DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > UMETNOST I KULTURA

All That Jazz

<< < (75/79) > >>

Meho Krljic:
Danas mi je zadovoljstvo da kažem da ćemo preslušati jednu free jazz/ free improv poslasticu, ali mi je i žao što je povod za to tužan. Veliki belgijski džez pijanista Fred Van Hove je umro trinaestog Januara, pa je F.I. Quartet: live at free music XXVII antwerp, 2000, snimak živog nastupa kvarteta sa kojim je Van Hove svirao objavljen pre nekoliko dana na Bandcampu kao neka vrsta posvete ovom značajnom muzičaru.

Fred Van Hove je bio institucija belgijske i evropske improvizacije. Rođen 1937. godine u Antwerpu, studirao je klavir, muzičku teoriju i kompoziciju i svirao različite forme džeza i, kako kaže njegova biografija, muzike za igru, pre nego što će se polovinom šezdesetih godina otisnuti u smeru slobodne improvizacije, slobodnog stila svirke koji je u to vreme počeo da ruši barijere između akademske i, jelte, klupske muzike. Nemačka i Britanija su bile veliki centri ovog pokreta gde se američki free jazz sudarao sa evropskom savremenom kompozicijom, aleatornim ili grafičkim komponovanjem i kreirao osobeno evropski slobodni zvuk, ali su i Holandija i Belgija bile iznenađujuće jaki centri ovih dešavanja.

Van Hove je tako od polovine šezdesetih svirao sa nekim od ključnih imena evropskog free jazza i slobodne improvizacije, počev od Petera Brotzmanna, preko Evana Parkera, Petera Kowalda, Hana Benninka pa do Svena-Åkea Johanssona. Svi nabrojani muzičari su, zajedno sa Van Hoveom, Willemom Breukerom i Buschijem Niebergallom bili deo okteta Petera Brotzmanna, čiji je album Machine Gun iz 1968. godine na neki način manifestno označio novu eru u evropskom džezu, inspirisanu američkim new thing gibanjima ali nezavisnim i osobenim po senzibilitetu, političkim i estetskim idejama, zvuku. U tom smislu treba podsetiti da je Van Hove još 1972. godine odbio da svira već ugovoreni koncert na festivalu Middelheim u Antwerpu, u znak protesta protiv ogromne razlike u novcu koji je odvojen za američke muzičare u odnosu na  evropske učesnike festivala. Van Hove je nakon ovoga osnovao WIM vzw, Werkgroep Improviserende Musici, kolektiv muzičara koji će se boriti za, jelte, prava muzičara koji sviraju slobodnu improvizaciju u Belgiji i bio predsedavajući ove organizacije decenijama. U okviru ove inicijative organizovani su različiti događaji a osnovana je i izdavačka kuća WIM.

Van Hove je dalje svirao u raznim postavama i sa različitim kombinacijama muzičara, a kako je bila u pitanju jako dugačka i plodna karijera, pomenućemo samo najpoznatije saradnike kao što su bili Radu Malfatti, Steve Lacy, Vinko Globokar, Paul Rutherford, Joëlle Léandre, Lol Coxhill, Phil Wachsmann, Ned Rothernberg, Barry Guy... A to su samo muzičari; kao i dobar broj svojih savremenika, Van Hove je sarađivao i sa slikarima i pesnicima, držao radionice i predavanja... Van Hove je i intenzivno komponovao, kako za muzičare i projekte u okviru WIM kolektiva tako i za film i pozorište, a nastupao je sa ogromnim brojem različitih postava. Meni je u posebno lepom sećanju ostao nastup sastava Quat na Ring Ring festivalu u Beogradu 2012. godine, gde je pored ispisnika Paula Lovensa na bubnjevima (koga je bila prilična avantura intervjuisati u pripremnom periodu festivala) Van Hove svirao sa Elsom Vandeweyer i Martinom Blumeom, pružajući URBENESNU perkusionističku kanonadu koju, u očajnom telefonskom snimku iz dva dela možete videti ovde i ovde.

F.I. Quartet je, pak, bila postava sa kraja prošlog stoleća u kojoj su pored Van Hovea svirali holandski saksofonista Luc Houtkamp, perkusionista Ivo Vander Borght iz Antwerpa, kao i američki džez-trubač Herb Robertson, student Berklija i jedna od legendi slobodne improvizacije sa brojnim saradnjama sa brdom američkih, japanskih i evropskih muzičara (Bobby Previte, Satoko Fujii, Paul Lytton, Michael Moore itd. itd. itd).

Nastup je, kako i ime albuma kaže, snimljen na festivalu Free Music održanom u Antwerpu po dvadesetsedmi put te 2000. godine i ovo je furiozna, zabavna ali i vrlo ozbiljna demonstracija snage slobodno improvizovane muzike koji sviraju iskusni, posvećeni muzičari na vrhuncima svojih kreativnih karijera.

Iako su duvači u ovakvim postavama praktično po definiciji u prvom planu, može se argumentovati da je Van Hove najveća zvezda ovog nastupa. Svakako, Herb Robertson je veoma jako ime, ali on mora da deli duvačku liniju sa veoma raspoloženim Houtkampom i mada je njihova međuigra jedan od najlepših elemenata ovog albuma, primetno je kako se sve raščisti kada Van Hove uđe u muziku sa sopstvenim soliranjem.

Klavir je ovde u dvojakoj ulozi – kako u postavi nema kontrabasa a i Vander Borght radije svira male udaraljke i činele od klasičnih timpana i bas-bubnjeva, tako i Van Hove ima dužnost da muzici doda malo težine i tamnijeg tona, pa i da dobar deo vremena vodi ostatak orkestra kroz gruv u kome svi improvizuju sve vreme. Naravno, nema kvalifikovanije osobe nego što je Van Hove za ovu ulogu i raskoš njegove tehnike, neverovatna raznolikost raspoloženja, boja i atmofera koje kreira na koncertnom klaviru pretvaraju slušanje ovog snimka u pravo uživanje bilo da slušamo pijanistu kako gura iz pozadine, bilo u mnogobrojnim momentima kada ostali muzičari utihnu i ostave ga da radi sam. Van Hove je tako jako stopljen sa svojim instrumentom i samom muzikom da je njegova improvizacija savršena – kod njega nema nikakvih traženja, nedajbože razmišljanja, iz klavijature note samo šikljaju i pijanista bezbedno vodi čitav sastav kroz dugačke, dinamične kompozicije.

