.jpg)
Mića je u pravu, knjiga ume da bude i umjetnički objekt, a ne samo podloga za slova.
Naravno, nije za očekivati da će se to često desiti, ali eto, oni sretniji među nama imaju među uspomenama i više nego samo jednu takvu knjigu: moja prva takva je bila Monolit, još tamo kasnih osamdesetih. I nije tu u pitanju samo estetski doživljaj, mada on dominira, nego ima tu zapravo i silne razmene neke dublje informacije: knjiga kao da ti kaže - mene je neko iskreno voleo dok me je stvarao, otud je i tebi lako da me zavoliš čim me ugledaš i opipaš. I kaže ti još - dopašće ti se ono što nudim između korica. Ali ponajviše ti govori ono što svaki fan želi da čuje, a to je – ima nas još. Jer knjiga kao umetnički objekt ti saopštava kako nisi sam, kako ima još ljudi kojima je takva knjiga namenjena, još ljudi koji osećaju potrebu da se baš takva knjiga napravi.
Magičan, taj osećaj.
Naravno, vremena su se promenila a sa njima i dosta toga ostalog. Od osamdesetih pa do danas, ovo mi je treći sličan domaći doživljaj, a drugi je bio sa Nekronomikonom, dakle opet Boban, i opet Ghoul. Nekad davno, u vreme prvog Monolita, mislila sam da će biti pravilo da fandom isporučuje upravo ovakve knjige: smatrala sam da će to fandomu biti i svrha i zadovoljstvo i glavni razlog postojanja.
Neznanje je blis, ne kaže se uzalud.
No da ne dramim, možda nije sve tako crno: ova knjiga mi pokazuje da ima izdavača koji objavljuju knjige kakve je nekad fandom želeo da objavljuje, i drago mi je Ghoul uspeo da te ljude pronađe, a još mi je draže što su mu oni objavili upravo umjetnički objekt, a ne samo podlogu za slova. I to je onaj malko privatniji razlog zašto je meni lično ova knjiga kapitalno delo.
A evo i zašto smatram da je ova knjiga za sve nas kapitalno delo, tačka.
Ghoul ima zavidan talent da od suvoparne didaktike napravi tekst koji šarmira skoro kao prozni. Ima istančan osećaj za meru i svaka njegova rečenica je sročena da pri čitanju bude i zanimljiva i razumljiva ujedno, dakle, da ne bude samo puki info-dump. Otud tekst ima i ritam i savršenu intonaciju, a to zapravo pomaže čoveku da misli u logičnom redosledu kojeg koristi sam tekst: pomaže mu da prepozna komponente i da prepozna kako su one u ekstrapolaciji bitne. To je ogromno postignuće koje je nekim ljudima izgleda malko više urođeno, ta ležernost metodičnog izlaganja koje uvažava i sagovornika, a ne samo sopstveni tok misli. Meni to veoma prija pri čitanju, ne samo zato jer mi to ilustruje autorovu kontrolu nad materijalom, nego i zato što mi nekako najavljuje da autor uvažava i moju poziciju kao laika, te da je njegovo izlaganje u velikoj meri krojeno da akomodira upravo moje manjkavosti, a ne sopstvenu potrebu da saopšti / impresionira. Ukratko, samo ljudi u posedu takvog talenta bi trebalo da pišu udžbenike, i to za silne pare.
Isto tako, Ghoul ima odličan osećaj da pretpostavi koliko toga ti možeš da samim čitanjem u hodu probaviš, tako da ne mora da se ponavlja ili ti uvek iznova utvrđuje očigledno. Meni je ta njegova sposobnost ekstremno važna i neverovatno prijatna pri čitanju, pošto sam imala prilike da čitam teorijske tekstove tako paćenički sročene, da prosto najavljuju kako autor smatra da se obraća ne samo laicima, nego i apsolutnim ritardima. Mnogi takvi radovi dojmili su me se kao da su nagnječeni od strane priprostog osnovca, bez truna osećaja za ritam i doziranje informacije: mehaničko nabijanje rečenica, bez ikakvog obzira kako će iste biti dočekane od strane onog koji ih čita. Takve manjkavosti uvek mi stvore predrasudu da je zapravo sam autor inferioran, pa otud imam velikih problema da ozbiljno shvatim i prihvatim to što takav autor zapravo saopštava. I ne tvrdim sada kako svi akademski radovi moraju biti lako čitljivi i ljudima van sopstvenog usko specijalizovanog domena, ili da svi naučni radovi apsolutno moraju da imaju tu ekonomiju izraza kakvu uglavnom samo dobra proza nudi, ali radovi iz domena književnosti bi svakako trebali imati i ponešto od te konkretno dimenzije, makar da čitalac ne stekne dojam kako mu rođeni slepac elaborira slikarske tehnike.
