NAUČNA FANTASTIKA, FANTASTIKA i HOROR — KNJIŽEVNOST > KNJIŽEVNA RADIONICA

Kraj i početak

(1/21) > >>

Dusan Arsenovic:
Bitka kod Bileće
27. april, Leto Gospodnje 1388.

Kroz proreze vizira, posmatrao je turske odrede kako pristižu i grupišu se na drugoj strani polja. Lala Šahin, njihov zapovednik, je, ili bio lakomislen, ili nedokučivo lukav, kada se odlučio za uobičajenu formaciju. Vlatkov plan bi možda mogao i da uspe.

Međutim, Radič Sanković je bio nervozan. Trudio se to da ne pokaže pred vojnicima, ali grčevito stezanje uzdi i brada poduprta šakom skupljenom u pesnicu odavali su njegove predosećaje. Činilo mu se da čak i kao gavran crn konj pod njim poigrava i rže više nego uobičajeno.

Sunce je vojevalo sa oblacima, bledo osvetljavajući poljanu srebrnastosivim zracima. Činilo se da su obaci svakog časa sve gušći. Sjajno, samo nam pljusak i blato treba! Slike vranca kako lomi nogu u potocima sprane crnice pomešane sa krvlju i vlažnih struna na lukovima počeše da mu opsedaju um sve dok nije zažmurio uz uzdah.

Bilo je to normalno stanje pred bitku. Veterani su pored ognjišta, uz pucketanje plamenih jezika, pričali o mislima koje poput lešinara kruže nad šlemom ratnika i o hladnim prstima čiji gvozdeni stisak pronalazi svaki želudac. Strah i napetost su se mogli namirisati u tim trenutcima. Mnogo je lepše slušati bajke nego zaista okusiti ono o čemu govore.

Duboko je udahnuo i, ne dozvolivši sebi da razmišlja o mučnini koja mu se pritom širila trupom, spustio ruku na balčak svog mača uz zveckanje čelične rukavice. Težina kacige se sručila na glavu i vrat, ali su prsti obavijeni oko drške oštrog komada čelika davali osećaj sigurnosti. Bio je to njegov ritual za prikupljanje hrabrosti i snage.

Sa desne strane, začuo je konjska kopita i sporo okrenuo glavu. Ponosno uspravljen u sedlu, približavao mu se Vlatko Vuković na svom riđem pastuvu. Oklop mu je bio blistav, svedok mnogih bitaka, ali idalje očuvan. Uz bok zapovednika, poput nekog dosadnog insekta, jahao je mladi stegonoša, pogrbljenih ramena pod težinom zastave na kojoj se šepurio crveni grb Kosača.

Radič uz škripu podiže vizir u znak pozdrava i poštovanja kada Vlatko dojaha do njega, a zapovednik učini isto. Pogledi ljudi spremnih da zaplešu u ritmu smrti se pri tom susretoše, ali ne sukobiše.

Obojica su predvodili vojsku, ali Radič je prepuštao Vlatku glavnu ulogu. Ipak je on bio gospodar Huma u koji su pljačkaški odredi upali i sejali nesreću i njegova dužnost je bila da ih zaustavi. Međutim, Radič je otišao par koraka unazad na brvnu, ali se nije sasvim pomerio sa njega.

„Čini mi se da ćemo ih razbiti”, odmah je prešao na stvar Vlatko, „ali to mi ne pomaže da se oraspoložim. Um mi se pomračio.”

Radič sporo klimnu.„Znam kako ti je. Pitam se da li je ovo neki pljačkaški trik, mada ni sam u to ne verujem.”

Vlatko se zagleda u tursku vojsku koja se činila spremna.

„Razmišljamo isto, ali verujem da je pre u pitanju nedostatak ratnog umeća. Sve polažu na brojnost, kao da ih Pločnik ništa nije naučio. Na našu sreću.” Radič ništa ne reče, pa su sedeli u tišini nekoliko trenutaka.

”Gospodaru, je li vreme za pokret?’’, upita barjaktar. Svi su želeli da počne bitka, da odgnaju napetost, ali golobradi mladić skoro da je bio nestrpljiv. Radič prezrivo frknu pomislivši: Želi da ’’izgubi’’ barjak, a nije svestan da i mnogo vredniju stvar može izgubiti u bici.

”Jeste, momče, zaista’’, udostoji ga odgovora Vlatko dok je okretao konja usklađenim pokretima uzdi i radom nogu, tako da je bio spreman da jurne u pravcu neprijatelja. Barjaktar ga je pratio, manje vešto, ali uspešno.

