DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > UMETNOST I KULTURA

All That Jazz

<< < (76/80) > >>

Meho Krljic:
Ljubitelji solo klavira da obrate pažnju jer je na programu ove Nedelje trenutno najnoviji album uglednog južnoafričkog pijaniste koga smo nekada znali po imenu Dollar Brand a koji sada koristi ime Abdullah Ibrahim. Album je naslovljen Solotude i već tim nazivom sugeriše samoću kao preovlađujući sentiment koji dominira tokom ovih dvadeset kompozicija.

No, samoća nije nužno i isključivo negativna i čoveku ona ume da podari vreme i prostor za refleksiju, kontemplaciju i duhovni rad, pa je i sticaj okolnosti ovde iskorišćen na najbolji moguć način. Naime, Ibrahim običava da svake godine svoj rođendan, deveti Oktobar, obeleži samostalnim klavirskim koncertom u dvorani Hirzinger na jugu Nemačke. No, pandemijski protokoli 2020. godine su onemogućili ovakvu vrstu okupljanja, pa je pijanista svirao pred praznom salom, snimivši dvadeset kompozicija u jednom dahu, izvlačeći pesme i teme iz svoje dugačke, plodne karijere i provlačeći ih kroz pandemijsku prizmu samoće i izolacije. Prazna sala, minimalno prisustvo tehničara i snažna akustika dvorane udružili su se da autoru i izvođaču podare priliku da se zagleda u sebe, kao i u svoj kreativni opus i pruži kasnijim, vremenski i prostorno udaljenim slušaocima jedno svedeno, možda čak i dekonstruktivno čitanje Ibrahimove muzičke biografije.

Abdullah Ibrahim je nesumnjivo najpoznatiji džez autor iz Južnoafričke Republike. Rođen još 1934. godine i kršten kao Adolph Johannes Brand, Ibrahim je sa godinama izrastao u vodeću figuru Cape Jazz podžanra, džez muzike centrirane oko juga Afrike i njegovog rodnog Kejptauna, a koja je u sebi spojila uticaje američkog džeza – kod samog Ibrahima se čuju prevashodno Ellington i Monk – gospela, tradicionalnog  folklora sa juga afričkog kontinenta, ali i indijskih raga. Majka mu je i sama bila pijanistkinja – i svirala u lokalnoj crkvi – pa je Adolph počeo da uči sa sedam  godina da bi već sa petnaest počeo i da profesionalno nastupa.

Kako je Ibrahim rasno mešovita osoba – što se u južnoafričkoj klasifikaciji vodi kao „obojeni“ – tako je i svirka njegove grupe sa kraja pedesetih, Jazz Epistles, iako politički prilično neutralna, bila na udaru diskriminatornih mera tadašnjeg aparthejd režima, naročito nakon šarpevilskog masakra iz 1960. godine kada su se tenzije u JAR jako podigle, pa je, nakon izdavanja prvog ikada albuma južnoafričkog džeza, Jazz Epistle Verse One ovaj sastav rasformiran a Brand će se preseliti u Evropu da bi tamo posle poznanstva sa Dukeom Ellingtonom koji mu je dosta pomogao, i posle sviranja po raznim festivalima na starom kontinentu, prešao u Njujork.

U Njujorku je Dollar Brand sarađivao sa kremom tadašnjeg new thinga (Coltrane, Coleman, Taylor, Cherry, Sanders...) da bi 1968. godine primio islam i rešio da se vrati u Južnoafričku Republiku. Tamo je nastavio da radi, praveći džez u različitim stilovima i kreirajući i neke važne anti-aparthejd iskaze (npr. Mannenberg), sarađujući paralelno i sa raznim američkim i evropskim muzičarima i pišući muziku za film i televiziju. Danas se Ibrahim smatra legendom (ne samo afričkog) džeza – nazivaju ga afričkim Dukeom Ellingtonom – i o njemu su snimani dokumentarni filmovi, a on je i u devetoj deceniji života još uvek muzički aktivan i kreativan.

Što demonstrira i ovaj album, prikazujući Ibrahima u izuzetnoj izvođačkoj formi kako prosvirava svoju muziku, dajući ploči podnaslov My Journey, My Vision. Soloism je, sa druge strane, i demonstracija da sedenje preblizu sopstvenom materijalu ne mora uvek da bude ni dobro, i da čak i najveći muzičari u svom žanru ponekada pokazuju da im nedostaje neko da ih izazove, isprovocira, natera da sviraju malo i protiv svojih instinkta.

No, idemo redom. Soloism je pre svega lepa ploča. Ibrahim svira u sali koja njegovom klaviru daje zvonak, živ zvuk, a što se dobro uklapa uz njegovu tehniku sviranja koja je tokom tolikih decenija izgradnje dosegla tako visok nivo da gotovo da deluje kako muzičar muzku kontroliše mislima. Snimak je, sa druge strane i karakterisan izuzetno visokim nivoom ulaznog signala, bez sumnje tako postavljeno da bi se uhvatio svaki detalj Ibrahimove naglašeno dinamički raznovrsne svirke, pa i slušalac mora prihvatiti da će uz mikroskopski uvećan zvuk klavira slušati i povremeno pomeranje stolice na kojoj izvođač sedi ali i sveprisutni beli šum koji ide uz ovako glasne snimke. Ovo ne mora da vam smeta, ali se, pogotovo kada ovaj album slušate u dobro izolovanoj prostoriji – a što je najbolji način da se on sluša s obzirom na kontemplativnost – to se svakako čuje. Bilo bi idealno da je snimak urađen sa više „prirodne“ dinamike, ali nije da mi je ovo mnogo smetalo.