No, da bude jasno, i ostali muzičari su ovde zbilja vrhunski. Houtkamp i Robertson su besprekorno uigrano streljačko odeljenje, sa jednim izvanredno odmerenim pristupom kolektivnoj improvizaciji u kome se kreira gusta, jako užurbana tekstura tonova, tema, šumova i ekscesa, a da svako pazi da ostavi dovoljno mesta onom drugom i da ni jedan muzičar ne upada u momente glume nekakvog zanosa i egoističnog soliranja. Evropska slobodna improvizacija i jeste kao svoju temeljnu vrednost uvek imala taj kolektivistički duh u kome je dekonstruisana figura lidera a na račun davanja jednakih „moći“ svim pojedinačnim muzičarima pa to koliko Van Hove dobija prostora za solo svirku pokazuje koliko su ga svi ostali u ovoj postavi cenili. No, Houtkamp i Robertson stalno nude fantastičan program koji zalazi duboko u domen apstraktnog, tuđinskog zvuka i lako se vraća razigranom, abrazivnom free jazzu, sa Robertsonom koji će više puta prelaziti na flautu i Houtkampom koji svira i tenor i sopran saksofon. Perkusionista Vander Borght je, naravno, pravo otkrovenje i njegova meka, a ekstremno dinamična svirka, koja ne osvaja volumenom već pažljivim praćenjem onog što ostale kolege rade i organskim, stalno mutirajućim gruvom je nezamenljiv element ovog kvarteta.

Snimak ima tri dugačke improvizacije koje idu od tišine do vriska i natrag, ali sa nimalo one nameštene, glumljene dramatike u koju free improv muzičari umeju da upadnu kada baš ne znaju šta će u datom trenutku. Na trećoj kompoziciji Van Hove sa klavira pređe i na harmoniku i ovo je izvrstan preokret u pogledu boje i zvuka koji se čuje na ovom nastupu, a album je, sa svojim preobiljem srećnih incidenata i savršene discipline u radosnom haosu, pravi biser slobodne improvizacije i ploča za mnogaja slušanja.

https://powrecords.bandcamp.com/album/live-at-free-music-xxvii-antwerp-2000

Meho Krljic:
Da li je Soul Jazz dovoljno jazz da bih ja danas o njemu pisao? Naravno da jeste, a uostalom, ovaj sam album slušao ne samo danas već i poslednjih nekoliko dana pa bi delovalo kao da lažem i sebe i ostatak sveta ako bih ga preskočio. Radi se o ploči koja prosto puca od dobrog raspoloženja i radosne, plesne energije. Radi se, takođe, o ploči Robert Walter: Better Feathers. A koja je samo kolekcija singlova što ih je Robert Walter objavljivao tokom 2021. godine, sigurno u pokušaju da svima malčice olakša drugu ali nikako i poslednju godinu pandemije. Objavljen na kraju Januara ove godine u formi punog, dugosvirajućeg albuma, Better Feathers je zaista paket dobrih vibracija i pozitivnih emocija a koje izviru iz sigurno sklopljene kombinacije fanka, soula, malčice i hip-hopa, pa i, da, da džeza.

Zapravo, ako se soul jazz smatra kombinacijom džeza sa soulom, fankom, R&B-jem, pa i gospelom, treba se setiti da postoji i izdavačka kuća Soul Jazz Records, ugledan londonski izdavač koga ja već decenijama instinktivno povezujem sa nekim od najboljih antologijskih rege izdanja što se mogu igde naći. Naravno, SJR izdaje i mnogo drugi stvari ali rege mi je odmah pao na pamet kada sam čuo prvu pesmu na Better Feathers, nazvanu Or Else, koja i pored svoje osnovne fank matrice ima lepu količinu rege harmonija i tema koje asociraju na Jamajku i njen autohtoni stil popularne muzike. Dobar spoj, i odličan početak albuma.

Robert Walter je američki muzičar i, jelte, autor muzike, a čiji su glavni instrument klavijature, konkretno Hammond B3 orgulje i električni Fender Rhodes klavir. Što bi se reklo, moje jedine dve slabosti. Walter je najpoznatiji kao jedan od osnivača sastava The Greyboy Allstars, soul-džez postave iz San Dijega koja je počela sa radom kao praktično prateći bend za, kalifornijskog acid jazz didžeja DJ Greyboyja. The Greyboy Allstars i danas vrlo uspešno rade i zapravo za ovu godinu najavljuju novi album i turneju, ali Walter pored ovog projekta ima i sopstveni projekat Robert Walter's 20th Congress ali i prilično aktivan profesionalni život kao autor raznih saundtraka.

Iako Better Feathers sadrži masu kolaboracija sa saradnicima iz 20th Congress i The Greyboy Allstars (Mike Gordon, John Kimock, Chris Stillwell, te bubnjar Stanton Moore), ovaj album je prvenstveno njegov šou, u smislu da ovde nema duvača, a da su harmonski instrumenti koji se koriste, na primer gitare, uglavnom raspoređeni u pratnju. No, i generalno, Better Feathers je pre svega album gruva i plesnog ritma, sa soliranjem koje je zabavno i dobro raspoloženo ali čija je svrha da ovaj gruv podeblja i obogati radije nego da na sebe privuče svu pažnju. Walter kaže da mu je cilj bio ne da pravi introspektivnu, kontemplativnu muziku već da je ovaj album nastao pre svega na ime „nostalgije za znojavim barovima i natrpanim plesnim podijumima“. Kompletan materijal pravljen je u kućnim uslovima, tokom pandemijskih, jelte, meseci (sada već i godina) disciplinovane izolacije, tokom kojih Walter nije bio u mogućnosti da nastupa uživo a sam naslov je došao kao aluzija na to kako ptice mitarenjem odbacuju staro, istrošeno perje i zamenjuju ga novim, pa time i boljim.