Radiču srce zalupa. Došlo je vreme. Bacio je pogled unazad, gde su njihove trupe stajale u senkama svojih šlemova, barjaka i konja, lica ispisanih strahom. Ponegde bi se začulo grcanje između zarđalih verižnjača, naizgled kukavički čin. Ali svi ljudi koji su stali tog dana da se suoče sa Turcima su morali imati makar zrno hrabrosti. Svi bi oni ridali kada bi znali koliko ih se neće vratiti svojim poljima, brdima, planinama, rekama, roditeljima, ženama i deci... Možda ću i ja biti među onima čije će oči pojesti vrane, turbno pomisli Radič spuštajući vizir.

Od trenutka kada se rog oglasio i mač bio isukan iz ukrašenih korica za pojasom, razum je napuštao vitešku kacigu. Radič obode konja, videvši da je to uradio i Vlatko pored njega, i uz urlik koji se izgubio među ostalim glasovima jurnu preko polja.
Pred njegovim očima, vizir je nestao i sasvim se jasno mogao skoncentrisati na samo jednu stvar. Turke.

U ušima su mu odzvanjali topot kopita i tutnjava ljudskih stopa iza i pored njega sve do prvog sudara. Tada se dva talasa oružja i ljudi razbiše jedan o drugi uz strahovit prasak i lomljavu, koji zaglušiše sve ostale zvukove.

Radič snažno povuče uzde, okrećući konja na bok kako bi izbegao da naleti na džilite dvojice protivničkih vojnika. Znao sam da je trebalo da uzmem i koplje! Vranac ga posluša uz njištanje i blago propinjanje, ali vrhovi koplja ostaše veoma blizu Radičevih prsa. Jedan zamah je bio dovoljan i oružja ostaše osakaćena.

Bilo je teško upravljati uplašenim konjem u nastaloj gužvi, ali Radič je bio dobar jahač.Veliki ratni konj se okrete ponovo glavom ka neprijateljima, pokušavajući da se svojevoljno povuče unazad. Nije bio naviknut na ignorisanje bolnih vrisaka, udaranja čelika o čelik, fijukanja strela i psovki za razliku od gospodara.

Radič ulete među vojnike sa džilitima, koji su sada u rukama imali sablje. Jedan je brzo ostao kraći za glavu, jer nije uspeo da parira udarac, poprskavši čizmu i vrančev bok krvlju. Njegov saborac je dobio strelu u lopatice od srpskih strelaca na konjima, a zatim ga je Radič dokrajčio dok se izvijao u bolovima.

Pešaci njegove vojske, u zakašnjenju za konjicom, tek su u tom trenu ušli u borbu, potiskujući sve pred sobom. Radič nije imao izbora nego da krene da krči sebi put, kako se ne bi u potpunosti zaglavio između pešadije i neprijatelja. Strela mu prolete pored glave dok je mamuzao konja.

Ratni užas ga je odavno uhvatio, tako da je svim tim strancima pred sobom oduzeo ljudskost kako bi se nosio sa krivicom. Iako čudnog izgleda, sa turbanima i tamnijeg tena, bili su to obični ljudi. Većina su zli, znao je, ali njegovo nije bilo da sudi. Međutim, u žaru borbe, to saznanje je snažno potiskivao.

Mač u Radičevoj ruci je prosecao stazu kroz trnovito žbunje i šiblje, koje je znalo da ubode i ožeže, ali oštrica je prolazila kroz njihove zelene stabiljke veoma lako. Neki udaljeni izdanci su ga gađali trnovima, ali nisu mogli pronaći slabe tačke oklopa.

Iza i pored njega su nastupali drugi ratnici zajedno sa svojim sledbenicima, čineći isto što i on, manje ili više uspešno. Neki od njih su podlegali pred trnjem i šibama, ali drugi su uvek bili tu da popune prazno mesto.

U retkim trenutcima kada bi postao sasvim svestan, Radič se osvrtao kako bi proverio šta je sa njegovim sledbenicima. Znao je da treba da ih povede tim pravcem po planu koji mu je odjekivao u mislima, ali nije ni morao da ga se seti. Bio mu je toliko poznat da ga je instinktivno sprovodio.

Sve manji broj korova i pojava Vlatka u vidnom polju vratila je Radiča u stvarnost. Bilo je to kao buđenje iz sna. Osetio je bol u slepoočnici, gde mu je kaciga bila ulubljena, i modrice u nastajanju počeše da mu oživljavaju svuda po telu. Stisnuo je zube, iako je želeo da jauče. Nadređeni to ne smeju dok ne ostanu bez uda, prisećao se dok je mač zabadao u protivnika.