Jer, što se dinamike tiče, Ibrahim je čarobnjak. Njegova svirka podrazumeva stalnu kontrolu glasnoće, ali i trajanja nota, sa perfektnim, gotovo natprirodno preciznim kombinovanjem pritisaka na dirke i pedale da se nekim notama podari dugačak, prirodan period odumiranja, dok su druge, svirane praktično u isto vreme, skraćivane i prosipane po klavijaturi poput varnica. Lako je, moram da priznam, potpuno se izgubiti u zaista vrhunskoj, gotovo magičnoj Ibrahimovoj izvedbi koja i najjedostavnije teme što nisu više od razlaganja akorda pretvara u mini-događaje gde prsti i stopala od njih prave perfektne male zvučne artefakte što blistaju od lepote i zaokruženosti.

Ljubitelji Cape Jazza ovde treba da budu svesni i da je album prevashodno klasično ustrojen, sa kombinacijom džez tema i evropske umetničke muzike. Naglašenije „afričkih“ harmonija ili izvedbi ovde zapravo nema (za to ćete se poslužiti, recimo, albumom Good News From Africa koji je Enja izdala 2016. godine a koji je pre neki dan izašao na Bandcampu), dakle, nećete na Solotude čuti ni mnogo kreolskog zvuka niti hipnotičkih ponavljanja tema koje karakterišu neke Ibrahimove radove. Ovo je pre svega istraživanje melodija i tema koje je Ibrahim napisao tokom decenija, sa povremenim naklonima gospelu (Blues for a Hip King, recimo, koja je napisana još sedamdesetih) ili, jelte, Boleru gde se Blue Bolero tokom nastupa ponavlja tri puta.

Ibrahim je, kako rekosmo, potpuno spojen sa svojim klavirom do mere da se ne može reći gde prestaje čovek a gde počinje instrument sa usredsređenošću na teme, harmonije i melodije i izvedbom koja ih lišava diktata ritma i aranžiranja, razdvajajući ih na atome i puštajući ih da zvonko zamiru u prostoru prazne sale. Ovo je svakako opojna ponuda, ali sa druge strane, vredi i primetiti da album uz svu svoju lepotu u domenu detalja, zapravo kao celina nema mnogo narativne dinamike. Ibrahim svaku od tema tretira jednako, dajući joj po minut ili dva da se okreće u vazduhu ispred njega pre nego što pređe na narednu i ispita je sa istom fascinacijom. Povremena razigravanja na dirkama su dobrodošla jer razbijaju kolotečinu u koju album upada sa sporim, zaljubljenim razlaganjem harmonija i slušanjem nota kako se gase do tišine, ali njih nema dovoljno često. Ovo je album koji ritma jedva da ima u nekoliko incidenata i koji uprkos očiglednoj važnosti tema što ih Ibrahim analizira, zapravo na kraju ni nema mnogo drame.

Utoliko, Solotude je pre svega muzika za uživanje u detalju, u trenutnom momentu, i lepim gestovima, radije nego zaokružen, jedinstven opus koji priča sopstvenu priču. Naravno da mi je malo žao zbog toga, ali naravno da sam i pored toga u svemu uživao.

https://abdullahibrahim.bandcamp.com/album/solotude 

Meho Krljic:
Ove nedelje striktno hardbop, pa tako slušamo album Tina's Contemplation: A Reflection on the Genius of Tina Brooks, a koji je sa saradnicima snimio Skip Walker, bubnjar i kompozitor iz Severne Karoline očigledno veoma usklađen sa klasičnim Blue Note zvukom, pošto ovaj album zvuči autentično, usresdređeno i snažno a da je opet nepretenciozan i, neću da kažem neobavezan, ali zrači dobrim, relaksiranim raspoloženjem, kao da ste ušetali u nasumičan bar na Istočnoj obali i posle tri pića počeli da shvatate da bend koji tu svira nije samo prijatan zvučni tapet nego su im svaka nota i udarac po bubnju BAŠ na mestu.

Tina Brooks, odnosno Harold Floyd Brooks je bio tenor saksofonista takođe rođen u Severnoj Karolini, 1932. godine, ali je umro u Njujorku 1974. Naravno da u Severnoj Karolini niste mogli praviti OZBILJNU džez karijeru u ono vreme. Klubovi su bili u Njujorku, studiji su bili u Njujorku, izdavači su bili u Njujorku, muzičari su bili u Njujorku i, možda najvažnije, publika je bila u Njujorku pa je Brooks bio te sreće da se cela njegova familija preselila u ovu metropolu kad je on imao negde dvanaest godina. Tamo je počeo da uči da svira saksofon i 1951. godine krenuo i da profesionalno nastupa svirajući ritam i bluz uz pijanistu Sonyja Thompsona. Njegova muzička naobrazba dolazila je kroz rad pa je svirka sa cenjenim vibrafonistom Lionelom Hamptonom učinila mnogo na Tininom izrazu a trubač Little Benny Harris ne samo da mu je dao još važnih poduka, već ga je 1958 godine i preporučio producentu Alfredu Lionu, suosnivaču ključnog džez izdavača Blue Note.

Tina je inače bio tako nazvan jer su ga kao klinca zvali Tiny (mali), valjda u kontrastu sa starijim bratom Davidom Brooksom kojeg su zvali Bubba, bio je stariji od Tine punih deset godina i i sam je bio tenor saksofonista kojeg su prilično cenili u ono vreme. Dok je Tina tek učio da svira, Bubba je već nastupao kod Mintona i, nadživevši brata za skoro tri decenije, tek devedesetih snimio nekoliko albuma kao lider.

U međuvremenu, Tina se pretvorio zvezdu u usponu za Blue Note. Mada, nažalost, srazmerno kratke karijere. Muzički talenat i dosta rada sa uglednim liderima nisu Brooksa spasli heroinske adikcije pa je nakon 1961. godine  već prestao sa radom, ostavljajući iza sebe deceniju nastupanja i nekoliko albuma sa vrlo jakim imenima koji su se uglavnom dogodili pred kraj pedesetih godina. Narednu deceniju se borio sa heroinom da bi na kraju, kao i razne druge kolege preminuo od disfunkcije jetre 1974. godine.

