NAUČNA FANTASTIKA, FANTASTIKA i HOROR — KNJIŽEVNOST > KNJIŽEVNA RADIONICA

Sinovljevi tripovi...

(1/167) > >>

Son of Man:
Znam da nije SF al kad nemamo gde drugde, naime ovo je jedan od mogucih INTROA, zanima me misljenje ljudi ovde...naravno sve napisano se i desilo u real lajfu, ostre kritike su vise nego pozeljne :


22h, svetla se gase. Šta sad da radim u pičku materinu ? Noga me i dalje cima nesmanjenim intenzitetom, nema šanse da se smirim i zaspim, i kolko vidim ostale su mi samo dve opcije, il' da kukam dežurnoj sestri il' da probdijem čitavu noć u mukama. A kad kažem MUKE zaista tako i mislim jer mi je izgleda zbog reakcije na neki od buljuk lekova kojim nas ovde kljukaju i bodu, desna noga počela opasno da se grči i da se uvrće na unutrašnju stranu, ma ne mogu to stanje ni da opišem kako treba, to mora se doživi.

Dok su svetla bila upaljena još sam i mogao da smanjim tenziju ćopajući u krug ko manijak po odeljenju, ali sad kad su ih pogasili nema znači šanse, izbaciće me dežurna sa hodnika na keca ako me izvali da bauljam. Prilazi ortak mom krevetu, Ivan se zove, zapamtio sam mu ime jer sam sa njim bio najbolji, i pritiska mi iz sve snage nožne prste, iz fazona da ih istegne, al' džaba kad nije problem u nogama nego u glavi. Očigledno su mi u ovih proteklih mesec i po dana dali neki "ludomil" koji je kod mene izazvao neželjeni efekat, naravno odma' sam posumnjao na Haldol jer sa njim nikad nisam imao iskustva do tad, ali nisam ja ekspert pobogu.

Ležim u krevetu sav u haosu i šta ću, morao sam da presečem, ustajem i onako ukočene noge odlazim do sobe za sestre. Otvaram vrata, a iznutra sve tapacirano, valjda da ne slušaju krike i urlike pacijenata u noćnoj smeni. Sreća moja što sam mogao da se krećem, jer da nisam zvao bi je tako do jutra SESTRO, SESTRO, i nema šanse da bi me čula, a i da me je čula baš bi se mnogo potresla. Stojim na vratima, ona me gleda onako nadrkano, ometam je u gledanju TV-a, i veli ŠTA JE SPAIĆU, ŠTA TE MUČI ?

Ja reko sestro, noga mi se koči, ne mogu da se smirim već satima, ne mogu da stojim, ne mogu da sedim, da ležim, ma ništa, nešto me uvatilo i ne pušta, samo me tera da šetam a ne mogu celu noć ovako.

OK. AJDE ZA MNOM. Odlazimo u ambulantu koja se nalazi sobu do, i sestra vadi neku injekciju, OVO ĆE TE SMIRI. Stojeći tako svlačim samo malo donji deo pidžame, taman za prostor gde će da me pukne iglom. Boli tj. peče u pm. Ovde su uvek bahati sa tim injekcijama, nema ono da legneš kulturno, nego sve stojećki, stanemo tako u red i samo štancuju. Al' navikli smo pa se niko ni ne buni više, uostalom taj fizički bol je smešan u odnosu na duševni. Tucite me, razbijte me, svog me polomite, bolje ću se osećati nego u depresiji, al' bez zajebancije. I dade ona meni tu injekciju nečega i kao AJ SAD NA SPAVANJE, DA TE NISAM ČULA DA MI BUDIŠ PACIJENTE. Ja reko dojaja, otišo do sobe, lego, i kontam injekcija treba odma' da prošljaka, al malo morgen, muke sa nogom su se nastavile, i nastavile, i ne vredi, pola sata sam ja tako lež'o u nadi da ću se nekako ipak smiriti i zaspati ali džaba, samo mi je bilo još gore.

Ustajem opet onako sav preznojan, pola sobe sam probudio al šta ću, frka, odlazim smesta do sestrinske sobe i molim sestru, kumim je da mi da injekciju Valorona, ona me gleda ne može da veruje šta sam tražio, jer svi vrlo dobro znamo šta je Valoron, jedna vrsta opijata. Znači to nema šanse da dobijem pa ne znam koliko da sam prso, ali ja pošto sam utripovao da sam prošli put kad sam imao identičnu ovakvu frku dobio injekciju Valorona, ja zapeo, i ne puštam, uvrteo sebi u glavu i kraj, a i realno nisam više mogao racionalno da razmišljam jer taj NEIZDRŽ sa nogom je u tom trenutku trajao već preko 10 sati sigurno, tako da sam ja tu verovatno i bio na ivici ludila ako je nisam i prešao, jer bio sam maksimalno iscrpljen od šetanja i od tog grčenja noge, tako da bi realno uzeo bilo šta samo da me oslobodi te bede. Dakle polu-lud, lud, bez zajebancije.

