez toga. Dakle, sve se tamo može kupiti, ali otići ćete samo ako ste smešteni negde u blizini, zaista nije pred glavu da žipčite bez potrebe, posebno ako sve to treba posle nositi, a ne strpati u kola.
Bio sam i na jednoj pijaci u gornjem delu grada, bliže Zejtinliku, ali i to je samo za jednom, velike razlike nema.
Ista meta isto odstojanje je i u Atini. Centralna gradska pijaca je u ulici Atinas, sa gornje strane ulice zidani prostor za meso i ribu, ispod ulice za zeleniš i ostale prehrambene proizvode. To ne znači da naokolo ima toga još mnogo, ali ovo je osnovna slika.
Zanimljiv je taj zidani deo za meso i ribu. Deo za mesne proizvode je potpuno odvojen od riblje pijace. I, zanimljivo, iznutrice su smeštene među ribu. Izgleda da su oni to odvojili prema vonju koji se naokolo širi, a ne sasvim prema poreklu. Mesnice su smeštene u prostoru oblika ćirilićnog slova P, a ribarnice su unutar tog prostora. Sigurno ima i standardnih seljačkih pijaca, ali ja nikada nisam bio dovoljan broj dana u Atini da tragam.
