DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > UMETNOST I KULTURA

All That Jazz

<< < (80/81) > >>

Meho Krljic:
Za ovu Nedelju nešto hladno i pitko, pomalo uzdržano ali u suštini strastveno, pomalo avangardno ali onda i nekako naivno i neposredno, pomalo svedeno ali kad sednete da ga slušate čini vam se da je beskonačno. Šta bi to moglo biti? Pa, japanski saksofonista Kazuki Yamanaka objavio je novi album naslovljen 山中一毅​/​石田衛​/​落合康介​/​外山明 a što se, haha, prevodi samo kao Kazuki Yamanaka/ Mamoru Ishida/ Kosuke Oshiai/ Akira Sotoyama, dake, navodeći postavu kvarteta koji je snimio ovaj album. Ako ste raspoloženi za malo japanskog rashlađenog avangardnog džeza, Yamanaka i kolege će isporučiti.

Yamanaka je relativno mladi (1985. godište) ali vrlo cenjeni saksofonista koji je svoj debi album u ulozi kompozitora i lidera objavio 2015. godine. Ovo je bila i ploča snimljena sa više postava, u kojima su figurisali različiti internacionalni umetnici, kao što su Linda Oh, Fabian Almazan, E.J. Strickland, Daisuke Abe, Aaron Seeber ili Gilad Hekselman a materijal je bio kombinacija Yamanakinih originalnih kompozicija i njegovih aranžmana japanskih folklornih tema. Ovog albuma nažalost nema na Bandcampu pa ne mogu na njega da linkujem ali ako se ne gadite Spotifyja i sličnih servisa, možete ga na njima potražiti. U svakom slučaju, ova je ploča Yamanaki obezbedila zavidan nivo pažnje i na zapadu i konkretno u SAD, pa je All About Jazz dao solidnu kritiku i izreklamirao mladog autora hvaleći strastvena, emotivna izvođenja ali i ukazujući na apstraktnost koja je, videćemo, zaštitni zank Yamanakinog izraza.

Yamanaka je rođen u Japanu, u Saitami, ali od 2012. godine adresa mu je uglavnom u Njujorku, gde se preselio da studira džez na koledžu Purchase Univerziteta države Njujork. 2014. godine je tamo magistrirao, a među svoje učitelje i instruktore ubraja Leeja Konitza, Johna Abercrombieja, Tonyja Malabyja i mnoge druge. Naravno, i nastupao je mnogo po Njujorku i Japanu u međuvremenu, da bi 2020. godine objavio drugi album, Dance in Nirvana sa pijanistom Russom Lonningom, kontrabasistom Cameronom Brownom i bubnjarem Geraldom Cleaverom.

Cleaver, Lonning i Brown su i česti njegovi saradnici na svirkama po Njujorku, zajedno sa drugim mlađim pripadnicima avangardne džez scene kao što su Billy Mintz, Ben Monder i Todd Neufeld a kada preleti Pacifik da bi nastupao u Japanu, tamo ima spremnu postavu za kvartet u kojoj su pijanista Shota Watanabe, bubnjar Ko Omura i kontrabasista Kosuke Ochiai koji svira i na ploči što je danas slušamo.

Na albumu koji slušamo, dakle, 山中一毅/石田衛/落合康介/外山明, pored Ochiaija koji i inače sarađuje sa Yamanakom imamo neke vrlo solidne muzičare. Bubnjar Akira Sotoyama je veteran japanskog džeza, rođen još 1962. godine i sa istorijom svirtke sa postavama kao što su LowBlow, Phonolite, Tipographics ili Dragon Blue. Ovo znači i da je svirao sa nekim velikanima japanske scene kao što su Otomo Yoshihide ili Kato Hideki. Sotoyama je delom džez a delom rok bubnjar i to će se u dobroj meri na ovom albumu i čuti.
Pijanista Mamoru Ishida je, sa svoje strane, ljubav prema džezu pokupio od oca i prvo rešio da svira trubu. No, kada je kasnije čuo i zavoleo Oscara Petersona, prešao je na klavir i to će mu ostati celoživotni instrument. Ishida je snimao sa raznim postavama i u raznim kontekstima i njegova metodična, disciplinovana a pritajeno emotivna svirka obeležava album 山中一毅​/​石田衛​/​落合康介​/​外山明 u velikoj meri.

山中一毅​/​石田衛​/​落合康介​/​外山明 se sastoji od četiri dugačke kompozicije koje su, koliko može da se čuje, najvećim delom improvizovane. Snimljen u klubu Velvet Sun u Tokiju pre svega nekoliko dana (konkretno 22. Jula, molimlepo) ovo je album što bez mnogo pompe i intervencija hvata živo izvođenje kvarteta koji je, očigledno, nastupio bez mnogo priprema i dogovaranja. Već i prvi Yamanakin album bio je programski zamišljen tako da ponudi muziku koja što je više moguće zaobilazi svestan, racionalan um i nastaje iz nesvesnog pa je 山中一毅​/​石田衛​/​落合康介​/​外山明 emanacija ovakvog pristupa džezu u svojoj možda i najčistijoj formi.

Čime hoću da kažem da na momente može da se kaže kako ovde slušamo anti-jazz, ili, ako vam to zvuči kao prejaka formulacija, svakako muziku koja je negde na preseku moderne akademske kompozicije i džeza, namenjena više cerebralnom uživanju nego plesu.