Kao sledeća stavka, tu je sam jezik i izraz, a to je već aspekt koji mnoge naučne radove lako odvuče u drugu krajnost. Oni koji su čitali Suvina znaće na šta mislim: ja ga volim i cenim i silno obožavam, ali meni naprosto zenice dehidriraju dok čitam njegove tekstove. Moj tempo čitanja Suvina je jedna strana na pola sata, pa tako najmanje dva puta ceo kontekst, i mada priznajem da je u prevodu (pogotovo Žiljkovom) to nešto brže, svejedno iziskuje određeni napor kako god da se okrene. Naravno, lako je ovde ubaciti izvesnu malicioznu opasku kojom bi se glatko rešilo namensko pitanje teksta, ali fakt ostaje da mi ipak govorimo o radovima koji se bave populističkom literaturom a ne kvantnom fizikom, i da ti radovi nude koncepte koji su u suštini veoma jednostavni, te je jedina stvar koja ih čini naizgled kompleksnima upravo rečnik kojim su isporučeni. Izgleda da je zov didaktike hipnotički neodoljiv, nešto kao pesma sirena, pa se tu čak i najbolji skrše na hridine pompeznosti, a to je istinska šteta, jer se time naučni radovi smeštaju van dometa upravo onih laika kojima su prirodno namenjeni, dakle van dometa prosečnog žanrovskog entuzijaste bez formalnog obrazovanja u domenu književnosti.
Kod Ghoula ničeg sličnog nema: on niti potcenjuje čitaoca, niti ga precenjuje, nego ga smatra sagovornikom sa kojim ravnopravno deli interesovanja ali ne i znanje o mehanizmu koji ih održava. Otud i radi upravo to – daje čitaocu konkretne informacije na metodičan i pristupačan način, znači niti je tekst pompezno formalan, niti je trivijalno bombastičan. Tamo gde može da bude shvaćen i bez specijalizovane terminologije, tako nam se i obraća, a tamo gde ne može, on lako proceni čemu sve objašnjenje treba. I upravo ta ekonomija izraza, taj osećaj da ispravno nasluti kad, i gde, i kako treba posegnuti za kojom varijantom, pa eto, taj osećaj je talent.
Ali najočigledniji razlog zašto je ovo kapitalno delo leži upravo u vremenu u kom je knjiga objavljena: ovo je stvarno čudno vreme, vreme u kom ljudi traže afirmaciju upravo u domenima za koje ne samo da nemaju ni mrve afiniteta a još manje talenta, nego ih i sami domeni zapravo ne zanimaju. Teško vreme neukih i priprostih ljudi, namerenih da redefinišu opštepoznate i opšteprihvaćene konvencije samo zato što za njih nikad nisu čuli ili ih nisu shvatili. Vreme faux knjige koja ima korice koje liče na prave, i ima stranice koje liče na prave, i ima slova koja pripadaju abecedi, ali koja ne saopštavaju ama baš ništa čitljivo ni suvislo. Vreme erzac znanja.
E sad, naravno da ne smatram kako će ova knjiga išta promeniti u tom nju vorld orderu, naprotiv, skoro sam pa sigurna da neće. Ali dobro će doći svima van tog megatrend-sistema, pošto nam eksperimentalno dokazuje ono što smo do sada samo bojažljivo slutili i čemu smo se potajno nadali – da tamo negde ipak ima ljudi koji ovakve knjige pišu i objavljuju. Ha! Dakle, daleko je od istine da na celoj našoj žanrovskoj planeti nema zdravog života, sad postoji i mogućnost da smo jedino mi ovde zarobljeni u jednom od njenih postapokaliptično sterilnih kutaka!
Ghoulu iskrene čestitke i na doktoratu i na ovoj knjizi, i da nam se svima posreći da iznađemo više ljudi kao što je Bodirogić, pa da imamo više ovako lepih zbivanja.
