DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) > RAZONODA, ZABAVA, DOKOLICA...

The Crippled Corner

<< < (2888/2901) > >>

crippled_avenger:
Jedan od ozbiljnih problema kod recepcije dokumentarnog filma je kada autori snime nešto što nije u skladu sa očekivanja gledaoca. Film BEZ Luke Papića o Aleksandru Deniću, našem velikom savremeniku, umetniku koji na svojim slikama, u ritmu novinskog karikaturiste briljantno dekonstruiše našu svakodnevicu na jedan potpuno unikatan, nepredvidiv i istinski iracionalan način. U epohi mema, Denić slika, ali vrlo često njegov rad završava kao meme iako isto tako povremeno dostiže transcedenciju.

To je Aleksandar Denić koji mene zanima. Denić prikazan u ovom pomalo nebuloznom filmu Luke Papića je ljubitelj pasa koji sreće neke druge ljubitelje pasa, inače frikove, sa nekim frikovskim pričama. Ima tu prajsles momenata u potencijalu, tipa kad Denić ide u posetu Dragiši Biniću, ali i to je više nivo namedroppinga i gledanja životnog ambijenta poznate ličnosti nego što ima neke supstance.

Moguće je da Denićev potencijal kao teme precenjujem odnosno da on možda ne može da predstavi sebe sam na taj način kako bih ja voleo. Ali, otud neka intervencija izvan njega je mogla pružiti kontekst. Međutim, to je onda old school dokumentarac a ne sada pomodni opservacioni stil koji deluje maltene nemontirano.

Otud, ovaj film me je duboko razočarao. Ali, to ne znači da možda nekome ne može biti zaista otkrovenje. No, plašim se da ceo taj "kučkarski ugao" nema mnogo težine sam za sebe i nije toliko zanimljiv bez Denićevog konteksta. A Denić opet daleko nadrasta taj sadržaj.

* 1/2 / * * * *

Truman:

--- Quote from: crippled_avenger on 19-04-2022, 22:57:59 ---SERENITY Stevena Knjighta je bio jedan od najprestižnijih nezavisno finansiranih projekata pre nekoliko godina da bi po izlasku bio ismejan kao jedan od najglupljih trilera sezone.

Steven Knight, prestižni britanski scenarista dokazao se kao kralj raznih high concepata i pisac prepoznatljivog rukopisa, i uprkos tome što nisam neki veliki fan ne mogu osporiti da sam u većoj ili manjoj meri uživao u nekim njegovim radovima kao što su Zemeckisov ALLIED, Limanov LOCKED DOWN ili Wellsov BURNT. Ali, isto tako postoji niz slabih filmova po njegovim scenarijima u kojima upravo taj njegov rukopis isisava sav "vazduh" iz dešavanja.

SERENITY je slučaj sličan Mangoldovom filmu IDENTITY gde veći deo vremena gledamo jedno da bi se prilikom twist endinga ispostavilo da smo gledali nešto drugo. I tu se onda postavlja pitanje - šta smo zapravo gledali, odnosno kakav je to film koji u fundamentalnom preokretu koji ruši celu dijegezu dobija svoj smisao.

SERENITY stoga moram da spoilujem da bih ušao u analizu onoga što smo gledali ovde - premda tu nema tako radikalnog shifta kao u IDENTITYju barem na polju definisanja onoga šta smo gledali...

SERENITY kreće kao klišetizirani tropski noir. Imamo ribara kome ne ide, sa lokalnom ljubavnicom koja je malo starija od njega i izdržava ga, asortimanom nekih lokalnih likova na tom tropskom ostrvu koje je negde na Karibima a možda i u Polineziji ali ga sve čine kliše-angloamerički expati. Jednog dana se pojavljuje njegova stara ljubav sa kojom ima sina, i traži od njega da ubije njenog sadašnjeg muža zbog kog ga je napustila jer je maltretira. On se nećka.

A onda saznaje da je ceo život na tom ostrvu u stvari simulacija - kompjuerska igra, i da je ovo u stvari FREE GUY za odrasle.

E sad, kako to naš glavni junak doživi - pa dosta različito od Guya u FREE GUYu - ne kreće u revoluciju da promeni svet i oslobodi  NPCjeve već nastavlja sa svojom trashy noir sagom kojoj samo dodaje još jedan sloj ironije.

