DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA...

The Crippled Corner

<< < (2859/2888) > >>

crippled_avenger:
Cole Hauser je doživeo renesansu posle serije YELLOWSTONE, pa je film THE LAST CHAMPION Glenna Withrowa to kapitalizovao posle nekih tri godine od snimanja, i što je još zanimljivije, od početka produkcije koja je krenula pre Sheridanove serije. Međutim, kada se pogleda ovaj film, deluje baš kao da je nastao u koheziji sa Hauserovim imidžom.

Ovo je priča smeštena u ekonomski depresirani Heartland i govori o bivšem olimpijskom šampionu, osramoćenom posle doping skandala koji počinje da trenira lokalni srednjoškolski tim, i od palog zabludelog sina iznova nalazi put ka iskupljenju.

Glenn Withrow je po vokaciji glumac, i Coppola ga je angažovao za svoj output tokom osamdesetih. Realizovao je ovaj film pristojno, ništa posebno, ali sa nivoom koji je na ničijoj zemlji između bioskopskog i TV filma. Osnovni problem je nešto drugo - priča ima preširok zahvat, ona je istovremeno i studija karaktera, i slika života u jednoj varošici i sportska melodrama o iskupljenju. To ne bi bio preširok zahvat da su ti elementi jače prožeti. Nažalost, nisu, i to onda dovodi do raslojavanja priče.

Međutim, THE LAST CHAMPION funkcioniše, naročito na malom ekranu i mnogo je bolji nego što mu je sudbina pokazala na kraju.

* * 1/2 / * * * *

crippled_avenger:
Ako je CLIMAX bio znak Noeove stagnacije u kojoj se pretvorio "u odsjaj nekadašnjeg reditelja" onda LUX AETERNA pokazuje potpunu eroziju njegovog rukopisa. Ovaj film koji traje jedva 52 minuta sa noeovskim pretencioznim špicama bavi se snimanjem filma, skupljajući razna opšta mesta o tome kako je to sve jedan haos, dezorganizacija, sukob raznih sujeta, dat kroz pokušaj da Beatrice Dalle i Charlotte Gainsbourg igraju verzije sebe, i lutaju kroz besmislena ošta mesta dok Benoit Debie pokušava da sve nadoknadi jakom vizuelnom agresijom.

Debie je ovde činilac koji ovaj film čini ako ne interesantnim a onda barem šarenim, očajnički pokušavajući da potpuni raspad barem ne izgleda kao poprište nesreće. Međutim, ovo je baš slabo, i baš lišeno smisla.

crippled_avenger:
DER MANN, DER SHERLOCK HOLMES WIR Karla Hartla iz iste godine, svakako da ima značaj nezavisno od okolnosti kod koga se zatekla kopija.
Glavnu ulogu u ovom filmu igra Hans Albers, najveća filmska zvezda Trećeg Rajha i glumac koji nikada nije javno podržao režim, čak je preživeo i odlazak svoje partnerke jevrejskog porekla u izgnanstvo, i praktično do kraja ostao jedan od najpopularnijih protagonista nemačke filmske produkcije.

On i Heinz Ruehmann (po nekim izvorima omiljeni glumac Anne Frank) igraju dvojicu prevaranata koji se predstavljaju kao Holmes i Watson, koriste strahopoštovanje koje ljudi imaju prema njima i izvode svoje akcije. Međutim, oni imaju zlatno srce i na kraju kreću da istražuju slučaj veoma opasnih kriminalaca koji ucenjuju i njih, i državu.

Film je razigran, vedar, dinamičan i inteligentno postavljen. Hartlova režija je vešta u svim aspektima, i u izvesnom smislu evocira nešto od Wilderovih filmova iz tog perioda. Hartl je bio austrijski reditelj koji je posle Anschlussa uključen u nacističku kinematograifju. Kuriozitet je da je Hartl na početku svoje karijere i sarađivao sa Wilderom.

Wilder je kasnije snimio možda i ponajbolji film o Sherlocku Holmesu.

Iz današnje vizure, Albers deluje kao neobična zvezda, možda najpre uporediva sa Spencer Tracyjem koji je igrao i u komedijama, a ozbiljnost produkcije je zaista impozantna i u pogledu inscenacije i scenografije.