Naravno, mnogo avangardnog džeza dodiruje se sa akademskom avangardom, bežeži od prebrojivog ritma i unapred pripremljenih tema, često se više baveći teksturom i incidentima nego harmonijom i ritmom, ali 山中一毅​/​石田衛​/​落合康介​/​外山明 nije ni abrazivna ni nemelodična ploča. Njena „anti-jazz“ dimenzija nije u zvuku ili odsustvu harmonija, koliko u jednoj zaravnjenoj strukturi kompozicija gde teme postoje ali one nisu hijerarhijski važnije od improvizacija, gde ritam postoji ali ne sviraju nužno svi muzičari u istom ritmu ili tempu u isto vreme i gde se utisak bezvremenosti postiže po cenu utiska apstraktnosti iako ćete ovde čuti dosta lepih, toplih izvedbi, posebno na saksofonu i klaviru.

Inner Space koja album otvara prilično jasno postavlja stvari. Saksofon i klavir ovde započinju kompoziciju disciplinovanim ređanjem tonova po skali, uvodeći ostatak kvarteta u vrlo pointilistički, vrlo sveden muzički program. Muzika koja dalje nastaje nije nužno atonalna (mada povremeno jeste) ali jeste napravljena tako da svaki muzičar ponaosob nalazi put kroz kompoziciju. Yamanaka vozi impresionističke linije na alt-saksofonu, bubanj i kontrabas sviraju svaki za sebe, klavir ih prati.

Welcome ima dvanaest minuta i ona ima više atmosfere, odnosno manje je hladna, sa Ishidinim klavirom koji donosi kinematske teme u zvučnu sliku. No, glavni karakterišući element muzike je i dalje jedno programsko odbijanje kvarteta da se uđe u ikakav opipljiv gruv. Iako će saksofon i klavir povremeno ubacivati prepoznatljive bluz vinjete, ritam sekcija vrlo intencionalno beži od upadanja u svingerski mod izvođenja, prateći ostala dva muzičara mnogo apstraktnijim putanjama.

Treća, Humanity bi se mogla okarakterisati i kao balada. Iako i ona održava programsku orijentaciju u kojoj nema pravih krešenda i muzika je dinamički vrlo ravna, sa jednim praktično zen pristupom u kome se celina ne posmatra kao važnija od detalja, ovde je možda naglasak na harmoniji i temama veći i ona ima „prijatniju“ atmosferu.

Završna, Small Happening je skoro trinaest minuta nečega najbližeg „pravom“ free jazzu, gde muzičari po prvi put kao da priđu ideji svingovanja. Yamanaka ovde svira sa ornetkolmenovskom lakoćom dok ga Ishida savršeno prati svojim inventivnim prolascima kroz harmoniju i mada ritam sekcija ni ovde ne preteruje sa gruvom, Small Happening definitivno ima najplesniju formu od sve četiri kompozicije.

山中一毅​/​石田衛​/​落合康介​/​外山明 je možda i više zanimljiv album nego što će vas oduševiti, ali jasno je da je ovo muzika koju treba slušati izbliza, usredsređeno na detalje, tako da se čuju dekonstrukcije i rekonstrukcije standardnih džez pristupa i tehnika, pronalaženje starih značenja u novim zvukovima i podsećanja na to koliko su neki elementi džez jezika stari a da nisu izgubili na potentnosti. Naravno, sve to može da bude i suvo i teško za slušanje, sa odbijanjem kvarteta da se upusti u „prirodnu“ improvizaciju i jednom namerno uzdržanom analizom džez vokabulara, čestim njegovim svođenjem na gotovo apsurdistički proste elemente. Ali opet, u tome je lepota tog ne-svesnog pristupa, u dugom, nemom pogledu na detalj u kome počnete da prepoznajete čitave univerzume dubine. Dajte šansu Yamanaki i kolegama, možda i vi osetite napad zena:

https://kazukiyamanaka.bandcamp.com/album/--2
 

Meho Krljic:
Ovonedeljni džez album radosno i sve poskakujući stiže iz Evrope, tačnije sa sjajne austrijske etikete Boomslang Records o čijim smo izdanjima već ranije divanili. U današnjem slučaju imamo avangardnu džez muziku koja pritom baštini i nasleđa Levanta, ili ako ste baš jedan od onih tvrdokornih likova koji Grčku ne računaju u ove okvire, onda, dobro, dobro, baštini Grčko nasleđe. Kao da je to sad lako jedno od drugog odvojiti...

Postava koja ovo svira je uglavnom nemačka i album je sniman u studiju Chez Cherie u Berlinu ali pre nego što pomislite da Nemci koji sviraju poletne grčle poskočice i setne mediteranske balade zvuči kao početak nekog vica, hitam da dodam da je glavni mozak iza svega ovoga jedna punokrvna Grkinja. Evi Filippou/ Arne Braun/ Felix Henkelhausen/ Moritz Baumgärtner/ Eldar Tsalikov: inEvitable je album koji će vas gotovo sigurno zabaviti i razgaliti svojom mešavinom džeza i, jelte, balkanskih tema, ali on je i jedna fina prilika da se malo meditira o  imigrantskoj umetnosti, postmodernom trenutku u kome živimo gde je normalno da se tevtonska disciplina i mediteranska vrelina ujedinjuju preko nasleđa afroameričkih muzičara i njihovih postmodernih belih naslednika, a sve uz solidnu količinu derta ravno iz Niške Banje. I čak se ni malo ne šalim, ovaj album je SVE to pa onda i malo više.