Sestra ustala, videla da sa mnom više nema šale i kaže mi SEDI SAD TU U TRPEZARIJI, SAD ĆU DA TI DONESEM VALORON. I ja seo, ali pošto sam video da je uzela ključeve i otišla sa odeljenja već tad mi beše jasno šta će da usledi.

Sedim tako, cupkam onom nogom i grčim se, dolazi ortak iz druge sobe, kolega po suicidu, seda tu preko puta mene, smeška se i pita JE LI, ŠTA JE BRATE, FRKA A ? Ja reko IZGLEDA ĆE DA ME VEZUJU MAMU JOJ JEBEM ONU MALU BRKATU.

- Ta krava je najgora od svih sestara, potvrđuje ortak.
- I ne samo ona, skoro svi, GLEDAju NAS BRE KO MESO, KO STOKU, KO DA NISMO LJUDI.

Odgovaram : Pa verovatno po njima i nismo jer se sečemo, trujemo, ajde ovi pošteni šizofreničari, oni nisu krivi što su bolesni, a mi sami sebi pravimo problem gde ga nema. Mada pitanje je i to dal' ga nema. Postoje razni razlozi zašto se mlad čovek odluči da počini samoubistvo. Nije sve to eto tek tako, iz bezobrazluka.

U tom trenutku se začu otključavanje spoljašnjih vrata, ortak ustade i reče E BRATE PALIM JA, DRŽ SE i namignu mi.

Ustajem lagano i snimim kako prema meni maršira ovaj mali debeli brkati midžet a za njom idu dve gorile od 2 metra u belim mantilima koji samo što ne popucaju po šavovima, il se bar meni tad tako učinilo. AJDE SPAICU, NISI HTEO DA SE SMIRIS, SAD ĆEMO LEPO DA TE VEZEMO I IMA DA SPAVAS. Ja šta ću jbga, da pružam otpor ne vredi, samo šamara ima da se napasem bezveze, jer sam već ranije viđao kako ove gorile operišu sa neposlušnima, tako da sam u miru pošao sa njima ka sobi.

Kaže brkata, OVO TI JE PRVA OPOMENA, ZNAČI BIĆEŠ VEZAN SAMO OVU NOĆ, A SLEDEĆI PUT AKO OPET BUDEŠ PRAVIO PROBLEME IDE VEZIVANJE NA DVA DANA PA TI RAZMISLI DAL TI SE ISPLATI...

Ležem u krevet, ovaj jedan gorila vadi nekakve kaiševe, nekakva čuda, i svo troje počinju simultano da me vezuju. Ovaj jedan BAKI mi kaže ispruži ruke, ja ispružim, i tu počne da mi vezuje desnu ruku za krevet, pa preko stomaka, pa opet ruku za krevet, dok mi za to vreme ovaj brkati midžet vezuje noge, isto za krevet, i to tako da nisam mogao ni makac da napravim. Kad su završili bio sam skroz što se kaže restrained, znači nisam mogao ništa da pomerim osim glave. Nikad takvo iskustvo nisam imao u životu, i osećaj je zaista neopisiv, a ja sam ladno naivan mislio pre nego što sam došao na M odeljenje da to više ne rade, da su tu sad moderne metode, lekovi koji relaksiraju mišiće i smiruju pacijenta. Kako sam se gadno zajebao.

Onda su me samo tako pokrili ćebetom i otišli, i sad da je tu bila neka budala mogla je da mi radi šta god poželi, ja sam samo mogao da vrištim eventualno, ali sva sreća pa je bila relativno OK ekipa u sobi, sve pošteni paranoidni-shizofreničari i ostale psihoze. Pokušao sam kao malo da se pomerim, da istripujem Hudinija, al' džaba, iz ovoga se ni Hudini ne bi izvukao, jer nije ovo ludačka košulja sa početka veka, ne, ne, jok. Tako sam ležao neko vreme a pošto mi je brkati brdski tenk dao još jednu injekciju pre vezivanja malo sam se kao smirio i konačno utonuo u davno željeni san. Spavao sam ko bebica.

Još jedna mirna noć na M odeljenju bolnice Laza Lazarević u okviru Kliničkog Centra.

Ali ovo nikako nije početak priče, da bi skontali suštinu mora da se vratimo unazad kroz vreme tačno 30 godina, dakle iz 2007. idemo na sam početak, u 1977. i to ne tako daleko od Laze, možda 100-tinak metara ispod u GAK Višegradska. Tu sam se rodio.       

Джон Рейнольдс:
Sine, nemoj mi reći da si konačno započeo ono što dugo čekam - autobiografiju?

scallop:
Ovaj deo ti je jako dobar. Ajd' da vidimo kako je počelo. xcheers

Son of Man:
Rejnoldse - ma jok, ovo je vise fazon terapije putem pisanja, dakle napises sta te sve muci i na taj nacin se oslobodis problema, ono, zavrsis sa tim jednom za svagda...a ako budem uspeo ovo nekako da dovrsim onda ce da vidimo...volja je tu problem jbga, ceo zivot me maltretira...

smrklja:
samo udri sine, do sada sve što si napisao vezano za tvoje dogodovštine je bilo interesantno i jako dobro, čak mi je par puta bilo žao što više nisi više pisao.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page