Dakle, optimistički, transformativno, pa na neki način i futuristički.

Naravno, futuristički pre svega u retrofuturističkom smislu. Pomenuta kompozicija, Or Else, koja album otvara a bila je i prvi u seriji singlova čijim je sakupljanjem album nastao, je inspirisana onim specifičnim sudarom između glamura, avangarde, klupskog znoja i eksperimenata sa elektronskim instrumentima, koji je bio aktuelan krajem sedamdesetih i osamdesetih. Walter citira Grace Jones i Chic, generalno njujoršku plesnu scenu sa kraja sedamdesetih, ali i, kako sam već primetio, rege-dab uticaje poput onoga što je Augustus Pablo radio u ovom periodu, kao osnove na kojima je ova pesma gradila i u pitanju je izvrstan otvarač za album koji će biti sav u plesnim ritmovima i razdraganoj orguljaškoj svirci.

Generalno, album je čitav ovakav i Walter sasvim tačno postavlja očekivanja slušaoca. Ovo nije ploča kontemplacije i introspekcije, već zaista ploča plesa, pokreta i znoja. Naravno, to ne znači da ona nema dubinu i, ako smem da kažem, ovo je pametna plesna muzika koja ne pretenduje da dekonstruiše formu već pre svega da joj napiše ljubavno pismo kroz pregršt aluzija, omaža i citata, ali uvek sa ambicijom da u prvi plan stavi kvalitetan plesni gruv. „Retro“ elementi ove muzike meni ni malo ne smetaju, i treba prepoznati da Walter ovde dolazi u sličnu ravan u kojoj su bili različiti muzički, jelte, umetnici devedesetih godina, od Davida Holmesa, preko Jacka Dangersa (aka Meat beat Manifesto), pa do megazvezde kao što je bio Norman Cook (aka Fatboy Slim). Ne mislim pritom da je Walterova muzika žanrovski „big beat“ ili išta slično, koliko da je koloplet uticaja koje su baštinili ovi muzičari prisutan i kod njega, uz osobenu interpretaciju koja se oslanja na organski spoj vrlo matematičkih ritmova sa opuštenim, neobaveznim ali uvek atraktivnim soliranjem.

Tako na kompoziciji Franklin (nazvanoj po Walterovoj osnovnoj školi) Walter i Moore sviraju neodoljivo zarazan fank koji, kako autor kaže, njega podseća na period u detinjstvu kada su sve reklame i svi crtani filmovi na televiziji na neki način pokazivali uticaje Jamesa Browna, mada je bezobrazno opasna svirka na Fender Rhodesu tu da podseti i na celu onu jazz populaciju koja je i sama bila fascinirana Brownom i onda pravila svoju muziku pod njegovim uticajem (koliko reči a mogao sam samo da napišem da se ni Herbie Nancock ne bi postideo ove stvari.)

Loomis je samo za nijansu nešto zamišljeniji gruv sa programiranim udaraljakama i apstraktnijim radom na klavijaturama, dok na Hellhound Walteru pomaže Stillwell na bas gitari a pesma je vođena robotskim fank ritmom i distorziranim rifovima preko kojih ide bogato soliranje na Hammondu.

Security i naslovna pesma su nešto vitkiji fank komadi, sa manje teksture a više fokusa na prazan prostor koji podseća da je najbolji fank zapravo onaj fank koji najviše sugeriše a najmanje svira.

Craig Brodhead iz Turkuaz se pridružuje na gitari za jednu lepu sanjariju u Bloodstar, a Stanton Moore je ponovno za bubnjevima na Devices of Similar Size. Ovakve pesme, bez obzira što se čuje da ih, jelte, sviraju beli momci (Moore je između ostalog i metalac, sa kratkim stažom u Corrosion of Conformity, ali je snimao i sa Bobbyjem Previteom), pravi biseri relaksiranog, pomalo kosmičkog fanka, sa dvojicom starih drugara koji odlično, vrlo organski funkcionišu u tandemu.

Feeder, Doctor, Talker ima minimalističku, hip-hop ritmičku matricu ali i ponovo pomalo kosmičke, vrlo maštovite teme i njihove razrade na Hammondu, dok je Wet from the Press još artificijelniji u ritmičkom delu kompozicije, sa ponovo sjajnim Hammond radom. Album se i završava u toj minimalnoj, više „elektronskoj“ formi sa It’s Not What koja bi mogla biti britanski IDM komad sa kraja prošlog veka i onda sa Saucerman koja je možda najbliža konceptu meditacije u pokretu i gde se Waleru prodružuje Mike Gordon iz Phish (a sa kim Walter redovno svira u njegovom bendu Mike Gordon).

U globalu, Better Feathers je za mene potpuna proslava pokreta i dobrog raspoloženja. Ovo nije, da ponovimo, album nekakvih dekonstruktivnih ambicija niti inovativnih pogleda na žanr, ali je njegova nezaustavljiva kinetička energija fanka, džeza i, jelte, soula, bez obzira na predivivost toliko prijatna i familijarna da je teško ne osmehivati se dok ovo slušate.

