Predvorje > NEXT GENERATION

SOBA (pričica, pokušaj spoja natprirodnog i šale)

(1/5) > >>

henk:
ćao. pre svega, sori za uzurpiranje jednog dela vašeg vremena i ovog foruma u lične svrhe. evo, ova pričica bi kao bila pokušaj spoja nadrealnog i šale. nemam ozbiljne spisateljske pretenzije ali sve kritike su dobrodošle! naročito me zanimaju najslabija mesta, po vašem mišljenju. poz.




SOBA


Topla letnja noć i sve što uz to ide. Sedim u ovoj sobi, pred praznim Word dokumentom, pokušavam da pišem. Ne ide, nikakva upotrebljiva vrednost da iskoči na ekran, kursor blinka u mestu satima. Potpuna kreativna blokada. Uz to, loše se hranim, kasnim sa kirijom; stanodavac je postavio ultimatum: krajnji rok za plaćanje - sledeća nedelja, u protivnom, reče, sledi mi šut-karta ili nešto još opasnije (prebijanje? fizička likvidacija?). Urednik časopisa Srebrni Marsovac, u kojem honorarno objavljujem priloge, saopštio je da će mi odstraniti genitalije ukoliko mu uskoro ne dostavim nešto čitljivo. Nela (devojka) odbija moje telefonske pozive, čim mi čuje glas izjavi "odjebi" i spusti slušalicu. Nekoliko puta pokušao sam da je zavaram započinjući naš telefonski razgovor u drugim bojama glasa i tonalitetima višim ili nižim od mog, ali nikad ne bih uspeo da stignem dalje od druge-treće rečenice. Nela bi me provalila i tu bi konverzaciji došao kraj. Nezgodno vreme, zaista. Pred vratima ove sobe postrojilo se mnogo gnevnih. Moguće da imam dar da budim mračne sile što spavaju u ljudima i stvarima.
 
Izađem iz Worda, isključim računar. Odem do frižidera, po limenku piva. Dlanovima prija tako rashlađena i orošena. Zatim se smestim u fotelju, tamo u tami sobe. Radio svira neki fini chillout u stilu britanskog sastava Massive Attack. Otvorim limenku i popijem gutljaj; ok je, nemam zamerki. Uz pivo i muziku, nešto i dalje živi/pulsira bez obzira na ovu spisateljsku blokadu i sve druge aktuelne promašaje. Zamisli da nema Nele - to bih mogao da podnesem. Ali zamisli da nema piva, zamisli da nema muzike. Kakvo bi to gnusno bitisanje bilo. Ljudi bi umirali nevoljeni, ozračeni ravnodušjem.
   
I tako, sedim u fotelji, kreativno blokiran, u društvu muzike i limenke čekajući da me Nela skine sa liste ignorisanja. Bos, razgaćen, u atletskoj majici. Naokolo topla letnja noć. U potiljak kao da mi nešto zija. Nela, - upitah prostor iza svojih leđa, - ti si? Međutim, nije Nela. Okrenem se i registrujem čudan prizor - zid otvorio oči. Zid otvorio oči! Betonske, svirepe oči, bez zenica, samo beonjače, kao oči epilepsije. Okrenem se i prema drugom zidu. Još jedan par beonjača, dimenzija rekordne bundeve ludaje. Okrenem se i prema trećem zidu. I prema četvrtom. Oči! Četiri prevelikih pari očiju, napetih od besa. Zidovi su se probudili. Zatim jedan zid, uz škripu armature, podiže ruke. Par šaka, rađaju se u buci i malteru, i pružaju ka fotelji, ka meni. Pridružuju mu se i svi ostali zidovi. I sada je sve njihove ruke i njihove epileptične oči. Dišem otežano, uvlačim vazduh u sebe jedva, kao kroz alveole karcinomskih pluća, blokiran adrenalinom. Um sveden na binarne odluke. Gubim se, hvata me drhtavica, u glavi zuji od pritiska. Zauzimam neki neprirodan položaj u fotelji, kao deformisana kifla. Soba se ponaša kao živ organizam, ne baš prijateljski nastrojen. Vazduh je zagušljiva magla od cigle i kreča kroz koju se uspostavlja neka mračna, ritmična lupnjava nalik otkucajima srca - dum, dum, dum! U magnovenju, dižem dupe iz fotelje, kleknem na kolena, pružam ruku, pokušam da dohvatim mobilni sa kredenca; totalno debilna, nekoordinisana odluka uma i tela koje traže neki izlaz. U trenutku, padaju mi na pamet pacovi, način na koji pacovi traže spas kad ih u laboratoriji izlože nekim neprijatnim testovima: beže prema najmanje bolnom obliku smrti. Ponekad nas životne okolnosti primoraju da i mi postanemo pacovi. Zatrčavam se, skačem u zatvoren prozor na licu jednog od zidova i uz lomljavu stakla naglavačke ispadam u baštu.

Nešto mi nožicama piči preko obraza, to je prvo što ustanovim nakon što mi se vrati svest. Neki mrav, rekao bih.
 
Ležim poleđuške u bašti, bos, prašnjav, u gaćama i atletskoj majici, obasjan suncem. Tiho je i mirno. Trava poda mnom je prijatna i topla, zgodna za baškarenje. Ostaću još malo da ležim tako. Pisanje neka čeka.

scallop:
Henk, ovo je najgora postovana priča ovde.

Ghoul:

--- Quote from: "scallop" ---Henk, ovo je najgora postovana priča ovde.
--- End quote ---


pa lepo je reko gore da je to ŠALA.

pitam se samo zašto svoja pisanija ovde kače samo oni za koej je pisanje samo - šala, zajebancija, ubijanje vremena, neozbiljno nakucavanje koječega što ih mrzi da posle bar jednom pročitaju pre kačenja...

al od njih su mi još čudniji ovi što to sve uredno pročitaju.

scallop:

--- Quote from: "Ghoul" ---al od njih su mi još čudniji ovi što to sve uredno pročitaju.
--- End quote ---


Da si naučio da čitaš sad bi znao da pišeš. :evil:

Ghoul:
da si vreme trošio na čitanje boljih stvari i tvoje pisanje bi danas bilo čitljivije.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

Go to full version