Evi Filippou je Grkinja i svira udaraljke od svoje sedme godine. Što je nekako divno – deci udaraljke dobro stoje, ali Filippou nije dopustila da je sazrevanje udalji od blagoslovenog užitka sviranja instrumenata koje morate malo zveknuti da biste proizveli nešto lepo, pa je diplomirala sa najvišim ocenama na Konzervatorijumu Volos. Ovo je, naravno, nije zaustavilo u njenom daljem muzičkom obrazovanju pa se preselila u Nemačku i tamo nastavila da studira, osvajajući i master titulu iz muzikologije na Visokoj muzičkoj školi Hanns Eisler. Filippou aktivno svira ili sarađuje sa raznim evropskim postavama uključujući Bolshoi Ballet Orchestra, Ensemble United Berlin, Blowslap Duo, Stefan Schultze Large Ensemble itd. ali je i prilično aktivna kao autor muzike za teatar. Jedna je od osnivačica kolektiva Opera Lab Berlin i često nastupa u pozorištima (Neue Werkstatt der Staatsoper Berlin, Hauen und Stechen Musiktheater Kollektiv...). Takođe radi i kao edukator podučavajući decu sviranja udaraljki, a inEvitable, odnosno kvintet kojim se danas bavimo je njen autorski projekat u kome je ne samo lider već i autor dobrog dela muzike, ali i, možda važnije – same koncepcije.

Album inEvitable je, kako i sama Evi Filippou kaže, nastao u njenom naporu da istraži i izrazi svoj „grčki“ identitet. I zanimljivo je pročitati kako ova mlada žena priznaje da grčka tradicionalna muzika sa svojom melanholijom nikada nije u punoj meri rezonirala sa njom. Rođena 1993. godine, Filippou je u punoj meri dete modernog doba u kome „lokalni“ kulturni uticaji naprosto ne moraju biti jači od globalnih kojima imate pristup na mnogo više načina i kroz mnogo više kanala nego ikada u ljudskoj istoriji pa je i za nju taj grčki patos uvek zvučao, čini se, suviše ozbiljno i smoreno, i nedostajala mu je, kako sama kaže, komponenta igre, namigivanja i spontanosti koju je čula u džezu i improvizovanoj muzici a koje vezuje za poseban stav autora i originatora ove muzike spram životnih nedaća i muka.

No, odlazak iz Grčke i život u Nemačkoj su kod ove muzičarke podstakli mnogo razmišljanja o kulturnim identitetima i doveli do shvatanja da ona „stvarno“ pripada više imaginarnoj nego „pravoj“ kulturi, onoj koja nastaje u modernom svetu, na preseku više muzičkih i kulturnih tradicija i da je to, na kraju krajeva – sasvim okej. Album inEvitable je onda nastao baš kako mu i naslov kaže, neizbežno, uz spajanje grčkog nasleđa sa avangardnim džezom, modernističkim aranžiranjem i svirkom koja će spojiti svu težinu onog što mi ovde zovemo dert a Grci imaju za njega sopstvene izraze, sa zaista razigranim džez improvizacijama.

Kvintet je pvde sastavljen od trojice Nemaca (Moritz Baumgärtner svira bubnjeve, Felix Henkelhausen kontrabas a Arne Braun gitaru) dok je za saksofone i klarinete zadužen Rus Eldar Tsalikov a koji u ovu smešu ubacuje puno simpatičnih varijacija na balkanske folk motive. No, pošto je ovo ne samo moderna već i postmoderna ploča, ima tu još gostiju na duvačkim instrumentima, gitarama i vokalima pa inEvitable zaista odaje utisak jedne raskošne šetnje kroz kulture i geografske oblasti, a da je u pitanju razigran, topao meni prijatnih i plesnih pesama koje nemaju ni trunku laboratorijske hladnoće u sebi.

Na primer, Perdika reloaded koja album otvara je mešavina atonalnog džeza i grčkog narodnjaka sa Krfa i Fillipou ovde malo piše a malo aranžira tako da njen kvintet zvuči kao da se John Zorn podmladio trideset godina, popio pola litre apsinta i rekao svojim muzičarima da slobodno odvežu konjske repove i ubace se u atmosferu žurke. Ova kompozicija savršeno sažima teme i interesovanja albuma, dajući kompleksnu, razigranu temu, lepe improvizacije, naglašen ritam, sa poštovanjem obrađenu tradicionalnu muziku ali i ikonoklastičku demontažu harmonskih teorija, pa i puno perkusionističkog rada koji je možda i važniji od odličnih duvača i razularene gitare.

Maria je autorska kompozicija koju je Filipou napisala i mada na početku deluje kao „obična“ balada, njen aranžman i miks su puni postmodernih upadica iz drugih delova sveta i zanimljivih  peripetija u harmonskoj i ritmičkoj sferi.

Domaća publika će svakako ceniti narednu kompoziciju, Spa of Niš koja je bazirana na nama omiljenoj narodnjačkoj temi. Makar do momenta kada, nakon što vibrafon odradi temu u klasičnom maniru, ostatak benda uleti sa atonalnim improvizacijama i razbuca harmoniju koju svi znamo od malih nogu. No, naravno da je Spa of Niš izuzetno zabavna i razigrana plesna numera koja čuva dovoljno ne samo harmonije već i „osećaja“ originala da ljudi od ukusa u njoj uživaju i cerebralno a bogami i korporealno. Hajde, hajde, znate da želite da brojite unazad od deset do nula i čak i uz ovu verziju stare pesme i to možete.