E sad, Knight ipak nije do kraja načisto da li je ovo igra, kolektivna psihoza, izmišljeni svet traumatizovang deteta ili nešto osmo. Ali ono što film jeste to je znojavi tropski trashy noir sa odličnom glumačkom podelom koju čine Matthew McConaughey, Anne Hathaway, Jason Clarke i Diane Lane. Dakle, nema slabog mesta u podeli ali niko baš ne dobija neki naročit zadatak osim Matthewa koji je uspeo umnogome da ovakvim projektom poravna rezultate McConaugheysainncea.

Knight kao i mnogi scenaristi kada režiraju dosta insistira na atmosferi, na detaljima, želi da bude "veći katolik od pape" u smislu korišćenja filmskog jezika i insistiranju na vizuelnosti u čemu mu pomaže Jess Hall tako da film lepo izgleda.

Na kraju, ključno pitanje ipak ostaje tolerancija gledalaca spram trash noira jer će to gledajući ovaj film najviše gledati, a potom i na te radikalne preokrete, koji su na kraju svega primarni kad se film prepričava ali sekundarni kad se gleda.

* * / * * * *

--- End quote ---

Žao mi je što ti se nije svideo ovaj briljantni film ali to me ni nečudi jer si još nemilosrdniji bio prema čak i genijalnijem Interstellaru.

crippled_avenger:
Espinosa doktor Daniel je svoj odličan niz holivudskih filmova nažalost obustavio, ali na mestu gde je najmanje štete to moglo da mu načini, radeći Sonyjev Marvel film koji ima built-in audience.

MORBIUS ima Jareda Letoa u glavnoj ulozi, ima Matta Smitha kao negativca ali izgleda nažalost kao dve spojene epizode neke dosta bajate network serije. Espinosin "povišeni realizam" i energične inscenacije se ovde ne mogu nači. MORBIUS ima sve sve nedostatke Fleischerovog VENOMa plus je još banalniji i još jednostavniji na nivou priče.

Po obimu priče, rekao bih da MORBIUS jedva da ima materijala za film  i onda unutrar tih malobrojnih događaja i koji se dese nema prostora za neku dinamiku i dramu.

Šta je dovelo do ovakvog filma stvarno ne znam. Ali, čak i takav, MORBIUS je kao flop zaradio opet nešto. Espinosa posle SAFE HOUSE nije imao megahit - CHILD 44 nije prošao dobro iako je izvanredan, LIFE je prošao OK iako je izvanredan. MORBIUS je prošao podnošljivo, ali i to je previše u odnosu na to kakav je fijasko u pitanju.

* 1/2 / * * * *

crippled_avenger:
Komedija iz pozorišnog života u kojoj igraju Tony Hopkins i Jeremy Irons svakako nije nešto što bismo očekivali od Michaela Winnera, i rekao bih da film CHORUS OF DISAPPROVAL pokazuje i zašto. Winner prosto u svom rukopisu ide na pojednostavljeniju, tabloidniju stvar, pa na kraju ne samo da ne koristi ni Ironsa ni Hopkinsa da iz njih izvuče ono što bi diglo film na viši nivo već bi se moglo reći da oni koriste njega. Irons je "režirljiviji" od Hopkinsa koji igra nešto svoje, neku minijaturu, prilično agresivno u izrazu, ali lik nije tako nevažan da bi trpeo tako naglašenu mimiku svojstvenu bitno manjoj ulozi.

Irons s druge strane donosi šarm i klasu u dešavanja koja samo u jednoj sceni ulaze u domen uspele seks komedije, ali svojom ipak na kraju krajeva karakternom glumom kao da više igra lik iz nekog složenijeg filma i čini ga višeslojnijim i enigmatičnijim nego što Winnerova konstrukcija može da izdrži.

Priča prati udovca koji dolazi na radno mesto u malom obalskom gradu, i odlučuje da se pridruži lokalnoj amaterskoj družini koja postavlja mjuzikl u lokalnom teatru. Kada se pojavi, žene koje su u ustajalim brakovima polude za njim i on postaje mali lokalni Casanova, da bi na kraju sve završilo sa blagim ukusom gorčine.

Irons toliko ne igra na prvu loptu da na kraju više ne znamo ni šta igra, čemu doprinosi scenario koji kako stvari odmiču postaje sve kriptičniji. Winner barem stvari drži u jakom tempu što film čini pitkijim, mada ne nužno i boljim jer scene u tom jakom tempu "ne dišu".

Sve u svemu, sa ovakvim glumcima, i to u punoj snazi, ima ovde šta da se vidi, ali to što ima da se vidi je uglavnom kako ne treba.

