NAUČNA FANTASTIKA, FANTASTIKA i HOROR — KNJIŽEVNOST > KNJIŽEVNA RADIONICA

CCW Palmerove priče

<< < (6/6)

scallop:
Ono kad čitalac više voli kokoške od petlova. Džaba što je baba glavni lik u GOLOŠIJANU. Uz male korekcije priča ladno može da bude gost ČUVARA ZVIŽDA I HOMOLJA III.

Kimura:
Ne samo da je baba glavna, nego je i muronja isprašila, ali džaba!
Priča može u treću homoljsku zbirku, itekako. A verujem i da bi Palmer mogao da napravi sopstvenu zbirku ovakvih priča.

Palmer:
Hvala na komentarima. Jeste ime priče mala varka, baba je glavni baja u priči. :lol: 


Inače, moguće da sam počeo malo bolje da pišem od kad je osnova pisanja proživljeno... ko klinac pola detinjstva sam proveo sa kokoškama na Dubašnici...i nije ti baš svejedno kad vidiš nekog da proverava...khm.. da l'  koka ima jaje, ali ni kad vidiš pijanu Vlajnu kako kune ceo komšiluk jer se žale na njene kokoške.


Jednom petlu sam vrat polomio štapom jer je krenuo da kidiše ko blesav. Jedno pile sam ukr'o čuvenoj vračari baba Miri iz Zlota i odneo ga u kola, pa je ćale, kad je saznao posle nekih sto metara vožnje u povratku iz posete, okrenuo kola gunđajući: "Jesi normalan, od vračare da kradeš?"  Mi se vratili, a Mira se nasmejala i kaže nosi. Ja šta ću, odneo je kući kod svojih pilića i prošao zajedno sa njom period inicijacije. Ne vole koke tuđince u svom jatu, ali sve je na kraju dobro prošlo.

Manje više i u današnjim kompanijama je ista priča.

Palmer:
Gološijan jeste zakukurikao ali sam posliušao savete ovde i omogućio Ćori, nadam se, da progleda. Do idućeg k(lj)uckanja i kukurikanja...

na linku:

https://drive.google.com/open?id=1HXnMEaL_l6C4w0ERrJT4HTo_LgDvrjro

Palmer:
Prođe još jedan kotilić. Nisam kuvao čorbu, ali sam zakuvao jednu priču. Ko 'oće da degustira, dobrodošao je...


Ilindanski kotlić

“Od  Svetog Ilije sunce je sve milije.” Rekao je usput zadrigli čovek, masne, jake i koju nedelju neobrijane brade dok je umakao  već treći komad hleba u kotlić odajući tako priznanje unuku kuvara klimanjem glave i spajajući kažiprst sa ispucalim palcem:

“Picikato!  Nadmašio si sebe Boro.  Bolje nego lane.“ reče punih usta obrativši se potom majstoru.

Nisam se slagao sa njim barem dok sam bio živ. Ne oko čorbe, već oko sunca. Ja volim tminu. Takva mi je bila priroda. Vrebačka. Lovačka.

Gde se ovo desilo? Ne pitajte. Da li na Dunavu  kraj Smedereva? Na Tisi ili kod moravskom keju, ne znam. Priča kao ni pesma ne voli da je držite u mestu kao što ni reka ne stoji u mestu već teče u naletima vodenih struja i nošena vetrovima,  talasima priča svoju nepekidnu priču.

Još kao embrion preživeo sam stradanje. To je u našem svetu normalno. Oko sto hiljada braće i sestara nestalo je u jednom zalogaju dušmanina još u periodu inkubacije.
Otac je imao pametnija posla umesto da nas čuva od grabljivaca. Jurio je druge ribe.

I po izleganju,  živeo sam dugo kao plen. Godine bivanja plenom zamenite lovačkim onda kada Vam zubi i leđne bodlje ojačaju dovoljno da svojm očima primetite kada dželat počne da okleva, a žrtva hvata tutanj ka površini kad naiđete na nju.