Resolution Points napisao je austrijski pijanista Elias Stemeseder i ovo je jedan pomalo džonzornovski stop and go komad sa ansamblom što svira komplikovane linije i seče pesmu na komade sve dok se ona u vašoj glavi ne sklopi sama.

Hymn to the Sun je grčka imigrantska pesma koju je napisala slavna kompozitorka, gitaristkinja i pevačica Angélique Ionatos preminula prošle godine i aranžman koji su napisale Evi Filippou i Katerina Fotinaki je interesantan spoj tradicije i modernizma. Ionatosova je živela u emigraciji, u Francuskoj i bila sve samo ne tradicionalni kantautor, naprotiv, pa su teški dert i emocije, ali preko zaraznog ritma, koje karakterišu ova aranžman zanimljiv omaž kako izvornom materijalu tako i muzičkom nasleđu koje je taj materijal koristio za inspiraciju.

I Milia je komad koji je originalno napisao moderni grčki kompozitor Loudovikos ton Anogeion (aka George Dramountanis) ali u interpretaciji ovog ansambla dobijamo pre svega improvizaciju sa eteričnim ženskim vokalima i bez ritma ali i bez gubljenja vučne sile koju ova pesma ima. Kritske teme su i ovde u temelju a aranžman je intiman mada ne sveden.

Kraj albuma obeležava povratak... pa skoro tradicionalnom džez zvuku. Mislim, da li ste očekivali diksilend na poslednjoj kompziciji? Ne? E, pa upravo to dobijate. Ode to A.L.B.B. kreće kao tradiconalna gospel balada (što i jeste u originalu) ali baš kad pomislite da je možda bia greška da se dve spore, nežne pesme ostave za kraj ploče, bend krene u razuzdani diksi i doveze album do kraja u najboljem zamislivom raspoloženju.

inEvitable nije, rekosmo, hladna, laboratorijska analiza suprostavljenih, nekompatibilnih ili samo jednostavno udaljenih muzičkih legata već jedna izuzetno prirodna, proživljena fuzija stvari koje su od Evi Fluippou naravile ono što ona danas jeste. I to funkcioniše savršeno, u savršenoj uzvedbi i savršenom miksu kakav uostalom očekujemo od produkcija što ih izdaje Boomslang. A Filippou ima samo 29 godina i nemoguće je sa slašću ne zamišljati šta će sve ova autorka još napraviti nakon što joj je prvi autorski album ovako zabavan.

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/inevitable
 

Meho Krljic:
Japanski diskunion / DIWPRODUCTS izbacio je poslednjih dana nekoliko interesantnih albuma na Bandcamp i mada mi se nisu svi dopali podjednako, zadovoljstvo mi je da kažem da mi je MNOGO prijao album Tears a koji je odsvirao Hirakura Hatsune Trio. Ovo je snimak nastupa dotičnog trija u sastavu klavir-kontrabas-bubnjevi u klubu Alfie u Tokiju, izašao na disku krajem Juna i od prvog tona sam imao prijatan osećaj da će ovo biti jedna pitka, lepa a ne i plitka i nakinđurena šetnja kroz hardbop, cool jazz i post-bob ali me je album do kraja iznenadio ne samo inventivnošću već i jednom ozbiljnom supstancom, kreirajući neke veoma memorabilne momente emocije i gruva kakvih se ne bi stideli ni duplo stariji muzičari.

Tears je i prvo izdanje novopokrenute etikete Live at Alfie koju drži Yoko Hino, vlasnik kluba Alfie  koji nije tek ma kakav klub u kome se povremeno svira džez već ugledna firma koja sebe naziva „Kućom džeza“ i već četiri decenije radi na tome da promoviše kako mlade talente tako i da publici ponudi svirku starih majstora. Kao prvo izdanje za Live at Alfie, Tears je zaista reprezentativan materijal u kome ne samo da dobijamo izvrstan zvuk i dobar miks nastupa već je i u pitanju jako dobro izvođenje originalnog, autorskog materijala.

Hirakura Hatsune je, kaže njena biografija, profesionalna pijanistkinja koja je do sada svirala sa mnogim postavma u Tokiju i Osaki. Izdvaja svirku sa bendom Terri Lyne Carrington’s Berklee summer jazz workshop band iz 2016. godine, ali svirku sa uglednim trubačem Takyom Kurodom, kao i nastupe po Švajcarskoj, Bostonu, Filadelfiji i Njujorku. U diskografiji za sada ima naveden samo ovaj jedan album, ali ako joj je ovo prvi album u ulozi liderke možete zamisliti kako će da izgledaju naredni. Jer ovo je, pa, MNOGO dobro.

