Predvorje > NEXT GENERATION

Početak je svaki težak

(1/13) > >>

sf prase:
Primate li stidljive u ovu radionicu?


Tajna


„Može li neko da nam kaže kako se zove ova stvar na slici?“, pitala je učiteljica razred.
„Drvo!“, povikaše gotovo sva deca.
„Tako je. A zna li neko od vas šta je drvo?“
„To je biljka.“, odvažila se jedna devojčica.
„Tačno. Samo, šta su to – biljke?“
„To je... To se... One su rasle iz poda i onda su ih ljudi jeli.“
   Razredom se zaorio smeh, a devojčica se zacrvenela do suza.
„Tišina deco, ništa nije smešno. Ona je potpuno u pravu. Biljke su nekada rasle iz poda i neke od njih su zaista služile za jelo.“
„A ko ih je tamo stavio?“
„Neke su tamo stavili naši preci, a neke su se same stvorile. Oh, deco, to je bilo strašno vreme. Ljudski rod ni na šta nije mogao da utiče. Disali smo vazduh koji se sam stvarao oko nas, umesto da ga u fabrikama generišemo u tačno određenoj razmeri gasova. Puštali smo Sunčeve zrake da nas peku i vetar da nas ledi. Vetar, to vam je kao kad dunete, pa se vazduh pokrene, samo mnogo hladnije i užasnije. Možda ste čuli i da je voda padala sa neba. I to je istina.“
„Kako se penjala tamo?“, pitao je Izotopije, dečak koji nije bio spreman da takvu glupost prihvati zdravo za gotovo.
„To ćeš,“, namršti se učiteljica koja nije imala odgovore na pitanja koja nisu bila u njenom priručniku, „da naučiš u nekom od sledećih razreda.“
„A jel istina da su ljudi nekada jeli i životinje?“, javi se dečak iz zadnje klupe. Žamor u učionici se utišao.
„Istina je.“, potvrdi ona mračno, „Jeli su svašta, i samo su se nadali da u sebe unose materije koje su im potrebne. Ko zna šta su te stvari koje su se samostalno množile, razvijale i mutirale, činile njihovim telima. Pomislite koliko smo srećni što danas imamo fabrike u kojima se proizvodi savršeno izbalansirana hrana za svačije potrebe.“
   Nakon čudnih saznanja, razred se u tišini vraćao kući. Čak nisu razmišljali o tome koliko su srećni što žive u savremenom svetu, u gradovima koji su lepim poluprozirnim kupolama bili zaštićeni od vrelog Sunca i jezivog vetra. Njihove su misli bile sa sirotim precima.
   Ipak, mislio je Izotopije, i pored teškog života, ti su preci uspeli da stvore današnji svet. Napravili su dovoljno ugljen dioksida koji je njihovu planetu doveo u stanje savršene nepromenjive čistote u kojoj se sada nalazila. Nije više bilo biljaka koje su same rasle i mutirale u opasne oblike. Nije više bilo godišnjih doba koja su se svaki čas smenjivala i stanovnicima pričinjavala nelagodu. A voda koja prkosi gravitaciji neko vreme pa posle prestane? Ne, to mora da je bilo suviše!
   Izotopije je odjednom osetio potrebu da  dodirne zid voljene kupole u kojoj je rođen i u kojoj će boraviti do smrti, da se uveri da je zaista tu. Trčao je dok nije došao do kraja grada i prislonio čelo na glatki zid. Napolju je i dalje bio umirujući prizor golog peska i crnog neba na kome se žarila opasna bela Sunčeva lopta.
   Spustio je pogled na uglačani pod. Tamo se, u maloj pukotini, odmah pored njegove noge, nalazilo nešto zeleno. Sagao se da bi to dotakao, a ono mu je uzvratilo gipkim, malo vlažnim dodirom. Nije ličino ni na šta što je dečak ikada video, ali bilo je lepše od bilo čega u njegovom svetu.
   Kleknuo je i približio lice zelenoj stvarčici. Jedva da je mirisala, i to na nešto blago i sveže. Na život i neku tajnu koja je do tog trenutka bila skrivena od njega.
   Nije znao kako, ali shvatio je da tu stvarčicu neće moći da ponese kući jer bi je uništio. Shvatio je i da nikome neće moći da kaže za nju, jer bi je onda oni uništili.
   To je bila samo njegova tajna.
   Svakoga dana je dolazio, krišom, i posmatrao je kako se menja i raste.
   Dolazio je, sve dok jednoga dana umesto svoje male zelene tajne nije zatekao neprobojno stakleno zvono ispunjeno nekakvim dimom, i grupu ljudi pod maskama. Jedan od njih mu je prišao, očitao njegove podatke i klimnuo glavom drugim ljudima.
   Dečaka koji je dodirivao biljku  i doveo u opasnost sebe i sve u kupoli više niko nikada nije video.
   I bolje što je tako.
   Ko zna kako je opaka stvar uticala na njega.





scallop:
Za sada: samo previše znakova interpunkcije u dijalogu.

M.M:
Za sada: stidljivi ovde nemaju perspektivu.

Boban:
Ova tematika je mogla da prođe pre 60 godina i to kao demode...

scallop:
Zato sam taktilan. Inače bih priupitao ima li pisac godine za stidljivost ili pazari blagonaklonost? Ako ima godine, onda nije strašno što je ideja dobro odstajala i propisno uležana, kao da ju je Tatarin ili Mongol jahao, pa prejahao i zato nije jestiva. Ali, ako ima više od 21. odnosno, može da uđe u kafanu i naruči piće, onda neka naruči nešto jače, jer će teško dobiti dobro mišljenje.


ed. Eto, dok ja o Mongolima i bifteku, Boban već doneo sud. :(

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page

Go to full version