U međuvremenu ako ste srećniji da preživite, pokupite po koji ožiljak od štuke ili bucova pa čak i rođaka što se meni desilo. Ko će koga ako ne svoj svoga. 

Sreća me je pogledala da ostanem živ, ali ja na svoje desno oko više nisam mogao. Barem do smrti.

Ožiljak na oku omogućio mi je da postanem blaženi pirat među ribama.  Levo oko sam koristio samo da ošacujem po koju među njima, a šesto čulo za veštinu lova i preživljavanje. Možda imamo čulo više od čoveka, ali je čovek po prirodi varalica veća i od same varalice za kojom sam pojurio kao da sam som a ne kralj među slatkovodnim ribama. To je bilo prvi put da sam poverovao više svom levom oku nego li boku. I pogrešio sam. Da sam bar bio gladan.

Iako sam usisao džig na prvu, duboko, osetio sam probod udice tik na uglu usana. Borba kao borba. Na život i smrt. Kada postanete zabava svom protivniku i njegovoj publici, ishod se unapred zna. Nažalost usne su mi bile predebele za kontru na udici, a sajlu nisam mogao da precvikam. Ubrzo sam osetio šta znači biti  riba na suvom.

„Deda je l’ to smuđ?  Upitao je dečak držeći štap koji mu je deda u međuvremenu dao kako bi osetio po prvi put smuđa na štapu i namotavajući slabašnim ručicama najlon sve dok me deda nije dočekao meredovom.  „Mogu li ja da ga ubacim u čuvarku?“

„Jeste sine. Možeš samo pazi da ti ne ispadne“ Kotlić je sutra, a ne smem da se sramotim da kupujem ribu na pijaci!“ nasmeja se veseli starčić.

Doživotnu robiju prihvatio sam lako. Možda zbog dužine njenog trajanja. Uostalom, kao kralj morao sam da pokažem malo dostojanstva. Istina, ostale ribe mi nisu priredile naročiti doček. Doduše, crvenperke i deverike su uveliko već bile mrtve, jedino je babuška tvrdoglavo pokušavala da prođe kroz mrežu. Njima je bar lako, nisu naročito pametne, pa i ne shvataju šta im se dešava, a i komotninje se osećaju na suvom.

Valjda ih zato i smatraju korov-ribom. Na drugo vađenje čuvarke iz vode, završio sam u gepeku, škrge ukočile, vid mi se ubrzo zamutio, šesto čulo otupelo,  i moje levo oko je dočekalo večni mrak.

***
Premda nisam imao osećaja koliko je vremena prošlo znao sam da više nisam živ, barem ne u obliku u kom sam to ranije bio. Kažu da je duša u oku. Ponovo sam video svet, ali ovoga puta van vode. Shvatio sam da sam progledao na svoje desno oko i da sam samo mogao praćaknuo bih se na površini od sreće kao kad štuka lovi u sumrak, ali sam već bio prilično ukočen.

„Eto  vidiš sine, krljušti bodorke se lakše čiste, ali je meso smuđa bolje. Ako si lenj ili umoran možeš i da odereš kožu! Dodaj mi taj reckaviji.“ naredio je je Bora unuku, pokazujući na nož i držeći me sve vreme na mlazu vode.

„Vidi deda, mala ribica u stomaku! Je l’ to peš?“

Ima nečeg intimno sramotnog kada Vam rovare po crevima. Šta se koga tiče šta sam doručkovao i koliko sam jeo. Uostalom nisam ja kriv što nisam uspeo da ulovim ništa bolje od te male glavate rugobe. I lovci imaju pravo na loš dan, uostalom, džig sam zagrizao u nameri da  ubijem gorušicu od peša.

Mrak me je dočekao nauljenog i usoljenog u komadima sa ostalim ribama. U frižideru. Kriška limuna bila mi je preko desnog oka tako da mi je vid bio zamućen. 

Ubrzo sam zaspao.

Popodnevno ilindansko sunce gledalo me u moje desno oko probudivši me iz sna.
Okolo je treštala muzika sa ringišpila i nadjačavala šatorsku pevačicu. Ispred mene. Reka. Po poslednji put je gledam, nekuvan.
Preko poređanog luka, majstor je poređao belu ribu, nasuo litre vode iz galona.