Vlatko Vuković se na svom pastuvu i u blistavom oklopu, sada prošaranim crvenim mrljama i ogrebotinama, probijao nedaleko od njega. Barjaktara više nije bilo, ali su drugi jahači, oklopljeni, jahali uz zapovednika. Mogao je da zamisli kljun čelične ptice koju su oni načinili u formaciji klina pri probijanju neprijateljskih redova. Bilo mu je žao što je to propustio.

Idalje vitlajući mačem, pogledom je krstario bojištem u potrazi za Lalom Šahinom. Želeo je da izađe na megdan Turčinu i pridobije slavu, ali nije mogao da ga pronađe. Ako nije mrtav, tela izgaženog u stampedu kopita i vojničkih čizama, onda je pobegao podvijenog repa. Radič se osmehnu.

Nije ti ovo reka Marica, Šahine, pomisli on dok je usmeravao konja ka neprijateljskim leševima i ranjenicima. Mi nismo pospani vojnici oko logorske vatre, niti je Vlatko Uglješa Mrnjavčević. Ovo je naše kraljevstvo!

„Bosna!”, uskliknu Radič i svi vojnici prihvatiše njegov poklič. Bili su umorni i povređeni, ali znali su kada treba slaviti pobedu. Nijedan neprijateljski vojnik nije ostao na nogama.

Radičev vranac napravi napravi krug u mestu, blagim propinajnjem i kontrolisan gospodarevim uzdama. Njištao je radosno ili su tako makar vojnici tumačili. Zatim krenu kasom ka Vlatku.

Zapovednik je sjahao sa konja, skinuo svoju kacigu i bacio je na zemlju. Gledao je u pravcu u kom su Turci bežali, spasavajući žive glave. Radič je takođe iskočio iz sedla kada je stigao do mesta gde su ležale gomile leševa turskih strelaca. Bio je to suprotan kraj polja, onaj u koji je pre bitke škiljio, a u blizini je sigurno i logor.

„Hoćemo li ih pojuriti?”, upita Radič, čisteći mač o plašt poginulog vojnika.

„Ne, ljudi su umorni i povređeni. Neka odu i kažu sultanu da Hum neće biti utočište za ološ.”, odsutno uzvrati Vlatko. Pogled mu je idalje počivao na beguncima.

Radič slegnu ramenima i vrati mač u korice uz zvonko oglašavanje čelika. Bilo mu je drago da je preživeo. Okrenuo se ka neprijatnoj slici, bojištu i svojim vojnicima. Među kopljima pobodenim u zemlju, barama i baricama krvi, unakaženim leševima i delovima tela koji su ležali delimično prikriveni travom, veliki broj ljudi je ostao živ. Neki su bili na nosilima, neki oslonjeni na saborce sa rukom preko njihovih leđa, ali idalje su disali. Bio je to veliki trijumf.

Sunce se na tren sasvim promoli kroz oblake, obasuvši vojnike kišom zlatnih zraka. Radič se pobedonosno osmehnu i skinu kacigu, što je izazvalo nalet bola u slepoočnici. Međutim, nije ga bilo briga. Stavio je kacigu pod ruku, nadlanicom obrisao znoj koji mu je orosio čelo i počeo da skida rukavice.

„Konačno smo ih pobedili. Biće to kraj turskih pljačkaša u ovim krajevima. Neće smeti da se vraćaju”, komentarisao je naglas euforični Radič dok je Sunce ponovo nestajalo sa neba.

„Delom si u pravu”, progovori Vlatko dok mu se pogled idalje gubio u daljini. Radiču se činilo kao da mu glas dolazi iz pećine.„Oni se neće vraćati još neko vreme u Hum. Ali ovo nije kraj naših nevolja sa Turcima. Ovo je, nažalost, tek početak.’’

Radič je ostao nem i nepomičan. Nije mu se dopalo ono što je čuo niti način na koji je Vlatko pritom govorio zato što je znao da je zapovednik u pravu. Žmarci mu se popeše uz kičmu i ukus pobede iznenada postade gorak. Rukavica uz zvečanje pade na tlo, ali Radič na to nije obratio pažnju.

Munja raspara oblake poput ožiljka, a ubrzo se oglasi i grom. Iz radoznalosti, privučeni grmljavinom, pogledi preživelih se vinuše u visine da posvedoče prvim suzama, prolivenim za buduća vremena.