Pored Hirakure, ovde kontrabas svira Wakai Toshiya a bubnjeve Nakamura Gaito i mada, na svoju sramotu, ne znam baš ništa o ovim muzičarima, njihova izvedba je izuzetna. Ovo je trio koji svira ekstremno disciplinovano, ekstremno, što bi rekli u Americi, „tight“ a da opet nema ni prisenka one sterilnosti koju pa i ne tako retko čujemo na debi-albumima talentovanih novih autora koji žele da svojim prvim izdanjima prikažu formalnu disciplinu i ponekad im to ukrade malčice ekspresije. Tears nije takva ploča, ona je emotivna ali ne i teatralna, kompleksna ali ne razmetljiva, ona ima, da budemo jasni, jako dobar gruv a opet nije robinja tog gruva već muzičari disciplinovano ali slobodno improvizuju. Hirakura svakako najviše svih i njen pijanistički jezik je naprosto raskošan, sa puno odlično korišćene dinamike – ali opet bez teatra – i tako lakim, tako spretnim poigravanjem sa harmonijom kada improvizuje da je, recimo, druga kompozicija, Did it Again, jedanaest minuta najfinije lavirintske arhitehture u kojoj klavir slušaoca vodi kao za ruku kroz sve zavijutke i skretanja dok se potpuno ne izgubi i ne zaboravi na vreme, a kontrabas, pa, kontrabas sve vreme trči oko njih i pipka ih sa svih strana. Mislim, to je SAVRŠENO, to hoću da kažem.

A ta kompozicija dolazi nakon uvodne, Sea Raccoon, koja je sedam i po minuta brzog, a relaksiranog bebopa za koji je nemoguće da vas ne šarmira. Toshiya Wakai je kičma ove kompozicije sa svojim moćnim walking stilom, dok Nakamura i Hirakura jedno drugom dobacuju sinkope i akcente. Mislim, da je ceo album bio samo ovo, meni bi to već bio sjajno.

Ali nije. Od treće pesme kreće se malo i sa emotivnijim programom pa je Something for Charles Mingus zaista perfektan omaž velikom prethodniku, odsvirana u prepoznatljivom stilu i sa atmosferom stare, zadimljene barske svirke, ali i sa referencama na mnoge stilske elemente koji su stariji i od Mingusovog vremena i koji su i njega doveli na ono mesto u jazz istoriji koje sa pravom drži.

Od te tačke nadalje, album ulazi u trodelnu svitu, Tears i ovo je centralni deo albuma, uspevajući da istovremeno bude i elegičan, emotivan introspektivni koloplet tema, ali i plesna proslava ritma pokreta. Tears - I. Sob kreće sa solo klavirom, vrlo uzdržano, ali i sa lepom emocijom, bez nekakve veštačke hermetičnosti, nudeći izvrstan intro koji ima jako širok emotivni i dinamički raspon, da bi iza njega sledio brzi, razigrani  bebop. Ovo je jako energično iako bend nikada ne forsira ekspresivnost i svira mahom u gruvu, bez  naglašenog razbijanja forme ili harmonskih eksperimenata. Tears – II. Calm je, pak, spakovana u fank ritam, nudeći relaksiraniju ali vrlo uspelu, ekspresivnu muziku, sa kontrabasom koji ovde ima centralnu ulogu.

Tears – III. Breathe je ponovo u četvoročetvrtinskom ritmu ali sa nešto razvijenijm atmosferom i klavirom koji je ovde smeliji i razigraniji, donoseći olakšanje posle mnogo minuta tenzije.

Iza kraja trodelne svite sledi solo na bubnjevima a koji je em sjajan, em predstavlja uvod za najambiciozniju i najkompleksniju kompoziciju na albumu. Emperor Time je skoro petnaest minuta ozbiljne poliritmičke svire i konstantnih promena smera a da trio i u ovome zvuči prirodno, neisforsirano i, pa, jednostavno zabavno. Nakon Tears, Emperor Time je žovijalniji komad, ali u svakom pogledu kompleksniji i sa puno slojeva.

But Beautiful koja album zatvara je nežna, cool balada koja ponovo asocira na noćne, zadimljene barove, ali pred zatvaranje, u momentima kada se spona sa stvarnošću najviše tanji. Hirakura ovde svira vrlo lirski romantično ali i sa dosta humora, dok ostatak benda sjajno drži dinamiku i tempo da sve zazvuči živo i sočno.

Veoma dobar zvuk na ovom albumu je jako bitan za uživanje u muzici koja se nudi. Ovo je živ i bogat snimak, sa puno dinamičkog opsega i topline u finalnom masteru, baš kako i treba da se jedan zaista izuzetan nastup iskusi u kućnim uslovima. Ima ljudi koji kažu da su najbolje džez ploče sve već snimljene ali Tears je podsećanje na to koliko je ovo netačno. Najbolje džez ploče, čini se, nas tek očekuju. Pratike Hatsune Hirakurku, pred njom je velika karijera:

https://diwproducts.bandcamp.com/album/tears
 

Meho Krljic:
Danas se vraćamo u 1994. godinu da preslušamo debi album koji je snimio jedan sjajni njujorški bubnjar koji je, nažalost preminuo pre dve godine, ostavivši nas da se pitamo zašto nije bio prepoznatiji, cenjeniji, slavljeniji. Chip White: Harlem Sunset je brijlantna ploča njujorškog džeza, napisana sigurno, odsvirana lepršavo i snimljena vrhunski da ponudi onaj spoj „cool“ zvuka i impresivne izvedbe koji neki muzičari čine da izgleda tako lak. A zapravo je ishod decenija svirke, kaljenja ukusa, filozofije i tehnike i kada se sve to spoji na ploči što treba da pokaže liderske kapacitete decenijskog pouzdanog sajdmena, rezultati znaju da budu sjajni.