Za svojih nekoliko godina snimanja, Tina Brooks je izdao svega jedan album kao lider – True Blue iz Decembra 1960. godine. Album je producirao Alfred Lion lično a uz Brooksa su ovde svirali i neki zaista jaki muzičari poput Arta Taylora na bubnjevima i Freddieja Hubbarda na trubi proizvodeći karakteristični hardbop svog vremena sa Brooksovim kompozicijama i tipično liričnim, maštovitim sviranjem saksofona. Kasnije, uglavnom osamdesetih godina prošlog veka, Blue Note će izdati još  nekoliko albuma snimljenih 1960. godine gde je Brooks bio lider i glavni autor, a na njima su svirali i takvi teškaši kao što su Sonny Clark, Art Blakey, Paul Chambers ili Kenny Drew. Naravno, i Tina Brooks je snimajući za Blue Note ostavio trag na albumima koje su potpisali takvi autori kao što su jackie McLean, Kenny Burrell, Freddie Hubbard ili Jimmy Smith i legitimno je reći da bi ovaj nadareni muzičar i autor imao mnogo veću i uticajniju karijeru samo da nije bilo nesrećne opioidne adikcije.

Deluje pomalo kontaintuitivno da snimate album sa aranžmanima kompozicija proslavljenog saksofoniste a da u postavi nemate saksofon, niti ijedan duvački instrument, ali Skip Walker očigledno nije imao problem sa tim. Tina's Contemplation: A Reflection on the Genius of Tina Brooks je, kako mu i naslov kaže, razmišljanje o geniju Tine Brooksa, i, snimljen u svedenoj trio-postavi bubnjeva, kontrabasa i klavira zapravo se najviše bavi upravo Brooksovim lirskim temama i finim, plesnim hardbopom, odbijajući da se upusti u ikakvu primisao o glumljenju Brooksovog sviranja time što bi u postavi bio i saksofon.

Walker je ozbiljan muzičar, ali i aktivista, pa i duhovni, jelte, lider. Kao diplomac Berklija, i muzičar koji je krenuo od fanka ali onda počeo da sluša bebop i hardbop i odlepio na bubnjare poput Maxa Roacha, Arta Blakeyja, Roya Haynesa i Elvina Jonesa, Walker je naporedo sa otkrivanjem džeza otkrivao i afroameričku istoriju borbe sa, kako kaže, slobodu i pravdu. Utoliko, iako je po profesiji muzičar, Walker veliki deo svog vremena usmerava na rad koji se tiče socijalne pravde delom kroz svoj podkast Thinking Sheep gde se diskutuje o rasi, religijii odnosima (na engleskom ovo, zbog aliteracije, zvuči bolje) a pošto je istovremeno i sveštenik, on i radi u Episkopskoj crkvi Svetog Pavla ali i kao predavač na Metodističkom univerzitetu, oboje u Severnoj Karolini.

Naravno, veza sa Tinom Brooksom je zbog toga dvojaka, preko zajedničkih korena u Severnoj Karolini ali i preko duhovnosti koja je pogotovo u kasnim pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka postala značajna komponenta modernog džeza. Otud i ovaj album.

Walkeru asistiraju kalifornijski pijanista Travis Shook i kontrabasista Essiet Okon Essiet, rođen u Omahi ali poreklom iz porodice nigerijskih imigranata koji svira još od ranih osamdesetih i sarađivao je sa Abdulahom Ibrahimom, Kennyjem Garrettom, Freddiejem Hubbardom... Dakle, pričamo o prilično uglednoj ekipi koja sa Brooksovom muzikom ima više nego jednu vezu i nije neko veliko čudo da je ovaj album tako prijatan za slušanje.

Da bude jasno, ovo je mešavina aranžmana Brooksovih kompozicija, kompozicija drugih autora na kojima je on svirao i originalnih Walkerovih komada rađenih u stilu klasičnog Blue Notea iz hardbop ere. Pesma kojom album počinje, recimo, Brooksova Back to the Tracks, je moćan hardbop komad sa Shookovim energičnim ali i liričnim sviranjem klavira i opakim programom od strane ritam sekcije. Walker i Essiet su surovo izdrilovani profesionalci kojima je bebop u krvi i ovaj album, rekosmo, nema saksofon, ali ima gruv.

I prevashodno se u gruvu i ovaploćuje. Ovo su plesne, kinetičke izvedbe u kojima je ritam kralj pa čak i pijanista najveći deo onog što radi spušta u takt i mada povremeno ulazi u sinkope i kompleksnije ritmičke figure, uvek se vraća u taj takt, što omogućava da se sva tri muzičara savršeno poklope u akcentima i intepunkciji.

Utoliko, album je svakako podoban za slušanje i kod publike koja ne voli slobodniji džez jer iako je ovo vrhunski organska i „živa“ svirka, u njoj nema bežanja iz ritma ili harmonije. Čak i kada dobijamo solaže na kontrabasu (ređe) i bubnjevima (češće), one su i same deo gruva, čuvajući inerciju kompozicije i ne dajući plesačima da izgube korak.

Gypsy Blue Freddieja Hubbarda nastavlja sa tim moćnim, pokretačkim gruvom mešajući malo latin ritma i klasičnog bopa, a naslovna Tina’s Comtenplation je raskošan, mada opet aranžmanski prijatno sveden komad od sedam i po minuta u kome Shook ima priliku da zablista i zaista pokaže da razume lirizam koji je karakterisao Brooksovu svirku. Ovo je, da bude jasno, balada, ali i ona je plesna.

Good Old Soul je i sama podugačka, ali je ipak kraća od Brooksovog originala, gde Shook hromatsku osnovnu temu sa leve strane klavijature razigrava desnom rukom, a ostala dvojica muzičara se poigravaju sa ritmom i postavljaju podlogu za jedan relaksiran muzički film.

