NAUČNA FANTASTIKA, FANTASTIKA i HOROR — KNJIŽEVNOST > KNJIŽEVNA RADIONICA

Priča, novela, novelica, roman.

(1/1)

kvarc:
Poštovani čitaonica i ostala mitološka bića, postaviću ovde deo mog "romana", koji verovatno nikada neće biti završen...mada (n)ikad ne reci (n)ikad. Ako neko izdvoji vremena da pročita moj nečastivi uredak, biću mu, razume se, vrlo zahvalan i zauzeću se za njega u svojim molitvama pred Azathoth-om.


*****

Probudila me je graja, koja je odjednom ispunila čitav prostor. Buđenje uvek nalikuje sporom paljenu TV aparata s kraja osamdesetih, kome je potrebno vreme da ugreje svoje staračke katodne cevi. Osećao sam toplo pulsiranje na koži lica, na sebi imao maskiranu uniformu i blatnjavi kalašnjikov pokraj svoje butine. Zatekao sam se u plitkom rovu, okružen praznim konzervama i paklicama „classic“-a.
Nisam znao šta da očekujem kad promolim glavu iznad vreća peska, koje su oivičavale na prečac iskopanu rupu - naše masakrirane trupe i pir Orkova pridošlih s one strane granice, vojnu vežbu koja je prerasla u rock `n` roll sprdnju ili kakvu nadrealnu scenu koja svedoči o apsurdnosti rata.
Zario sam stopalo u još uvek meku zemlju, podupreo se rukama i trapavo podigao iz rova.
Prvo što sam ugledao bio je jedan njihov, ležao je u grču, iskolačenih očiju i razjapljenih ustiju iz kojih je virila bržljivo smotana cigara. Između palca i kažiprsta držao je čašicu rakije. Čudan način da se nekom oda počast. Shvatio sam da je njegov donji deo tela raznesen; od pantalona ostali su samo dronjci iz kojih je virilo pokidano meso i krhotine kostiju. Na ugljenisanoj travi ugledao sam nešto što je zaličilo na njegove testise. Osetio sam mučninu i jedva se suzdržao da ne povratim. Brzo sam se sagnuo i uzeo mu čašicu rakije uz ruke.  Pomirisao sam, bila je loza. Ispih je na iskap.
  Nedaleko, brisanom prostoru, i naši, i njihovi, pušili su, pili, pekli roštilj. Protrljao sam oči i pokušao dubokim disanjem da primirim snažnu vrtoglavicu. Prebacio sam svesnost na svoje telo - cipele su bile tesne, meso butina je drhtalo, žmarci su se peli uz pršljanove kao alpinisti, hladan znoj kapao je niz vrat, a u ušima je tutnjila improvizacija džinovskog timpana. Diši polako, diši, duži izdah – šaputao sam tiho.
– Ajde Srebrni, gde si odlutao, dođi kod nas – dozvao me je narednik i prekinuo moju meditaciju za slučaj nužnosti.
Sedeo je sa jednim Orkom pokraj vatre i igrao šah. Pili su rakiju iz plastičnih flaša koka-kole. Bila je jaka, svaki put kada bi otpili gutljaj načinili bi grimasu ravnu porodiljskoj.
– Ovo je, Đin beše? – upitao je narednik omanjeg čoveka koji je sedeo na oborenom deblu.
– Ja, ja, naturlich, Đin – odgovorio je i verovatno nesvesno potapšao crnog orla na svojoj uniformi.
– Šta kažeš na lozu, dobra a?
– Doblja, nema kod nas u Švajcarsku – odgovorio je uz osmeh.
– Domaća! – povika narednik ispivši pozamašan gutljaj i kolutajući očima kao da pogledom prati neku pticu na nebu.
Oko nas puške su bile poređane tako da su činile pentagram. Ispražnjene zelene kutije ležale su razbacane po mokroj travi. Rasuta municija svetlucala je na travi kao nitne na zelenoj somotskoj košulji. Lica leševa, na koje se niko nije obazirao, bila su prekrivena stripovima.
– Rasčistićemo to kasnije – narednik je prekinuo moje razmišljanje. – Znam da ti sve to deluje grozno, ali svi smo toliko bili zatečeni situacijom, da smo rešili da je iskoristimo najbolje što možemo.
– Izvinite naredniče, još uvek se ne osećam baš najbolje – odgovorio sam.
– Uzmi malo rakije, moj tast je pekao, odlična je.
Otpio sam povećio gutljaj. Zaćutao se na trenutak, pa pomalo ljutio pitao:
– Šta se naredniče do kog kurca desilo ovde?
– Eh, Srebrni uvek si bio nestrpljiv – odgovorio je i teatralno potigao ruke u nekakvoj erotsko-besedničkoj gestikulaciji. – Prosto je, tabali smo se, vidiš koliko smo Orkova pobili ( bez uvrede Đin ) i odjednom smo shvatili da... ma vidi sam.
Izvadio je je beretu iz fotrole, njen crn metlani oklop blistao je na jutarnjem suncu, uhvatio cev i tutnuo mi pištolj, drškom okrenutom ka meni, u ruke.