Alan „Chip“ White rođen je 1946 godine, u Njujorku i kao i mnogi drugi muzičari o kojima povremeno pričamo, imao je sreće da je iz muzičke porodice. Sa ocem je počeo da uči sviranje udaraljki već kad je imao devet godina, a onda je tokom srednje škole učio muzičku i harmonsku teoriju kojima ga je poučavao izvesni Vincent Corzine. Kasnije će White ići na koledž Ithaca da dobije i formalno obrazovanje da bi nakon njega dobio priliku da studira i na Berkliju u Bostonu gde je učio kod ljudi kao što su bili Alan Dawson, Charlie Marino i Herb Pomeroy. Navodi se da je imao i privatne časove što mu ih je davao Freddie Buda iz Bostonskog simfonijskog orkestra, a da je učio i orkestraciju i aranžiranje sa Frankom Fosterom.

Iako je svirao, nastupao i snimao sa dobrim brojem važnih njujorških muzičara, a koji ubrajaju pevačicu Carmen McRae, pijanistu (i multiinstrumentalistu) Jakija Byarda, te gitaristu Johna Abercrombieja, „zvanična“ Whiteova diskografija je vrlo skromna. Od ranih radova se mogu potvrditi dva albuma iz sedamdesetih, jedan snimljen sa Enricom Ravom 1972. godine, a onda Waitsov Blue Valentine iz 1978. Zatim je 1980. pala još jedna saradnja sa Ravom, na albumu Sea Serpent, da bi svi meni dostupni izvori tvrdili da zatim do 1994. godine, kada je snimljen Harlem Sunset, White nije nogom stupio u studio. Što je verovatno nemoguće, ali pokazuje da se radi o muzičaru koji je uprkos talentu, uprkos ogromnom znanju koje je imao – i pokazao – u svim aspektima vezanim za kreiranje muzike, bio decidno skrajnut u pogledu istoriografije.

Nakon Harlem Sunset, White je snimio nekoliko albuma sa Teddyjem Edwarsom, nekoliko sa Ettom Jones, nekoliko sa Houstonom Personom, a njegov autorski rad je realizovan kroz seriju albuma koji su nosili naslove  All-Star Ensemble i koji su bili mešavina džeza i poezije. White je sebe smatrao „samo bubnjarem“, pa je veliki deo njegovog autorskog rada otpadao na odavanje pošte muzičarima koje je smatrao svojim uzorima i vodiljama, uključujući neke koje smo nabrojali u prethodnom pasusu, ali onda i mnoge bubnjare koji su na njega uticali, uključujući imena kao što je Clifford Brown, Art Blakey, Max Roach, Philly Joe Jones i, naravno, Elvin Jones.

No, Harlem Sunset ostaje kao jedan moćan debi, album na kome je tada već skoro pedesetogodišnji bubnja, kompozitor i aranžer sakupio moćnu ekipu saradnika i konačno realizovao svoje vizije onako kako je njemu odgovaralo. Snimljen 21. i 22. Juna u neimenovanom njujoškom studiju, Harlem Sunset je vrlo esencijalno njujorška ploča po zvuku, senzibilitetu, duhu.

Na njoj sviraju i neki opasni muzičari. Na kontrabasu je Buster Williams, čovek koji je svirao sa takvim veličinama kao što su Herbie Hancock, Larry Corell, Sonny Stitt,svirao u Crusadersima ali imao i sopstvene projekte u kojima je bio lider. Trombon svira Robin Eubanks, koji je svirao u interesantnim i avangardnim kontekstima, recimo sa Gerryjem Hemingwayjem ili Daveom Hollandom, sa Bobbyjem Previteom ili Samom Riversom, pa i sa Rolandom Shannonom Jacksonom. Dakle, u pitanju je legenda istočne obale. Trubu i flugelhornu je odsvirao Claudio Roditi, Brazilac nastanjen u Njujorku koji je svirao i sa Dizzyjem Gillespeiejem i koji je napisao i jednu kompoziciju na ovom albumu. Vibrafonista Steve Nelson je i sam sarađivao sa Daveom Hollandom i bio predvodnik mnogih svojih projekata a saksofonista Gary Bartz, kao najstariji od svih muzičara ima u svojoj biografiji saradnje sa Charlesom Tolliverom ili Grachanom Moncurom trećim.

Dakle, pričamo o vrlo uglednoj postavi. No, najveća zvezda na ovom alubmu su, čini mi se, ipak Whiteove kompozicije i aranžmani.

Kada budnjar piše pesme, naravno da očekujete da će one biti stvorene da prikažu ritmičku kompleksnost, da imaju gruv ali i soliranja na bubnjevima i White ni malo ne razočarava ni po jednom osnovu. Ali opet, ovo je ploča zrelog, izgrađenog muzičara bez obzira što mu je „zvanično“ bila prva, pa je na njoj svaki od ovih elemenata utkan u širu sliku sa velikim razumevanjem da na kraju dana zvuk koji slušalac mora čuti treba da bude zvuk ansambla.

