ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) => UMETNOST I KULTURA => Topic started by: David on 07-08-2003, 22:05:25

Title: Bo
Post by: David on 07-08-2003, 22:05:25
Nije Derek, nije ni Bo Kaspers Orkester, ni...

Halo, BG...??
Neko cuo, mozda? Nesto vise, impresije?

Bo (Bojana Bulatovic), Mali klub FLU, Beograd, 21. 05. 2003.
Radjanje nade u srcu sivog grada
"Mene treba ovaj grad..." je zapravo tipicno zenska senzibilna i urbana ploca, emotivna ispovjest osobe koja je citav svoj zivot posvetila gradu u kom je rodjena, u kome zivi i u kome je, uprkos svemu onom sto se u medjuvremenu izdesavalo na ovim prostorima, odlucila da ostane i tu se izbori sa svojim demonima.

Pise: Igor Coko
Zamislite zvuk Lucious Jackson, ali obojen melanholicnim i bolnim glasom Neil Jounga. Ili jos bolje, zamislite poeziju na tragu Patty Smith, ali sa zvucnom zavjesom iza koje se tonovima gadjaju ritam masina i akusticna gitara. Konkretnije- zamislite «neodoljiv spoj zenskog vokala, akusticne gitare i elektronskih dance ritmova» i dobicete interesantan zvucni koktel koji je beogradska kantautorka Bojana Bulatovic Bo servirala na svom debi albumu - «Mene treba ovaj grad bas ovakvu kakva sam sad», u izdanju beogradske kuce Tom Tom Music (www.tomtom.co.yu).

Na promociji albuma, odrzanoj u Malom klubu FLU (Akademija), uz zvucnu podrsku Sase Furunovica iz benda Popecitelji na ritam masini i Koje na gitari, Bo je uzivo odsvirala citav repertoar sa svoga debija, podjelivsi atmosferu sa CD-a sa prisutnima u publici. Medjutim, koliko god da njen materijal zvuci interesantno, u live izvodjenju to je jedna sasvim druga prica, koja ne zavisi toliko od rasplozenja izvodjaca, koliko do prostora u kome se odvija. KOliko god Rupa je posluzila kao idealan paravan za prezentaciju albuma, makar kroz neku prizmu Beograda kojem se Bo obraca, citava prica je nesumnjivo, adekvatnija za neku kamerniju, akusticniju atmosferu i prostor. Jer, radi se o materijalu koji svoj puni filing dobija slusajuci ga upravo pod takvim okolnostima, nego u klupskom ambijentu i masi koja konstantno cirkulise i time ubija filing, jer ovdje je ipak dat aspek na prici, tekstu, a ne toliko na muzici koja je prisutna cisto kao adekvatan background. Finale ove promocije dogodio se na posljednoj stvari "Vudu vrac" na kojoj je solo odsvirao Koja, prilicno efikasno i u svom stilu, vrativsi pomalo uspavanu publiku u zivot.

Odrasla u novobeogradskom Bloku 45, u drustvu Dusana Kojica Koje i svog rodjenog brata Gorana Bulatovica Manze, inace prvog bubnjara Partibrejkersa, Bo je zapravo jedan od svjedoka radjanja beogradske muzicke scene kojoj su se dogodili Novi Talas i Bezbrizne Osamdesete. Otud je u njenim pjesmama i  opipljiv diskretni fluid tog vremena, cije su niti na ovom izdanju redom ispleli direktni i prezivjeli «vinovnici tadasnjih dogadjaja»- pomenuti Koja kao producent i aranzer, te Anton iz Partibrejkersa, Zeljko Nikolic iz Rozih Poza, Banana iz Elektricnog Orgazma, Zerkman iz Discipline Kicme kao gosti na albumu. Sve to skupa spakovano je u proizvod koji je po mnogocemu akutuelan i moderan- nadasve autenticna zvucna pojava na novoj srpskoj rokenrol sceni. Jos jedan Kojin produkcijski biser.

"Mene treba ovaj grad..." je zapravo tipicno zenska senzibilna i urbana ploca, emotivna ispovjest osobe koja je citav svoj zivot posvetila gradu u kom je rodjena, u kome zivi i u kome je, uprkos svemu onom sto se u medjuvremenu izdesavalo na ovim prostorima, odlucila da ostane i tu se izbori sa svojim demonima. Ta borba je teska i iscrpljujuca, ali i Bo je opasan borac, sa svojim pravilima igre. Emotivno prozivljava sav taj kurslus mentalnih opstrukcija i neuzvracenih ljubavi.

«Mene treba ovaj grad...» obiluje valovitom igrom emocija- od krajnje depresivnih i suicidalnih momenata i ljubavne intime na granici overdosea, do kratkih optimistickih fleseva koji naslucuju svjetlost na kraju tunela. Samo je pitanje- da li je ta svjetlost samo privid ili stvarnost? Jer, album odise teskom, ali surovo iskrenom lirikom osobe koja se u nekom dijelu svoga bica nasla na kraju puta, pri kraju snaga tokom pomenute borbe, u bezizlazu, zgrcena u strahu od «gliba u mulju proslosti». Jer, kako sama kaze- «...ono sto zelim, pa to je smesno/to nije mnogo/a nije ni tesko...» Ali je cesto nedostizno u zemlji Srbiji na pocetku treceg milenijuma.

Kao slamka spasa i izlaz iz tog mulja, Bojani je posluzio upravo ovaj album, na kome je zarobila i kanalisala te svoje demone u deset vinjeta- stvorivsi hroniku emotivnih lomova tokom godina koje su pojeli skakavci. A time je i postala cuvar straze na rusevini (svoje) price.

p.s.

Ukratko o Bojani (izvor: www.tomtom.co.yu)

Bo (Bojana Bulatovic) je poznata sirem auditorijumu kao autor songova, muzike i tekstova za deciju emisiju "'Ko, je l' ja?", emitovane svakog dana uzivo na NTV Studio B u sezoni 1990-1991, (deo tog materijala je zabelezen i na kaseti, pod imenom Bojana 'Grad Kolaca'- Zvono Records,1991.), a takodje se pojavljuje u filmu "Kako je propao rokenrol", u Novim dozivljajima Zelenog Zuba, u sceni sukoba putnika i kontrolora tramvajskih karata.

Pravila je songove i glumila u amaterskom pozoristu DES (Dramski Eksperimentalni Studio) na Novom Beogradu. Sestra Gorana Bulatovica-Manze, bubnjara i jednog od osnivaca grupe Partibrejkers, s kojim zajedno, 1980. godine oznacava Cincinnati, USA kao osvojenu teritoriju. Iz prvog puta polozila voznju u auto-skoli. Clan Drustva za zastitu zivotinja Beograda. Oplovila Mediteran kao pralja na brodu. Blagajnik kucnog saveta u svojoj zgradi. Odlican basketas.

http://www.ispodzemlje.com/desavanja/bo.htm

***