Već sam čuo da ništa ne valja, ali kad već hoćete da se reklamiram i ovde  :D  Malo je drugačije nego na Art-Animi, ali opet, negativni komentari me neće iznenaditi  :(

Tex Murphy:
U pitanju su TRENUCI a ne "trenuTci", a "i dalje" se i dalje piše odvojeno a ne zajedno. Takođe, ima još dosta sitnih grešaka u kucanju.


--- Quote ---Iz radoznalosti, privučeni grmljavinom, pogledi preživelih se vinuše u visine da posvedoče prvim suzama, prolivenim za buduća vremena.

--- End quote ---


 :x  Zar nikako nije moglo bez ovoga?


--- Quote ---Lala Šahin, njihov zapovednik, je, ili bio lakomislen, ili nedokučivo lukav, kada se odlučio za uobičajenu formaciju.
--- End quote ---


Previše zareza!!!


--- Quote ---Pogledi ljudi spremnih da zaplešu u ritmu smrti se pri tom susretoše, ali ne sukobiše.

--- End quote ---


A?  :?


--- Quote ---Ratni užas ga je odavno uhvatio, tako da je svim tim strancima pred sobom oduzeo ljudskost kako bi se nosio sa krivicom. Iako čudnog izgleda, sa turbanima i tamnijeg tena, bili su to obični ljudi. Većina su zli, znao je, ali njegovo nije bilo da sudi. Međutim, u žaru borbe, to saznanje je snažno potiskivao.
--- End quote ---


Zar nije moglo bez ovoga?

Itd., slične primjedbe važe za još neke rečenice.

Inače, možda sam nepažljivo čitao, umoran sam i tome slično, ali ne uspijevam da vidim ni SF ni F u ovoj priči. Takođe mi izmiče poenta iste.

Dusan Arsenovic:
Pa i nije fantasy priča, nego istorijska  :) Poenta je to što je ova bitka uvod u naše nevolje sa Turcima, kao što naslov kaže. Mislili smo da je gotovo, nakon par sitnih pobeda, a na kraju nas porobiše  :(  Ispraviću gramatičke greške i zareze, ali primedbe tipa ''zar nije moglo bez'' ne mogu da sprovedem. To je sastavni deo opisa bitke i jedan od stubova priče, a kad bi ih izbacio, nastao bi 2 puta veći haos  :o

Cornelius:
Krupno pitanje je sta je svrha ove price. Zasto je ona napisana? Koja je namera autora? Spominju se srpska imena ljudi, ali to moze da bude i bilo koji ratnik u bilo kojoj zemlji, jer je u pitanju niz opstih mesta. Nedostaje ikakav pokusaj karakterizacije. U cemu je intriga? Sta je zaplet ove price? Prica nalikuje ambijentalnoj slici, bez motivacije. Stilski je nedoterana i sadrzi mnostvo nezgrapnih recenica, kao i niz stereotipa bez veceg znacenja => o mučnini koja mu se pritom širila trupom; zastave na kojoj se šepurio crveni grb Kosača; Pogledi ljudi spremnih da zaplešu u ritmu smrti; trupe stajale u senkama svojih šlemova, barjaka i konja, lica ispisanih strahom...

Neophodno je odluciti se sta je cilj autora. Ako on zeli da kaze: "Poenta je to što je ova bitka uvod u naše nevolje sa Turcima, kao što naslov kaže.", treba se to ukazati kroz pripovedanje, a ne samo kroz naslov. Ako je glavni cilj trebao da bude "Mislili smo da je gotovo, nakon par sitnih pobeda, a na kraju nas porobiše" treba pronaci nacin koji ce ce eksplicitno ili implicitno nagovestiti tako nesto citaocu. Na mesto holivudski snimljene bitke, bolje je opredeliti se za nesto licnije, intimnije, reljefnije, sto bi vezalo osecanja citalaca za ono sto mu se pripoveda. Smisliti zaplet, uneti jedan do dva karaktera, naciniti jednostavnu strukturu, ritmizirati pricu, a potom, promeniti stil, izbaciti stereotipe u figurama i upotrebiti sto manje prideva.

scallop:
Rečeno ti je da ovo ne valja. Da li zaista misliš da daviti ljude naokolo ima u sebi nečeg stimulativnog? Preselio si loš tekst sa Art-Anime na ZS. Marš, u ćošak i da te ne vidimo još dve godine najmanje. Sva uputstva si dobio tamo i prekini već jednom!

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page