For Heaven’s Sake nije Brooksova kompozicija ali jeste je on snimio. Ova verzija je izuzetno intimna i zvuči zapanjujuče autentično. Brooksova je, pak, Dhyana, još jedan vrlo moćan, vrlo cool hardbop komad a iza nje sledi dva i po minuta solo bubnjeva na A Call From Tina, demonstracija Walkerovog osećaja za gruv i ukusa sa kojim samo udaraljkama kreira kompletan muzički iskaz. Homegrown je poslednja originalna kompozicija na albumu i još jedan autoritativan hardbop predvođen Shookovim klavirom. Album zatvara alternativna verzija For Heaven’s Sake, sa još jednim sjajnim performansom trija koji zaista demonstrira da je manje ponekad mnogo, mnogo više.

Moram jednako da pohvalim i kvalitet snimka. Album i zvuči kao da je ispao iz Blue Note kataloga sa početka šezdesetih, sa divnim, organskim zvukom koji nam daje prirodnu dinamiku i uspešno koristi i akustiku prostora u kome je snimano. Ovo je, što se mene tiče, idealan način da se prave ovakve ploče, daleko od ispoliranosti i sterilnosti koje neretko pogode moderne produkcije, sa toplinom što život znači.

Sve u svemu? Idealan album za Nedeljno popodne ali i mnoge druge kontekste u našim životima. Uživajte.

https://skipwalker.bandcamp.com/album/tinas-contemplation-a-reflection-on-the-genius-of-tina-brooks

Meho Krljic:
Ove nedelje poučan primer o slobodnoj improvizaciji: sloboda je moć a velika moć sa sobom, kako nas je stric Ben Parker podučio, mora povlačiti i veliku odgovornost. Julius Windisch: live at loft je živi album na kome u jednom momentu pomislite da su muzičari sebi možda uzeli i previše slobode. Srećom, do kraja se stvari izbalansiraju odgovornim sviranjem.

O mladom berlinskom pijanisti i kompozitoru Juliusu Windischu sam već pisao prošle godine, kada je sa još tri kolege izdao album slobodnih improvizacija nazvan jednostavno po prezimenima muzičara: Dudek​/​Windisch​/​Baumgärtner​/​Sundland. Ovaj album je uglavnom bio slobodna improvizacija – sa nešto malo unapred napisane muzike – a mada je sam Windisch na njemu svirao isključivo sintisajzer, prisustvo saksofoniste Fabiana Dudeka dalo je ploči dovoljnu meru „jazz“ zvuka da i nešto konzervativnija publika proguta osnovni imaginarijum ovog materijala sklopljen u dobroj meri oko retro-SF elektronike, sa prelascima u energični free jazz.

live at loft je, pak, drugačija, što bi rekli na Engleskom, zverka. I ovo je kvartet-postava, sa jasnom ambicijom da se kroz improvizaciju dođe do četrdesetak minuta upečatljive i, možda i izražajne svirke, ali muzičari su ovde drugi, postavka je drugačija, pa su i rezultati srazmerno tome sasvim drugačiji u odnosu na prošlogodišnji album. Kažem „sasvim drugačiji“ ali i dalje u okvirima jedne estetike koju ja, ne bez razloga vezujem za muzičare iz nemačke akademske orbite.

Windisch je, da podsetimo, klasično obrazovan. Studirao je u Bernu a onda je i odbranio master tezu u okviru programa European Jazz Master koji se nudi na pet univerziteta u Amsterdamu, Parizu, Trondhajmu, Berlinu i Kopenhagenu. Tokom svog dvogodišnjeg postdiplomskog rada, Windisch je obišao berlinsku, amsterdamsku i kopenhagenšku visoku školu, uspešno stekao titulu jazz mastera 2019. godine i od tada živi u Berlinu gde radi sa više postava. Uprkos klasičnoj naobrazbi i master tituli koja, rekosmo ima reč „jazz“ u imenu, Windisch u svojoj muzici ne radi „običan“ džez pa ni „običan“ fri džez i sve njegovo što sam do sada čuo u nekoj je meri kombinovalo slobodnu improvizaciju i atonalnu muziku na klaviru sa elektronskim eksploracijama na sintisajzerima.

Na live at loft uz njega sviraju bubnjar Leif Berger Nemac baziran u Kelnu koji pored svojih udaraljki u par momenata svira i melodiku, električni basista Simon Jermony, Njujorčanin na privremenom radu u Berlinu, te violončelistkinja Elisabeth Coudoux, Nemica koja je slično samom Windischu – a isto su i godište – kroz učenje klasične muzike došla do jazza, slobodne improvizacije i, jelte, „Nove Muzike“. Coudouxova ima solidan pedigre, imajući u vidu da je diplomirala kod Franka Gratkowskog u Kelnu i njen doprinos na ovom albumu je upečatljiv.

Album je snimljen na koncertu u Kelnu, kao poslednjem danu trodnevne turneje iz oktobra 2021. godine, a koja je pre ovog grada obuhvatila Berlin i Minhen. Rekao bih da je ostavljanje Kelna za kraj bio pravi izbor jer ovaj grad sa svojim nasleđem u domenu moderne kompozicije i Nove Muzike zahteva muzičare koji su spremni 110% da pruže svoj maksimum, a onda ga prevaziđu.