* * / * * * *

crippled_avenger:
EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE izazvao je mini-senzaciju kada se pojavio kao nesvakidašnji, inteligentan blokbaster i sl. Nažalost, kako je Nolan kao ključni reditelj "pametnih filmova" za glupe ljude zatrokirao, pojavila se potreba da neko snima tako nešto i popunili su je Daniel Kwan i Daniel Scheinert, potpisani kao Daniels što liči na Wachowskis - a gde se njihove sličnosti sa nesrećnim siblinzima ne završavaju.

Naime, ovaj film u sebi nosi iluziju da pravi nešto novo, iako je ovo zapravo pogrešno shvaćen i pogrešno shvaćen BONE CLOCKS Davida Mitchella, da ne kažem CLOUD ATLAS istog pisca a sve je to deo šireg imaginarijuma Wachowskis. Oni su naime režirali CLOUD ATLAS sa Tykwerom i tom prilikom napravili sjajne rezultate, a BONE CLOCKS su poprilično inkorporirali u svoju seriju SENSE8 koju je na kraju u jednoj epizodi i pisao sam Mitchell. Konačno, Mitchell je bio među piscima ovog skandaloznog poslednjeg, četvrtog MATRIXa o kom ne bih govorio više.

EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE želi da se istovremeno obrati i Nolanovoj publici i publici Wachowskih, ali polazi od pretpostavke da je publika gluplja nego što je neophodno da bi se gledao Nolan, i strpljiva kao da su je obučavali Wachowski iz najboljih dana.

EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE je salata raznih uticaja, značenja i pojmova, od kojih je meni jedino validno značenje to da je nemoguće snimiti film bez neke doze stripovskog eskapizma, u čemu ova produkcija Braće Russo koja su nas zadužila nekim od najgorih Marvelovih blockbustera koje smo ikada gledali, prednjači. Sve kreće kao neka relativno dosadna svakodnevna priča o ženi koja radi u praonici veša, da bi se ispostavilo da je čak i ona tako sredovečna, da ne kažem na pragu trećeg doba sposobna da dosegne tu najveću ravan ljudskog postojanja po svetonazorima današnjeg filma a to je učestvovanje u nekom stupidnom stripovskom plotu sa multiverzumima.

I onda se bavimo objanšnjavanjem njenog života uvodeći nekoliko raznih uticaja iz pulpa, i svodeći ga na niz nekih nepovezanih, manje ili više zanimljivih akcionih scena sa jako dugim karakternim scenama u kojima likovi uglavnom pričaju nešto bezveze.

Film traje 135 minuta klot, bez špica i to je dosta ozbiljan real estate za ovakvu priču koja je jednostavna, gotovo nepostojeća u postavci ali jako složena u formi, do tačke da je to maltene na fundamentalnom nivou film stanja  jer se priča ne može prepričati iako se desi (ili ne desi, pošto se krećemo i obodnim sferama svesti) svašta. I u tom paradoksu da je ovo film u kom se zbiva i svašta i ništa, to jest u kom se ništa manifestuje kroz svašta, leži i osnovni problem.

Sve ostalo je pitanje realizacije koja je tehnički solidna, mada ni po počemu posebna, ali sasvim u redu. Michelle Yeoh kojoj je odjednom ova uloga nešto postala značajna, ne znam zašto, žena je već dugo i zvezda i umetnica, i sve, te ovo osim kambeka i njenog showcasea u kom se podsećamo koliko može biti cool čak i u zrelim godinama, ne vidimo ništa naročito novo.

Međutim, kako film od 135 minuta implicira da ima i nešto da kaže, to pitanje smisla i svrhe ovde žestoko izmiče. Ali izmiče i još nešto drugo - izmiče dinamika. Naime, pošto se fundamentalno ne dešava skoro ništa a formalno se dešava svašta ta hrpa dešavanja postaje repetitivna, a potom i dosadna, pa na kraju i teška za praćenje.

U celoj ovoj papazjaniji, gubi se ta još jedna agresivna crta i pokušaj Woke blokbastera. Prosto, ovo je film u kom suštinski problemi ni ne uspevaju da isprate idejnost i onda odlazi u drugi plan iako je inicijalno dosta istaknuta.

Ukupno uzev, ovo se nametnulo kao neki važan film sezone, a po prvim egzaltiranim reakcijama pojedinaca i u nekom dužem periodu. Nažalost, nema ovde ničeg značajnog sem jednog veoma gabaritnog promašaja prema kom - zbilja - jedino nije moguće biti ravnodušan.

* 1/2 / * * * *

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

[*] Previous page

Go to full version