PIJACE
Pijace su jedino vidljivo lice društva. Može da bude našminkano, može i botoks da se ušprica, face lifting takođe, ali izbliza ništa ne može da bude sakriveno. Učim da ga vidim preko pedeset godina i mogu da se pohvalim da ništa ne može da mi promakne.
Nekako je ispalo da i danas, bilo gde da otputujem, prvo obilazim pijace. I svaki put se iznova potvrđuje da je pijaca najbolje ogledalo ljudi. Budući da sam video mnogo pijaca, pokušaću ovde da ih opišem, jer su u ovom trenutku napadnute beogradske pijace, sa ciljem da ih obezliče, a samim tim da nam oduzmu još jedan deo života. Ja ne znam kako drugačije da ih branim od napasnika D. Pušare, direktora JKP „Beogradske pijace“, koji koristi svaku priliku da ih pretvori u nešto neprirodno.
PIJACE U SAD (Filadelfija)
Nisam video mnogo pijaca u SAD jer ih gotovo i nema. Potrošači su mahom bačeni u naručje trgovinskih lanaca i masovne proizvodnje nečega što jedva da može da nosi naziv „organic“. Mali proizvođači su uništeni, a preživeli su prisiljeni na „specijalizaciju“ i cene koje običan čovek sebi ne može da priušti.
Jedva sam uspeo da za početak izdvojim glavnu pijacu u Filadelfiji u Market Street-u. To je glavna ulica u Filadelfiji i pijaca je zaštićena od strane države. Imao sam prilike da je vidim nekoliko puta. Potpuno je nadzidana visokom gradnjom i u spoljnom krugu se nalaze brojni ugostitelji. Tokom kupovine ljudi i zasednu za pauzu, kao što i mi radimo na obodima naših pijaca. Ima svega što možete zamislite, ali kao „specijalizovanu proizvodnju“, cene su mahom visoke. Oni kojima je potrebno jeftino, osuđeni su na trgovinske lance. Naprimer, „amiško pile“, koje će vam prodati žene i muškarci sa amiškim obeležjima, košta bar tri puta više od standardnog, koje je na nivou naše, već industrijalizovane „domaće“ proizvodnje.
Dok šetate tom pijacom imate utisak da tu ne zalazi prosečan amerikanac, da mnogi među onima koji prolaze kraj vas razgledaju kao i vi. Kupite negde neki poseban sir, možda gljive kod ekskluzivnog proizvođača, pa i da vam samelju pola funte kafe sa dodatim ukusom po vašoj želji. Ukupan trošak kao da ste obilazili Vatikan.
Oni koji su namerili da zaista nešto kupe, najpre će svrnuti, nekoliko ulica dalje, u „Čajna taun“ (svaki veliki grad u SAD ima svoj „čajna taun“). Tamo ćete za male pare naći bilo koje jebeno povrće ili voće koje zamislite, da ne govorim o ribama i drugim morskim plodovima (ako možete da podnesete zadah mora sa naplavljenim algama, otrgnutih nedavnom vetruštinom). Tuda se muvaju Azijati, slabije obučeni ljudi i, po pravilu, radoznali. U SAD je sve istorijsko, arheološko, antikno, etnografsko, prirodno čudo, ukratko, nešto što ćete slikati za uspomenu.
Pravi Italian Market nije u Market Str. Nalazi se jugoistočnije, neki 7-8 kilometara, gde je prava ulična prodaja svih mogućih prehrambenih proizvoda. Tamo stignete sa kolima i kolicima u koja ćete ugurati sve što kupite. Sa tih uličnih tezgi smo znali da kupujemo voće i povrće, ali tu nema pravih proizvođača, sve je go preprodavac i vaš je rizik ako kupite nešto što i nije kvalitetno. Nikada neću zaboraviti ostrige i dagne koje smo ćerka i ja veselo kupili, a posle s gađenjem bacili. Bome, koštalo je to veselje. Jedino je Čarls seirio uz reči: „Tako vam i treba kad tamo kupujete.“ Na toj pijaci nije bilo ni standardnih radoznalaca, ne spada u izložbeni prostor.
Pošto je Filadelfija mesto gde se odlazi, a živi se negde drugde, morao sam da otkrijem i gde se lepo može kupovati u Drexel Hill-u. Ispostavilo se da je to ispostava jedne baštovanske farme, nekih petnaest minuta pešice od naše kuće. Naravno, italijanska porodica, naravno, „family business“, naravno, prijazni kad osete dah juga na koji vonjam. Pored voća koje smo kupovali u enormnim količinama, uvek sam bio radoznao šta će se naći na stolu sa voćem i povrćem koji se ne smatraju izglednim. Tu sam kupovao gomile šampinjona koji su izgledali tek malo manje beli od naših standardnih pijačnih, ali i banana, čije su pege diskvalifikovale postavljanje u prednje police, maltene za mufte. U istoj prodavnici sam našao bugarski i hrvatski ajvar(!), kupovao sezonski, sinoć isceđeni cider (sok od jabuka). Ovde još samo jedna crtica: Na putu do italijanske povrćare sretnem jednom neku staru čehinju, koja tamo živi decenijama, i obratila mi se kao da sreće nekog u pustinji, sa rečima: „Ovuda se nekad šetalo!“
