DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > FOTOGRAFIJE, PUTOVANJA, PUTOPISI...

Opet Amerika

<< < (2/30) > >>

scallop:
Clawless Portos. Zube ima jer mi grize kabl od laptopa. Ja ga prskam vodom.

scallop:
Žurke...

Žurke (odraslih) u Americi nisu kao što to biva u Srbiji. One su ispujavanje kvote ako ste socijalno biće. To znači da dva do tri puta godišnje ima da podelite svoje privatno vreme sa osobama koje su na neki način bliske. To može da bude brojna familija koja se dosmuca sa svih strana SAD za neki od velikih praznika, po utvrđenom redosledu, koji je promenljiv jedino u smislu šta se kod koga slavi ove godine. Dalje, to može da bude godišnji susret zaposlenih u nekoj firmi, veče opuštanja bez uobičajenih formalnosti sa radnog mesta, dan kad će "očajne domaćice" pripustiti u svoju blizinu i bračne partnere ili dan kad se oni koji su uspeli u novoj zemlji da se pokažu i raspredaju o svom uspehu, kao i o uspomenama na staru zemlju za koju veruju da je još nisu zaboravili. Svi ovi susreti, po pravilu, imaju jednu zajedničku crtu. Hrana i piće nisu pravo i obaveza isključivo domaćina, kao ni pranje prljavih sudova i kesa sa otpacima. U tome svi učestvuju podjednako, ili, skoro podjednako. Oni pažljiviji će primetiti da svako u zajednički doživljaj unosi i deo svoje naravi, bilo da se to ispoljava kroz donetu hranu (nabavljenu u supermarketu) ili piće. Na fotografiji sa naše žurke videćete kako to biva kod piva. Uz elegantnija i skuplja piva, uvek se protegne i neko zidarsko kao Coors Light, ali to nije znak škrtosti već ličnog ukusa. Piva kao Tilburg's Dutch (na slici ptica ždere golog čoveka kome iz dupeta izleću male crne ptice) ili Brother Thelonius su posledica kućne ekstravagancije i o njima ću kad piva dođu na red.


Žurka zbog koje smo morali, odmah posle touchdown-a u ponedeljak, da rintamo u utorak za sredu uveče (svi su znali da dolaze baba i deda i da će sigurno spremiti nešto dobro), organizovana je što je moj zet konačno obezbedio partnera koga je želeo i to je bila prilika da ga osoblje iz bolnice, sa kojim će raditi, upozna. Za mene je zvezda večeri bio Hesus koji je sa Floride dovezao kola novog partnera i njegove žene. Kolumbijac, 32 godine u SAD, video Belorusiju, Transilvaniju i Prištinu, nije mogao da mi promakne. Čovek zauzeo šank, tu se najbolje snalazi, kaže. Čitavo veče je služio svakog ko navrati za još jedno piće, kao da nije prvi put u toj kući i sa tim ljudima. Čovek sa kapom je jedan od supruga medicinskih sestara koje su bile u većini na žurci.

Boban:
Daj bre slike tih medicinskih sestara, šta će nam njihovi muževi...

lilit:
Uziva se, uziva.  :)

scallop:
... i baleti

U četvrtak je već balet. NUTCRACKER, P.I. Čajkovskog. Hej, "Krcko Oraščić"! Naša Julie, dete ima sedam godina i ide na balet, igra miša koji ima da crkne. To crkavanje je bilo razlogom žestokog nadmetanja među decom. Ko igra crknutog miša taj je u središtu pažnje publike čitavih 30 sekundi. Toliko traje pakovanje i odnošenje miša sa scene, odnosno, Julie koja je pobedila u nadmetanju još u avgustu. Zbog toga su nekoliko dana ranije otišli iz Beograda gde se deca bila prvi put. Jebeš Beograd kad te čeka uloga crknutog miša. Eto, to smo išli da gledamo, tri dana po dolasku u Tulsu, kao da su se boravak u Beogradu i uzbuna zbog audicije odmah nastavili.

Socializing je veoma bitan u SAD. Ko nema van nastavne aktivnosti nema ni nastavne. Deca moraju biti nečim zabavljena inače, ulica ih čeka raširenih ruku. Ta ulica, zapravo, stalno čeka raširenih ruku, i iluzija je verovati da van nastavne aktivnosti te raširene ruke isključuju. Bilo kako bilo, naši unuci imaju čime da se zabavljaju kad nemaju čime da se zabavljaju. Julie-en izbor je balet. Tvrdo da već sumnjam da nije trajno. Ta malena curica iz sve snage radi na svojoj van nastavnoj aktivnosti pa se čini da će biti doživotno.

Nešto drugo je daleko zanimljivije od baleta u provinciji kao što je Tulsa. Bez obzira što se Tulsa-nska škola baleta ceni u SAD. Deca idu na balet i plaćaju tu školu i to je u redu. Onda igraju u baletskoj predstavi za odrasle. I to je u redu. Neki rani snovi se ispunjavaju. Međutim, gledam ja program dok se tanki orkestar uštimava, baletska trupa s konca i konopca. Kineza, Vijetnamaca ko salate. Znam da muškići imaju problem da zadrže balerinu kad skoči, kol'ko god bile tanušne - masa je to. Ni oni ne skaču visoko, onako kao što samo Rusi umeju, visoko pa zaborave da padnu na zemlju. Izgleda kao da trčkaju po sceni i s vremena na vreme se raskreče, onako kao Brus Li ali ne sa kamerom na podu. Onda ni orkestar ne zvuči onako kako Čajkovski zvuči, sećate se - Ra-pa-pa-paaa! Klavirski koncert u B-molu op.23, da ne govorimo o baletima. Kao da se čitavu predstavu muzičari uštimavaju. Onda ja to kažem naglas, a sa svih strana mi dobace mame ovog ili onog deteta da je bilo sjajno i što ja samo zanovetam.

Tu prevrnem stranu gde je upisano dečje učešće i što miševa što vojnika, za dve postave, prebrojim 76-toro dece. To što svi plaćaju baletsku školu je u redu, ali, otkud toliki roditelji naokolo? Pitam ćerku koliko je ona karata kupila? Četrnaest. Pošto karta? Četrdeset dolara. I tu mi bi jasno. Jebeš ansambl kad 76x14x40 dolara po predstavi kane samo od dece. Godišnje dve predstave. Najmanje. Deca su naše najveće blago samo treba pritisnuti na pravo dugme. Slikali decu u kostimima, pojedinačno. Svakog odrali za set slika. Slika fenomenalna, da je metnem na topik da vidite? Ne, nema elektronske kopije. Da je skeniramo, pa...? Ne može, fotografija je vlasništvo baleta. Snimio ja kamerom, ne valja. Eto, ni dete da vam pokažem, a baš lepo izgleda kao miš, ako posebno ne platim. Zato siromašni duhom ne idu na balet, jer njihovo je carstvo nebesko, a ovo zemaljsko mora da se plati, jer imače ne bismo imali balet u Tulsi, već piperevku sa tumble weed preko druma kroz Plains.

U petak će ćerka sa Julie potrošiti poslednje dve karte, da vidi dete kako izgleda na sceni. Iz sale se ionako ne vidi ko je ko.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version