White otvara album impresivnim ritmičkim radom na Another Planet i ubacuje saradnike u snažni gruv koji se vozi na kompulzivnom bas-rifu i lepršavom ritmu. Ovo jeste „kul“ džez i na Harlem Sunset nema ekspresionističkih krikova i izlaska iz tradicionalne forme, ali j ovo i moderan džez, barem onoliko koliko stariji čovek poput mene poima modernost džeza. Hoću da kažem, ovde se veoma dobro čuju i uticaji fjužn radova iz sedamdesetih – bez obzira što na albumu nema ni jednog električnog instrumenta – sa majlsdejvisovskim teksturama, i nekako je čitav album veoma usklađen sa svojom erom u kojoj je nova generacija mladih slušalaca otkrivala džez kroz slušanje hip-hop ploča i bendova koji su snimali za Ninja Tune ili Warp.

Excuse Me Now je izvrstan bluz komad, sa poletnim ali i dalje kul temama i improvizacijama a klask I want to Talk About You Billyja Eckstinea ovde dobija tretman savršene, plemenite i dostojanstvene balade.

Club 609 je brzi, razigrani bop komad a iza njega sledi jedna od najupečatljivijih kompozicija, The Wizard, spakovana u Whiteove kompleksne, kompulzivne ritmičke linije i Williamsov precizni rad. Circle Dance je još jedna sanjiva, noćna balada a nju sledi Roditijeva We (to Kristen and Me), blago „latinizovan“ komad energičnog, brzog džeza. Album će zatvoriti naslovna Harlem Susnet, sa dva i po minuta briljantne atmosfere i pažljive, odmerene razrade prijatne teme.

Album Harlem Sunset je briljantan. Nenametljiv, svakako, možda isuviše kul za svoje dobro, on je samo demonstracija kako vrhunski muzičari umeju da naprave pesme prepune izuzetnih detalja a da se u tim detaljima ne izgube, da nikada ne napuste svoj cool cat status i upadnu u glumu ili postmoderna citiranja. Možda je zaista i zbog toga Whiteov debi, odličan kakav jeste, na kraju ostao samo fusnota u istoriji džeza. Ovo je džez koji niti razmišlja o revoluciji niti pogleduje preko ograde ka hip-hopu i houseu, ne bi li našao komercijalnu sponu sa madđom generacijom. Naprosto, ovo je džez album koji slušate ukrug, kompulzivno, nesvesni iz koje je decenije jer se u svaku uklapa SAVRŠENO. Pa, evo, čak i ovo novo izdanje na Bandcampu nma je dobro došlo da ga čujemo, shvatimo koliko je muzika na njemu dragocena, i podignemo jednu čašicu za pokojnog Whitea.

https://chipwhite.bandcamp.com/album/harlem-sunset
 

Meho Krljic:
Ove Nedelje ćemo rado i odvažno pregaziti ako treba i čitav Atlantski okean kako bismo se dokopali ploče koja u jednom ljupkom pakovanju sažima i lepe melodije i prijatne teme i slobodnu improvizaciju i avangardu pa čak i *gulp* sintisajzere, ali pre svega autoritativnu, razigranu svirku troje odličnih muzičara. Pričam o albumu Un caos lúcido koga je snimio Rocío Giménez López trío u Buenos Airesu, a koji je pre nekoliko dana postao dostupan širokim masama putem Bandcampa.

Rocío Giménez López je pijanistkinja rođena u argentinskom gradu Rosario a koja je završila muzikologiju na Pokrajinskoj muzičkoj školi. Naravno, nagađate da je bila fokusirana na džez i improvizaciju a kao svoje najvažnije mentore navodi Carlosa Casazzu i Ernesta Jodosa. No, naravno, učila je i kod drugih, uključujući i ljude kao što su Leo Genovese, Craig Taborn ali i jedna od najvažnijih savremenih džez pijanistkinja – Marilyn Crispell. Ovo produženo obrazovanje su joj omogućile stipendije koje je dobijala a one su obuhvatile i učestvovanje na različitim nacionalnim i internacionalnim radionicama. Lópezova je nastupala sa mnogim grupama na argentinskim džez festivalima poslednjih nekoliko godina a u međuvremenu je počela i da snima muziku koju je sama napisala. Un caos lúcido je njen drugi album u ulozi lidera i autora većine kompozicija, nakon albuma Deseos Múltiples iz 2020. godine snimljenog u kvartet-postavi. Izvrsni bubnjar Francisco Martí je ostao u postavi i za ovaj album a kontrabasista Fermín Suárez svira sa njih dvoje već nekoliko godina i kompletira trio koji je snimio ovaj album.

Un caos lúcido je možda i malo teatralan naslov za album koji zvuči ovako pitko i uredno. Nema ovde MNOGO haosa, hoću da kažem a kada ga i ima on jeste od neke lucidne sorte. Slobodne improvizacije u koje se muzičari ovde upuštaju su uglavnom prsitojne i ne beže predaleko od formalizovane džez svirke. Nije da na albumu uopšte nema teksturalnih istraživanja i apstraktnijeg zvuka, ali stoji da je ovo ploča koja takve elemente drži u vrlo sigurnoj ravnoteži sa poletnom, ugodnom džez svirkom koju možete puštati i sasvim normalnim ljudima koji će u njoj prepoznati melodične teme i plesne ritmove. Opet, Un caos lúcido nije puki crowdpleasing album i svakako nije u pitanju ikakav pokušaj rekonstrukcije džeza iz prošlih vremena kada je on bio „obična“ kafanska muzika bez nadgradnji i konceptualizacija. Fakat je da je za autorku ovo vrlo promišljena muzika, jasno formatirana kroz nekoliko stilskih pristupa koji se čuju na albumu a da je vernost temama i melodijama zaslužna za to da se na kraju sve sluša kao jedan uredan paket u kome nema prenaglašenih kontrasta i isforsirane postmodernističke avangarde.