– Evo ti, pucaj u Đina! – rekao je tako da zvuči kao naređenje.
Ćutao sam.
– Pucaj, šta gledaš! – nastavio je.
– Izvinite gospodine, ali likvidacije zarobljenika je protiv Ženevske konvencije – odgovorio sam.
I narednik, i Đin, propisno su se ismejali, rumeni od rakije.
– Sljobodno, šta ti je, pucaj, zamišlji da sam kecao tvoja žena – rekao je Đin. – Izvini na moja srpski, nije toljko dobar.
– Ajde pucaj, nemoj si pička Srebreni! – vikao je narednik.
– Odbijam to da učinim  gospodine – odgovorio sam.
– Daj ovamo taj pištolj, seronjo jedan!
 Narednik je oteo beretu iz mojih ruku, repetirio je i usmerio ka Đinu, koji je celu tu situaciju posmatrao sa blaženim osmehom. Scena je dobila karakter jeftine školske predstave, ma koliko se trudio da okine obarač neka unutršnja sila ga je sprečavala u tome. Pomislio sam, kako nikada nisam bio svestan koliko je narednik dobar glumac, lik mu je zaista bio u grču, delovalo je kao da se čitavo njegovo biće i telo trude da ispale taj sudbonosni hitac.
– Eto vidiš da je nemoguće – rekao je narednik, a zatim dao pištolj našem prijatelju s one strane državne granice.
– Ne brini Srebrni – rekao je Đin, a zatim usmerio cev ka meni.
Shvatio sam da mi život zavisio od onog na koga sam juče pucao i na čuturici pravio rez za svakog koga bi pogodio. Kraći rez za potencijalno ranjenog, duži za, nadam se, mrtvog. Oružje mi je ostalo u rovu, znao sam da će me jednoga dana sitnica koštati glave. Karmičko prokletsvo - onaj koji je suviše motrio na sitnice, od sitnica će i stradati. Pravdao sam to hipnozom kasnog proleća, dabome, to me je nagnalo da zaboravim na sebe i da ispuzim iz one usrane rupe, bez njegovog veličanstva Kalašnjikova.
Život je katupult na koji nas posade dok smo još u pelenama i lansiraju, usput u letu naučiš da čitaš, da se brijaš, ako imaš sreće da savladaš neku veštinu koja će ti doneti nešto love, toplih, orošenih žena i ugleda međ’ pustom rajom, pre no se svom silinom zalepiš o zid neprijateljske tvrđave i pretvoriš se u masnu fleku krvi, a odbrana ni za delić ne postane trošnija.
– Sada Đin ubiti tebe – rekao je i repetirao pištolj.
Nije bilo vremena za gubljenje, još uvek sam imao nož za pojasom, onaj lepi Rambov, sa reckama i finim žljebovima za presecanje mesa. Koliko imam vremena, sekund, verovatno pola od toga, da se bacim na njega, ščepam mu pištolj, udaljim cev negde dalje od sebe i zarijem mu vrh noža u gušu.
Tik-tak.
Srušili smo se kraj logorske vatra. Čvrsto sam mu zgrabio desni zglob, prislonio koleno na grudi i pokušao da zabijem vrh noža u njegov vrat. Pokret je u početku tekao glatko, zabacio sam ruku kao kad strelac nateže luk, kontrahovao rame i biceps, setio se silnog trabunjana o kinetičkom nizu. Siguran sam da ću proburaziti njegovu debelu karotidu. Biću umazan krvlju, to je bedno. Moraću do potoka da operem uniformu, isperem usta, uši, očistim sukrvicu oko noktiju.
Tik-tak.
Suviše znoja izbija iz mene. Osećam kontra-silu koja mi ne dozvoljava da dovršim pokret. Svest tone u penušavu izmaglicu. Glava je postala balon koji se na koncu drži za ostatak tela. Ne kotrolišem svoje udove, ni disanje. Gutam vazduh brzo, grudi mi vibriraju kao uplašenom zecu. Đin i ja ostajemo zaustavljeni u nedovršenom pokretu.
Narednik prilazi i lupi nam po šamar. Ispuštam nož iz ruke, svest je ponovo pokrenuta, čula izoštrena; ponovna sloboda u udovima prija. Ležim na zemlji i gledam oblake, u zlatnom čunu, njiše se tvoje srce, Elise, na pustom nebu. Palim cigaru kao posle seksa. Đin ustaje, trese prašinu sa sebe i pruža mi ruku. Nevoljno ustajem i sedam na posečeno deblo. Narednik mi dodaje termos pun tople kafe. Tapše me po ramenu, kaže, dobar si ti dečko. Ćutim, zatim tražim rakiju, dodaje mi i ratluk koji je izvadio od nekud. Primirio sam se.
– I koja je radna hipoteza – pitao sam?
– Pa svako ima neku svoju verziju – odgovorio je narednik. – Ovaj ovde je bio programer, i on smatra...