A što, pokazaće se, ne ide ni tako lako. live at loft je album sa nekoliko izvrsnih momenata, a koji se mahom nalaze u drugoj polovini nastupa, pa istovremeno predstavlja i svojevrsnu pokaznu vežbu za to kako muzičari koji se bave slobodnom improvizacijom ponekad potrebuju dosta vremena da jedni druge ne samo čuju već i razumeju, a onda prestanu da se zaista slušaju i počnu da zajednički rade bez razmišljanja, kalkulisanja i direktnog odgovaranja na postavljene teze. Slobodna improvizacija je, naravno, jedan od najvećih izazova za svakog muzičara, stil ne samo sviranja već i, jelte, življenja, jedan ozbiljan svetonazor u kome se odgovornost prema sebi, muzičarima sa kojima nastupate, publici i možda odloženom slušaocu iz budućnosti koji će ovo slušati na snimku višestruko uvećava sa svakom sekundom koja prolazi. Nakon što su se čuli prvi tonovi i prvi udari po instrumentima više nemate izgovor da ne znate šta će oni drugi svirati, a tenzija između očekivanja slušalaca da dobiju nešto vredno svog vremena i vaše potrebe da izrazite nešto najčistije što imate u sebi, bez bezbednosnih mreža harmonije, ritma i tema ume da bude neizdrživa.

Mnogi, pa često i iskusniji, slobodni improvizatori zbog toga umeju da posegnu i za malo glume, imitirajući forme free jazza ili dela savremene kompozicije koja su slušali – možda već i sami svirali – dajući i sebi i kolegama na pozornici malo prostora da se dohvate nečeg poznatog pre nego što se zaista otisnu u slobodnu improvizaciju.

Treba dati pohvalu tamo gde je zaslužena i reći da ovaj kvartet ne glumi. Početak njihovog nastupa je otud karakterisan svirkom koja ide u nekoliko smerova u istom trenutku i traženjem koje treba da da odgovor ne samo na to šta uraditi na nešto što je već neko drugi na sceni uradio već i koja je uopšte forma ove muzike. Je li ona glasna? Tiha? Da li se svira brzo i tehnički eksplozivno, ili pak apstraktno, tako da slušalac zatvorenih očiju ne može ni da prepozna instrument? Moj utisak je da se, pošto ovi muzičari dobrim delom u svojim biografijama imaju jazz kao jednu od formativnih komponenti, onda prirodno nameće svirka koja je ekspresivnija i ima prepoznatljive fraze na kontrabasu, harmonije na klaviru, ritam na udaraljkama i teme na violončelu.

I ovo u prvih nekoliko komada rezultira muzikom koja zvuči lepo ali ne ide, zapravo nikuda. Čest problem free improv muzike, koji i ovde može da se čuje, bez obzira što se radi već o trećem danu turneje pa se da pretpostaviti da su muzičari već navikli jedni na druge i znaju šta da očekuju, je to da izvođači sa instrumentima koji dopuštaju harmonske eksploracije ali i imaju takvu akustiku da muzika može da živi i bez užurbanog sviranja, stoje u oštroj opoziciji sa ritam sekcijom čiji je glavni način da se čuje to da udara često i snažno. Otud bas i bubanj ovde sviraju mnogo ali malo toga korisnog, dok se Windisch i Coudouxova bave finijim radom.

Bend počne da zajednički diše tek na četvrtom komadu. level 10 in 4 akten ima koherentan ritam i temu koja se prirodno razvija kroz rad čitavog ansambla i ovo je prvi put da slušalac čuje BEND a ne samo četiri pojedinca koji sviraju u isto vreme. Na narednoj, herb, Windisch kao da povede ostale putem „klasičnijeg“ jazza i mada se i ona kasnije raspline u apstraktnijoj svirci, basista i bubnjar jedan drugog znatno bolje razumeju i sviraju zajednički.

Otud je i naredna, seltsame präsentation znatno sigurnija i donosi razložniju, fokusiraniju svirku u kojoj muzičari shvataju kako da delaju kao kolektiv umesto da pokušavaju da nametnu svoj izraz kao bitniji od ostalih. Ovaj komad je negde između džez gruva i hipnotičke gamelan svirke, a hipnoza postaje važan deo programa na sledećoj, offenbarung im stillen gde sintisajzeri vode muziku u apstraktnijem smeru i kada se ostali instrumenti uključe dobijamo jednu jako fokusiranu, jako svedenu minimalističku kompoziciju na tragu stivrajhovskog minimalizma. Überwindung koja iz nje direktno izrasta i sama profitira od vrlo apstraktne osnove na kojoj se gradi i mada ona sama predstavlja samo interludij do dinamične einfach so/erinnerungen, ovo je zapravo izvrstan prelaz u kompoziciju koja ponovo podseća na gamelan i nudi mikrotonalnu kišu udaraljki i prepariranih instrumenata. Pokazuje se da Windisch i kolege zapravo idealno zvuče kada se odmaknu od „prirodnih“ boja i zvukova svojih instrumenata i sviraju ih na način koji nije bio predviđen u priručniku. Tako je i finale sa fernes klagen vrlo zadovoljavajuće, sa „kosmičkim“ sintisajzerima i apstraktnim soundscape dizajnom koji je slobodno mogao da traje i duže od ta dva i po minuta sa kojima kvartet završava.

Sve u svemu? Poučna prva polovina albuma a zatim prilično snažna, malo i prevratnička druga polovina albuma. Lepo je čuti muzičare koji sami sebe spasu a kvalitetan snimak i prostoran, dinamičan miks veoma doprinose užitku.

https://juliuswindisch.bandcamp.com/album/live-at-loft

Meho Krljic:
Ove nedelje slušamo nešto moderno a veoma klasično. Može?

U pitanju je debi album švedskog kvinteta The Ambassadors – Volume One a koji je izašao pre par dana i u pitanju je vrlo svež materijal, snimljen 26. februara u Malmeu, sa kompozicijama koje su većinom stare po više decenija, pola veka pa i čitav vek. Ponekada čovek samo želi da se opusti uz stare melodije svirane sa ljubavlju i bez dekonstruktivnih namera, zar ne?