https://robertwalter.bandcamp.com/album/better-feathers

Meho Krljic:
Moram da priznam da nas ponekad svemir jednostavno voli, kao da smo to zaslužili. Recimo, prilično sam siguran, proveravao sam, da nismo zaslužili da u trećoj nedelji Februara 2022 godine nakon rođenja Alahovog proroka Ise dobijemo novi album Cecila Taylora. Još manje da će u pitanju biti ne samo interesantan istorijski artefakt što dopunjava poglavlje njegovog života o kome već ponešto znamo, već jedan od najurnebesnijih nastupa koje sam ikada čuo u izvođenju ovog pijaniste poznatog pre svega po urnebesnim nastupima, pa još sve snimljeno sa takvim kvalitetom zvuka da čoveku malo krene da curi pljuvačka niz ivicu usta dok ovo sluša. The Complete, Legendary, Live Return Concert at The Town Hall NYC November 4, 1973 jeste kompletan snimak nastupa Taylorovog kvarteta u Gradskoj, jelte, vijećnici grada Njujorka* napravljen pre 49 godina, a čiji smo deo već imali prilike da čujemo, ali ovo je primer one situacije kada znate da postoji deo koncerta koji niste čuli i decenijama maštate o tome kako li je TO zvučalo i gubite se u slatkim mislima o toma kakva je to ekstaza morala biti a onda se, neobjašnjivo, snimak pojavi pred vama i POTPUNO VAS ODUVA. Nisam mislio da snimak koncerta što je mlađi ni pune dve godine od mene može ovako jako da me odradi, mislio sam da sam već svikao na Taylora posle ovolikih decenija religioznog slušanja njegove neshvatljivo moćne muzike, da sam se malo i imunizovao na uzbuđenje kad ono – ne! The Complete, Legendary, Live Return Concert at The Town Hall NYC November 4, 1973 me je poravnao sa patosom. U što se kaže, pozitivnom smislu.
*ne radi se zaista o gradskoj skupštini, The Town Hall NYC je naprosto ime ovog koncertnog prostora sagrađenog pre skoro tačno sto godina za potrebe živih performansa, od koncerata i recitala, preko javnih govorancija pa sve do bioskopskih predstava. Sa kapacitetom od oko 1500 mesta i dugačkom, burnom istorijom ovo mesto je i danas žustro aktivan prostor i jedan od kulturnih kamena-temeljaca grada Njujorka

Kalifornijski Oblivion Records je prošle godine već objavio Spring of Two Blue J's, snimak manjeg dela ovog koncerta koji je inicijalno Taylor sam objavio 1974. godine za svoju etiketu Unit Core ali ove dve kompozicije – označene kao dva dela naslovnog komada – čine drugi deo nastupa, i ma koliko da su same za sebe moćne, zapravo ne daju čitavu sliku. Ovaj je album ionako bio skoro pola veka nenabavljiv – jer ga je Taylor uradio u relativno malom tiražu od dve hiljade primeraka i nikada do 2021. godine nije urađen zvaničan reprint – ali pakovanje čitavog nastupa u jednu, zaokruženu celinu, kako je Oblivion Records upravo uradio dodavanjem prve kompozicije, Autumn/Parade je, moglo bi se reći, onako kako bi  bog zapovedio da se ovaj album publikuje, pod uslovom da bog ima ukusa za muziku i umesto Mokranjčevih rukoveti ponekad sebi pusti abrazivni, glasni, ali da se ne lažemo BOGOUGODNI fri džez.

„Return“ iz naziva ovog albuma odnosi se na činjenicu da je Taylor prethodnih sedam godina odsustvovao iz Njujorka najveći deo vremena na ime svojih akademskih dužnosti na Univerzitetu Viskonsin i koledžu Antioch u Ohaju gde je predavao. A muzičari sa kojima je pijanista izašao na binu su... pa, neki od najlegendarnijih džezera što su sa njim ikada sarađivali. Kontrabasista Sirone (aka Norris Jones), verovatno najpoznatiji kao deo Revolutionary Ensemble postave iz sedamdesetih godina, je imao dugu i plodnu karijeru svirajući sa nekim od najvećih imena džez avangarde tokom pola veka aktivnosti, a u ovom nekom periodu je sarađivao sa Marionom Brownom, Pharoahom Sandersom, Albertom Aylerom, Gatom Barbierijem, Noahom Howardom (kasnije, u ovom veku će raditi i sa Sabirom Mateenom, i Williamom Parkerom). Ovaj nastup je najstariji (meni poznat) snimak njegove saradnje sa Taylorom sa kojim će Sirone kasnije, pred kraj sedamdesetih godina snimiti nekoliko značajnih albuma, paralelno sa radovima svog Revolutionary Ensemble.

Bubnjeve je svirao Andrew Cyrille, jedini još uvek živ muzičar sa ovog nastupa i za moj ukus jedan od najboljih pet bubnjara koji su ikada svirali free jazz. Cyrille je svirao, što se kaže, praktično sa svima (Carla Bley, Marion Brown, Peter Brotzmann, Billy Bang, Muhal Richard Abrahams, Anthony Braxton, Coleman Hawkins (!), Dave Douglas, Leroy Jenkins, David Murray, Ivo Perelman...) a sa Taylorom je radio od polovine šezdesetih praveći neke od ključnih albuma džez avangarde u njenom prelomnom periodu. Poslednji put će Cyrille sa Taylorom svirati 1999. godine, više od tri decenije nakon njihovih prvih zajedničkih radova.

Konačno, saksofonista je ovde Jimmy Lyons, još jedan čovek koji je preko trideset godina svirao sa Taylorom i mada Lyonsa retko pominju u istom dahu sa njujorškim svecima saksofona – možda i zato što je svirao alt umesto tenora koji je šezdesetih godina bio odabrano oružje Coltranea, Aylera, Sheppa itd. itd. itd. – u pitanju je čovek koji je snimio neke od ključnih ploča ovog perioda, uključujući dva legendarna albuma sa Jazz Composer's Orchestra.

Ovo je ekipa takvih veterana njujorške džez avangarde da slušalac i pre prvog tona ima pozitivnu anticipaciju. Čak i tako, gotovo je nemoguće unapred razumeti koliko je ovo uraganski nastup. Autumn/Parade je kompozicija sa kojom je nastup otvoren i iako uredno snimljena, nije ugledala svetlo dana sve do ove godine na ime svoje dužine od osamdesetosam minuta a koja je bila predugačka čak i za CD medijum.