Sam naziv albuma vuče korene od pesme slavnog argentinskog pesnika Roberta Juarroza, čoveka koji je izmislio „vetikalnu poeziju“ i za koga je Julio Cortazar tvrdio da piše „najviše i najdublje (stvari) napisane na Španskom jeziku poslednjih godina“ a koji je opisivan i kao „poeta filozof“ i kao neko ko istovremeno postiže i lakoću i metafizički duh u svojim pesmama. Ovo jeste značajno imati na umu već i kad se čuju kontrasti i jukstapozicije stilova na albumu ali i kada se razmišlja o tome da je muzika na njemu nastajala tokom najtežih momenata pandemije COVID-19 dok muzičari nisu znali šta će se daje dešavati u njihovim životima i kada će imati priliku da ponovo sviraju uživo.



Lópezova je napisala većinu materijala na albumu ali ga ipak otvara njen aranžman kompozicije Cravo e canela a koju je napisao poznati brazilski autor i world-music ambasador Milton Nascimento. Ovo je zanimljivo otvaranje albuma već utoliko što muzici trija daje naglašenije „latin“ notu nego što ćete čuti u ostatku materijala. Štaviše, moj nasumični, intuitivni osećaj je da argentinski džez zapravo vrlo malo polaže na latin-forme i da je bliži evropskom džezu. Ako uopšte smem da pravim takve generalizacije.

Verovatno ne smem ali stoji da je Cravo e canela lep primer trija kako se odlično snalazi sa latin ritmom preko koga liderka svira izvrsne sinkopirane solaže. Ovo je i neka vrsta sažetka albuma u malom time što demonstrira dinamiku zvuka i hemiju trija, gde se izbegavaju ekstremi u izrazu a da se opet ostavi prostora za individualne ekspresije svakog od muzičara.

Refrán počinje dramatičnom svirkom na bubnjevima koja podseća na talase što udaraju o obalu ili već na neku prirodnu nepogodu. Ovo je formalno slobodnija kompozicija sa mnogo naglašenijim improvizatorskim pristupom. Pijanistkinja vodi muziku a ritam sekcija je prati i mada ja načelno nisam preveliki pobornik slobodne improvizacije koja se i dalje drži prepoznatljive harmonske matrice, ovo zvuči dovoljno šarmantno a i dovoljno je kratko da ne bude neuspeli eksperiment.

Obligada vuelta je, pak, brzi, energični bebop komad u kome Lópezova sjajno prelazi sa sintisajzera na klavir i natrag, nudeći spoj modernijeg i klasičnog i vrlo interesantne zvučne kontraste. Ritmičari takođe dobijaju prostor za kratke solaže – sve u gruvu i bez stajanja – pre nego što se kompozicija ponavljanjem teme privede kraju.

Butcherbird-Volátil je još jedan eksperiment sa improvizacijom u kome Suárez pokazuje sjajan rad gudalom, a koji će ponoviti još nekoliko puta do kraja albuma. Ova kompozicija je dinamična i uzbudljiva i smena tekstura koje dezorijentišu slušaoca i nude mu i harmonska iznenađenja je vrlo fino dovodi do kraja. Dokaz da slobodna improvizacija zaista najbolje uspeva kada se muzičari manu klasične tehnike i tretiraju svoje instrumente kao „totalne“ izvore zvuka? Možda!

Bordes je kompozicija u kojoj se zaista ta teza da argentinski džez vuče više na Evropu nego na transatlantsku rodbinu može dokazivati time da je ovo kombinacija energičnog bopa i tema koje podsećaju na klecmer.

Naslovna kompozicija, Un caos lúcido je najapstraktniji komad na albumu, bez ritma, sa mnogo atonalnih i naprosto nemuzičkih zvukova u aranžmanu ali ovde je pijanistkinjin rad ono što će i traadicionalnijeg slušaoca uspešno sprovesti do kraja. A na samom kraju, albuma to jest, čeka O futebol, kompozicija još jednog Brazilca. Chico Buarque je kompozitor, poeta, dramaturg, pisac, gitarista i njegova muzika utemeljena u sociopolitičkim temama služi da lepo zaokruži ovaj album kroz dostojanstveno aranžiranje njegovog speva o fudbalu.

Un caos lúcido je veoma lepo produciran album skromno, ekonomično aranžirane muzike. Lópezova je uz klavir odrasla – njena majka je i sama pijanistkinja – i učila je da svira tu igračku što ju je gledala od rođenja već od osme godine. Ona sama objašnjava kako je muzika, kad ste dete, nešto fundamentalno, da je osećate kao primitivni, bazični deo života kroz ritmove i ples. Sa godinama je, očigledno, razvila uho i za teme, boje i harmonije ali jedna prirodnost i jednostavnost, detetu nalik uživanje u zvuku i igranju sa temama se i dalje čuje u njenoj svirci. Ovo je ploča nenametljive a razigrane muzike koja će još sazrevati kroz karijeru pijanistkinje ali je već sada ljupka i prijatna da se čuje:

https://rociogimenezlopez.bandcamp.com/album/un-caos-l-cido
 

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version