The Ambassadors sebe u promotivnom blurbu nazivaju „all-star“ grupom švedskog džeza i pošto ja zaista slabo znam novije švedske muzičare, moram da im verujem na reč. Ono što je nesumnjivo je da je u pitanju ansambl ne samo talentovanih osoba već i već iskusnih muzičara od kojih neki i sami već podučavau druge, a koji demonstriraju veliku ljubav ka klasičnog džezu, ma šta za vas klasični džez značio.

Trubač (i na par pesama pevač) Bjorn Ingelstam koji danas živi u Parizu je, kaže se na njegovom sajtu, sebe uspostavio, uprkos mladosti (rođen je 1990. godine), kao ime sa težinom na evropskoj džez sceni, i kada vidite da je učio kod, recimo, Reggiea Workmana, a da je nastupao sa dosta uglednih muzičara po Evropi i po Americi ovo je sasvim fer izjava. Ingelstam je u mladosti živeo u Švedskoj i Danskoj a ljubav prema afroameričkim muzičkim stilovima pokupio je od oca, tromboniste. Od 2013. godine živeo je, učio i nastupao u Njujorku i možda je i fer reći da se u muzici na ovom albumu čuje dosta njujorškog uticaja, kako klasičnog (Ingelstam je uostalom, nastupao u Birdlandu), tako i onog postmodernog, iz Knitting Factoryja.

Njegov kolega, saksofonista Fredrik Lindborg je, takođe zahvaljujući ocu kao dete slušao Parkera, Hollidayjevu, Rollinsa, kaže od momenta kada su ga kao novorođenče doneli iz bolnice, pa je još od srednje škole išao na kurseve koji su se bavili džezom, posle studirao u Gotenburgu, imao tribjut bend posvećen Parkeru... jasno je već. Iako i Lindborg i Ingelstam obojica imaju različite bendove i projekte sa kojima sviraju i nastupaju, sa The Ambassadors se čuje koliko i jedan i drugi sa puno ljubavi omažiraju klasičan američki zvuk. Lindborg na svom sajtu insistira da švedski džez još od pedesetih ima svoj identitet, sa kombinacijom „američke vatre“ i „švedske melanholije“ i Volume One ovu melanholičnu notu svakako ume da udene u kompozicije koje su većinski američke.

Ali ne kompletno. One for Alfred je, recimo, autorska pesma i ovo je izvanredan komad razigranog hardbopa sa kompleksnom ali neprestano plesnom pratnjom i nekim izvrsnim solažama. Ovde izrazitu ulogu ima pijanista Sven Erik Lundeqvist koji je odličan u pratnji a onda i sjajan u soliranju, no fakat je da čitav kvintet blista na ovoj pesmi, sa duvačima koji imaju razrađen harmonski program da kroz njega sviraju teme i solaže i izvrsno raspoloženom ritam sekcijom. Kao i Luindeqvist, i bubnjar Olle Dernevik je džez učio u Malmeu i pričamo o raskošnom udaraču sa puno smisla za gruv ali i jednom nestašnom, pa ipak disciplinovanom crtom koja mu omogućava brojne ukrase i „komentare“ na ritam a bez toga da ostalim muzičarima ikako izmakne tepih ispod nogu. Kontrbasista Simon Petersson je još jedan diplomac sa visoke škole u Malmeu i iskusan swing i bebop muzičar koji ovde obezbeđuje gruv za ostatak benda.

Jesam li pomenuo da je Ingelstam i pevač? I to kakav! Prva pesma koju na ovom albumu peva je They Say it’s Spring, koju slušaoci najbolje znaju iz verzije što ju je pre više od pola veka pevala Blossom Dearie i mada trubač svakako nema uporedivo setni, slatki glas ove pevačice, njegova je izvedba svejedno izuzetno lepa i na neki način slično naivna, čista i sigurna. Bend ovu kompoziciju svira kao opuštenu, plesnu bebop baladu i ovo je vrlo sveden i lep aranžman.

Aranžmani su i generalno vrlo dobri. Stranger in Paradise Roberta Wrighta i Cheta Forresta sa kojom album počinje je i sama transformisana u romantični ali energični bebop, a Indian Summer Victora Herberta – stara više od sto godina u ovom trenutku – je vrlo njujorška, vrlo „downtown“ atmosferična pesma sa dominantnim duvačima ali ponovo sjajnim Dernevikom na dinamički vrlo odmerenim bubnjevima. Uvek me, moram da priznam, pridobiju bubnjari koji demonstriraju ovakav osećaj za pesmu, prateći ne samo akcente i fraze već i boju i teksturu ostatka ansambla odmerenim, lepim potezima.

One for CT je još  jedna Ingelstamova kompozicija i ovo je brz, energičan hardbop, sa zabavnim, evokativnim soliranjem na trubi i vrlo lepim, legato sviranjem tenoriste Lindborga. U manje od tri minuta, bend projuri kroz efikasne solaže, vrati se lepoj glavnoj temi  i kreira izuzetan komad moderne klasike.

Naredni originalni komad, Svempa's Delight karakteriše razigrani, nestašni ritam i ponovo veoma lepa, klasična tema koja zvuči kao nešto što ste mogli čuti u nekom njujorškom klubu četrdesetih ili pedesetih ili uloviti na nekoj od Blue Note ploča iz tog perioda. Svempa je, inače, nadimak pijaniste
Svena Erika Lundeqvista koji svira na ovom albumu i on i je i započinje pokrećući ostatak benda u plesni, radosni gruv.

Sledeća kompozicija, da se nadovežemo, nije originalno izašla BAŠ za Blue Note ali jeste amblematična za ono vreme. Pričamo o Tadd's Delight, kompoziciji legendarnog pijaniste Tadda Damerona koji je svirao i sa Davisom i sa Coltraneom i sa Terryjem i sa Dorhamom, i sa Brownom, overivši maltene sve najvažnije njujorške muzičare svog vremena, a koju najbolje znamo sa kultnog Milesovog albuma 'Round About Midnight (na kome Dameron nije svirao). The Ambassadors ovu kompoziciju izvode izuzetno i ona daje prostor i za lepu, ritmički disciplinovanu solažu kontrabasiste Peterssona. Uopšte, bend se veoma drži zvuka i svetonazora iz vremena pre free jazz revolucije šezdesetih tako da je ovde sve u ritmu, taktu i gruvu, pa se album definitivno može puštati i sasvim normalnom slušaocu.