I sad, mislite se vi, izdržati osamdesetosam minuta Cecila Taylora, to je svojevrsni izazov. Pijanista je na kraju krajeva bio poznat po ekstremnom intenzitetu i brzini svoje svirke, po inspirisanju svojih saradnika da i sami izvode muziku skoro na granici ljudskih kapaciteta i, svakako, Autumn/Parade je apsurdno žestoka svirka po standardima bilo kog džez sastava onog ili ovog vremena.

A opet, po standardima samog Cecila Taylora, Autumn/Parade je praktično zagrevanje. Ovo je, štaviše ogledni primer kako Taylorova svirka, i muziciranje njegovih saradnika može da sadrži sve one elemente koje za njega vezujemo – mitraljeski tempo, odsustvo tema, atonalnost, perkusionistički stil svirke praktično svih instrumenata – a da rezultat te svirke nije ni paklena buka niti muzika koju bih ja nazvao agresivnom. Taylor i kolege ovde sviraju, pa, zapravo mekano, uživajući u radosnoj, besprekornoj improvizaciji u kojoj svi ravnopravno učestvuju, dodajući jedan drugom fraze i ideje, susrećući se u perfektnim razrešenjima koja zvuče kao da su pripremana mesecima iako izranjaju posle minuta i minuta naizgled potpuno nasumičnog improvizovanja.

Taylor je, kao i uvek, jako brz, kinetičan, na momente maltene kao ubrzani snimak, ali njegova svirka ovde zvuči pre svega radosno, inspirisano i u njoj se ne može čuti stvarna agresivnost. Sirone ga prati u stopu dajući liderovim rafalima na klavijaturi udobnu podlogu i bezbednosnu mrežu, dok Cyrille, i sam apsurdno brz, veliki deo ove kompozicije svira metlicama, svedeno pletući slobodne, fraktalne ritmove oko klavirskih pasaža. Jedan od najboljih Cyrilleovih kvaliteta je uvek i bilo to sa koliko osećaja ovaj čovek svira, pazeći da ne zaseni ostatak ansambla bukom i pogađajući kao majstor akupunkture tačne mikrosekunde kada da ubaci akcente i razrešenja.

A Lyons... Lyons je ovde praktično ptica koja peva, jureći se veselo po dvorani sa klavirom, na momente gotovo doslovno ispaljujući fraze koje podsećaju na Peru Detlića*. Ako za free jazz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih prevashodno vezujete sumanuto duvanje u saksofon od koga puca dijafragma i izleću vodoskoci znoja, Lyons potpuno ruši ovaj kliše, svirajući meko, brzo, elegantno, duhovito i istovremeno duhovno sred te rafalne paljbe i užarenog metala.
*na koje Taylor spremno odgovara

Posle skoro sat i po ovakve svirke svaki drugi kvartet bi bio srećan da se pokloni oduševljenoj publici i povuče u bekstejdž da kolabira od umora. Ali kako rekosmo, za Taylora i njegovu ekipu Autumn/Parade je bilo samo zagrevanje. Spring Of Two Blue-J's (Part 1) koja sledi je šesnaest minuta solo klavira tokom kojih Taylor izlaže svoj instrument takvom bombardovanju da se čovek legitimno zapita šta je publika, već ošamućena od prve kompozicije uopšte mislila u tom trenutku. Taylor je ovde gotovo natprirodno brz, ne samo u ređanju nota koje nekako uvek padaju baš gde treba, već i u savršenoj kontroli dinamike i volumena, podećajući da zapravo to što svira sa drugim ljudima nije zato što bi muzika bez drugih muzičara ikako zvučala nepotpuno ili nedorečeno.

I onda kada krene Spring Of Two Blue-J's (Part 2), rukavice se, što se kaže, skidaju i ovo je još 22 minuta uraganske svirke u kojoj više nema nikakvih rezervi – Sirone sada juri o vratu svog instrumenta kao ptica-trkačica, Cyrille baca najteže bombe koje ima u arsenalu a Lyons, iako nikada ne upada u vrišteći manirizam i imitiranje Aylera ili Coltranea, naizgled vrlo lako ubacuje svoj rad u neshvatljivo visoku brzinu i intenzitet koje diktira razulareni Taylor. Opet, i ova kompozicija je puna stila, lepote i čiste radosti, sa sve prostorom da Sirone i Cyrille malo sviraju sami i pokažu da bi zaista, i sami mogli da drže čitav koncert na svojim plećima.

Reč-dve i o kvalitetu zvuka: David Laura – koji je bio neka vrsta Taylorovog menadžera – je angažovao Freda Seiberta, kasnije jednog od osnivača MTV-a, a u to vreme jednog od osnivača Oblivion Records da nastup snimi i iako se radi o skromnom četvorokanalnom snimku, mora da je Seibert i ko god da mu je pomagao oko postavljanja mikrofona (pominju se Nick Moy i Alan Goodman, ali je, verovatno ključnu ulogu odigrao Tony May koji je davao savete vezane za snimanje) imao napad božanske inspiracije jer je ovo izuzetno lep, dinamičan, topao snimak koji uspeva da nekako istovremeno ima i visok stepen čistote instrumenata ali i da očuva akustiku sale.

