Predvorje > NEXT GENERATION

Soul

(1/9) > >>

babakarniang:
Jeziva, nepredvidiva zvijer demon mazohista sa kojim nema borbe na pobijedu. Borba s njim je kao da igraš  x-ox, neriješen ishod ti je zagarantovan u toj bici bez kraja.
Taj rat nikad ne završava, samo počinje iznova i iznova; bitke bijesne, demon ti kida meso s kostiju; ti njemu dereš odvratnu ljušturu i skidaš taj moćni megalomanski osmijeh s te nesamilosne face koja kao da je od bronze izlivena, jedno gadno oštećeno nečitljivo štivo. U nekim bitkama bivaš na samrti i tad demon staje, gleda te s podsmijehom, skoro pa tužno.  Taj je pogled teži od kandži i Flejla u njegovim crnim rukama. Tad bronzano lice postaje nešto lelujavo,nejasno, skoro poznato, skoro pa da mu izgovoriš ime. Na tren je već nestao i opet vidis crnu bronzu, nečitljivu oku tvome, a bol udarca te trgne iz misli. Nova bitka je vec počela; obojica već imamo neku novu snagu pristiglu niotkuda, opet u novom ciklusu u kome mozda bude drugačije, možda neko prevagne.
A tu su i dani kad sam nadmoćan, na korak od konačnog trijumfa. Kako to opisati, to čudo u očima samog Boga? Moj Klejmor igra k’o da je Dusak u mojoj ruci, a Lorica Squamatasa na meni umijesto teskog Maximilijana, kojeg slabiji ljudi ni ne nose zbog težine. Smeta pokretljivosti, ali s lakoćom letim i zadajem strašne krvničke udarce, koji ostavljaju neizbrisive tragove na toj blistavoj, mračnoj bronzi.  Ti trenuci  snage i moći, kad lomim njegov Ishlangu, kao da je kakva igračka, kad svaki moj mišić i osjetilo vapi za krvlju, kad sve u meni kaže ubij, osveti se, ali baš kad podignem Klejmor da izvršim dekapitaciju, čitav nebeski svod bljesne plavo-bijelom vatrom i odjednom se pojavi prilika koja oduzima dah, rušeći sav moj bijes u ponor crnila kao da nikad nije ni bio tu…. Anđeo blješti svijetlošću, od nje skoro oslijepiš, ipak, nazireš lik djevojke neviđene ljepote, ali ljepota nije ono sto te tako zaslijepljuje, već taj osjećaj da je u stanju da se izbori sa svim zlom svijeta, samo sa svojom dobrotom koja sija i blješti držeci ravnotežu sa demonovim mrakom.
A onda čujem glasove u glavi:”Danas si bio tako blizu da konacno padnes”. I vidim neku tugu u očima demona. Upravu je znas da se nisam pojavila pao bi. U čudu sam samo upitao:”Ko ste vi zapravo?” A onda mi se dva glasa u glavi stopiše u jedan -  “Mi smo Soul!”  Tad vidjeh nešto neopisivo, demon i anđeo su se mijenjali kao nekakav teriantrop, metamorfoza je bila strašna, a istovremeno zdivljujuća. Odjednom nije bilo ni anđela, ni demona, bilo je kao da vidim sebe u kući ogledala, obuzela me je drhtavica od shvatanja. Oni su ja. a ja sam oni. Pripala mi je muka, umalo da ubijem dio sebe, potpuno sam izgubio kontrolu nad sobom od čistog iskonskog užasa, vrištao sam od straha, a moja hrabrost da gledam smrti u oči netragom je nestala, nedovoljna za obračun sa samim sobom. Vidjevši moje ludilo i mahnitost, moji dvojnici mi progovoriše glasovima stopljenim u jedan mentalni, u mojoj glavi. “Daćemo ti jedini poklon koji možemo, a to je zaborav.” Počeše da govore nešto nerazumljivo i nestaše u izmaglici, a ja se stadoh gušiti, kašljati od te izmaglice. Tada zbacih pokrivač i udahnuh svijež vazduh, pluća mi eksplodirasš  bolom koji izbrisa sva sjećanja na san.
Pa ipak, tog dana mi se u glavi motala čudna misao, samo o njoj sam mislio…
Ako ubijem svoje demone, ubiću i svoje anđele. Moram postići sklad dobra i zla, težiti ka jedinstvu i ravnopravnosti svoje suštine. Čvrsto vjerujem, iako ne znam otkud mi to, da je to zapravo ono što mudraci zovu nirvana.

Meho Krljic:

--- Quote ---jedno gadno oštećeno nečitljivo štivo
--- End quote ---

 :lol: :lol: :lol:

Ma, šalim se, ali ovo ima dosta prostora za doterivanje.

Lord Kufer:
Treba da se odvikneš toga da što pre smandrljaš to što hoćeš da kažeš, pošto nisi uopšte ni promislio o čemu govoriš, nego ti je samo stalo da "nešto", "bilo šta" kažeš.

"Jedinstvo i ravnopravnost suštine" ni u kom slučaju ne može se nazvati "nirvanom".

Dakle, tebi je samo stalo do toga da to što pišeš "zvuči" ili "liči" na nešto pametno, ali ono to nikako nije.

Možda je to zbog toga što te "od shvatanja obuzima drhtavica"?

Meho Krljic:
Meni ovo zvuči kao da neki strastveni RPG igrač piše fan fiction, pa je u tom domenu prihvatljivo. Ali roman ovako pisan ne bih čitao.

Lord Kufer:
RPG obiluje situacionim dramama i nije nikakvo čudo što mami da se te situacije opisuju, ali to su ipak samo opisi, a književnost nije prosto bavljenje opisima nego je mnogo više o uzrocima pojava, pa iz priče o uzrocima i posledicama situacije prirodno proizlaze. Ne može se pisati naopakom metodom i poći od posledica, pošto se u njima retko kad nazire čitava priča. Pisac zaista mora da zna šta radi, a ne da se prosto divi lepoti zalaska sunca, ili da bude opčinjen koreografijom neke bitke.

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

Go to full version