I jasno je da ovakav album ne može da prođe bez Gillespieja, pa je sledeća na redu njegova Manteca, koju Petersson i Dernevik počinju prepoznatljivim uvodom sa kontrabas rifom i latinskim ritmom, svirajući samo malo brže od verzije koju znamo. Duvači ovde imaju zapravo prilično zastrašujući posao jer je Gillespie u vreme ove kompozicije već duboko zagazio u latinicu i treba naprosto biti na visini zadatka, no uz odličnu podlogu koju pruža ritam-sekcija, Ingelstamovo soliranje je slobodno i raspoloženo, bez ambicije da se hvata u koštac sa Gillespiejevim kasnijim varijacijama na solažu u ovoj kompoziciji, ali sa odličnom međuigrom sa saksofonom koji onda preuzima mesto pod reflektorom i svojim legato soliranjem daje lep kontrapunkt razaračkoj a nikad preglasnoj ritam-sekciji.

Album zatvara nežna, sanjiva balada, odsvirana na trubi sa, dakako, prigušnikom, napisana pre skoro punih sto godina. I'll See You in My Dreams je komponovao Isham Jones a stihove je napisao Nemac-koji-je-sreću-našao-pod-suncem-Kalifornije, Gus Kahn i ovde Ingelstam pored izvrsnog trubačkog programa nudi i još malo svog simpatičnog pevanja. Ne pre nego što se ostali ne izređaju na solažama, naravno, pa pesmu do finala dovod njegovo topli, vrlo klasični vokal, sa lepom, tako američkom dikcijom i frazama.

Volume One u naslovu albuma sugeriše da bi u dogledno vreme mogli da čujemo i Volume Two i, moram reći da sam vrlo zainteresovan za ovaj scenario. The Ambassadors ne rade nikakav programski transformativni posao ovde i njihova ambicija je očigledno da kreiraju muziku kakvu su voleli da slušaju kada su bili klinci i dok su tesali svoj muzički karakter, ali veoma malo bendova mogu da se setim koji u trećoj deceniji dvadesetprvog veka mogu sa ovoliko autentičnosti da odsviraju ovaj materijal. Ovde je SVE na mestu, od romantične atmosfere, preko svedenog ali promišljenog soliranja, pokretačkog, eksplozivnog ritma koji nikada ne gura bend izvan takta, ubedljivog pevanja, pa sve do produkcije koja je topla i živa i nosi sa sobom jednu neočekivano ubedljivu patinu. Izuzetna ploča za slušanje vikendom:

https://bjorningelstam.bandcamp.com/album/the-ambassadors-volume-one

Meho Krljic:
Pošto se vreme prolepšalo, impuls da se sluša muzika dobrog raspoloženja nekako prirodno dođe. Ne zato što STVARNO ima razloga da budemo dobro raspoloženi, razumemo se, već čisto u samoodbrani. Utoliko, nakon slušanja i odbacivanja nekoliko vrlo dobrih i vrlo cerebralnih albuma avangardnijeg usmerenja, za današnji džez obrok odlučio sam se za prilično lake note. Ne i trivijalne, kao što će se čuti. Seattle Sleepless Sounds je solo album sijetlskog gitariste imena kome bi i Kurt Vonegat lako nakrivio šešir u respektu: Yusuf Kilgore i, ako volite kafanski, ciganski džez sa daškom ili, bogami, solidnim zadahom prijatne nostalgije, a istovremeno volite latinoameričku plesnu muziku pa onda i post-disko fank sa sve sintisajzeria i neonskim osvetljenjem, ovo je ploča za vas.

Kilgore je muzičar iz Sijetla koji je studirao na Univerzitetu Indijana i tamo diplomirao baveći se folklorom i etnomuzikologijom, a što svakako ide ruku pod ruku sa njegovim interesovanjima vezanim za žanrove u okviru kojih piše i nastupa. Ovo je zanimljiva niska folklornih i tradicionalih izraza, od ciganskog džeza, preko salse, fanka, latin džeza, brazilskog čoroa pa sve do severnoameričkog blugrasa, i Kilgore, sa svojom akademskom naobrazbom i interesovanjima za različite „etničke“ stilove, može da se pohvali da je nastupao po evropskim kafeima, ali i da je podučavao gitari srednjoškolsku omladinu u sijetlskoj školi Waldorf. Njegov glavni projekat u poslednjim godinama je kvintet Swing Soiree, bend koga lider bez mnogo uvijanja naziva orkestrom „za svadbe i posebne prilike“, a gde sa njim sviraju i neki ugledni američki muzičari mlađe i srednje generacije sa deljenim interesovanjima u domenu etničke, klasične i džez muzike.

No, album Seattle Sleepless Sounds snimljen je bez ijednog od njih u postavi. Pored Kilgorea koji je ovde odsvirao gitare, pominju se još samo dvojica saksofonista koji sa njim radosno sparinguju, tako da ostaje da pretpostavimo da je i bas linije odsvirao on a da su ritmičke matrice programirane i, ako jesu, to je urađeno vrlo organski i materijal, makar ovaj „etnički“, ni na koji način ne odaje utisak da je u pitanju „elektronska“ muzika. Protiv koje, valjda je to jasno, ja ne da nemam ništa nego je rado i opširno slušam, nego samo hoću da naglasim, ako ste jazz puritanac, Seattle Sleepless Sounds u svojih prvih nekoliko kompozicija zvuči apsolutno autentično i sa zaista ubedljivom količinom dobrog raspoloženja koje donosi pred slušaoca.