Sve u svemu, The Complete, Legendary, Live Return Concert at The Town Hall NYC November 4, 1973 je ploča koju nismo zaslužili ali koju je Seibert ipak odlučio da nam podari. Ne znam kako stoje stvari sa autorskim pravima itd. ali da je ovaj kompletan paket nekako propustio da ikada izroni tokom ljudske istorije, ta bi istorija bila mnogo, mnogo siromašnija. Zato, hvala Seibertu a i samom bogu (tj. Cecilu Tayloru) na milosti koju nismo zaslužili:

https://oblivionrecords2.bandcamp.com/album/the-complete-legendary-live-return-concert-at-the-town-hall-nyc-november-4-1973

Meho Krljic:
Da li je fer reći da je Boris Kovač od svog života napravio poetski konstrukt? Sigurno jeste. Da li je fer i reći da, kada se pogleda u celini i uradi potrebna matematika, Boris Kovač najveći deo svog života nije svirao džez? I ovo je fer, ali pored povremenih povrataka čistom džezu panonski kompozitor i mislilac je kroz sav svoj ostali opus – kamernu muziku, muziku za teatar i film, plesne projekte – džez bez velikih konceptualizacija i objašnjavanja lako i organski spajao sa mnogim drugim filozofijama i pristupima – klasičnom muzikom, tangom, valcerom, rumbom... Prošle godine je Kovač svoj neumorni kreativni duh usmerio ka multimediji i napravio „poetski dokumentarni film“ 4 Suns & Piano. U pitanju je prilično kompletan autorski pristup gde je Kovač režirao i montirao čitav materijal uz malu ekipu saradnika a, kako je i prirodno, čitav muzički skor je izašao iz njegovog pera i izveden od strane njegovog aktuelnog trija. U kome ima četiri muzičara. A i u nekim kompozicijama se pojavljuju dodatni muzičari. Ne treba ovde isuviše polagati na tačnu matematiku jer Kovač nikada nije bio dosadni utvrđivač (ili još gore, ponavljač) činjenica već  izmaštavač jedne lepše, pa i stvarnije, a svakako večnije realnosti.

U tom smislu, saundtrak za ovaj film, 4 Suns & Piano, koji se pre nekoliko dana pojavio na Bandcampu je razlog za i ne tako malo slavlje. Snimljen uz pomoć FCS i pomoć grada Novog Sada, film se može pohvaliti kolekcijom od dvadesetčetiri kompozicije (čije je snimanje pomogao SOKOJ) a koje su Boris Kovač i Dima Jakovljević snimili u, pretpostaviću, Kovačevom studiju u Bukovcu. Kovač je radio miks i mastering i mada kao i neke njegove druge produkcije i ovaj album ima distinktan šum koji svedoči o veoma glasnom ulaznom signalu i jakoj kompresiji u finalnom masteru, toplina samih instrumenata i sama briljantnost izvođenja su takvi da nema govora o nekakvim barijerama koje bi se isprečile između slušaoca i užitka u materijalu.

O Kovaču sam već toliko puta pisao da se uvek plašim da ću se ponavljati kad god se dohvatim nečeg novog. Ali opet, Kovač je čovek takvog opusa i takve dubine estetskog i intelektualnog sloja svoje ličnosti da nije preterano reći da je u pitanju neko ko inspiriše neprestano, na uvek svež način tokom dugih decenija. Oprostićete mi na nečemu što će ličiti na hiperbolu ali ja zaista smatram da je Boris Kovač nacionalno blago i da je loša karma za sve nas što on nije nikada zaista prepoznat i validiran od strane društva kao takav. Oh, naravno, Kovač ima reputaciju unutar intelektualnih krugova u našoj sve manje intelektualnoj domovini i javne institucije će tu i tamo potpomoći njegov rad, kao u slučaju ovog projekta, recimo, ali nisam siguran koliko se prepoznaje da je u pitanju umetnik, stvaralac pa i mislilac svetskog formata, sa karijerom koja je odavno nadišla granice ove države (ma koje joj granice, tokom razlilčitih perioda Kovačevog života i rada da su bile aktuelne) a da se taj isti umetnik toliko čvrsto vezao za ovu zemlju i njene simboličke ali i vrlo konkretne prostore da je potencijalni globtroterski lifestyle i život na nekom boljem ili makar profitabilnijem mestu zauvek zamenio za panonsku ravnicu.

I, naravno, problem možda i jeste u tome jer, avaj, u Srbiji koja svoje patriotske i duhovne impulse statistički prečesto vezuje za smešne, do parodije pojednostavljene nacionalističke konstrukte, Kovačeva fasciniranost ne samo panonskom ravnicom (ali, da, prevashodno njom), a dalje i čitavim Balkanom kao prostorima koji su mistični i pregnantni simbolikama što se ne pakuju u jednostavne saundbajtove ili akademske memorandume, naprosto ne rezonira sa dnevnopolitičkim ili, uopšte, generalnim interesovanjima prosečnog čoveka. U Kovačevoj opsesiji Panonijom neko zloban – i neuk – bi verovatno prepoznao i nekakav „vojvođanski nacionalizam“ a što, opet, nikada nije bio element Kovačevog stvaralaštva koje je vazda bilo okrenuto večnijim konceptima.

„Poetski dokumentarac“ je zato baš onakav tip umetničko-dokumentarističkog rada kakav očekujete od Kovača. Snimljen kao jedna posveta Panoniji, on je serija slika, ljudi i razgovora, u kojoj se pronalazi, jelte, poezija. Vizuelna, verbalna, pa na kraju i zvučna. A tu onda svakako dolazi na red ovaj saundtrak.

Kako je klavir već i u nazivu filma, on je i najprominentniji instrument u ovim kompozicijama. Sam Kovač je sedeo za klavirom i ovo svakako nisu komplikovane, egzibicionističke kompozicije već poetične, kratke teme koje svojom emotivnošću i snažnim razrešenjima pokazuju da vinjete od minut ili dva mogu da budu jednako snažne kao i složene kompozicije od pola sata. Kovač je pogotovo od početka ovog veka u svojoj muzici imao komponentu sanjive, pa i ranjive emotivnosti, jedan nostalgični prizvuk koji, pak, nikada nije silazio u prizemje patetike ili puke sentimentalnosti. Ovaj album je praktično destilacija ovog njegovog pristupa i pokazuje da, iako se film bavi nečim što je na putu da nestane, stilom života koji je težak ali častan a koga uskoro neće biti, muzika nije i nikada nije bila puki lament i nostalgično podsećanje već zapravo zvučna kreacija koja govori o idealnom, o onom što nikada nije postojalo „u stvarnosti“ ali što je najbolje ljude među nama uvek vuklo da daju sve od sebe da se približimo tom idealu.