„Evo deko pravo iz reke!“ reče unuk donoseći punu dvolitru u jednoj ruci i punu čuvarku sitnih cverglana u drugoj.

„Naspi slobodno vodu iz reke sine, moraju ribe da se priviknu na svoje prirodno stanište. „ reče deda dok je mali ponosno sipao vodu u kotlić, čini se,  radujući se više ovom nestašluku nego kulinarskoj lekciji.
„Da stavim i žive somiće deda?“
„Stavi sinko, nek okrenu poslednji krug dok su živi.“

Somići odigraše varoški ringišpil smrti i deda dohvati i mene jedinog smuđa među ribom i ukaza mi čast da poslednji uđem u kotlić. Doduše u delovima.

Posle par minuta kuvanja poželeo sam da probam komad raskuvane deverike koja se šepurila sa belim lukom u ustima. Tek kada je majstor promešao kazan osetio sam ljutinu bibera i aleve. Mada nikad nisam bio biljojed prijao mi je lorber.

Imao sam osećaj da plivam narodno kolo sa ostalim  ribama i celerom u kovitlacu varjače igrajući u ritmu cigana trubača koji su se tu odjednom stvorili.

„Ajde begajte, rasteraćete mi publiku, takmičenje još nije gotovo. Svirajte takmičarima ja kuvam za svoju dušu ovde.“ Odmahivao  je deda Ciganima.

„U bre majstore će pobediš ionako, vi’š šta je ljudi! Daj koju banku za sreču.“ Reče omanji pogureni čovek koji  je pratio orkestar pružajući šešir.

Cigani ko cigani, nije ih lako oterati pa je Bora hteo ne hteo morao da izvadi dve crvene dok je unuče preuzelo dirigensku varjaču prešavši sa Užičkog na Staru Vlajnu. Sitan vez. Veselje je samo pojačalo vino.

Dva decilitra nama u kotlić, ostatak okupljenim ženama. Vino i riba ruku pod ruku idu. A bogami i žene se do’vatiše u kolo pa stadoše da vrte krug oko kazana. Svi smo se vrteli u smeru kazaljke na satu osim oca i sina koji su ponosno gledali predstavu. Kovitlac kola u smeru kazaljke na satu kao da je ubrzavao zalazak  sunca.

Iznenadni starčev zvižduk izazvao je tajac na keju. Trubači su spustili trube a žene popravljale svoje frizure.

„Dosta igre, valjam nam jesti! Mali dodaj tanjire!“

Opaučio me je kutlačom po glavi već kod prvog tanjira. Komadiće mog mesa sipao je zajedno sa čorbom. Jedan, drugi, treći tanjir. Ljudi su se tiskali čekajući u redu svako svoju porciju. Hor srkanja bio je propraćen udarcima kutlače poput gonga o skoro već prazan kotlić.

„...Nadmašio si sebe Boro. Bolje nego lane. Sluša li te ovaj mali?“
„Čuje, čuje...“ nasmeja se starčić.
„Pa ti si bolji pecaroš od dede, je l’ vidiš šta si sve upecao?“, namignu čovek pokazujući na žene koje su završavale svaka svoju čorbu.

Dečak ne shvatajući čoveka dohvati moju glavu iz kazana i podiže je kao kakav pehar.

„Ovo sam upecao!“
„E ako budeš kuvar upola  kao deda nema zime za tebe!“ reče debeli.

Žene su zagrajale i zatapšale i dečak me je radosno zafrljačio pravo u...reku.

***
Rođen u vodi. Spašen pričom i vodom.


Poslednji zalazak ilindanskog sunca gledao sam tonući ka dnu reke u kojoj sam i rođen.


Gde se ovo desilo? Ne pitajte... Priča kao ni pesma ne voli da je držite u mestu kao što ni reka ne stoji u mestu već teče u naletima vodenih struja i nošena vetrovima,  talasima priča svoju nepekidnu priču.

Navigation

[0] Message Index

[*] Previous page