– Da, da, programer, ali onda povukao me nacionaljizam, a i ljudi u Svajcarsku su tot von innen – uzvratio je Đin. – Ćemu život ako ne radiš nešto veljiko, ćemu život ako ne pomogneš svoja narod da se osljobodi.
– Pa šta ti misliš, o čemu se ovde radi ? – upitao sam ga.
– Znaš njemaćki?
– Ne.
– English?
– Sure.
– I think it might be a computer simulation, they are reproducing a certain model, a behavior of a system of social interactions on the Balkans near the end of the 20th century – rekao je Đin tečnim British akcentom.  - So now, I guess, they are trying out all the possible variables, no matter how surreal they are.
– Jeb`o vas taj latinski! – uzviknuo je narednik. Voleo je da se pravi neobrazovaniji no što jeste, smatrao je da je to dobro za karijeru. Uostalom gotovo pa je i dao celu prvu godinu filozofskog fakulteta u Skoplju.
– A šta vi mislite naredniče, šta se ovde dešava? – upitao sam.
– Pakao – odgovorio je brzinom Tomahavka u poniranju. – Mrtvi smo i smestili su nas u pakao.
– Zar vi niste komunista?
– Širiš predrasude o našoj vojsci, kao mi smo svi po vama Evropejcima komunjare. Ako išta, ja sam zen-komunista!
Narednik je ustao, načinio par koraka, a zatim salutirao na ivici ponosa. Gledao je ka suncu koje se oslobodilo krošnji u koje se zapetljalo na vrhu brežuljka, takozvane kvote A18. Imao je tog posebnog sjaja u zenicama, koji samo duboko zamišljeni ljudi skloni fantaziranju mogu imati, uglavnom ludaci, pijanice i pasionirani kolekcionari pornografije. Ustalom, šta je pa ludak nego neko ko spaja stvari i pojmove koji su u dubokoj suprotnosti.
Pretpostavimo, čisto iz moje intimne radosti, da je video kako nadiru zastave sa crnim krugom Enso Zen simbola, grimiznu zastavu komunističke Kine, lepršavu trobojku carske Rusije, izbledele boje SFRJ memorabilija i crni barjak Jugoslovenske Vojske u Otadžbini, kako u dijalektičkom jedistvu marširaju što dalje od polazišta, što dalje iz maglovite kotline.
Satira u vojsci je prirodno stanje uma, vojnik je ili mrtav, ili u permanentnom stanju ismevanja stvarnosti.
– Zen komunista, zar zene mogu biti komunisti? – upita Đin. – Ako se osećaš i kao zena, i ako se oseća kako komunist, ja te cenila kao protivnika svejedno.
– Zezajte pederi, zezajte – rekao je narednik gladeći vrhovima prstiju svoju trdonevnu bradu. – Suština zena je uklanjanje duhovnog vlasništva koje smo stekli, to su naše navike, karakterne crte, naši strahovi i disfunkcionalne veze, dok je suština komunizma uklanjane privatnog vlasništa nad materijalnim dobrima koja imamo. Dakle, prazan um, jednako, prazan džep. Sve imaš upravo zato, što u stvari, nemaš ništa.
– Piši ovo Silber – napomenu mi Đin. - Sergeant ist Philosoph, gefangen im Körper eines Soldaten.
– Ma pusti pisanje, uzmi još rakije – rekao je narednik i izvadio iz ranca još jednu flašu.– Loza je svakako efikasnija od filozofije.
Otpio sam gutljaj i uštinuo ruku preko tkanine košulje. Nikada nisam verovato u tu priču, da ta minijatura bola koji ćeš naneti svojoj koži, može trgnuti iz sna.
– Ovo vreme, teško je za pero... – rekao sam i vratio se u rov.
Prekrio sam glavu vojničkom jaknom, pod obraz stavio svoje preklopljene dlanove i nadao se ću usnuti još dublji san. Smrt je tako jednostavna, život bespotrebno komplikuje istoriju.

Boban:
Kada na čitanje nudiš nešto što nije celina, nego deo, onda mi ne možemo da vidimo kako barataš sa celinom, kako gradiraš bitno od nebitnog jer uvek može da se ispostavi da je nešto zbog nečega što nije na ovim stranama zapravo prioritet.
Kada daš izvadak onda praktično nudiš literarni ispis da se proceni i ništa više.

kvarc:
Problem je sto će celina imati pretpostavljam bar 40000 reči, a trenutno sam tek na 13500 ( neću reći da pišem roman, roman je strašna reč, božanstvo koje ne valja olako pominjati ). Ovaj deo sam stavio jer mi se čini da može predstavljati kakvu minijaturu i da funkcioniše kao zasebna priča. Ne znam možda grešim.

kvarc:
"kvarc and 0 Guests are viewing this topic." ...sta se desilo ovde?  O kakvoj je zombi apokalipsi rec?:P

Navigation

[0] Message Index