Obećanje koje sam dao nateralo me da, posle mnogo godina, sa police uzmem TAMNI VILAJET 2 i ponovo pročitam SLOVENSKU i BEGUNCI,KRV. Kad sam završio, osetio sam se … kao da sam posle dugog vremena sreo par dragih prijatelja, tako nekako. A bojazan da priče možda nisu izdržale probu vremena, nestala je već sa prvim pročitanim pasusima. I posle mi više nije pala na pamet.
Bata mije lepo rekao da pokušam da budem sistematičan, i batalim emocije. Ali emocije su glavne kad govorimo o ove dve priče, sviđalo se to nekom ili ne. To ih razlikuje od drugih priča. Ako kao autor ne umete da pokrenete ovakve emocije kod čitaoca –to vam je.
Ako neko nije video – zbirka je izašla 1992.godine, kad je ovde mnogo stvari otišlo u majčinu. Po meni, najgora godina pre bombardovanja. Očekivati da vas priče iz ovakve zbirke uglavnom zabave… pokazuje neobaveštenost, blago rečeno. (Sećam se kako su te godine humanitarne organizacije delile hleb iz kombija, na ulicama Beograda. Gladnima. A ja sam pažljivo slušao Skalopa kad mi je objašnjavao kako se čuva meso u salamuri – za slučaj da nas bombarduju, pa duže ne bude struje… O inflaciji i broju nula,svi znaju sve.)
Da ne bude zabune – niko mi nije kriv što sam ostao ovde, tako sam birao. To ima svoju cenu. Na primer, nema zabavnih priča kad je sranje oko vas.
Pa tako,ako neko za priču SLOVENSKA kaže da ima samo naznake humora (i to je JEDINO što kaže za tu priču) – odgovor bi mogao da bude da autoru uopšte nije bilo do humora. Tištale su ga druge stvari.
Ali ako čitalac nema ništa drugo da doda na SLOVENSKU?! Dobro, mogu da pogađam: Teško mu je da prati radnju sa toliko likova i asocijacija,bitnih i nebitnih, u kojoj ideje iskaču kao poslovični čupavci iz kutije… To se toliko razlukuje od ovoga što se danas piše i čita. Suviše je razbarušeno, neuredno, traži koncentraciju… čak i čitalačko iskustvo. Dešava se to, ako preterujete sa hororom i epskom fantastikom (naročito domaćom)…Onda,kad naletite na Fipu,ne znate šta bi s njim.
Izvesna paralela postoji između Fipinih priča i onoga što su zvali Novi talas u fantastici. Ali ta paralela uslovna je, važi samo donekle. Pišem zbog onih koji možda pitaju – kome bre to treba? Jer ova Fipina priča nije ništa lošija od znamenitih JAHAČA PURPURNE NADNICE Filipa Hoze Farmera. I jedan i drugi su s merom haotični, i umeju da zadrže pod kontrolom svoje kreativne pundravce. Fipina priča nije ni tako ekstremno razbarušena kao LOGOR KONCENTRACIJE Tomasa Diša, koja je toliko elitistička, da mnogi čitaoci na polovini počinju da beže…
Ne, Fipa je pronašao sopstveni izraz,i pokušava da nam tako ispriča priču.
A ispričao nam je: O svetu u kome bogataši i korporacije vode svoje poslove, a raju ko jebe… A među tom rajom, u nekoj Africi, ima begunaca iz onoga što je nekad bila Juga. O svetu gde Šiptar kaže Srbinu: …Pod drugim okolnostima, mogli smo biti prijatelji… O svetu gde Srbin i Šiptar kreću u akciju bez povratka, da zajedno stave tačku na ZLO. Zašto?
…Tako je htela moja duša slovenska, odgovara umirući Srbin. Ko razume, shvatiće.
Scena koja mi je promakla u prvom čitanju: Kad Zlatibor, glavni junak, posle radioamaterske seanse sa rodnim krajem, pun tuge spušta čelo na topli lim radio predajnika, na kome je još vidljiva nalepnica sa dva slova: YU…
Ništa u ovoj priči nije pregazilo vreme. A pokušajte vi da na KRAJNJA PITANJA odgovorite na Fipin otkačeni način.
Bakićeva BEGUNCI,KRV govori o bedi bitisanja u zemlji Srbiji posle sankcija, ratova, i totalne pljačke svih resursa… Bogati su sve bogatiji, a raja ima da radi ropski ili da skapa. Mada brzo skapavanje u ovom svetu ponekad deluje primamljivije od dirinčenja. (Pada mi na pamet rečenica starije pevačice iz filma SKUPLJAČI PERJA, upućena devojci koja hoće u Beograd,da peva po kafanama: …Idi. Mož’ da propadneš brzo,il’ polako. Al’ propadaš sigurno.)
Bakić je za korak ili dva pomerio dalje ono što smo u tom trenutku već imali oko sebe. U njegovoj priči život radnika je nepodnošljiv: rad za mizernu platu u fabrici, opijanje kad stigne plata, nimalo radosti, ni jedan osmeh.
Naravno – junaci će poželeti da pobegnu preko, u neku bolju i srećniju zemlju,bila to EU ili šta već. Nemaju para za legalan odlazak,i onda se dovijaju ilegalno. Ali: “… ako kažeš da si katolik, odmah te upišu u svoje kompjutere, i posle ti bude malo lakše“ – to je gorak savet koji jedan od junaka prenosi drugom.
I tako, pokušaće da pobegnu od života goreg nego pseći. Zaigraće sve ili ništa. Zarad malo sunca, malo čiste vode, malo sreće.
Hepiend postoji u bajkama, a ovo nije bajka. Stradaju uglavnom oni što nisu krivi.
Dok se junaci dogovaraju u bircuzima ili pogureni prikradaju kroz noć prema granici, preko dubokog banatskog blata – možete da osetite smrad klonjare u pozadini bircuza, cipele pune vode, ledenu kišu, da osetite napor izvlačenja preteške obuće iz raskvašene zemlje… Ta taktilnost je poseban kvalitet Bakićevih priča.
Posle ove priče vam se plače.
Elem,teško je održiv onaj zaključak da – ako su ovo najbolje priče, zbirka bolje da nije objavljena. Ili tako nekako.