Klavirske vinjete nisu sve što ovaj album sadrži – mada bi, da se razumemo, bile dovoljne. Peta kompozicija, Autumn Leaves (nema veze sa poznatim džez komadom istog imena) uvodi ostatak trija, i ovde Kovač svira klarinet, Branko Džinović bandoneon (a koji se u nekim kompozicijama dalje zamenjuje „običnom“ harmonikom koju svira Lazar Novkov), Dani More kontrabas a Lav Kovač, Borisov sin, i po vokaciji prevashodno bubnjar i perkusionista, svira klavijature.

Kovač tokom 24 kompozicije na ovom albumu često ponavlja iste motive i teme, dovodeći sve do logičnog finala i gotovo sakralnog (a istovremeno programski, jelte, profanog) razrešenja u poslednjih nekoliko komada, držeći sve vreme atmosferu pod kontrolom i nudeći muziku tihe, otmene refleksije i dostojanstvene, intimne radosti. Album u nekim momentima i sam prelazi u dokumentaristički format pa tako Pannonia - Autumn Sunrise sadrži zvuke ptica i ovaca, i ovo je veoma lepo osveženje za muziku koja ne treba da ima samo kamernu dimenziju kad se već tako dosledno i programski bavi širokim otvorenim prostorima, godišnjim dobima, zemljom i životinjama koje stotinama godina hrane čoveka što je samo retko u stanju da spozna koliko im poštovanje duguje.

Boris Kovač je, ako nije ništa drugo, a ono svakako čovek spoznaje i to u onom najboljem smislu: intelektualac koji odrađuje komplikovan, zahtevan i dugotrajan cerebralni rad ali onda njegove rezultate pakuje u beskrajno lepe, beskrajno dragocene estetske artefakte koje nam štedro daje na koršćenje kako bismo i sami imali koristi od tog rada. 4 Suns & Piano je još jedna obavezna ploča u opusu kakav doslovno niko drugi na ovim prostorima nema. Nemojte da je propustite.

https://boriskovac.bandcamp.com/album/4-suns-piano-2

Meho Krljic:
Ah, zar je već vreme za novi Sketches of Influence? Imam utisak da ni prošli album ovog kvarteta iz države Njujork još nisam izgustirao a slušam ga već više od godinu dana, no Joe Barna je napisao novih šest kompozicija i The Purpose je onoliko snažan iskaz koliko sada već očekujemo, praktično zahtevamo od ovog autora i njegovih saboraca. Drugim rečima: ovo je album koji bez ikakve sumnje obeležava prvi kvartal 2022. godine za mene i podseća na to koliko se muzike može smestiti u nekih 55 minuta punokrvne svirke a da ništa od toga ne zvuči ni isforsirano ni neprirodno, naprotiv.

Kada sam prošle godine pisao o prethodnom albumu Sketches of Influence, nazvanom The Grind, opisivao sam prilično uobičajenu situaciju za muzičare koji sviraju džez koji je sa jedne strane hardcore autorska muzika, a sa druge snažno utmeljen u tradiciji, samo dodatno pogoršanu pandemijom koja je potpuno poremetila svaki ritam i tempo živih svirki, klupskih aktivnosti i njima odnosne zarade. Joe Barna i njegova ekipa, naravno, svi imaju i druge angažmane i svirke sa drugim ljudima – pijanista Davis Whitfield i saksofonista Stacy Dillard su po godinama i iskustvu različiti ali po ugledu prilično uporedivi majstori njujorške scene, a novi kontrabasista James Robbins deluje mlado ali iskusno, no Sketches of Influence, originalno okupljen kao sastav za jedno veče koji bi prosvirao materijal što je Barni bio blizak srcu, izrastao je u distinktan, snažan projekat koji se okuplja srazmerno retko ali kada se okupi – slede rajski užici.

Možda su i zato tri do sada snimljena albuma ovog projekta, svi urađeni na koncertima koji nisu bili delovi nekakvih dugačkih turneja, već sa namerom pravljeni događaji da se publici pruži jedinstvena predstava a muzika snimi u što kvalitetnijoj formi, tako snažni iskazi. Sketches of Influence sa jedne strane sada većinu svog vremena operiše u nenormalnim uslovima koji i inače prilično tvrdu koricu hljeba klupskog muzičara sa autorskim identitetom čine još tvrđom, a sa druge strane, sam programski smisao benda je da se u muziku utoče svi uticaji koji su od Joea Barne napravili ne samo muzičara, bubnjara, kompozitora i aranžera već i čoveka kakav je danas.

Može da zazvuči kako ja ovde malo preduboko razmišljam o nečemu što je prirodan proces – muzika ne nastaje ex-nihilo i gotovo je uvek ishodište različitih muzičkih i životnih uticaja autora i izvođača, ali kod Barne ovo kao da je proces koji je u izvesnom smislu ritualizovan. Njegova muzika, a pogotovo na ovom novom albumu, spaja elemente životnog iskustva vezanog za ljude, situacije i momente koje je upoznao, doživeo i preživeo, kao i muzičke prethodnike, velikane iz istorije džeza koji su svi nekako pronašli način da se oglase u Barninim kompozicijama, ali čini mi se da je differentia specifica ovog autora i bubnjara u tome kako on uspeva da mu muzika zvuči spontano, autentično i nimalo programirano.

The Purpose, nazvan ovako sa jakim, manifestnim razlogom, dakle, nema u sebi ni prisenak neke hladne, postmoderne fuzije muzike drugih autora, ovo nije niska citata i pametno formatiranih referenci kao što jedan solidan deo džeza u poslednjih 30-40 godina voli da nastaje. Sa druge strane, ono što beskrajno cenim kod Barne – i ne manje kod njegovih fenomenalnih saradnika – je da iako muzika programski treba da transformiše životna iskustva u zvuk, harmonije i ritmove, ovde nema ni trunke glume, umjetne drame, nekakvih prenaglašenih ekspresija i trapavih pokušaja da se život na snagu ugura u takt i melodiju.