Ovaj film po značaju svakako da prevazilazi tu okolnost da je nađen u Hitlerovom bunkeru i danas ga treba iznova videti.

* * * 1/2 / * * * *

crippled_avenger:
THE VOYEURS Michaela Mohana je erotski triler sa mladim glumcima, sada aktuelnim, da ne kažem seksualno aktivnim, pre svih Justice Smithom, Sydney Sweeney i Benom Hardyjem. Sydney je tu ključna i ona ima noseću ulogu.

Ono što mi je u ovom filmu nedostajalo, jeste upravo istinski seksualni naboj u scenama koje su ga zahtevale i baš u tom pogledu film mi je bio malo prazan. Da li je to do glumaca - premda Sweeney nema taj problem u seriji EUPHORIA - da li je do režije i načina na koji se pravi atmosfera, da li je to neka generacijska stvar ili zaista moj krajnje subjektivni utisak - tek film mi je u tom aspektu bio prazan. I to ne bi bio problem kada ne bi donosio nekoliko scena u kojima treba da se stvari učine uzbudljivim za gledaoca.

Upravo zbog subjektivnosti ovog utiska neću sada zazivati Adriana Lynea ili Paula Verhoevena i uopšte tu neku generaciju koja je izvela erotski triler u ravan holivudskog blokbastera. Ali THE VOYEURS upravo želi upravo to, iako referiše i na stare majstore kao što de De Palma, nema nikakve sumnje da gađa taj najviši ešelon blokbastera, po svojoj podeli i po svojoj vizuelnosti.

Nažalost, Mohan nije zakazao samo u pogledu seksa. I sama priča koju zaokružuje sa dva izrazita preokreta, nekako nije takva da se može zadovoljavajuće iscrpi žestokim trilerskim iznenađenjima. Nije ovo Čehov pa da se mora lagano razrešiti ili ne razrešiti uopšte, ali takav jak depalmijanski preokret podrazumeva i jači autorski postupak a ovde ga opet nema, i Mohan je dosta konvnecionalan u vođenju priče.

Lepo je da ovaj žanr doživljava svoj kambek i regrutuje neke nove zvezde. Međutim, mora imati i adekvatne reditelje. Videćemo kako se Sam Levinson snašao kao skriptaš kod Lynea u DEEP WATERu, možda je baš on to ime koje se traži. Mohan se još nije dokazao.

* * / * * * *

crippled_avenger:
THE SHOW Nadie Hallgren je dokumentarni film o Weekndovom nastupu na Super Bowlu, prvom velikom muzičko-scenskom spektaklu izvedenom od početka pandemije.

Reč je o velikom spektaklu, i dokumentarni film to maksimalno kapitalizuje, prati njegovu realizaciju na veoma atraktivan način, i neko će reći da je dosta lako od takvog događaja, sa takvim protagonistima napraviti dobar film. Ali, koliko puta je to zapravo uspelo?

Nadia Hallgren gradi vlastiti vizuelni koncept i film izgleda jako estetizovano iako govori o dešavanjima iza scene, ali uspeva ne samo da zarobi nastanak glamura već i glamur sam.

S druge strane, film ima jako dobru strukturu i tu može biti zaista poučan jer ima osnovni događaj čiji nastanak prati kroz radni proces, ima glave protagoniste koje snima kako u akciji tako i u razgovoru,  pronalazi dva sporedna junaka i o njima pravi dve fine digresije potom ih uključujući u tu osnovnu akumilaciju likova i pravi fina rešenja u montaži i zvuku kada se konačno dođe do Weekndovog nastupa.

Ima dosta značajnih ličnosti koje ovde vidimo u poslu, pored samog Weeknda, pre svih reditelja spektakla Hamisha Hamiltona i poznatu scenografkinju Es Devlin, ali i čitav niz white collar i blue collar likova koji su iza scene, sa ozbiljnim radnim biografijama.

THE SHOW je zanimljiv i vešto izveden film koji zbog svoje teme i mejnstrim egzekucije neće dobiti priznanje koje zaslužuje.

* * * 1/2 / * * * *

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version