Jedan od saksofonista kojui ovde svira je tenorista Aleksej Nikolajev i u pitanju je „pravi“, jelte, Rus, danas nastanjen u Sijetlu, ali sa svojom originalnom diplomom iz saksofona i aranžiranja zarađenom u Rusiji početkom devedesetih. Nikolajev se kasnije preselio u Irsku i tamo učio kod Davea Liebmana, pa od 2003. godine predaje u Americi na raznim koledžima, ali i svira sa mnogo muzičara i u gomili džez i fank postava od kojih je možda najpoznatiji Doctor Funk Band.

Drugi saksofonista koji svira na samo jednoj kompoziciji je altoista Marc Fendel, takođe lokalni, vrlo zaposleni muzičar i predavač na Seattle Drum School of Music i čovek poznat po svojim zastrašujuće dugačkim hajking sesijama u jednoj od kojih je prepešačio više od četiri hiljade kilometara od Meksika do Kanade!!! Fendel ima i Youtube kanal Music Education For All gde, jelte, besplatno nudi poduku za svakog koga interesuju džez, fank i slične teme.

Elem, Seattle Sleepless Sounds je album „noćne“ muzike, utoliko što Kilgore kaže da „noć izoluje dušu i podstiče muzu“, ali i utoliko što je u pitanju kolekcija kompozicija koje svakako na razne načine imaju dodira sa noćnim, jelte, životom.

Ne i nužno isključivo noćnim. Prvi deo albuma, koji je izrazitije usmeren ka „etničkoj“ muzici ili makar onome kako je mi zamišljamo kada je neko pomene je svakako bliži „muzici za svadbe i posebne prilike“ kakvu svira njegov matični kvintet. Naravno, svadbe se produžuju do kasno u noć i Edinburgh Spring, koja album otvara je komad ciganskog džeza sa direktnom linijom sve unazad do Djanga i Kilgoreovim razigravanjem prstiju kako u pratnji tako i u zabavnom soliranju. Nikolajev se sjajno uklapa sa njim, dajući klasičnu a opet karakternu solažu i ovo je pesma koju možete pustiti bukvalno svakome od tri do sto tri godine i biti prilično sigurni da će uživati.

Album nastavlja u dobrom raspoloženju sa California Avenue koja je par koraka bliža severnoameričkom „klasičnom“ džez izrazu, sa dvočetvrtinskim ritmom i saksofonom koji priča praktično čitav narativ, dok iza njega ide uredna ali nikako svedena pratnja. Copacabana Cool je već komad šarmantne bosa nove, sa Kilgoreom koji pušta Nikolajeva da odradi najveći deo pripreme pre nego što upadne sa maestralnim soliranjem na gitari. Izvrstan plesni ritam i Kilgoreov osećaj za meru i ukus kako u aranžiranju teme tako i u soliranju koje je vatrometno ali ne i razmetljivo daju ovoj pesmi vrlo prijatnu formu.

Rico Clave je još jedan komad vrlo zalatinjenog džeza i ovde Nikolajev i Kilgore nastavljaju sa plesnim ritmom i prijatnim temama. Naredna, Shona Sunrise, kao najkraća na albumu nudi jednu vrlo simpatičnu latin-džez skicu sa blagim zanošenjem u afričkom smeru i najavljuje promenu stilskog ključa za ostatak albuma. Liquid Glass, naime, koja iza nje sledi i na kojoj slušamo alt saksofon Marca Fendela je pesma najbliža električnom fanku osamdesetih godina, sa produkcijskim tretmanom koji deluje vrlo „retro“ ali je primeren toj „noćnoj“ atmosferi koja se želi postići. Nestašna bas gitara, „komercijalni“ ukrasi na saksofonu i naglašeno korišćenje sintisajzera preko kompulzivnog elektronskog ritma su program kome će se svaki pravi ’80s džanki poradovati.

Soul Dog Sun God, koja iza nje sledi je tematski još svedenija, sa džeziranim lupom na električnom klaviru preko fank udaraljki i ženskim vokalom koji izvodi arabeske bez reči. Kilgore ovde svoju električnu gitaru malo prigušuje nudeći nam seckanu, ukusno izmoduliranu fanki pratnju, posle koje stiže i propisna solaža, a sintisajzeri u par sjajnih momenata sviraju kičaste i neodoljive orijentalne teme.

Imam utisak da bi Kilgore mogao da snimi čitav album ovih električnih fank sanjarija i da bi to bilo vrlo solidno slušanje za neku narednu Nedelju (ili neki drugi dan). Čovek proizvodi i dosta royalty free muzike za široke narodne mase pa je jasno da mu i ove svedenije, impresionističke kompozicije leže. Album zatvara vrlo sanjiva ’Lit, najsporiji fank komad na ploči, ponovo sa fanki gitarom i ženskim vokalima bez reči, te gruverskim ali i vrlo džezerski intoniranim soliranjem na električnoj gitari samo malo oprljenoj korus efektima.

Seattle Sleepless Sounds je na kraju album vrlo iznenađujuće stilske širine ali i vrlo prijatne muzike u celini. Ovo je, zapravo, moglo da bude i duže ili, idealno, da nude podeljeno na dva albuma gde bi prvi sadržao „etničke“ kompozicije a drugi valjao električni fank, no, kao katalog Kilgoreovih interesovanja i demonstracija njegovih kvaliteta, imamo posla sa impresivnim a opet skromnim i svedenim materijalom. Kilgore je i pobornik creative commons licence pa je muzika, iako plaćate da je kupite, slobodna za reinterpretiranje, remiksovanje i druge transformativne radnje, te je to još jedan razlog da se čoveku ukaže malo pažnje. Poslušajte, nećete se razočarati:

https://yusufkilgore.bandcamp.com/album/seattle-sleepless-sounds

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version