Hoću reći, muzika Sketches of Influence zvuči zrelo na najvišem nivou, sa dubokim utemeljenjem u džez-nasleđu i odavanjem pošte velikim prethodnicima a onda sa posvećenošću i usredsređivanjem na ovde-i-sada gde se iz Barninih tema i aranžmana valja iscediti maksimum poštenog rada i dosegnuti, ako je moguće, i nekakav transcendentni plato sa koga možete da u jednom trenutku pogledate, i zadovoljno klimnete glavom jer ste sa svojih deset prstiju i nekoliko decenija života provedenih na Zemlji stvorili nešto što zaslužuje da, jelte, odjekuje u večnosti.

The Purpose je album posvećen Joeovoj majci, gospođi po imenu Pamela Rose Barna koja je, sada kad i sam autor ima malo dete, verovatno prepoznata kao još važniji uticaj u njegovom životu. Album je stoga istovremeno i nežan i emotivan i intiman, a da se nikada ne gubi kinetičnost, vrelina svirke. Snimljen u koncertnom prostoru The Strand Theatre u Hudson Fallsu u Njujorku, tokom dva dana (10. i 11. Aprila 2021. godine), ovo je izuzetno kvalitetno produciran materijal. Sam prostor je, sudeći po slikama veoma ugodan i u njemu često sviraju razni rok, džez i metal bendovi, a inženjer zvuka John Chiara, te čovek zadužen za miksovanje i mastering, Scott Petito (primećujete da se sve radi po italijanskoj vezi?) odradili su briljantan posao nudeći topao, pun, dinamičan snimak koji uspeva da uhvati zbilja naglašeno suptilnu svirku kvarteta.

Otvarač, A Rose for Pam, dakle, kompozicija direktno usmerena na Barninu majku odmah podseća da su njujorški džezeri decenijama unazad imali intiman odnos sa latin-džezom. Ubačena u ritam bosa nove, ova kompozicija skoro idealno demonstrira kako se Sketches of Influence drže tradicije a da ne posežu za direktnim citiranjima i omažiranjima. Barna svira onako mekano i dinamično kao što se od njega očekuje, Robbins nudi savršenu podlogu za ostatak benda, a Dillard svira umiljate teme na sopran saksofonu i ovih devet  i po minuta proleti kao od šale.

Sledeća, Scott Free je jasan omaž nekim od klasika njujorškog džeza. Dillard se ovde maša tenor-saksofona i ovo je izuzetno prijatan i topao bop/ cool jazz komad u kome se tendencija ovog sastava da briše granicu između sviranja pratnje, teme i soliranja snažno ispoljava.

Još je možda izraženija na sledećoj, naslovnoj kompoziciji koja počinje nečim između solaže na kontrabasu i sviranja kolektivnog, gotovo pointilistički svedenog uvoda. Robbins predvodi ovaj komad ali kasnije, kada krene snažnija svirka, Whitfield pokazuje zašto je jedan od najcenjenijih mladih pijanista u Njujorku. Ne samo što on tokom celog ovog albuma briljantno svira pratnju levom rukom dok desnom prosipa opasne, sinkopirane solaže nego je i njegova kontrola volumena vrhunska. Bend zvuči tako usvirano, tako ujedinjeno u ovome što radi, sa Dillardom koji teme razvija kao da sanja na nogama a da svaki akcenat biva pravilno uhvaćen i ispraćen od ostataka sastava kao da su ovo sve svirali bar 5-6 hiljada puta, da je to milina čuti.

The Mandate je još jedan lep bop-komad u kome se ritmičke eksploracije uklapaju sa sasvim prirodnim soliranjem i improvizacijama. Whitfield i ovde bira ritmički prilično komplikovane putanje kroz kompoziciju koje pogotovo Barna prati u korak, pogađajući zajednička razrešenja bez greške. Dillard ovde nudi jedan od najupečatljivijih momenata na celom albumu sa autoritativnom, nikada isforsiranom tenor-svirkom.

Šef benda započinje A Cross to Bear improvizovanjem na bubnjevima koje nije čisto „soliranje“ već uvođenje čitavog sastava u kompoziciju koju će zapravo karakterisati dosta kontemplativnog programa gde ritam na momente sasvim staje a tenor saksofon svira zamišljenu, dostojanstvenu baladu preko umirene pratnje. Muzika Sketches of Influence uvek ima izvesnu dozu romantike, pa i sentimentalnosti ali, kako ova kompozicija pokazuje, nikada se tu ne upada u jeftinija, patetična raspoloženja.

Završna That’s What She Said je opušten a energičan bebop ponovo vođen tenor saksofonom i razigranim kaskadama nota koje silaze sa klavirskih dirki. Barna i ovde ima kratka soliranja pred kraj, presecana energičnim solažama na saksofonu i ovo je lepo finale albuma koje čoveka malo i ostavi sa pomišlju da bi voleo da čuje još.

A što i može. Koncert je originalno strimovan u video-formi , pa se odlaskom do JuTjuba mogu čuti dva sata ove briljantne svirke u odličnom kvalitetu zvuka:

https://youtu.be/fW-Yj7HIzfM

Sketches of Influence ostaje jedna od najboljih ekipa koja u ovom trenutku operiše u široj njujorškoj oblasti za koju ja znam, sa filozofijom koja podrazumeva retke nove pesme i nastupe, ali koji svojom sadržajnošću i kvalitetom nude više nego većina kolega. Pitanje je do kada će ovaj projekat moći da funkcioniše u ovoj kreni-stani formi – na kraju krajeva, i ovaj album je sniman tako što je prvo rađena GoFundMe kampanja da se skupe sredstva – ali za sada Joe Barna i njegovi nude suvo zlato slušaocu od ukusa:

https://sketchesofinfluence.bandcamp.com/album/the-purpose

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version